Priče o ljudima

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

$elena ::Priče su divne.
...i blog je divan
Ma, i ti si divna.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Izlaze zagrljeni" (puk. Kečert, major Korn i kapetan Jojo, svi se vole) ,
Ko razume shvatiće.

A sada, moliću fino, dosta off-a. Obradujte me nekom pričom.

Kažu da ne treba trčati za autobusom, ali da danas ne potrčah ne bih srela svog profesora sa studija, koji je u penziji petnaestak godina. Viđamo se tu i tamo, srećemo na raznim skupovima, ponekad se i ispričamo. Obično o našim stručnim temama i knjigama. Danas, u autobusu za Kovin, reče mi da je preveo 400 strana integralnog Dnevnika, koji je Malinovski pisao na svom maternjem, poljskom jeziku u periodu 1914-1918. godine, kada je vršio terenska istraživanja na Novoj Gvineji i Trobrijandskim ostrvima. Moj stari profesor je, uzgred budi rečeno, poljski zet, i tečno govori i piše poljski.

Dnevnik u strogom smislu reči je inače intimni, a ne etnografski dnevnik, koji je posle smrti Malinovskog (umro je 1942, za vreme boravka u SAD) objavila njegova udovica 1967. godine. Mnogi bivši studenti čuvenog antropologa i uglednog profesora Londonskog ekonomskog fakulteta su bili šokirani tom samovoljnom odlukom, dok su drugi antropolozi i čitaoci bili iritirani sadržajem tog navodno "skandaloznog" štiva. Otada su se vodile mnogobrojne, često i žestoke diskusije u antropologiji o ovom kontroverznom antropologu, njegovoj ličnosti i kvalitetu etnografskog rada, metodologiji "posmatranja s učestvovanjem", njegovoj ambiciji da postane "Konrad u antropologiji" itd. Pljuštale su etikete i kritike, poput "neurastenik iz Krakova", hipohondar, evropocentrista i beli rasista, zato što je koristio rečnik koji se smatra politički nekorektnim (npr. pejorativni izraz "niggers" u označavanju melanežanskih domorodaca ili parafraza Kurtove rečenice iz "Srca tame" - "Exterminate all the Brutes"), pisao o svojim psihološkim i seksualnim frustracijama (eufemizmi "prljave misli" i "mokri snovi"), katkad iskreno priznavao da bi radije bio negde "drugde" (osobito za vreme Prvog svetskog rata, kada je kao državljanin Austrougarske bio interniran na Trobrijandu), karikirao karaktere lokalnih belaca (misionare, trgovce, kolonijalne službenike), paradirao (neki skrupulozni kritičari kolonijalizma, kažu: i dominirao) u svom evropskom belom odelu i tropskom šeširu među nagim crnpurastim domorocima niskog rasta, i sl.

Jedva čekam da se pojavi srpsko izdanje knjige.

• 3Ovo se svidja korisnicima: tetka_danuska, Bane san, dolinalima
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Od priče o administraciji mogla bi se napraviti soap opera. Radnja se premešta iz opštine Vračar u opštinu Voždovac na Dušanovcu. Tamo postoji finesa u lokalnim običajima: ne morate da uzimate broj za matičara, samo sačekate da dođete na red. Ako dočekate. Dočekah, tek pošto me je jedna visoka plavuša izgurala ne koristeći pri tom uopšte laktove, samo je samouvereno ušetala u moj prostor, popunila obrazac i izbila na čelo kolone. Moja smotanost je ćutke pratila to napredovanje, a kad se usudila da izusti "Vi ste došli posle mene", nije bila udostojena čak ni jednog prezrivog pogleda.

Dragi oče, posle svih ovih godina moram ti saopštiti jednu neprijatnu vest: u tvojoj umrlici stoji crno na belo da je tvoj bračni status u trenutku tvoje smrti bio "nepoznat". "Nepoznato" je i ime tvoje majke, a moje babe po ocu. Da bi se to sada ispravilo, "moraćete da izvadite hrpu papira, što će potrajati, možda će vam za to trebati i dva-tri meseca", saopštava mi ljubazna matičarka. Elem, prvo treba da dokažem da ste ti i tvoja supruga, a moja majka, zvanično bili u braku u trenutku tvoje smrti. Druga neprijatna vest je da tvoja bivša supruga povremeno ima dementne epizode, ali se brzo povrati i autoritativno tvrdi da ste vas dvoje bili u zvaničnom braku sve dok vas smrt nije rastavila. I da je državna administracija definitivno dementnija od nje.

Bila sam ti inače potresena, dragi oco. Ne bi prepoznao tvoj Dušanovac, možda bi ga danas doživeo kao Dušmanovac. Restoran "VIS", u kojem smo mi radnička deca socijalizma iz OK SSO u Murskoj nekad visili, pripremajući se za predstojeću sezonu radnih akcija, odavno ne postoji.



Ali zato postoje fancy radnje, menjačnice i kafići u nizu. U jednom takvom kafiću htedoh da se posle sveg tog birokratskog stresa i kulturnog šoka oporavim i pročitam najnoviji broj "Voždovačkih novina" uz domaću kaficu i đus. Pa da ti saopštim nove vesti i radne uspehe opštinskih vlasti u asfaltiranju ulica u podavalskim selima, donacijama kompjutera (moraću jednom da ti objasnim šta su to kompjuteri) srećnim porodicama u Jajincima, sređivanju groblja u Pinosavi, rekonstrukciji igrališta za decu u Braće Jerković, sanaciji jezera u Kumodražu, o multikulturalizmu (danima ruske, japanske, mađarske, bugarske i romske kulture) na Voždovcu, itd. Umesto domaće kafe dobih vrelu moku i opekoh jezik.



Sad samo čekam da mi zaceli opekotina na jeziku, da mi prođe utorrak (što reče onaj Grašo) i da dođe četvrtak, pa da se ponovo zaputim u veliki prljavi grad na našu nekadašnju opštinu. I da stanem u red.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Sorelag, Bane san, dolinalima
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Нама су ''Аргонаути Западног Пацифика'' били обавезна литература из предмета Културна политика. Хвала ти што си ме подсетила...

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Ovo je samo deo intervjua, a knjigu ćemo naravno kupiti i pročitati.
Moram ovde pošto je jelkica7 zaključala svoj blog History of communication.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nekad me je doslovno jeza podilazila od njegovog glasa. Nađoh samo ovaj video clip na Youtube. Ako znate za još neki... slobodno

• 2Ovo se svidja korisnicima: Brano, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Danas se okupljaju moji akcijaši. U ime naše mladosti.

• 1Ovo se svidja korisniku: jelkica7
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Neko vrijeme bila je posve nijema, zurila u zid, a potom je konačno upitala: - Stingo, jesi li ikada sanjao sne koji se ponavljaju i ponavljaju? To se zove rekurzivni snovi, je li tako?
- Da - odgovorio sam sjetivši se sna koji sam sanjao kao dječak poslije majčine smrti: njezin otvoreni lijes u vrtu, kišom poprskano, izobličeno lice koje samrtno zuri u mene. - Da - ponovio sam. - Jedan se neprestano vraćao otkad mi je majka umrla.
- Misliš li da ti snovi imaju nekakve veze s roditeljima? Taj koji ja sanjam cijeloga života tiče se mojeg oca.
- Čudno je to - rekao sam. - Možda. Ne znam... Majke i očevi... oni su u stanovitu smislu u srži čovjekova života. Ili mogu biti.
- Danas sam opet sanjala taj san o ocu. No, mora da sam ga zaboravila kad sam se probudila. (...)
- A što si sanjala?
- Vidiš, taj san je povezan s nečim što mi se dogodilo kada sam bila djevojčica.
- A što to, Sofijo?
- Pa, prvo moraš razumijeti nešto... prije sna. Dogodilo mi se to kada mi je bilo jedanaest, kao tebi. Provodili smo ljetne praznike u Dolomitima, kao što sam ti već rekla. Sjećaš se, rekla sam ti kako je otac svakoga ljeta iznajmljivao ljetnikovac iznad Bolzana, u malom selu po imenu Oberbozen koje je, naravno, govorilo njemački. Tamo je bila i mala kolonija Poljaka profesora iz Krakowa i Warszave, i nekoliko poljskih... pa, mislim da biste vi rekli, poljskih aristokrata, barem su imali novaca. Sjećam se jednog profesora, bio je glasoviti Bronislaw Malinowski. Otac se pokušao družiti s Malinowskim, ali ovaj je mrzio oca. Jednom sam u Krakowu slučajno čula kada je jedna odrasla osoba rekla kako profesor Malinowski smatra da je otac, profesor Bieganski, skorojević i nepopravljivo prost čovjek. Kako bilo, u Oberbozenu je bila jedna bogata Poljakinja, princeza Czartoryska, s kojom je otac sklopio poznanstvo i viđao je prilično često tijekom tih ljetovanja. Ona je potjecala iz vrlo stare, vrlo otmjene poljske obitelji i otac ju je volio jer je bila bogata i... no, djelila njegova osjećanja u svezi sa Židovima.
- To je, vidiš, bilo u doba Pilsudskog, kada su poljski Židovi bili zaštićeni i živjeli... mislim da biste vi rekli, prilično pristojnim životom, i otac i princeza Czartoryska bi se sastajali i razgovarali o židovskom problemu i nuždi da se jednoga dana oslobode Židova. Znaš, Stingo, čudno je to, jer otac je u Krakowu uvijek bio diskretan kada je preda mnom ili majkom ili bilo kime govorio o Židovima i svojoj mržnji prema njima. Barem dok sam ja bila djevojčica. Ali, vidiš, u Italiji, kada je bio u Oberbozenu, s princezom Czartoryskom, bilo je drukčije. Ta žena je imala osamdesetak godina i uvijek je nosila lijepe duge haljine, čak usred ljeta, i nakit - sjećam se, imala je jedan golemi smaragdni broš - i njih dvoje bi pili čaj u njezinoj otmjenoj Sennhütte, hoću reći, ljetnikovcu, i razgovarali o Židovima.

(...)

Princeza Czartoryska imala je gramofon. Jedan od onih prvih gramofona, ne naročito dobar, ali prvi koji sam vidjela ili čula. Čudno, zar ne, ta stara Poljakinja koja mrzi Židove i voli glazbu. Imala je puno ploča i ja bih gotovo pomahnitala od radosti kad ih je stavljala za nas, za majku i oca, mene i možda još nekoliko gostiju. Većina snimaka bile su arije iz talijanskih opera, Verdi, Rossini, Gounod, ali bila je jedna ploča od koje sam gotovo gubila svijest, toliko sam je voljela. Mora da je bila rijetka i dragocjena. Sada mi to izgleda nevjerojatno, jer bila je vrlo stara, izgrebana, ali ja sam je naprosto obožavala. Madame Schumann-Heink koja pjeva Bramsovu Lieder.

(...)

- I tako, u ovom snu koji mi se neprestano vraća, ja vidim princezu Czartorysku u onoj lijepoj haljini, odlazi do gramofona i okreće se i uvijek izgovara kao da se obraća meni: 'Želiš li čuti Brahmsovu Lieder?' I ja uvijek pokušavam odgovoriti da želim, ali prije nego dospijevam to izgovoriti, moj otac upada, on stoji tik do princeze i gleda me ravno u oči: 'Molim te, nemoj svirati tu ploču za nju. Ona je preglupa da to razumije.' I ja se onda budim s tom boli... Samo, ovoga puta bilo je još gore. Činilo se da ne govori princezi o glazbi, nego... - Oklijevala je, a potom promrmljala: - O mojoj smrti. Mislim, želio je da umrem.
Okrenuo sam se od Sofije, otišao do prozora, ispunjen nemirom i jadom koji je bio poput jakog, mučnog bola u crijevima."

W. Styron, Sofijin izbor