Hladnoca porodicnog doma

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Listao sam malo forum i najzad se odlucio uclaniti, jer imam problema, a treba mi pomoc.
Imam teskih problema unutar porodice... nemam kome da se obratim.

Ja nisam tinejdzer, nego sam student, tek poceo studije. Zivim sa majkom i ocem i starijim bratom. Atmosfera u mojoj porodici je ono sto bi bar na internetu englezi opisali kao disfunkcionalna porodica.... ja bih samo rekao da je preupna nasilja i da nema niko postovanja prema drugome.
U mojoj porodici su potpuno poremeceni odnosi. Moj stariji brat je kako stvari stoje propali student, razmazen, i vrlo drzak i agresivan covek. Skoro sve mu se u zivotu sredjuje i kako stariji ljudi kazu "servira"...takav je otkada znam za sebe.... I celo detinjstvo sam proveo u fizickom zlostavljanju, jer su roditelji radili skoro ceo dan tako da na decu nisu obracali paznju... Kao podsetnik mi sluzi oziljak na gornjoj usni koju mi je rascepao daskom kada mu nije bilo po volji... Kada sam bio manji, nisam imao sansi da se suprotstavim, i lupao me je bez obzira. Kada god je imao potrebu da se izduva...
Ja sam drugaciji... zbog svega sto sam doziveo, obecao sam sebi da necu takav biti. I trudim se u svemu, i postujem ljude, tretiram ih sto bolje mogu.
Roditelji me tretiraju kao neuspeh, ne postuju niti vole moje odluke u zivotu... Boli ih jer nisam upisao studije medicine (jer su oni doktori), studiram ekonomiju. Kazu svaka baraba to moze da uci...

U kuci je pakao, ako bilo sta protivrecim bratu, ne gine mi fizicki obracun, svadje su svakodnevne. Tuce, lomljenje, vredjanje... Da sada pisem o svemu, nikada ne bi bilo kraja... i ni malo ne preterujem.
Osecam se prazno i depresivno, i to me ubija... fali mi malo one porodicne topline, pa i ljubavi... do sada sam sebe tesio da je ovo deo normalne svakodnevnice svake porodice. Ne mogu vise... tesko je ovako ziveti. A jos ne mogu biti samostalan, imam ipak dosta.
Iako sam preko interneta komunicirao sa nekim savetovalistem, ne znam sta mi je ciniti.

Brata posle svega mrzim, ne zelim da ga vise vidim u zivotu...roditelje pa ne mnogo bolje... ne znam da li je to u redu? Da li je opravdano? Bratu ne mogu oprostiti... ali opet, on mi je ipak brat. Ne mogu se sabrati u glavi, ali mislim da ispravno mislim. Mislim da je jedina sansa sto pre pobeci iz te kuce. Molim vas pomozite, dajte mi neki savet.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nisi sam...nije tvoja priča neobična, ne znam koliko utjehe možeš naći u ovoj konstataciji.
Skoro svaka porodica ima neki svoj "privatni pakao".
Ali, čini mi se da je pomoć najmanje potrebna tebi, svi ostali članovi tvoje familije su zreli za stručnu pomoć.

Sticajem okolnosti, puno znam o porodičnom nasilju, u poslednje vrijeme slušam i svjedok sam potresnih priča, sa kojima ne bih da te davim, jer mislim da ti to ne može pomoći.

Institucije koje se profesionalno bave tim pitanjima, po meni dosta agresivno djeluju...

Ti moraš da nađeš sebi neki izlaz, da utjehu, ljubav i toplinu nađeš na drugom mjestu. Da zaključaš svoje srce, što se tiče ljubavi prema tim ljudima i da ideš dalje, da izbjegneš te situacije iz kojih se rađaju sukobi.

Postoji li šansa da jedan otvoren razgovor sa roditeljima, promijeni makar njihov odnos prema tebi, jer sumnjam da oni mogu uticati na ponašanje tvog brata?

Evo nešto što me u poslednje vrijeme intrigira, vezano za tkz "Štokholmski sindrom", baš sam se prije par dana malo bavila čitanjem pisanja na ovu temu, pa skidoh sa neta:

"STOCKHOLMSKI SINDROM
“U igri zavođenja i sparivanja ljudi nisu nužno inteligentni”, nastavlja Engqvist. “Činjenica da na vrhu društvene ljestvice svakako ima mnogo onih koji su imetak i utjecaj stekli nasiljem i zastrašivanjem navodi ženu da u dominantnom alfa mužjaku vidi pobjednika i poželjnog partnera. Istovremeno zanemaruje podatak da su zatvori i groblja prepuni dominantnih alfa mužjaka koji su ‘naletjeli’ na jačeg od sebe ili - policiju.” Međutim, s muškarcima koji otvoreno prkose zakonu i moralnim normama ne završavaju samo žene kojima se oni iskonski sviđaju, nego i žene koje nemaju snage oduprijeti im se.

U ljeto 1973. pljačkaši opasani dinamitom zarobili su četvero talaca u jednoj štokholmskoj banci. Šest dana kasnije, kad je kriza okončana, taoci su se opirali - policiji! Odbili su svjedočiti protiv otmičara, skupljali su novac za njihovu obranu, a jedna se taokinja zaručila s jednim od tada već zatvorenih pljačkaša. Ovaj otprije poznati fenomen tada je dobio naziv štokholmski sindrom.

Patty Hearst, kćer bogatog nakladnika Randolpha Hearsta, oteli su i mučili teroristi iz organizacije Simbionistička oslobodilačka vojska. U zatočeništvu se Patty spontano pridružila teroristima i sudjelovala u pljačkama banaka. I Austrijanka Natascha Kampusch, koja je kao 18-godišnjakinja pobjegla od otmičara Wolfganga Prikopila nakon osam godina zatočeništva, pokazala je simptome štokholmskog sindroma žaleći zbog otmičareva samoubojstva.

Štokholmski sindrom, rađanje simpatije i privrženosti otmičaru, psihički je obrambeni mehanizam koji se pokreće kod mnogih zatočenika. Kad smo u nečijoj milosti i nemilosti, nastojimo mu ugoditi radi preživljavanja. Naša se psiha prilagođava tako da počinjemo suosjećati s mučiteljem, čak ga i voljeti. To se ne događa samo kod žrtava otmice, nego bilo kojeg nasilja, osobito obiteljskog. Patološka se

naklonost prema zlostavljačima može roditi i kod žrtava nasilnih očeva, majki, stričeva, kod učenika koje muče vršnjaci ili zaposlenika koji su žrtve mobbinga. Policija je odavno uočila štokholmski sindrom kod pretučenih žena koje odbijaju podnijeti kaznenu prijavu, plaćaju jamčevinu za “svoje” nasilne muškarce, a katkad i fizički napadaju policajce koji ih dolaze spasiti. Može li se krivcima stati nakraj? Može, ali je nekim žrtvama očito lakše i jednostavnije popustiti naslinicima.

ŽRTVE, OBRANITE SE!
Treba li uopće savjetovati: ne ulazite u vezu s nasilnicima, kriminalcima, alkoholičarima i drugim problematičnim tipovima. Dobri su dečki možda manje uzbudljivi (iako bi se ovdje dalo raspravljati o tome što je zapravo uzbudljivo), no negativci će od vašeg života napraviti pakao. Ako ste se ipak našli u zlostavljačevoj mreži, učlinite sve da se istrgnete iz nje. Nasilnika na žalost nećete promijeniti.

- Otvoreno se okolini požalite da ste ugrožene. Što više ljudi zna za vašu nevolju, zlostavljač će biti manje siguran u sebe.
- Obratite se udrugama za zaštitu žrtava nasilja.
- Recite liječniku tko vam je nanio ozljede.
- Angažirajte odvjetnika i kopije liječničke dokumentacije pohranite kod njega.
- Prijavite zlostavljača policiji. Nemojte ga štititi ni štedjeti.
- Ako policija ili državno odvjetništvo ne obave svoj posao, obratite se medijima Đ oni obožavaju priče o zlostavljačima. "

E sad, da li imamo snage da "naše najmilije" okačimo na stub srama, našu intimu iznesemo pred neznance, koji će hladnim potezima i drastičnim rezovima pokušati da nam pomognu, ne znam...

Ponavljam, moj ti je savjet, gledaj da sebi nađeš utjehu na drugom mjestu...bezuslovna ljubav ne postoji, pa ni roditeljska, ni bratska...puno ih znam koji su se do istrebljenja sukobljavali, i pored one narodne izreke "brat će brata do jame, ali u jamu nikad"...nisam sigurna, guraju u jamu i braća i roditelji...sami smo i sami se moramo boriti...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mnogo je teško ovo čitati. Iskreno mi je žao.
I ja mislim da treba što pre da odeš od kuće. Problem sa ljudima iz Beograda je što ne mogu da dobiju sobu ni u jednom studentskom domu (znam iz vlastitog iskustva, kad sam htela da odem od kuće iz sličnih razloga). Ali ti ipak probaj, možda se nešto u međuvremenu izmenilo. Da li si spreman na to da tražiš posao i radiš uz studije? Jer dokle god budeš studirao zavisićeš od roditelja. Imaš li nekog od rodbine s kim si blizak i na koga bi mogao da se osloniš?

"Argument" roditelja da "svaka baraba može to da uči" je nonsens koji ne zaslužuje komentar. Neko ko je završio medicinu, položio Hipokratovu zakletvu i posvetio život lečenju (dakle, dobrobiti ljudi) morao bi se uzdići iznad ovakvog stereotipa. Svi smo različiti i imamo pravo na svoje izbore u životu.

Iz mog iskustva, prave barabe uglavnom ne studiraju. Ako i počnu, retko stignu do kraja.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Za razgovor sanse nema... Probao sam, i uvek mi kazu da podgrevam sukob time sto to pominjem, kazu "stalno se zalis". Ja samo hocu da se suocim sa problemom. Samo hocu mir.

Prvi put cujem za stokholmski sindrom, i pronalazim se jos kako u tome. Nebrojano mnogo puta sam precutao nasilje, i ako sam imao neke modrice skrivao sam prave razloge, lagao ljude. I JEDINI RAZLOG je bio jer sam u sebi ponavljao "to mi je porodica, to mi je porodica, ne mogu da ih osramotim"... I sada vidim da sam samo sebi stetu naneo. Ali dobro, samo sam hteo da ispadnem dobar covek... pa sam time svoje dostojanstvo gurnuo u cosak, i dozvolio svasta.

Tesko mi je "zakljucati" se od njih. Jer je u mojoj glavi ne voleti porodicu greh. Tako sam podignut... i mislim da je ta bezuslovna ljubav dovela do svega ovoga. Ali mislim da ce me poricanje skupo kostati. Vaspitan sam, i dok nisam odrastao verovao sam, da je svo to nasilno ponasanje samo "boys will be boys".... znas ona izreka da je to samo decije "koskanje".

Da li mislis da stisnem zube i da usmerim moju radost prema ljudima koji su mi zaista bliski, i koji su mi pravi prijatelji? Tesko mi je shvatiti da je ispravno ne voleti svoju porodicu... boze... ja tek sad vidim da mi je tesko shvatiti da postoji nesto sto nije bezuslovna ljubav.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 29 Apr 2009 11:15

Ima previše baraba i sa fakultetom, ako ćemo iskreno, možda i više nego bez diplome...

Djeca često iznevjere očekivanja svojih roditelja, to je jedna od prvih stvari koje sam pročitala, neposredno pošto sam postala majka. Do tada sam ja bila nečije dijete i gledala situaciju iz tog ugla - djeteta.

Ali mi je ova rečenica neobično pomogla, u startu, da znam da svoje dijete moraš da voliš iako ne izlazi uvijek u susret tvojim očekivanjima. Neko to ne shvati nikad ili shvati prekasno.

Najgore je što se ovi obrasci ponašanja, neminovno ponavljaju i kad zanemarena ili zlostavljana djeca zasnuju svoje porodice, pa misle da je to ponašanje iz roditeljskog doma jedini mogući oblik funkcionisanja porodice. Nasilje rađa nasilje.

Zbog toga mi se sviđa način na koji razmišlja @lostsoul i iskreno se nadam da će se njegovim nevoljama brzo naći rješenje...

Dopuna: 29 Apr 2009 11:25

lostsoul ::Za razgovor sanse nema... Probao sam, i uvek mi kazu da podgrevam sukob time sto to pominjem, kazu "stalno se zalis". Ja samo hocu da se suocim sa problemom. Samo hocu mir.

Prvi put cujem za stokholmski sindrom, i pronalazim se jos kako u tome. Nebrojano mnogo puta sam precutao nasilje, i ako sam imao neke modrice skrivao sam prave razloge, lagao ljude. I JEDINI RAZLOG je bio jer sam u sebi ponavljao "to mi je porodica, to mi je porodica, ne mogu da ih osramotim"... I sada vidim da sam samo sebi stetu naneo. Ali dobro, samo sam hteo da ispadnem dobar covek... pa sam time svoje dostojanstvo gurnuo u cosak, i dozvolio svasta.

Tesko mi je "zakljucati" se od njih. Jer je u mojoj glavi ne voleti porodicu greh. Tako sam podignut... i mislim da je ta bezuslovna ljubav dovela do svega ovoga. Ali mislim da ce me poricanje skupo kostati. Vaspitan sam, i dok nisam odrastao verovao sam, da je svo to nasilno ponasanje samo "boys will be boys".... znas ona izreka da je to samo decije "koskanje".

Da li mislis da stisnem zube i da usmerim moju radost prema ljudima koji su mi zaista bliski, i koji su mi pravi prijatelji? Tesko mi je shvatiti da je ispravno ne voleti svoju porodicu... boze... ja tek sad vidim da mi je tesko shvatiti da postoji nesto sto nije bezuslovna ljubav.

E, stisni zube...svaka ljubav boli...složeni su odnosi među ljudima, pa makar oni bili iste krvi... nekako pregoriš, jednostavno, ispravan si, dao si sve od sebe, pokušavao da preko svog života amortizuješ te čudne odnose i nisi ništa postigao.

U prirodi je čovjekovoj da žudi za ljubavlju, svi bi smo voljeli da nas vole i više nego što nas vole, ili više nego što zaslužujemo.

Realno si sagledao stvari, svoju emotivnu glad moraš zadovoljiti negdje drugdje, sa prijateljima sa ljudima koji te cijene i poštuju...i znaj, puno se ljudi osjeća kao i ti...vremenom će ti se još po neko otvoriti, moći ćeš da razmijeniš ta bolna iskustva sa drugima i nekad će doći dan kad ćeš se možda i nasmijati svemu tome u lice...kad budeš dovoljno jak, svjestan da nisi dobio ono što si očekivao.

Ne kažem da prestaneš da voliš i da osjećaš nešto prema svojoj porodici, samo ti kažem da ljubav koja je tebi potrebna potražiš na drugom mjestu. I naći ćeš je, vjeru mi, naći ćeš je...samo prvo moraš pronaći sebe i smjestiti sve stvari na svoje mjesto...i za sve treba vrijeme, ali ako odlučiš i kreneš ka nekom cilju, ostvarićeš ga...držim palčeve!

Bori se za svoje dostojanstvo i prestani da se boriš za iluziju o tome da si ti taj koji će održati taj imidž srećne porodice...idi dalje svojim putem, ne moraš ni da ih napustiš dok se ne osjetiš spremnim za to, ali pokušaj da iskuliraš i gledaj što prije da se osamostališ.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

...Sorelag

Drugi deo porodice mi je u inostranstvu. Jedino pricam o tome kada nazovu telefonom, samo ne volim da ih teretim mnogo. Jer ne mogu pomoci nikako, jedino mi dati nekoliko reci podrske.
Nije mi strasno raditi... samo ne mogu naci bas dobro placen posao, pa kao i svi u Srbiji, tako da cu jos uvek zavisiti od njih. To je kamen koji moram progutati. Ali bi me posao drzao van kuce, pa je to plus...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pozdravi se ti, lepo s njima (a i ne moraš ako nije izvodljivo), spakuj mali naramak knjiga i nešto odeće - pa na drugi kraj grada. Znam da je jako teško (ne pričam napamet), ali nećeš biti ni prvi ni poslednji koji je sam sebe izveo na put. Bilo gde, bilo kod koga (nekog druga, drugarice, rodjaka koji te razume...), dok ne nadje neki privremeni izvor prihoda (studentska zadruga, mleko, novine, kafić, šta god), što će biti dovoljno da (sam ili sa nekim) nadješ neki sobičak... Ovo sve pod uslovom da si siguran da su tvoje odluke prave (od školovanja, odnosa sa porodicom, krajnjeg cilja - završavanja izabranog fakulteta)

Kako god da odlučiš - moraš sam (a znam da neće biti lako), a na ovo zaboravi:lostsoul ::... Brata posle svega mrzim, ne zelim da ga vise vidim u zivotu...roditelje pa ne mnogo bolje... ne znam da li je to u redu? Da li je opravdano? Bratu ne mogu oprostiti... ali opet, on mi je ipak brat. Ne mogu se sabrati u glavi, ali mislim da ispravno mislim. Mislim da je jedina sansa sto pre pobeci iz te kuce. Molim vas pomozite, dajte mi neki savet.
Nemoj nikoga da mrziš, pogotovo članove porodice, ne zbog njih nego zbog sebe. Izdigni se iznad toga,biće ti lakše na duši, a sva ta energija mnogo ti je potrebnija za ono što te čeka - da se izboriš za sebe i svoje mesto...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

lostsoul :: Atmosfera u mojoj porodici je ono sto bi bar na internetu englezi opisali kao disfunkcionalna porodica.... ja bih samo rekao da je preupna nasilja i da nema niko postovanja prema drugome.
U mojoj porodici su potpuno poremeceni odnosi. Moj stariji brat je kako stvari stoje propali student, razmazen, i vrlo drzak i agresivan covek.
.... I celo detinjstvo sam proveo u fizickom zlostavljanju, jer su roditelji radili skoro ceo dan tako da na decu nisu obracali paznju...
...................Roditelji me tretiraju kao neuspeh, ne postuju niti vole moje odluke u zivotu... Boli ih jer nisam upisao studije medicine .......U kuci je pakao, ako bilo sta protivrecim bratu, ne gine mi fizicki obracun, svadje su svakodnevne.
.......Osecam se prazno i depresivno, i to me ubija... fali mi malo one porodicne topline, pa i ljubavi... do sada sam sebe tesio da je ovo deo normalne svakodnevnice svake porodice. Ne mogu vise... tesko je ovako ziveti. A jos ne mogu biti samostalan, imam ipak dosta..

Verujem da ti neće biti lakše nakon saznanja da danas na takav način živi mnogo, mnogo porodica. To je cena vremena koje je iza nas i onog u kojem živimo! Nisi ti „lostsoul“, očigledno je imaš, a imaju je i članovi tvoje porodice i svi ste nesrećni, svako na svoj način! Koliko sam shvatila, glavni izvor problema u tvojoj porodici je tvoj brat i njegov odnos prema tebi, koji se reflektuje na međusobne odnose svih članova porodice. Roditelji intelektualci, u trci za egzistencijom zaboraviše na decu, nemaše vremena da im se posvete, jer trebalo je sticati, sticati, sticati i priuštiti i sebi i deci mnogo toga! Od dece očekivaše da budu „neko i nešto“, jedan sin puče, a drugi ode na ekonomiju, ko zna kad i gde će se zaposliti, koliku će platu imati, kako živeti, umesto da sutra ima ili svoju ordinaciju ili da kao specijalista mlati lovu, da bude car! Ne, on će da se pati! Uz to, stalno se svađaju i tuku (sinovi), drski, nezahvalni, ko je kriv za to: svađaju se nezadovoljni roditelji između sebe, a i sa vama! (Otprilike razmišljanje tvojih roditelja). Međusobno se optužujete. Tvoj brat je očekivao da je dovoljno da je njihov sin, zaboravio je da mora tu podlogu da iskoristi kao otskočnu dasku i da mora da uloži rad i trud. Lenji gaša je nesposoban i nepripremljen za život i shvata da ga ne čekaju svetli dani, zato svoje nezadovoljstvo samim sobom projektuje na sve ukućane (svi su mu krivi, osim njega samog), a ti si najslabija karika i zato ispaštaš. Ono iz detinjstva je obično rivalstvo i dečja ljubomora.
Ti? Budi pametan i gledaj sebe! Nađi snage u sebi, nadvladaj emocije i razmišljaj racionalno. Za sve je potrebno dvoje, pa i za svađu, zlu krv, nepoštovanje. Izdigni se iznad tog cirkusa, napravi svoju oazu u njemu, distanciraj se od njih i gradi SVOJU budućnost! Upamti zauvek i drži se ovog: „Nije važno ŠTA kaže, već KO kaže“. Šta to znači? To znači da mene ne može uvrediti ili povrediti svako, već samo onaj kog cenim, volim, do koga mi je stalo, a za sve ostale koji to pokušavaju važi ona stara: „Pas laje, vetar nosi!“ Nisu me dostojni da bi me povredili, uvredili.
Kad kažem „distanciraj se od njih“, ne mislim da se iseliš i sam sebi dodatno iskomplikuješ život, već da nastaviš da živiš tamo, ali s korenitim promenama. Provodi mnogo vremena na fakultetu, tamo možeš i učiti, imati svoj mir, a kad se vratiš kući ne reaguj na bratove provokacije, ako treba i ako je to jedini način: prestani da pričaš s njim. Upamti: nije važno ŠTA, već KO kaže! Nemoj mu prušati ni priliku, ni zadovoljstvo da te uvuče u svoju igru, ćuti i gledaj sebe. Drži se one poslovice: „S budalom se nemoj raspravljati, jer ljudi neće primetiti razliku!“
Roditeljska pomoć ti je nužna, ma kako i ma koliko da su bili nepromišljeni, grubi, da nisu pre upotrebe jezika uključili mozak, ne znači da te ne vole, već jednostavno nisu na fakultetu naučili kako da rešavaju životne probleme, toga nema u knjigama, ne znaju, ne snalaze se, pa su trapavi i grubi. Ne raspravljaj se ni s njima, ćuti i plivaj: daleko je Australija! Neka te finansiraju, nek gunđaju, baš te briga. Gunđaće, pa će prestati. Važno je da daješ ispite i da ne propadneš kao brat. Kad vide tvoj uspeh, biće im drago, čak ako ti to i ne kažu (stideće se sami sebe).
Ne namiči dodatno sam sebi omču na vrat, samo budi pametan, promeni taktiku, okreni drugi list („ćutanje je zlato“) i teraj vodu na svoj mlin!
Ne zaboravi šta reče Dostojevski: „Sve su srećne porodice nalik jedna drugoj, a svaka je nesrećna na svoj način“. Verujem da će ti i tvoja povređena, a ne izgubljena duša, pokazati pravi put.

• 1Ovo se svidja korisniku: djordje92sm
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@lostsoul......
Ne mogu da verujem sta ti se dogadja...!?Iskreno,veoma sam potresena i jako mi je zao tvoga polozaja u porodici u kojoj si rastao-namerno je tako nazivam,jer ''niko nas ne moze tako povrediti,kao nasi najmiliji''...
Cudno je i za razmisljanje ,tvoja izdrzljivost i istrajnost u jednoj tako agresivnoj atmosferi...potrebno je promeniti sredinu sto pre,to ti je jedini lek u ovom momentu!Naravno,to niti je jednostavno ,niti lako izvodljivo,ali ako zelis sacuvati sebe u nekoj meri,potrebno je i taj korak napraviti!

Za pocetak,bi bilo neophodno da pokusas na neki nacin da ublazis svoje emotivne reakcije na probleme i stresove u kuci-to se cini uvek,kada se neka situacija ne moze izbeci(ne mozes da napustis dom...nemas gde...)
Potebno je da pronadjes''izlaznu strategiju''-ventil koji ce ti skretati paznju i interesovanja,da bi se bolje osecao...da te stvari ne bi tako snazno pogadjale...da bi ublazio negativne uticaje stresova i haosa u kuci...(pored fakulteta,jos i neki hobi..mozda sport...gde ces pozit.energijom ublaziti svoje stanje...)

Zelja za ljubavlju se u takvoj situaciji tesko moze realizovati...Iza te tvoje zelje,krije se teznja za osecanjem sigurnosti koju si izgubio negde u najranijoj mladosti...

Ostanak u takvoj porodici nece pruziti to sto je tebi potrebno...
Dusom mi je zaoo sto sve to prozivljavas i tuga velika da tako mlad covek nema kome da se obrati za pomoc u svom okruzenju...

Sramota me je ponekad sto pripadam ovoj cudovisnoj vrsti(ljudskoj...kakvo ime...),koja je duboko nesrecna i koja je jedina na kugli zemaljskoj sposobna,da i ako se nalazi na najvisem psihickom nivou, sebe unistava i kaznjava tako svirepo...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nemozes promeniti svoju porodicu ali nisi ti duzan da to trpis.

Koji ti je izgovor da jos zivis sa njima? Nemas para, jos studiras, posle neces imati posao, neces imati svoj stan pa ces stedeti....... uvek postoji izgovor.

Nadji posao, nadji ljude sa kojima ces ziveti, fala q pun je grad studenata koji zive privatno, pa mozes i ti.

Studirao sam i ja i video sam mnogo ljudi koji kuci ne idu nikad, ciste tramvaje preko studentske zadruge, stede na svemu, snalaze se kako znaju i umeju. Neki su uspeli da zavrse faks, neki nisu. To je vec do coveka. Sve se moze kad se hoce.

Mozda ce neko reci da nemam saosecanja, ali od toga ionako nema koristi.

Ko sme taj i moze,
ko ne zna za strah,
taj ide napred.