Nostalgija

11

Nostalgija

E, da, vozovi. (uzdah) Rado se sećam tog prevoznog sredstva i u stvari najviše volim da putujem njime. Avion malo preti da ga ugrozi, doduše. Ali od zemljanih mi je voz najomiljeniji. Odlasci na more, u selo, pa u Beograd. Simbol putovanja, nagoveštaja nečeg lepog, sinonim za dešavanja. Siroti su bili naši vozovi i nisu se u njima dešavale samo lepe stvari, ali ipak. Nismo ni znali da nemamo, pa smo delili to što imamo. Bilo je prirodno da razgovaramo jedni s drugima, delimo hranu. Ne mogu da kažem da mi nedostaje, ali jesu lepa sećanja. Sećam se kad smo išli u Crnu Goru, pa planina koja bi izmad nas, odjednom dodje ispod nas. Tu me totalan stra' uvatio tako da kanjon nisam videla. Ali Ploče! To je bilo putovanje! Split mi nije izazivao takva uzbudjenja. Nemam pojma zašto sam volela tu relaciju, ali pamtim da su svi voleli više da putuju preko Ploča nego preko Splita. Pa prvo nestanu rezervacije za, ajde dobro, Kardeljevo, pa posle se traže za Split. Ima Rade Marjanović u Kabareu odličan deo gde priča o odlasku na more, doduše fićom, al' svejedno, ista je nostalgija. Htela sam da stavim, ali nema na YT.

Neprimetna, u radnjama sigurno imaš i Koktu i Galeb. Smile Ovo prvo ne pijem, ali sticajem okolnosti znam da ima. A Galeb je bio onaj tamno-plavi, ali su ga sad smanjili na 90 g. i spakovali ga u svetlo-plavu hartiju. Ima i Bata i Seka. Redovno ih kupujem. Red Milka, red Bambi, red Bata i Seka. Za Plazmu ne mogu da kažem da je nostalgija. Tamanim je sve u 16 kad god mi dodje. To i nije keks, to je duša. I uglavnom ne mogu da se zaustavim dok ne pojedem celo pakovanje. Ne probam ove nove varijante, sem smanjene plazmice, ali prazne, obične. Dugo sam se pitala kako ovi u inostranstvu žive bez Plazme. Posle na forumima pročitam da se svuda nadje neki naš čovek sa radnjo u kojoj ima domaćih proizvoda.

Sorelag ::"Samo hoću ponovo da pronađem ono što mi je već bilo blisko. Da, tragam za ostacima prošlosti, za znacima, za onim što je preživelo. Sve što je novo izgleda mi kao nepoželjan uljez u mome snu, kao uvreda mome pamćenju i kao agresija".

Ali, zaista, sve novo izgleda kao uvreda i kao agresija. Ne znam da li je tako sa svakom generacijom i da li je to samo činjenica da vreme neumitno teče napred. Vidim da se nove generacije razlikuju od nas u načinu koji nema mnogo veze ni sa podnebljem u kojem odrastaju, a ne baš ni sa porodičnim okruženjem. Mada ne razumem zašto bi novo i napredno trebalo da bude agresivno. Ali, avaj, tako je.

Kad posjetim ovu temu,uz objavljene priče i slike,pomalo se izgubim među ovim redovima smešak ,naviru sjećanja ...,sve mi poznato,ali daleko.

Slušali smo ...
i "Veselo veče" .


Gledali zajednički program JRT, "Pozorište u kući", "Dinastija", "Kapelski kresovi", "Kamiondžije", "Levaci", "Muzikanti", "Ljubav na seocki način" ...

Ova me tema vratila u još jedan dio moga života,pa evo, da podijelim to sjećanje sa vama.

Bila sam VI razred, održavalo se rukometno prvenstvo onovnih škola C.G. Ja sam bila golman, i branila sam za moju školu. Od tada sam postala član podgoričke Budućnosti.Putovale smo i igrale utakmice širom bivše Jugoslavije.Uvijek ću se sjećati utakmice sa „Vesnom“ iz Sombora,uf,kako je bilo zima.Teren zaledio,mi se klizamo, a domaće rukometašice,kao po tepihu.Izgubile smo utakmicu sa dvadeset golova razlike Smile . Igrala sam i protiv DIN-a iz Niša,Spartaka iz Subotice,Radničkog sa Novog Beograda ...
Ova je slika sa uzvratne utakmice sa "Vesnom",ovu smo mi pobijedile,ali sa manjom razlikom. smešak



Baš,ali baš, nostalgija.

Pročitah sad ceo blog i nisam mogla da se ne oglasim ponovo. Sorelag, od svih slika mi je najlepša ona tvoja porodična, vas tri sa majkom. Rolšue nisu nostalgija, ali su prelepo sećanje. Dok su drugi vozili bicikle, ja sam letela na rolšuama. Ali si me podsetila na Poljsku i zato ponovo pišem. Ja sam tamo bila kao osnovnjak, Kraljevo je imalo razmenu sa Poznanjem i svake godine su birali najbolje djake 6. i 7.og razreda za tronedeljni boravak u Poznanju, a pre toga sedmodnevne pripreme na Goču. Pred polazak su nam rekli: Deco, najedite se dobro, jer tamo hrana nije kao naša i bićete stalno gladni. Spavali smo u ležajevima na rasklapanje (ne mogu da se setim kako se to beše zove, oni za plažu), u nekom ispražnjenom internatu, ujutru pevali poljsku himnu dok se dizala zastava, valjda i našu, ali se ne sećam Smile, po danu smo pre podne išli u neki obilazak, po podne smo se igrali unutra (neki ples ili recitovanje) ili napolju (izmedju dve vatre, arjačkinje-barjačkinje i sl.), a uveče su bile igranke. Klasičan disko. A hrana? Nismo ostali gladni samo zahvaljujući nekom ludom džemu od neke groždjaste voćke čijeg se imena ne sećam. Pošto smo uz svaki obrok imali serviran džem i margarin, za svaki slučaj. I mi smo uglavnom to tamanili. Jer oni jedu slatke supe. Mili bože, kako ću da jedem supu od jagoda! Umalo nisam napravila medjunarodni incident. Otišli smo u neku posetu i kad su nas odveli na ručak, prvo supa od jagoda. Pojedem pola tanjira i više neće. Ni na silu. Zovem instruktora da mu kažem, on kaže: Dobro, ne moraš. Medjutim, nastavnik vidi tanjir sa supom i počne da me muštra. Tako je vikao na mene da se sve pušilo. Na šta to liči, kakvo je to ponašanje, to je nepristojno, supa mora da se pojede i znate već tekst. On se izvikao, ja supu nisam pojela. Tada sam popila svoj prvi sok od paradajza. Na silu. Bilo je još hrane na silu. Oni za ručak jedu palačinke sa džemom, a odozgo kiselo mleko. Shocked Ali to je glavno i jedino jelo! Uopšte, imali su kombinacije koje je bilo teško jesti. Ručak posebno. Večere su bile pristojnije. Nakrkali smo se krompira i tog džema. Nakupovali smo se kasetofona Grundig, tamo sam snimila svoju prvu kasetu koju čuvam još dan danas. Ima na njoj ta poljska himna, nekih recitacija i ne sećam se više. Odavno je nisam slušala. Za sada ova saradnja nije obnovljena na tom nivou, ali zvaničnici su počeli da se obilaze. Imali smo razmenu i sa Mariborom i tu se išlo na 7 dana kod njih i kod nas, a hit je bio marš na Tjentište. Mi koji nismo išli apsolutno smo po pričama mogli da osetimo tu atmosferu i kao da smo i bili. To se spavalo po porodicama. Pa kad dodju Slovenci kod nas, milina jedna. A propos ove priče, da napravim jedno poredjenje. Letos je neka mlada devojka pokušala da nauči decu da igraju izmedju dve vatre. Gledala sam sa terase i nisam mogla da verujem. Prvo što uopšte ne kapiraju šta je igra, pa čemu služi lopta, pa da treba da bežiš da te ne pogode, ali ništa. Ona ponavlja, bodri ih, govori šta da rade, oni svi nešto mlaki. Neki drug mi je pričao za ćerku da isto tako ne ume ništa napolju, ja mu rekla: Ma, lažeš, ne verujem ti, samo si strog. Jedna poznanica mi je pričala kako njena ćerka dodje sa drugaricama kod nje i kaže: Mama, ajd nam kaži šta da se igramo. Shocked Ama da ne veruješ.

Bi tu još sličnosti sa tvojim uspomenama, Sorelag, ali da ne dužim, da pomenem samo Lačni Franz, tj. Zorana Predina. Smile Eno ti ceo moj blog Borovi boje zlata, pa uživaj. Doduše, uglavno smo stavljali ljubavne i novije, LF sam tek poneki uspela da proturim. Kad se setim te treće godine faksa... Živela sam na Banjici u jednom od 5 idiota. Imale smo ludu gazdaricu. Muž u Iraku, sin u vojsci, a ona ne sme sama da sedi kući. Mesec dana smo je jurile da je nadjemo kod kuće. Ona me je naterala da igram karte i postavila bi zelenu čoju na sto, a onda nas je lešila u remiju. Pošto je Povratak u Idn umeo da počne i posle ponoći, ili smo igrali te karte, ili smo spremali torte ili već nešto slično. Vodila nas u Italiju. Radila je u SIV-u, a šoping tura 600 hiljada na tri rate. Koliko je cifra smešna, govori podatak da je naša kirija iznosila po milion. I sad, svako ima pravo da povede još dvoje sa sobom. I ona umesto da povede svoje sestre, sa kojima se super slaže, nije u svadji pa da ih izbegne, ona vodi nas dve. Najeli smo se njenih kiflica i kolača. E, te godine sam ja slušala Lačni Franz kao luda. Kupila sam Na svoji strani, a na drugu kasetu nasnimila sve ostalo. I uvek sam puštala do daske kad dodju Mravljinčari i čeladarji. To mi je bio ventil posle sirena i ostalih teških pesama. I po ceo dan se samo to sluša. A onda dodju u SKC, mi na koncert. Pa u Dom omladine, mi na koncert. Uf... ne mogu više da pišem. Sve me zabole.

Mnogo volim da čitam vaša i naša generacijska sećanja. Samo vi pišite. Jer kad nas više ne bude, neće imati ko da se seća. Sećanja su generacijska i traju koliko i jedna generacija koja je delila zajedničke teme i iskustva u prostoru i vremenu pamćenja. Ali, u mom slučaju, ova sećanja i asocijacije su podstaknute ne samo lektirom (Maluf, Asmanova, studije socijalizma iz postsocijalističke perspektive, vidi, npr. http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0038-0318/2012/0038-03181204577S.pdf koja rezonira sa mojim ličnim preokupacijama i bolnim pitanjima, nego i tugom - pripadnici moje generacije su počeli da nas napuštaju. Još jedan kolega, istaknuti savremeni istoričar, je preminuo iznenada pre nekoliko dana.

Evo kako je čovek koga znam a trenutno piše kolumne za lokalne novine, nostalgično predstavio Nedelju, dan u sedmici koji mnogi najviše vole i kako je ona izgledala i kako se doživljavala kada je on bio dečačić...

НЕДЕЉА

... Шта се десило с недељом? Некад је, сећам се, свака недеља била празник, облачила се бела кошуља и прале се уши и врат. Недељом се ишло на породичне ручкове после којих су сви дремали, разбацани по стану као насукани китови, и тек би нас мирис црне кафе будио из те омамљености. Устајали смо полако, пажљиво, ништа није смело да буде брзо и нагло. Недеља је била дан спорости, дан лењости, дан који се проводио тако као да му ништа није претходило или као да се ништа неће десити после њега.
"Недеља - дан без будућности", написао је у једној својој песми Раша Ливада... и то је за мене најлепши опис оне друге недеље, каква је некада била.
Некада недељом нису радиле радње. У ствари, до десет се у неким продавницама могао купити хлеб, млеко и погачице, а били су, такође до десет, отворени и киосци за продају штампе. Све остало је било затворено и уживало у недељном миру.
На пијацу се ишло суботом. То је био прави дан за куповину паприка, лубеница и кајмака. Недељом се одлазило на пијацу само у случају да вас је нешто спречило у суботу...
Недеља је била дан за излет. Пењали смо се на Авалу, а онда смо трчали низбрдо све док се не бисмо уморили. Тада бисмо извадили кифле намазане бутером, тврдо кувана јаја, кришке "Зденка" сира и црвене јабуке.
Недељом је подневни мир у дворишту дуже трајао. Нисмо играли фудбал, нисмо ударали лоптом у зид. Ћутали смо чак и док смо играли кликере...
Недеља је била спор дан. Дан обнове. Дан када су у целом граду у подне сложно звецкале кашике за супу, када су улице биле пусте...
"Недеља - дан без будућности." Дан у којем се заборављала прошлост и није се мислило на будућност. Прошлост је била ужурбана субота, коју је требало што пре сметнути са ума; будућност је долазила са понедељком, страшним даном, који је представљао почетак нове једноличне радне недеље. Недеља је била као рајска башта, дан између стварности и снова....Чардак ни на небу ни на земљи.
Међутим, када сам јуче изашао напоље, помислио сам да је четвртак, или петак, или било који дан. Само не недеља. Наиме, све радње су биле отворене: пиљарница, бакалница, чак и апотека. Једино банка није радила. Међутим, то и не очекујем од банке, јер банке свугде раде мање од других. Ако и банке почну да раде недељом, биће то знак да ускоро долази пропаст света.(Нек пропадне није ни штета...)
Онда сам почео да тражим недељу... Прошетао сам поред реке, питао људе који су чекали на аутобуској станици, затим младиће и девојке са слушалицама на ушима, али нико није знао да ми одговори. Слегали су раменима и гледали ме погледима који су показивали да не разумеју шта их питам, као да је недеља заборављен и мртав језик, разумљив само неким лингвистима и археолозима.
Лепа је некад била недеља. Ујутру се дуже спавало, касније се доручковало... Недељом се ишло на фудбалске утакмице, у шетње поред реке, а онда, пред крај дана, наручивале су се палачинке са чоколадом и орасима. Вече се шуњало преко неба, али нико на то није обраћао пажњу јер смо знали да је недеља дан другачији од свих дана и да се, у ствари, никада не завршава.
Али онда се нешто десило и недеља је нестала. Ма шта ми радили, ма колико покушавали, не успевамо да је нађемо. Сакрила се, увређена и застрашена од могућности да је неко натера да промени име. Наиме, ако назив недеља потиче од речи "не делати", а сви се тог дана понашају као да је у питању било који дан и не престају са својим делатностима, онда недеља није недеља и с правом је побегла.
Отишла је негде где се још увек поштује једноставан наук: Шест дана ради, а седмог се одмарај, читај књиге, пиши песме, отиђи у природу, буди нешто друго, нешто различито од онога што си осталих шест дана. Буди другачији тог дана да би осталих дана био увек исти. Успори ритам. Нађи неку спору песму и слушај је целог дана. Уживај у спорости. Кажи: "Спор сам, признајем, али када бих био бржи, не бих знао да постојим."

Детињство у станиолу...

Јуче сам нашао ове бомобоне и сместа се подмладио! Обичан, засићени шећер, пресован у примитивној ''модли'', био је главни украс сваке јелке. Станиол разних боја давао је прекрасне одсјаје, посебно кад се угаси светло и попале свећице и прскалице. Због њих сам једва чекао да прође дочек Нове године и кренемо са скидањем украса. Украси су пажљиво враћани у кутију (до следеће Нове године), а бомбоне смо брзински појели или бисмо их у школи размењивали са друговима из одељења. Најупорнији су чекали да се бомбона ''скрти'' услед стајања и да се, такорећи сама, истопи у устима. Наспрам светлуцавог сјаја ових бомбона све друге успомене везане за новогодишњу ноћ брзо избледе...

Koliko stvari ima na koje smo zaboravili i da su postojale a bile su deo naše svakidašnjice...




Poželeh da počnem post rečenicom:' ničim izazvana', ali bih napravila neoprostivu grešku.
Izazvana sam temom, naslovom ' Nostalgija'.

Godinama nisam razmišljala o svom prvom putovanju vozom. O prvom susretu sa morem.
Hoću da pišem o tome. Sad. Odmah.Direktno u post, bez smišljanja rečenice unapred, doterivanja.

Imala sam punih pet godina. U Zabavište sam išla sa Filipom /htedoh da pišem o Filipu, ne sećam se u kojoj temi, ali se predomislih/.
Samo jedna kuća je delila Slavkovu i moju kuću. I Slavko je išao u zabavište sa Filipom i sa mnom, ali je bio mnogo drugačiji od Filipa. Bio je neustrašiv, smeo. Đavolast. Izbegavala sam ga.

Tog leta sam bila na raspustu. Nisam tačno znala šta znači reč 'raspust', ali sam znala da ne moram više svako jutro ići u zabavište.
Majka me je povela u grad da mi kupi sandale, čarapice, veš, i štatijaznam šta sve. Rekla mi je da idem na more. Ne sećam se da li je svako moje 'Zašto' dobilo odgovor, ne sećam se ni kako mi je objasnila šta je more.
Kako izgleda voz - znala sam. Bakina kuća je bila u blizini nasipa i pruge, a ja sam dosta vremena provodila kod svoje bake.
U meni su se komešala osećanja; radoznalost, sreća, strah od nepoznatog, tuga što ću biti bez mame, tate, i brata koji je još bio u pelenama, bez bake, dede, strica, ujaka i , naravno, bez mog Đeda!
Igrala sam se u svojim šarenim špilhoznama Mr. Green , trčala bosa po vrelom pločniku. Mršava kolena, na kojima se videla jedino 'čašica', bila su sva u modricama.

Drvoredi dudova, sa kojih je ubirano lišće kao osnovna hrana Svilenim bubama billo nam je odlično sklonište za sakrivanje kada smo igrali 'Žmurke' ili 'Vije'.

Iznenadila sam se kada me je jednog predvečerja majka pozvala da uđem u kuću pre mraka.
Bunila sam se, odbijala sam jer ' još nije pao mrak'.
Majka mi reče da moram da se spremam jer ujutru putujem na more.

Juhuuuu...Ostavih društvo, utrčah u kuću. Kupanje. Koferčić sa mojim stvarima je bio do vrha popunjen.
Kada sam se spremila, ranije legla u krevet, zasuh majku pitanjima:' A šta ako...A, kako... A, kada...A, sa kim? ?

Na poslednje pitanje dobih odgovor i zamislih se. 'Štaaaa? Slavko isto putuje? Ma, neću ja sa Slavkom!! Šta ako nas bude tukao na moru?'
Majka me je smirivala, obećala je da će sve biti u redu, da će Slavko biti dobar, da će morati biti dobar, inače...
'Hm...a Filip?' pitala sam majku gledajući je očima punim nade.
'Ne, Filip ne ide, samo Slavko i ti'

Sunce je još bilo visoko kada su Slavko i njegova mama pokucali na naš prozor.
Istrčala sam napolje. Slavkova mama je pored sebe gurala veliki muški bicikl natovaren koferom na nosaču iznad zadnjeg blatobrana. Nekako su i moj koferčić stavili preko tog kofera, i krenuli smo na željezničku stanicu.

Ne sećam se Slavkovog ponašanja i priče putem do željezničke stanice, ne sečam se o čemu su naše mame pričale, ali se sećam prodornog piska lokomotive, piska koji je obeležio jedan delić mog života.

Na stanici gužva. Ubacuju nas u vagon. prihvata nas nepoznata žena. Smešta nas zajedno na sedišta.
Oko nas mnogo dece. Ne poznajemo nikog. Ni od dece, ni od vaspitača. Samo Slavko i ja nekako uplašeni.

Voz još stoji na stanici. Gledamo kroz prozor.Majke nam mašu. I Slavkov otac je stigao.
Odjednom - KRIK! Slavko. Slavko plače. Slavko vrišti!! Vaspitačica dotrčala, smiruje ga. Slavkova mama ušla u vagon, izvadila već pripremljenu igračku da ga smiri dok voz krene. Slavko baca igračku kroz prozor. Vrišti. Hoće kući. Uplašena šćućurila sam se na drvenom sedištu. Bojim se. Bojim se puta. Bojim se mora. Bojim se da Slavko ne odustane.
Zvuk pištalje, i Slavkova mama izlazi iz voza. Slavko gubi razum. Voz počinje da se drmusa. Lagano kreće. Slavko v r i š t i. Ne znam šta se izdešavalo, sećam se prodornog piska lokomotive, prozora koji je bio otvoren, vaspitačice kako uzima Slavka i kroz prozor ga dodaje majci, druge vaspitačice koja protura Slavkov kofer, drvenih bandera koje promiču pokraj prozora, i mog straha, straha, straha...
Kako je voz ubrzavao, moje suze su brže tekle. Niko mi nije brisao suze, niko me nije ohrabrio. Bože, koliko sam te proklinjala što makar Slavko, naš komšijski neštaško, nije uz mene.
Vrsar je lep, kasnije sam gledala slike.
Iz Vrsara sam ponela sećanje mora koje postaje crveno kada se zamuti, bol kada me ujela pčela za uvo, kišnih oblaka koji su nas naterali da dan provedemo u spavaoni, i hleba namazonog marmeladom.
Nikada više nisam htela da jedem hleb namazan marmeladom!






P.S. sećam se igračke, koju je Slavkova mama dala Slavku, a koja nije imala efekta.
Plastični krug na kojem su postavljena 4 konjića, providan poklopac, i pluga koja stiskom pokreće konjiće. Konjići žuti i crveni 'trčali' su dva 'kruga'. Slavku nisu bili zanimljivi.

respect...

A mene mama nije pustila na rekreativnu nastavu u I razredu. Crying or Very sad Nisam joj to oprostila do danas. Razz
Učiteljica je posle godinama pričala anegdote - ko se u koga zaljubio, ko je naučio da pliva i sl. Osećala sam se u tim trenucima kao totalni autsajder. Štaviše, bila sam duplo kažnjena: em, nisam bila na moru sa mojim odeljenjem, em, sam morala da idem u školu i da se patim u nepoznatom razredu. Doduše, učiteljica je bila mnogo bolja od one moje.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 456 korisnika na forumu :: 6 registrovanih, 1 sakriven i 449 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: cikadeda, dekir, dragoljub11987, gorantrojka, havoc995, VJ