offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18456
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Лењинград
Град који многи називају Венецијом севера може , поред тог епитета, да понесе још много других, а да се у тој квалификацији не погреши. Ако за тренутак заборавимо на његов географски положај и историјски значај, онда Санкт Петерсбург (како се већим делом своје историје овај град звао и зове) јесте град филма, односно филмски град. Својом зачудном, прекрасном архитектуром, климом и природним феноменима дугогодишњи главни град Русије инспирисао је многе уметнике из света филма. Преко хиљаду филмова (!) снимљено је о царској породици у Питеру, како Руси ''тепају'' овом великом граду, а преко 250 је снимљено у граду или у студијима највећег продуцента , ''Ленфилма''. У овом граду - глумцу одржава се и неколико међународних филмских фестивала . Можда најзначајнији је међународни фестивал документарног документарног филма, у време чувених ''белих ноћи''. И ја сам био у прилици да се лично дивим документаристичким дометима ове куће јер сам као члан стручног жирија фестивала ''Волоколамски рубеж'' био у прилици да проценим и предложим за награду два филма из ове продукције и да се упознам с њиховим ауторима.
Рекох - ако за тренутак занемаримо историјски, географски, а онда и војни значај; тај тренутак је прошао , стога се враћам на тему овог прилога: када сам чуо да је снимљен филм једноставног назива ''Лењинград'', с нестрпљењем сам дочекао прилику да га одгледам...и остао у бубњу за ''следеће извлачење'' када су очекивања од тог филма у питању. Зашто? Лењинградска операција је до данас најмање уметнички покривен догађај Другог светског рата. Подсетимо: блокада овог прелепог града, карауле Русије са севера, трајала је практично од 1941. до 1944. године. Број жртава варира, али и у најмањој и у највећој бројци је огроман (од осамстотина хиљада , до преко милион и по жртава). Историјски и војни аспекти те операције су невероватни. Немци нису успели све време рата, иако им је он практично био под носом, да га освоје. Делимично због тога што су Финци (који су до 1918. године били руска кнежевина) стали на старим границама и нису хтели да их пређу на сва инсистирања ОКВ и самог Хитлера (па тако сачували целу северну страну одбране), или зато што је то било питање части (очувати град - извориште Октобарске револуције, заједно са именом).било како било, град је опстао...али - по коју цену? По цену да је све људско, и најбоље и најгоре, било тестирано. Против Лењинграђана је било све, па ипак су многи преживели, приносећи страшну жртву једној идеологији, политици и систему. Стога сам с нестрпљењем очекивао да видим како ће мешовита продуцентска и уметничка (руско-америчка) екипа то приказати.
Шта смо, међутим, могли да видимо у овом филму? Оно што је Американцима типично : сваки историјски филм праве као да пишу стратегију за предизборну кампању - морају да задовоље све циљне групе. И не само то: подседују невероватан таленат да и од најинспиративнијег историјског догађаја направе жанровску папазјанију и ''љигу'' , како су то урадили са, рецимо, ''Перл Харбуром''. Овај пут на мети мешовите копродукције нашао с истински град - херој и епопеја коју се нико до сада није усудио да опише свом својом дубином, трагиком и величином.
Најкраће речено: филм прати неубедљиву причу о енглеској новинарки руског порекла која неубедљивим стицајем околности остаје у Лењинграду. У њу је, исто тако неубедљиво, заљубљен њен колега, познати новинар, који из Лондона , по повратку из Москве, пише патетичан чланак о њеном крају, разоткривајући њену биографију. Гле чуда, у Москву, ''тамо где треба'', стижу баш те новине и хајка на новинарку почиње. Даље филм нећу препричавати и , без обзира што га не препоручујем за гледање, треба га одгледати управо из тих, филмофилских побуда. Треба се лично уверити како се не сме оставити недоречен посао и недефинисана порука. Филм лавира, кривуда између више мотива и порука, а ни једну не дотиче озбиљно:
-Дешава се у ратном окружењу, а рат је само декорација. О томе најбоље сведочи почетак, када камера у стилу ''Спасавања редова Рајена'' (што је већ стандард за ту врсту акционости ) обећава одличан ратни филм.
-Бави се љубавним односом - а новинар (кога површно и рутинерски глуми Габријел Бирн, осим колегијалне приврешности не показује стварну љубав према колегиници. И сама колегиница , Кејт (Мира Сорвино) више се бави ''хуманитарним радом'' него што јој је стало да се извуче из окружења и напише своје виђење истине.
-Док у Москви сијају сијалице, ради грејање, хотел ''Савој'' живи мирнодопским животом а стране новинаре чувају као мало воде на длану, у Лењинграду као да живе други људи - бубашвабе које се крију и разбеже на појаву страних дописника, итд, итд.
-Увредљиво је колико су аутори овога филма површно приступили овој трагичној и озбиљној теми. То је резултирало половичним резултатом - фимом који је стао на пола пута у свим сегментима своје естетичности. Једино су камера и фотографија остале на траженом нивоу, а то се, рекао бих, подразумева за онолики уложени новац. Подразумева се и то да костим, шминка, маска, реквизита, пиротехника, сценографија и све што је тзв. технички елемент у филму треба да буду професионално и прецизно урађени и то не треба да импресионира, напротив: за онолики новац могу да изграде нов град и да направе све што им треба (авионе, аутобусе, возила, оружје, сав реквизитарујум), међутим - сви ти елементи су само пратећи и не играју сами. Када сценарио изгледа као да га је писало више особа, када је филм жанровски недоречен (што је невероватно и недопустиво) па не знамо да ли је то ратни, љубавни, историјски или политички филм, тада ни глумци не играју свим срцем и из убеђења, већ за новац. Наравно да нико не очекује да глумци (поготово они у Лењинграду) изгледају као живи костури, али стварно неубедљиво делује њихов хабитус, што је још и најмања брига ауторског тима. Њихова далеко већа брига треба да буде то што су тако олако филм назвали само ''Лењинград''; сваки филмски посвећеник очекује да коначно неко проговори о том историјско-војном преседану (опсада је средњевековни начин заузимања града), а добија лепо упаковану заблуду - да не кажем превару. Зато овај приказ и не смештам у тему о ратном филму јер је рат овде само алиби за неуспео кинематографски покушај.
|
toliko vas na kraju i rastuzi.... 
