Nostalgija

12

Nostalgija

E, Sole, ako pišemo o patnji u nepoznatom razredu, da napišem i ja koju : P
*

Moja baka je imala vinograd. Kažem baka, imao ga je i deda, ali je bio ratni invalid, kretao se uz pomoć štaka.Baka je radila i one poslove koje bi radio zdrav i jak muškarac. I baka, i deda zauzamijaju značajno mesto u mom životu.

Redovi čokota su bili nepregledni. Samo meni. I, samo u vremenu o kojem pišem.
Mnogo godina kasnije, videla sam da je to obična, nevelika, bašta. I, bez jednog jedinog čokota.

Imali su belo, roze, i crno grožđe. Sitno i slatko. I, najverovatnije, neprskano.Imala sam grožđa u izobilju. Nisam ga bila željna.

Kada spomenem grožđe, prva misao mi leti na dva zrna grožđa. Krupna zrna belog grožđa, najkrupnija koje sam ikada videla. Belo grožđe koje mi se jelo a nisam imala novca da ga kupim.Godinama nisam zaboravila ta dva zrna belog grožđa.


Tamni i teški oblaci prekrivali su nebo nad Vrsarom. Vaspitačica nam je saopštila da nećemo ići na plažu, da budemo u spavaoni, ili ispred spavaone.

Bila sam tužna.Svakako sam, i bez oblaka, bila tužna.
Bila sam sama. Nisam nikoga poznavala. Grupa sa kojom sam išla na more bila je iz Vojvodine, iz dela gde se aktivno govori mađarski jezik. Svi su pričali stranim, meni nepoznatim, jezikom.Tek poneko dete je pričalo na lošem srpskom jeziku sa čudnim naglaskom. Vaspitačice su mi se obraćale na razumljivom jeziku, ako bi mi se uopšte obratile

Nikada nisam saznala kako sam putovala sa tom grupom. I zašto? Ono čega se sećam je iskustvo. Ne mogu da ga klasifikujem kao dobro ili loše, znam da mi je bila dobra životna lekcija. Bila sam upućena sama na sebe.Nisam imala kome da kažem koliko me je strah grmljavine. Koliko se bojim kada se u ogromnoj spavaoni ugasi svetlo noću. Ćebe mi je bilo najbolji drug.

Sitna, mršava,uplašena, sklupčam se ispod ćebeta i plačem. Ipak, i ispod ćebeta čula sam smeh devojčica i nihov razgovor. Čula sam ali ih ništa nisam razumela.One su bile velike. Možda su čak završile i prvi razred. Bila sam samo dete iz zabavišta, imala sam pet godina.

Tog tmurnog dana, dana kada mi se u pamćenje urezala slika slatkog, krupnog, belog grožđa, sećaću se ceo život.

Ne znam kako je izgledao objekat gde smo bili smešteni. Sećam se samo veeelike prostorije i mnogo kreveta, teških drvenih vrata koja su delila spavaonu od ulice. Nije to bila ni ulica, to je bio asfaltirani usek pokraj kojeg je bio kameni zid, iza tog zida se nazirala šuma.
Kamene stepenice su vodile iza tog zidića, gde nisam imala pristup. Druge devojčice išle gore i vraćale se sa ogromnim grozdovima. Videla sam čoveka koji prodaje grožđe.
Nikada do tada, a ni kasnije, nisam poželela nešto, kao tada to belo grožđe.

Devojčice / bilo je nekoliko devojčica čije mame su bile vaspitači u grupi/ su pod slavinom prale grožđe. Dva zrna grožđa su se otkačila od grozda, otkotrljala se na različite strane, a nedovoljno brzo da ostanu neprimećena.
Kada sam ostala sama, brzo sam sa mokrog pločnika uzela ta dva zrna, osvrnula se da li me neko gleda, i pojela ih.
Prvi put, sa svojih pet godina, osetila sam poniženje, nemoć.

Kada sam izlazila iz voza, sačekali su me roditelji. Nisam ni dohvatila nogama tlo svog rodnog grada, majka me uzela sa stepenice vagona, prvo što je čula od mene je bio prekor zašto mi nije poslala i novac kada je već mene poslala? Ne znam kako me je uopte razumela jer sam se gušila u suzama.

Tada, i godinama kasnije, majka je pričala da je dala vaspitačici dosta novca da mi kupi šta god mi zatreba. Osim toga, častila je vaspitačicu za uslugu koju će i pružiti.

Sećam se vrsarske plaže, spavaone, zidića na kojem je čika prodavao grožđe.Vrsar sam videla na razglednicama. Najupečatljivije se sećam vrsarskog belog, krupnog, i slatkog grožđa.

Isplakah se sada zbog ta dva zrna grožđa Embarassed





******
Išla sam i kasnije sa izviđačima. Samo....tada sam bila velika. Završila sam treći razred!

Sad Sad

Ponovo sam pročitala priču. Ja sam tu svoju malu devojčicu, koju često nije imao ko da zagrli, uteši ili zaštiti, kasnije ponovo sretala u snovima. Bilo je potrebno vreme, nešto znanja i iskustvenih uvida sa kojekakvih terapija da bih konačno shvatila da sam to ja i da je moj životni zadatak da naučim da sebe zagrlim, utešim i zaštitim.

Kad pogledam unazad, nostalgija koja mene muči je više za vremenom otvorenih mogućnosti nego za onim što je stvarno bilo i zanavek prošlo. Nostalgija za onim što je moglo da bude, a nije. Znam da čudno zvuči. Gubitak budućnosti, kao što Maluf reče. Ova zemlja se ne zove dom, u mom slučaju. Ovo vreme nije moje doba. Zato živim u fikciji. A sve je nestvarno dok traje i diše, stvaran je cvet čija odsutnost miriše... znate već. Skoro svi ljudi koje sam poznavala pretvorili su se u neke priče, preselili su se u virtuelnu, zamišljenu prošlost. Možda ja više volim priče o ljudima nego stvarne ljude? Moguće.

Apropos Ljiljinog posta o rukometu

Trenirala sam rukomet, ako se to tako može nazvati, nekoliko godina u osnovnoj školi. Prilično bezuspešno. Šteta, mnogo sam volela da igram. Ali zbog moje liliputanske visine, trapavosti (nikad nisam naučila da se posle skok šuta u napadu prevrnem na parketu) i nedostatka talenta, ispadoh. Bila sam večita rezerva na klupi na utakmicama školske ekipe. Jedina koja je verovala u moj talenat bila je nastavnica fizičkog, nažalost zaboravila samo joj ime, a prezivala se Drakulić. Specijalno za mene je postavljala strunjaču na koju sam padala kao vreća kostiju. Mr. Green Ona se kratko zadržala u našoj školi i kada je otišla, završila se i moja "karijera" igračice.

Osnovna škola koju sam završila, imala je dve fiskulturne sale. Malu i Veliku. Nisam volela časove fizčkog vaspitanja. Nastavnik je bio prilično strog. Volela sam Malu, zelenu, salu.
Ne znam zašto su je nazvali i 'Zelena', ako ne zbog zelnog linoleuma kojim je bio obložen pod.

U Maloj sali smo imali vežbe školskog orkestra, i ostavljali instrumente posle probe. Sa školskim orkestrom smo imali par nastupa u susednim opštinama.
Volela sam sve što je prethodilo nastupu. I ono posle. Volela sam sendviče koje nam roditelji spreme za put, volela sam 'sok na slamku', koji smo pili čak i ako nismo bili žedni Mr. Green




S vremena na vreme, nostalgija postaje moja uhoda, nemilordno me podsećajući na moj dom. Pokazuje mi gde sam kuvala, peglala, spavala, odmarala se... Šta li je ostalo od prelepog dvorišta koje sam tako sa puno elana i ljubavi sredjivala, šta se nalazi u oivičenom delu, sredine dvorišta u koje sam sadila nekada kadife, pa muškatle, zadnje godine minijaturne ruže... sta li je sa njima? U zadnje vreme sve češće u mislima prolazim kroz kuću, u kojoj sam provela puno godina života, u kojoj sam ostavila previše uspomena. Detalji u kojima sam pre svega uživala, i koji su mi bili vredniji od bilo čega su ostali, volela sam ih ali neka... nikako ne želim da oni koji su mi dragi a odlaze tamo osete promenu bar u tom delu.
Jednu noć sam i u snovima bila tamo, pomešali se i sreća i strah... Gde sam , gde pripadam, trgoh se uznemirena, naravno to su samo snovi, na njih ih je navela nostalgija. Ne ljutim se na nju, pa to je deo osećaja koji svako u nekom delu ima... pa eto i ja. Ali ipak, nešto što sam gradila, sa ljubavlju radila, sa naporom uspevala da dovedem u red je ostalo iza mene, neka je , to su samo materijalne stvari, a kada se poželim svega toga ja imam svog uhodu koji me neće izneveriti...

Bi ovih dana puno sporta, tenis, klizanje, rukomet. Podsetilo me to na dane kad sam bila mala devojčica i kasnije tinejdžerka. Volela sam da vozim rolšue, skačem lastiš, igram badminton i izmedju dve vatre. I mi smo u školi igrali rukomet, a ja sam bila golman. I pamtim da sam se često okretala da bi me lopta šinula u bezbolnija mesta. Smile Kasnije, u srednjoj školi, bila sam prva u trčanju na 100 i 200 m, najbolja u broju trbušnjaka. Volela sam sve što uključuje pokret. Medjutim, to gledanje sporta je bilo prava poslastica za mene. Košarku smo gledali vikendom i ja sam, od muke, navijala za Cibonu iako sam je volela jednako kao i Partizan. Eh, ti plej-ofovi. Dušu su nam pojeli. Svaka utakmica za srčku. Naravno, reprezentacija je bila bog lično i sećam se da sam u nekom valjda 6. razredu, dok smo bili u selu, uspela da izmolim majku da me pusti kod tetke u grad da gledam finale SP. Počinjalo je oko ponoći, bilo je u Južnoj Americi i nisam ga gledala. Nije bilo prenosa zbog loših veza. Ipak, pamtim dve utakmice: onu sa odbojkom Kiće i Moke protiv Italije, koju su nam uzeli, od čega sam ja bolovala 10 dana. Tinejdžerska duša nije mogla da preboli nepravdu u nečem tako čistom kao što je sport. A onda ona Atina ’95. Prvi put posle sankcija idemo na EP. Bila je ona čuvena utakmica sa Litvancima i ono Saletovo ubedjivanje Marčuljonisa na uvo da se meč nastavi. I Hrvati koju su sišli sa postolja, jer, avaj, Srbi treba da prime zlato. I Beograda koji po prvi put izlazi na ulice, vozi i trubi. Živela sam u Beogradskoj i bilo je da se naježiš. Od tada je počelo dočekivanje kod Skupštine. Ih, pa onaj Tkačenko, samo da stane i još da podigne ruke i ne mora ništa da radi. Ko od brda odvaljen, zagradi sve živo. A Dino Menegin... Virtuoznost na delu. Košarkaše sam baš volela i kad smo počeli da igramo loše, prestala sam i da gledam. Nekako mi više ni ostale reprezentacije nisu igrale bogznašta. A na NBA se nisam primila.

A fudbal! Nervirala me je prašina koja se dizala oko Zvezde i Partizana i ja sam odlučila da ću da navijam za Hajduk. Generacija braće Vujović , Ivice Šurjaka, Blaža Sliškovića. Ih, bila sam i na Poljudu kad smo jedne godine išli u Kaštel Stari na letovanje, imam i slike. Smile Igrači bili na pripremama, pa ih nisam uslikala. Fudbal se gledao tek poneki derbi i medjunarodne utakmice sredom. Imali smo nekog ludog nastavnika iz marksizma koga smo zvali Točak. On nije predavao ništa iz knjige. Mudar čovek, znao je da nećemo razumeti. Ali je bio strah i trepet. Jer nemaš pojma šta će da te pita. Dok mu ne uvatiš fazon. A fazon je sledeći. Prozove me i kaže: Decentralizam. Ja pojma nemam, nisam nikad čula tu reč. Naravno, ima u knjizi, ali on nije ni pomenuo, a kamoli predavao. No, nisam ja samo volela školu, nego sam bila i snalažljiva. Počnem da pričan bilo šta, samo da ne ćutim i samo da nije jedinica. Kaže on, sedi, ne znaš ništa, evo ti dva. Ja presrećna. Jer znam kako ću da naredjam sledećih nekoliko petica. Cool Evo kako. Udje Točak, predje pola rastojanja do stola, baci Dnevnik i kaže: Tri, tri, tri. Naravno, ja dižem ruku. Kaži. Novi član Ustava kojim se zabranjuje smrtna kazna. Bilo sinoć u Dnevniku. Udarna vest. Sedi, pet. Dodje četvrtak. Udje Točak, baci Dnevnik: Četiri, tri. Ja dižem ruku. To je rezultat nekog našeg tima koji je igrao prethodno veče. Sedi, pet. Razume se da je davao jedinicu onome koga bi prozvao, a ovaj nije znao čiji je to rezultat. Sad odavno gledam samo EP, lep fudbal tamo igraju, SP samo ispratim i ponešto tek odgledam.

Za Novu godinu smo gledali skijanje i spust. Pa kad kažeš Garmišpartenkirhen puna ti usta suglasnika, a ti ponosan što umeš da izgovoriš. Smile Zimi umetničko klizanje, milina jedna. Gledaš Deniz Bilman kad prvi put izvede piruetu s nogom iznad glave i znaš da će se to od sada zvati po njoj. A Katarina Vit u narandžastom aljinčetu sa zelenim fronclama, pa kad se zavrti u piruetu ne možeš zaustaviti aplauz. Smajli A bolero Torvil-Din. Zaljubljen Valjda sve jedine desetke u istoriji ocenjivanja klizanja. Odavno više ne gledam redovno. Prvo je bio prekid devedestih, posle su menjali sudjenje i to je bilo mučno za gledanje kad potpuno otvoreno oduzimaju medalje, najčešće Rusima ili nekoj istočnoj zemlji zarad Sjedinjenih Država i Kanade. Bilo je protesta, naknadno su ispravljali krive drine, tek ja to više nisam mogla da gledam. A ni klizači nisu bili na onom nivou. Najviše mi nedostaje onaj završetak egzibicija kada svi klizači izlaze na led i drže se za ruke. I to traje i traje, a ja se osmehujem, a knedla mi u grlu.

U maju i junu smo gledali Rolan Garos i Vimbldon. Muka živa, ne možeš ni za koga da navijaš, jer su ti svi dragi. Ne znaš da li za ženstvenu Kris Evert ili za ubojitu Martinu Navratilovu. Da li za svadjalicu Mekinroa ili savršenog Borga, obojica su neodoljivi. Prvi najduži meč do tada, 4 sata i 10 minuta odgledala sam bez pomeranja. Bio je juli i bila je paklena vrućina, a ja buljim u ekran, shvatate već, oni igraju neprirodno dugo i ne zna se kad će kraj. Ne možeš da ustaneš ni u wc da odeš, ne setiš se ni vodu da popiješ. Samo si stegnut i čekaš da vidiš kako će da se završi to veličanstveno razmenjivanje udaraca. Kad sam pošla na fakultet, igrali smo čuveno finale Dejvis kupa sa Francuskom koga se danas tako rado sećamo. Hala Pionir, 3 dana po 10 sati dnevno. Od 2 popodne do ponoći. Anri Lekont i Janjik Noa, Boba, Bruno Orešar, Prpić je valjda bio. Uh, da izvinete, pozadina me bolela od sedenja. Ali kad bi ono finale kad smo osvojili salataru i kad je došao Lekont i kad su se svi prisećali toga, ja pomislim sa osmehom: tome sam prisustvovala, sve videla i doživela. Smajli

Pa kad dodju Olimpijske igre atletika i gimnastika. Nema nijedna danas da trči kao Florans Grifit Džojner. Onoliki crveni nokti, raspuštena kosa i muž trener koji je brani od dušebrižnika što nosi nakit i na nogama i rukama, ekstravagantne trikoe i već sve redom. Nijedna ni u Londonu da je prestigne. A Olga Bičerova, Maksi Gnauk... Devojčice za pamćenje. Ta nadmetanja izmedju Rusije i Amerike, a Rumuni šta otmu, oteli su.

Ne znam da li se druge zemlje vezuju za svoje sportiste kao što smo se mi vezivali, ali su oni bili naš ponos i naši simboli. Vrednoća, gracija, lepota. ’De da ih ne voliš. Nadal ni na Majorki nije naročito popularan. Vole ga starije generacije, a mladi i ne znaju da igra recimo finale Gren Slema. A mi izgibosmo od svakog mastersa i egzibicionog turnira. Ne mogu više ljudski da gledam tenis. Em što je velika količina materijala za gledanje, em što igraju tako snažno da mi se vrti u glavi i muka mi je, em su mečevi izmedju Novaka i Rafe do skoro bili veoma psihološki nabijeni. Tako da sad mnogo zabušavam, ispratim, da, ali slabo odgledam onako kako treba. Bebee Dol

Vest dana: biće nostalgija jednom Smile Ana pobedila Serenu! Ne znam da li joj se omaklo ili je na krilima pobede, tek držimo palčeve da istera što dalje. Napred, Ana!

Zadivljujuće, Silija Zagrljaj Mislim da bi ti zavideli i Milka Babović i Mladen Delić... i Dragan Nikitović, Vladanko Stojaković... Oni znali od svega po malkice - Ti sve Smajli .

Vratila si me u vreme Plećaša... utakmice Lokomotive i Borca iz Čačka u "Kutiji šibica" na kojoj sam bio... i nenadmašnog Radmila koji je "torpedovao" domaćina... Obreo sam se, na tren, u vremenu kad nikog nije bilo na ulicama kad se igrala neka medjunarodna utakmica, bez obzira na granu sporta, a pred "prozorima u svet" mnogo redjim nego danas, tiskale su se gomile zajapurenih lica po salama MZ, Domu omladine, Domu JNA...

Ono kad je uživanje čitati vas.
I ne, nisam promašio temu. Wink

Čitajući priče o moru ne mogu a da se ne setim jednog od svojih letovanja, kojih, uzgred, i ne bejaše mnogo. Elem, letovanje sa školom. Sećam se kako smo željno iščekivali taj dan kad smo trebali krenuti. Moja sestra koja je bila osmi razred, brat od strica, peti i prvi odlazak na more, i naravno ja, sedmi razred. Najviše mi je ostalo urezano u sećanju svađa sa sestrom oko neke torbe, oboje smo hteli baš nju. Toliko rasprava, nepopuštanja, da je otac, dok još nije doživeo nervni slom Smile presekao da niko neće uzeti tu torbu. Onako tvrdoglav, kakav sam bogami i sada, meni je i to bilo prihvatljivije negoli da sestra "pobedi".

Eh, koliko to jedno prepucavanje, koje mi je u tom trenutku izgledalo kao nešto najvažnije, može preko noći postati totalno nebitno. Naime, moja sestra je uvek imala problema sa krajnicima, i baš pred polazak ona je dobila temperaturu, bol u grlu, i za nju je letovanje bili gotovo.
Okrutnom igrom sudbine sada sam mogao da idem sa tom famoznom torbom oko koje nismo mogli da nađemo zajednički jezik, ali sada ni ja nisam hteo ići bez sestre.
Bio sam stvarno rešen u toj odluci da nisu pomogla ni ubeđivanja sestre da slobodno idem, ni molbe roditelja, jednostavno sam osećao užasnu grižu savesti. E, kada je čuo da neću ići na more, i brat od strica nije želeo da ide sam. Tako da sam se našao u stvarno nezavidnoj situaciji. Sa jedne strane, toliko iščekivano more izgubilo je svu svoju draž kada sam shvatio da sestra neće ići, ali, sa druge strane, nije mi bilo svejedno ni to što će ta moja odluka o neodlasku uticati i na to da onda neće ići ni brat, kojem je to, kao što već rekoh bilo prvo letovanje.

Dođe i taj dan. Izlazak iz kuće sa suzom u očima, ostavljajući sestru u krevetu. Pošto nas je autobus čekao u drugom selu, sećam se da smo se negde na pola puta vratili za kačket koji sam zaboravio. Zatim ulazak u autobus, nekako skrivajući suze, smeštanje na sedišta, mahanje roditeljima kroz prozor, i pamtim još njihov osmeh, iskreni, ali i pun bola. Samog puta se sećam nešto slabije. Jedino što nas je u pola noći sve probudio neki tresak, ali bez zaustavljanja busa. Kasnije smo čuli da smo se, u nekoj krivini, jedva mimoišli sa drugim vozilom, i da je taj tesak zapravo bio udarac retrovizora u to vozilo. Tako nekako.

Stigli smo na more negde oko podneva. Bečići. Zatim raspodela ko će u kojoj sobi biti, raspakivanje, pa odmor. Tek tada sam primetio da sam zaboravio torbicu sa stvarima za ličnu higijenu. I nisam bio baš preterano zabrinut zbog toga jer sve sam to mogao bez problema nabaviti.
Tog dana smo otišli na plažu nešto kasnije i nismo se dugo zadržali već se vratili u mesto boravka.
Makarone! Toga se takođe sećam. Mislim da smo ih svaki drugi dan imali za obedovanje. Ne znam da li zbog toga, ali ja makarone i dan danas ne mogu smisliti.

Noći su mi bile najgore. Preko dana uvek nega gužva te sam manje razmišljao o sestri, ali noću, kada sve zaćuti ja sam toliko patio i plakao. Prvo jutro, i prvi, pravi, odlazak na plažu. Pošto ni brat ni ja nismo znali da plivamo naš provod se sastavljao u brčkanju u plićaku, igranje raznoraznih igrica koje se nalaziše tu u blizini, i kratkotrajnih izležavanja na pesku.

Koliko sam se samo iznenadio kada sam u jednom trenutku ugledao oca na sred plaže. U kupaćem. Tu scenu nikada neću zaboraviti. Mislio sam da se sestri popravilo stanje i da je doveo, a on je samo doneo onu torbicu koju sam zaboravio. Ispostavilo se, da je naš komšija, inače kondukter u vozu, baš tada išao za Crnu Goru i mom ocu se potrefio besplatan prevoz. Pošto je trebao tek uveče da krene, brat i ja smo dobili ostatak dana slobodno da provedemo sa ocem, odnosno stricem.

I dan danas ne mogu prežaliti što sestra nije bila sa nama.

Napisano: 19 Jan 2014 22:30

Ne znam da li zato što sam planirala da otvorim blog svojih sećanja, ili zbog raspoloženja, ova tema mi baš, baš, leži!

Nisam ljubitelj sporta. Nisam nikada ni bila. Svojim pisanjem ne želim da skrenem temu, jednostavno sam podstaknuta da nastavljam. Da se sećam....

Bila sam šesti ili sedmi razred, ne sećam se tačno. Ne sećam se da li je bio početak školske godine, ili je bilo proleće. Jedino što se sećam lepog vremena, euforije zbog dolaska YU reprezentacije, tačnije - euforije zbog Dragana Džajića.

Radio, štampa, i televizija su bili izvori informacija. Nije bilo društvenih mreža, na svu sreću.

Gradom je proletela vest o dolasku reprezentativaca u naš grad, o treningu na našem stadionu.

Navijala sam za Partizan. Mislim da sam tada znala i imena timskih igrača.
Pokušavam da se setim zašto sam navijala baš za Partizan a ne za Zvezdu? Ne znam, valjda je moj otac navijao za Partizan, a možda me naziv kluba asococirao na ratne filmove koji su se uglavnom prikazivali na televiziji. Mada, imali smo i školsku obavezu da odgledamo poneki film, u onoj gore spomenutoj Velikoj sali za fizičko, sa ratnom tematikom.Svaki film sam odplakala. Mrzela sam Nemce, saosećala sa partizanima. Noć posle filmske projekcije, mučili su me košmarni snove iz kojih sam se budila uplašena ali presrećna jer mi Nemci nisu odveli mamu, tatu, baku....

Hm..za malo da pogubim nit Mr. Green

Drugarice su došle po mene. šta da obučem? Šta da obujem? Kako šta? Zna se! Lasteks pantalone i šangajke.
Ne znam da li danas nose te lasteks pantalone. Ako ih devojke nose, pretpostavljam da nisu ni sličnog kroja kao nekad.

Imala sam nekoliko lasteks pantalona. Jedne plave, uzane, do članka. Kao sadašnje helanke ( možda je to to isto? )
Druge su bile crne, kroj 'cigaret pantalona' sa trakom koja je išla ispod stopala.Mislim da je bio i štep koji je ličio na 'peglu', mislim da se tako naziva ona oštra ivica na lepo opeglanim muškim pantalonama.
E, obukla sam te crne lasteks pantalone i bele patike, onda su se nazivale šangajke. Koliko sam samo potrošila krede da ih izbelim Mr. Green

Otišle smo na gradski stadion. Svugde gužva. Reprezentativci još nisu stigli. Grickamo uprženi suncokret i čekamo. Čekamo.
Nataje komešanje, žagor. Evo ih. Stižu. Autobus sa BG regestracijom se parkira. Gurkamo se da se približimo i vidimo ih sa što manje razdaljine.
sekundi se pretvaraju u večnost. Otvaraju se vrata. Prvi izlazi Dragan Đžajić, ikona Yu fudbala, sporta uopšte. Deli autograme.
/O autogramima bih mogla pisati jedno poglavlje, ali o tom nekom drugom prilikom./
I ja dobijam autogram na listu sveske za matematiku.

Bila sam kliknka, sport me nije zanimao, nisam razmišlala ni o muškoj lepoti, ali znam, sećam se odlično, da sam ga zamišljala drugačije, nestvarnije, lepše... Moj balončić od sapunice se raspao tog momenta.
Da, gledali smo trening, grickali suncokret, i smrzli se na betonskim klupama.
To je bila jedina utakmica kojoj sam prisustovala.







E, da, šangajke smo ribali ribaćom četkom, belili ih kredom ili belilom koje se moglo kupiti u farbarama. Volela bih još jednom da osetim oštar miris belila za šangajke.
Šangajke, Nostalgija, i ja...

Dopuna: 19 Jan 2014 22:36

Edit: Zoki, preklopiše nam se postovi. Moj post se nadovezivao na ' sportska dešavanja', žao mi je što je preklopio tvoju poruku.
Elem, imam i ja grižu savesti prema bratu zbog odlaska u cikus . Nekom drugom prilikom o cirkusu Kolorado.

Dusan ::Zadivljujuće, Silija Zagrljaj ...

Vratila si me u vreme Plećaša...


Hvala, Dušane. Smile Nekad nam je bilo važno da imamo to znanje. Uf, to je baš ozbiljna nostalgija. Ma neka je i samo za kviz i neka je bespotrepština koliko grla stoke proizvodi Etiopija ili kako glase hemijske formule, sve je bilo važno.

Ih, pa Plećaš je bio moj omiljeni brka, tj. košarkaš, a posle Mirza Delibašić. A Sloga se u mojoj trećoj srednje izborila za prvu ligu, a sledeće sezona je bila prva sezona medju najboljima. Išlo se, nego šta. Iz Hale sportova smo izlazili promukli od dreke i navijanja. Pobedjivali smo i velike poput Partizana i Cibone. Knego nam slomio staklo oko obruča od koša. Uhvati se čovek posle zakucavanja i sve ode u paramparčad. Sreća da je uspeo da skoči u stranu. Imali smo drugare u prvom timu, a i Divac beše došao. Videlo se odma' da je čudo. Bio je sav nesnadjen i povučen, a moja školska Sneža ga uzela pod svoje da se otisnu put Amerike. Smile On je redak primer kako čovek treba da napreduje i razvija se kao ličnost. Ne bih da zvučim grubo, jedva da je govorio. Valjda ga je bilo sramota što ne ume pravilno da priča, dete sa sela. Ali on je znao da ume da igra košarku, a da sve drugo treba da uči. Po odlasku u Beograd se odlično socijalizovao, a kad sam ga iz Amerike čula kako priča engleski, bila sam zadivljena koliko radi na sebi u domenima koji su mu verovatno padali teško. Mogao je da bude nadobudan i da kaže ja znam da igram košarku i baš me briga za drugo. Što bi ti rekao, respect. smešak Od mene, mislim. Jer kad se neko toliko trudi da tačno govori maternji jezik i posle i strani i uopšte koliko je učio kao čovek da ne beži od grešaka i poraza, to je za više od pohvale. On i Sneža su udomljavali gomile Kraljevčana i Srba u eLeJ-u i zbog toga su ostali omiljeni. Nije im Amerika udarila u glavu. Hoću da kažem, sve ono što nam se čini kad ih vidimo na televiziji, da iza tih malo reči koje sportisti progovore stoje veliki ljudi, istina je.

Nemam sad vremena, dodjoh samo da kažem hvala, ali me priča o autogramima itekako seća na prošlost. Neki drugi put.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 624 korisnika na forumu :: 34 registrovanih, 6 sakrivenih i 584 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: ALBION101, amstel, bladesu, Brada i Gibanica, BraneS, Bubili, dekir, DonRumataEstorski, Ehinacea, GogiA, gonzagbs, Heavy Jerk, Jovan Nenad, Kriglord, kuntalo, kybonacci, Leonov, mihajlot2013, mikki jons, Mixelotti, Miškić, nemkea71, Niske, opt1, Pakito93, Paor, pericanet, QStorm, raykan, slonic_tonic, spektorsky, VJ, zhuki8, zlaya011