Nostalgija

16

Nostalgija

Tmurno, kišno, vreme unosi nemir i neraspoloženje u moj život.Svakojake misli vršljaju u mojoj glavi. Pokušavam da ih odagnam, pokušavam da se setim lepih događaja, ali ova vetrina rasteruje sve, pa i lepe misli.

Pokušavam da se setim dogodoviština sa posla iz nekih boljih vremena, ali ne..
A bisera svoje dece? Ne, ne to sada.
Događaja koji su bili značjni u mom detinjstvu? Hm..


Svakog proleća gradom je klizio kombi iz kojeg je prodoran glas megafonom najavljivao cirkus koji je 'još samo tri dana' u našem gradu.

Prekidali smo igru, postrojili bi se jedni do drugih isčekujući da nam se glas, koji je zvučao mistično, savim približi, da razaznamo tačno vreme kada su predstave, i šta je atrakcija Ovog cirkusa.

Odmah bi ujurili u kuću onako zadihani i musavi, obaveštavali roditelje da je stigao cirkus koji ' jedini na svetu' ima ovu, ili onu, predstavu.

Uzbuđenje i nemir koji je stvarao u nama dolazak cirkusa, neponovljiv je.

Brat i ja smo otišli do obližnje livade, na kojoj su obično razapinjali cirkuske šatre, da pitamo za cenu ulaznica.
Pažnju nam je zadržavao obavezan ringišpil, šatra- streljana, žena koja je prodavala šećernu vunu i liciderska srca, klovnovi koji su trčkarali livadom, i, naravno, dresirane životinje.

Puni utisaka, vratili smo kući. Baka nam je dala novac za dve ulaznice. Najjeftinije.
Odjurili smo da kupimo dve ulaznice za prvu predstavu koja se odigavrala i završavala pre mraka.

Iako zajedno, čvrsto se držeći za ruke,imali smo strah. Šta ako se lav otrgne kontroli i šćepa nas?
A šta ako nas mađioničar pretvori u nešto drugo i tako ostanemo zauvek?
Mađioničari su za nas bili atrakcija i velika nepoznanica, budili su radoznalost u nama. I strah.

Cirkus kojeg se najupečatljivije sećam,internacionalni, bio je ogroman, najveći od svih koji su prošli kroz naš grad. Ne sećam ga se samo po veličini šatre, klovnovima, lavovima, slonovima, atrakciji na trapezu od kojih zastaje dah, sećam ga se upravo po veštinama iluizonista od kojih nam se zaledila krv u žilama.

Tiha muzika je najavila sledeću tačku - mađioniičara. I, naravno, devojku u drvenom sanduku koji je probadao mačevima. Jedva smo povratili dah kada je devojka izašla neozledjena i namejana.

Brat i ja smo sedeli na gornjoj galeriji, ali smo sve odlično čuli i videli. Tražili su dobrovoljce da izađu na binu. Tri momka, dečaka iz komšiluka, su se odvažila i izašli pred publiku.

Strah koji sam tada preživela ne mogu ni danas sebi da objasnim. Mađioničar je zauzeo pozu, bele rukavice su bile tačka na koju nam se pogled fiksirao, i..jednom od dečaka telo je čvrsto stajalo na podu, ali glava...glava je lebdela iznad njegovog tela.

Stavila sam ruku preko očiju, vireći između prstiju, ali drugi dečak, već nije imao telo, lebdeo je samo kostur.

Starh me je paralisao, sa trećim dečakom ne znam šta se dešavalo.
kada sam otvorila oči, nasmejani dečaci su se vraćali na svoja sedišta.

Brza muzika najavila je klovnove koji mi ni najmanje nisu bili smešni. Nisam mogla da se opustim, mislila sam na komšije, na njihove ' kosture'.
Nisam napisala da su dečaci u predvečerja u igri, uz ulični šanac, plašili devojčice pričama o kosturima, i da je kostur bio sinonim za strah.
I baš sada u cirkusu mađioničar 'pretvara' ljude u kosture:D
****
Odavno me više ništa ne plaši, ne verujem u čuda, ne verujem u mađioničare, ne posećujem cirkuse, ne vozim se na ringišpilu, ne jedem šećernu penu, ne radujem se ruži od krep papira, ali sam srećna što sam sve to volela. Nekad.


Ova tvoja priča iz detinjstva me je podsetila na jedan čaroban iranski film. smešak "Beli balon".

Cela predstava. Very Happy Uživajte.





Mnogo volim ovu predstavu. Zaljubljen

Imala sam devet godina kada sam putovala sa izviđačima. Prvi put.

Dva autobusa, prepuna đaka iz moje škole, zaustavila su se ispod Bukulje..
Znojavi i umorni, istrčavali smo iz autobusa. Nismo znali gde prvo da glegamo;na Bukulju, u razapete šatore, jarbol na kojem je vijorila zastava, ili kazan u improvizovanoj kuhinji sklepanoj od dasaka po kojima su visile okačene limene šolje za mleko i čaj.

Prva grupa izviđača spremno je stajala pokraj svojih ranaca, razvrstana u vrste po starini, spremna za povratak.


Kada smo se sakupili svi pristigli, odjeknulo je gromoglasno: 'zdravo, zdravo, zdravo'!!

Opet , i ovaj put, bila sam najmlađa, ako izuzmem decu učiteljica koje su došle sa nama, i učiteljica koje su stigle sa Prvom grupom, ali su produžile boravak.

Uveli su nas u šatore da nam pokažu gde ćemo spavati. Šator u koji sam bila raspoređena, bio je ogroman.Po podu šatora su ležale strunače, a dijagonalno rapoređeni čvrsto su stajala dva metalna, bela, krveta sa šipkama umesto stranica za uzglavlje i podnožje..

Rekoše mi da je jedan krevet za mene.
'A, što ne mogu da spavam 'na zemlji, kao većina'? - pitala sam
'ti si još mala'- reče čika kojeg sam prvi put tada videla, i koji mi se učinio veoma strog

Kasnije, kada sam pošla u više razrede osnovne škole, u nastavniku fizičkog, prepoznala sam 'onog strog čiku'.

Vođa grupe nam je objsnio pravila; ustajanje na zvuk trube, brzo nameštanje kreveta, jutarnja fiskultura,razvrstavanje u vrste, dizanje zatave, doručak.

Večernje aktivnosti su bile slične jutanjim, jedino što se podnosio dnevni raport.

Bila sam u vrsti Pčelica, i desetar. Mr. Green A u našoj vrsti ja najstaririja, ostalo dečica učitelja, koja nisu znala za poslušnost, za stav ' Mirno'!, koja nisu znala šta su obaveze, šta je zasluga da ti vrstu proglase najboljom, šta je čast kada neko iz vrste podiže ili spušta zastavu, nisu znali ni Himnu da pevaju.Kako će raportirati kada su neki jedva znali da pričaju? Mr. Green A na raportu, iz moje grupe uvek neko nedostaje; nedostaje jer se rasplakao i mama ga drži u krilu Mr. Green , nedostaje jer spava, nedostaje jer mi se jednostavno neće da stoji u stavu mirno:D

Za dvadeset i jedan dan, koliko smo bili u Aranđelovcu,navilka sam skoro na sve; na zajednički život,na situacije da moraš da brineš sam o sebi. Nisam se plašila ni oluje koja je besnela jednu noć i skoro nam porušila šator, na mrak kada nestane osvetljenje koje bilo pokačeno po drvenim stubovima u krugu logora. Šatori svakako nisu imali osvetljenja.

Ko nije probao pasulj iz kazana, ne zna šta je vrhunski ukus. Ko nije jeo krofne koje nam je, na ogromnom drvenom stolu, mesila tetka - Milica, ne zna šta je dobar kolač. i taj čaj, Ruski, služen u limenim šoljama, bez limuna i sa dosta šećera, je nešto najlepše što sam pila ikada.

A kada grupno pođemo u grad...pa pravo na izvor iz kojeg neprekidno ističe mineralna voda / ne znam zašto su je nazvali baš Knjaz Miloš?/ pa ona baka sa debelim staklima na naočarima koja je prodavala ratkluke sa čačkalicom, bez oraha. Uh, taj ratluk...

Gosti samo što mi nisu stigli na večeru, a ja nemam u kući Knjaz Miloša.
Ako budu pristojni i odu ranije, eto mene pravac u market po Knjaz Miloša i najobičniji ratluk!


Kao dete i sve do udaje živela sam u ulici koja je najduža u gradu, koja je najbliža reci Dunav stim što nas deli dobar deo šume, carinski prelaz. Dece bezbroj, nismo mogli dočekati jutro da se okupimo i ako ne idemo u školu smišljamo šta ćemo. Da li ćemo igrati ,,pincike, žmurke, izmedju dve vatre,, ili otići u šumu u kojoj smo napravili tj. raščistili jedan deo gde smo sedeli, ložili vatru. Taj kutak smo nazvali ,,indijansko,, da, da uvek smo govorili idemo na indijansko. Prepuno lijana, smeha, pesme, divnog druženja.
Onda je stigla vest - gradi se most preko Dunava. Znali smo šta to znači. Uzeće nam naše ,,indijansko,, . Malo po malo sekli su šumu i onog momenta kada su stigli do našeg skloništa, okupili smo se i pakali. Ne znaju oni koliko smo truda i ljubavi uložili u njega.
Za kratko vreme ničega nije bilo, samo sivilo, pesak na sve strane, milioni tona. Dobili smo most a izgubili detinjstvo. Ništa više nije bilo isto.

I danas kada krenem u šetnju, postoji neka prečica kroz šumu koja vodi na bent, tj. Dunav okrećem se i stalno razmišljam gde je bilo ,,indijansko,,. Tu negde...prošlo je puno vremena, valjda ne mogu da se setim, ostao je samo jedan drveni mostić ispod kojeg je nekada bilo vode, koji više nije za upotrebu, tu stanem, sednem i razmišljam. Imala sam prelepo detinjstvo!



Panonskijeva slika me je podsetila. Jooj, kako sam patila za njim. Mr. Green Igrao je fudbal i slao mi ceduljice na času sa tekstom "Volim te više nego tortu od jagoda sa šlagom" Razz i sličnim glupostima, a znala sam da laže pašče (šta ću kad mu je takav nadimak, kod nas u selu su kučiće zvali Džeki i Džekija LOL ).

Nekada se dunja poput dragocenosti čuvala u gostinjskim sobama na ormaru gde je i dozrevala kako bi kasnije celu prostoriju ispunila ugodnim mirisiom. Sećate li se? Ja i danas pamtim kako su na starom ormaru moje bake, uvek u pravilnom redu bile poređane dunje i jabuke. Ta slika i slatki miris zrelih dunja prati me celi život.
Cool

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 455 korisnika na forumu :: 2 registrovanih, 0 sakrivenih i 453 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: cikadeda, dekir