offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 29 Jan 2009 18:48
Po Kjerkegoru, čovek ne može da sazna apsolutnu istinu.
Poseban značaj Kjerkegor je pridavao suštinskim istinama, istinama religijsko-etičkog karaktera, ne negirajući značaj objektivnih naučnih istina za razvitak civilizacije, koje su ipak potpuno beskorisne za formiranje vere. U osnovi Kjerkegorovog egzistencijalizma stoji čovekova subjektivnost, koja traži da se ogleda u religijsko-etičkim istinama. Težnja ka saznavanju objektivnih istina obezvređuje subjektivnost, i vodi traženju istina radi samih tih istina. Neprestana čovekova promenljivost, kao i aproksimativni karakter ljudskog saznanja, stoje kao razlozi za nemogućnost saznavanja apsolutne istine. "Onaj koji saznaje - postoji, stoga dok on postoji, istina za njega ne postoji... Istina kao saglasnost mišljenja i bivstvovanja ne postoji, nego nastaje. Samim tim nema gotove istine".
Pošto nema mogućnosti pronalaska apsolutne istine, na kojoj bi se nadogradila vera u Boga, mora se odustati od racionalnog utemeljenja vere. Objašnjavajući Kjerkegorovo učenje, Karol Teplic primećuje da za vernika u ovozemaljskom životu istine nema; on može u svom životu da izrazi jedino težnju za njom. A sam Kjerkegor to ovako objašnjava: "Ako bi Bog u svojoj desnici držao celu istinu, a u levici pak jedino životno stremljenje prema njoj, ma i sa ogradom što ću uvek i večno lutati, i rekao mi: izaberi! - sa osećanjem sopstvene prosečnosti bacio bih se k njegovoj levici i rekao mu: Oče, daj, čista istina je i onako za Tebe." Zato Kjerkegor, veli Teplic, i nije hteo jednoznačno da prizna kako je hrišćanin, već je jedino tvrdio kako namerava da postane hrišćanin.
"Kad bi čovek dosegao apsolutnu istinu, stekao bi sigurnost (znanje) koje isključuje veru. Aproksimativni karakter saznanja stoga vodi do zaključka: Samo postojanje nesigurnosti i neznanja omogućuje postojanje vere" (Karol Teplic; Kjerkegor).
A Kjerkegor to ovako kaže:
BEZ RIZIKA NEMA VERE.
SIGURNOST VERE PROIZLAZI IZ NJENE NESIGURNOSTI.
Dakle, objektivna istina i vera međusobno se isključuju, tako da težnja ka formulisanju bilo kakvih objektivnih istina vere jeste odstupanje od vere, što je po Kjekegoru greh. Kada bi znanje o veri postojalo, vera bi postala "saopštiva" odnosno razumljiva. A vera, u stvari, ima subjektivan, iracionalan karakter, i može da se ispoljava samo u životu onoga koji veruje. Zato se uvodi pojam subjektivne, pozitivne istine. Nema jedne istine vere, nego ih ima onoliko, koliko ima autentično verujućih. Po Kjerkegoru, subjektivnost, ono što je unutrašnje, JESTE ISTINA. Čovek jedino u sebi može da nađe svedočanstvo o postojanju Boga.
NIJEDAN ČOVEK NE ZNA VIŠE ISTINE NEGO KOLIKO JE SAM ISTINA.
Dopuna: 21 Okt 2008 20:28
Još malo o Kjerkegorovom shvatanju mogućnosti, i vezi sa strepnjom kao spasenjem pomoću vere.
Kjerkegor gleda mogućnost kao najtežu od svih kategorija, pobijajući uvreženo mišljenje da je mogućnost laka, a stvarnost teška. Neznalice, "neki bednici" kako ih Kjerkegor krsti, poraženi od stvarnosti, nalaze spasonosnu (po njihovom mišljenju) slamku u vidu prve mogućnosti koja im zapadne, hvataju se za nju lažno je kiteći da bi je lepom učinili. Za njih je mogućnost - mogućnost sreće, uspeha i slično.
"Ali to uopšte nije mogućnost, to je izmišljotina koju ljudska izopačenost ulepšava da bi imala razloga da se žali na život i sudbinu, i da bi stvorila priliku da se sama pred sobom pravi važna. Ne, u mogućnosti je sve jednako mogućno..." (Seren Kjerkegor, Pojam Strepnje). Za razliku od takvih "bednika", umni i prema sebi pošteni znaju da cene stvarnost, ma koliko bila teška, jer znaju da je i takva stvarnost "kudikamo lakša nego što je bila mogućnost".
"Ko je naučio da strepi na pravom mestu i u pravo vreme, taj je ovladao najvišim znanjem" - kaže Kjerkegor, povezujući pojam i značaj strepnje sa ljudskom veličinom. Pri tome, strepnja koju naš filosof ima u vidu ne znači da čovek strepi od nečeg spoljašnjeg, izvan njega, već da strepnja dolazi iz čoveka samog. "Strepnja je mogućnost slobode, samo takva strepnja uz pomoć vere oblikuje čoveka rastačući sve konačnosti, otkrivajući sve obmane njihove...
... Koga strepnja oblikuje, oblikuje ga mogućnost, i samo onaj koga je oblikovala mogućnost oblikovan je prema svojoj beskonačnosti. Stoga je mogućnost najteža od svih kategorija."
Kjerkegor ukazuje na značaj poštenog odnosa prema mogućnosti, kao i na značaj vere. Sve strahote života slabe su u poređenju sa mogućnošću, ali onaj ko je prošao strepnju mogućnosti, osposobljen je da ne strepi. Oni koji nikad nisu strepeli, pa se još time i hvale, pokazuju očigledno pomanjkanje duha. Unutrašnjost čovekova okrenuta je beskonačnosti.
"Pomoću vere strepnja nas uči da tražimo spokojstvo u proviđenju".
Dopuna: 29 Jan 2009 18:48
Kjerkegor na sveobuhvatan način sagledava logički problem u vezi pojma postajanje, i pitanje promene onoga što postaje. Svaka promena uvek pretpostavlja neku stvar, odnosno postojanje onoga čime se odvija promena (promena može biti i prestanak postojanja). "Tako ne stoji sa postajanjem; jer ako ono što postaje ne ostaje u sebi neizmenjeno u promeni postajanja, onda to što postaje nije ovaj subjekt koji postaje, nego nešto drugo i pitanje greši prelaskom u drugu pojmovnu sferu". Jer, ako se neki plan, kroz postajanje, menja u sebi, onda on svakako nije ovaj plan koji postaje. Ukoliko kroz postajanje ostaje neizmenjen, postavlja se pitanje šta je tada promena postajanja? Tada se promena ne odvija u suštini, nego u bivstvu, pošto je suština ono nepromenljivo, dok je bivstvo promenljivo. Tada možemo govoriti o prelazu od ne-bivstva u bivstvo. No, tada možemo zaključiti i da ne-bivstvo takođe mora postojati, "inače to što postaje ne bi ostalo neizmenjeno u postajanju". Dolazimo do toga da bi se promena postajanja razlikovala od svake druge promene, tako što uopšte ne bi bila promena. Takvo bivstvo, koje je u suštini ne-bivstvo, jeste mogućnost, dok je bivstvo koje je u suštini bivstvo - stvarno bivstvo ili stvarnost. "Promena postajanja je prelaz iz mogućnosti u stvarnost".
Dopuna: 05 Jul 2009 9:02
Seren Kjerkegor je na svojoj koži dobro osetio šta znači kada čoveka obmotaju niti medijske fino tkane paučine, i šta sve blistavi um, usled izvrgavanja ruglu u sredstvima javnog informisanja, može da istrpi. Satirični magazin "Korsaren" uzeo ga je na zub; u magazinu su objavljivane više nego uvredljive karikature "danskog Sokrata", i trač-skaske iz njegovog života. Masa, "stoka jedna grdna", jedva je dočekala da se podsmehne i šegači sa ličnošću koja je sve polagala na dokazivanje svoje individualnosti, i čiji je egzistencijalizam imao dodirnih tačaka sa esencijalnim vrednostima izvornog hrišćanskog učenja. Površinska posledica je bila da su deca ulicama Kopenhagena išla za Kjerkegorom, i posprdno mu dobacivala: "Ili - ili" (naslov najpoznatijeg Serenovog dela). Dubinska posledica se najverovatnije manifestovala u bolnom ustvrđenju vlastitih protivrečnosti i nesposobnosti zadržavanja unutrašnjeg mira, što je doprinelo preranoj smrti velikog mislioca.
U listu "Republika" svojevremeno je objavljen tekst Trijumf »Bild-Cajtunga« ili katastrofa slobode štampe, u kom su izneta čudovišne posledice zloupotrebe slobode medija. Sasvim opravdano, tekst za polazišnu osnovu uzima Kjerkegovore muke sa pisanim medijima.
Citat:"Bog u nebesima zna: krvožednost je mojoj duši strana, a predstavu da ću pred Gospodom morati da odgovaram mislim da posedujem u strahovitom stepenu; pa ipak, ipak, hteo sam da u Gospodovo ime preuzmem na sebe odgovornost i da komandujem: Pali! ako sam se prethodno najbojažljivijom, najsavesnijom brižljivošću uverio da puščane cevi nisu uperene ni na koje druge ljude, čak ni na koja živa bića osim na - novinare."
Teško je teže kritikovati štampu nego što je to učinio Sjeren Kjerkegor koji je ove rečenice upisao godine 1848. u svoj dnevnik. Filozof nije pred očima imao "Bild-Cajtung", već jedan satirični nedeljni listić koji je tada izlazio u Kopenhagenu pod imenom "Korsaren", i koji na današnjeg čitaoca, naviknutog na ubistva, (film-za-odrasle)-ografiju i paranoju, ostavlja gotovo idiličan utisak. Kjerkegor je sebe video kao žrtvu novinske kampanje koja ga je izvrgavala podsmehu. Karikature i trač priče u "Korsarenu", koje nam danas deluju više detinjasto nego opasno, njega su dovele u duboku egzistencijalnu krizu. Takozvani zdravi razum nije bila njegova jača strana, a da je put do pakla popločan tačno odmerenim presudama izgledalo mu je kao gotova stvar. Kjerkegora je novinarstvo dočekalo na nož. To je baš bio njegov način. Tako je iz najništavnijeg povoda dobio radikalan uvid: "Zaista, kada bi dnevna štampa, poput onih koji se bave drugim zanatima, morala da istakne svoj natpis, onda bi na njemu pisalo: Ovde se demorališu ljudi u najkraćem roku, u najvećim razmerama, za najjeftiniju cenu".
Kjerkegor je bio prvi koji je dobar vek pre nego što su masovni mediji uspeli da se sasvim razviju veoma oštro sagledao i naličje slobode štampe: "Dokle god postoji dnevna štampa", piše on, "hrišćanstvo je nemoguće". Ako ovu rečenicu prevedemo sa jezika religije na sekularizovanu terminologiju, ona ne znači ni manje ni više nego da je sloboda štampe nespojiva sa ljudskim dostojanstvom. "Bild-Cajtung" predstavlja najogoljeniji izraz ovog konflikta. (...)Sjeren Kjerkegor nije bio nikakav demokrata. Već sama ograničena javnost građanske epohe ispunjavala ga je užasom: "Potpuni publicitet sasvim onemogućava vladavinu. Jer svaka vlada zasniva se na misli da postoji nekoliko pojedinaca koji su uviđavniji od ostalih, i koji zbog toga mogu daleko da vide, tako da mogu da upravljaju; potpuna javnost, međutim, zasniva se na misli da svi treba da upravljaju". Ova misao "reakcionaru" Kjerkegoru izgleda apsurdno. Zato za njega i nema dileme oko slobode štampe; on je ne smatra samo štetnom već i suvišnom. Budući da u njegovim očima ona baš ničemu ne doprinosi, pitanje da li je njena "cena" moralnog prljanja opravdana uopšte se ne može postaviti. On se bez okolišenja zalaže za cenzuru; njegov recept glasi: zabraniti i kažnjavati. "Vlada ne može da zabrani saopštavanje govora, to je Božji dar; ali bi i te kako mogla da zabrani dnevnu štampu zato što je ona i suviše čudovišan medij saopštavanja. Može joj se dozvoliti da objavljuje oglase, ali nikako razmišljanje. (...)Jedna je stvar - i to najlakša na svetu - braniti slobodu ispoljavanja mišljenja protiv slepe revnosti ovog filozofa, pozivati se na vitalnu političku funkciju da se brani od svakog zahvata vlasti; a druga je stvar slegnuvši ramenima na Kjerkegorove uvide preći na dnevni red. Jer, ovaj beskrupulozni reakcionar bacio je proročki pogled na mračnu stranu jedne slobode koja je liberalnim nosiocima progresa i suviše dugo važila kao besplatno dostignuće. Nije ovde važno oprostiti se od slobode medija, već od oreola što ga je na tu slobodu postavio devetnaesti vek. Jer ona nije samo dobro delo već i zahtev, i moramo je ne samo braniti, moramo je i podnositi, a to nije lako.
http://www.republika.rs/326/23.html
Citat:Danska relacija je u znaku prevoda na norveški biografije Serena Kjerkegora, najvećeg nordijskog i jednog od najvećih svetskih filozofa. Danci su već kupili trideset hiljada primeraka izvornog izdanja. Autor je danski teolog Joakim Garf (42).
. . .
Žrtva medija
Garf je ponirao u detalje. Male priče se prepliću da bi na kraju postale velika priča, ne samo o njegovom junaku već i o vremenu u kojem je živeo. Najveći nordijski filozof različito se prihvata. Mogao je biti neprijatan, provokativan, neprihvatljiv kao čovek.
Kjerkegor je bio žrtva medija. Sukobio se sa satiričnim magazinom "Korsaren" 1846. Prikazivan je karikaturama koje su bile najuvredljivije. Srušen mu je renome ozbiljnog pisca. Osetio je kako mediji mogu da unište pojedinca (Kopenhagen onda nije bio metropola). Uverio se da je sedma sila velika sila. "Kjerkegor je postao žrtva medija", ističe u naslovu "Dagblade". Da li se time velikan sažaljeva ili se likuje povodom moći medija?
Kjerkegor se u nečemu poredi sa Sokratom. Razgovarao je s ljudima na ulici, ne samo sa svojim prijateljima. U tome je bio nesumnjivo dobar. Biograf veruje da je razgovore negovao kao praktičnu disciplinu. Istovremeno je duboko pronicao u suštinu sveta da je i filozofima bilo teško da ga prate.
Njegov biograf piše da je negovao dendizam. Nosio je lepa odela jarkih boja, šivena kod krojača, kupovao skupe cigare, knjige, pozorišne ulaznice, štapove za šetanje, svilene maramice, parfeme... Tako je 1846. potrošio godišnju platu profesora na razne neumerenosti. Troškove je pokrivao otac koji je bio uspešan biznismen, nedorečeno je da li je plaćao i sinovljeve račune u bordelima. Dendijima su etiketirani autsajderi. Međutim, Kjerkegor je za života postao Kjerkegor. Jasno mu je bilo da će ga njegov ugled nadživeti.
Iskušenje
Regina je bila željna doma koji je manjkao Kjerkegoru. Vereni su bili jedan mesec i tri dana. Rasturena ljubav je atraktivnija nego ona koja istrajava. Jedna od teorija raskida je u tome što je on pripadao, miljeu u kojem su dominirali muškarci, odakle se rodio strah da u realnom svetu sretne jednu ženu. Lakše je bilo diviti se ženama na ulici ili čitati stihove o njima. Stvarnost je bila drugačija.
Njegova verenica bila je lepa mlada žena. Susret s njom je bio sudar dve kulture, konflikt dva bića različitog pola. Filozof s roman tičnom idealnom slikom žene bio je šokiran. To je bilo iskušenje. Kjerkegor nije mogao da zamisli sebe kao supruga, uopšte nije mogao da sagleda kako bi sjedinio uloge supruga i pisca. Kontakt između dvoje verenih je zauvek prekinut. Kada bi je video na ulici, pošao bi drugim putem ili bi prošli jedno pored drugog u tišini. Međutim, Reginu je ipak zadržao u mislima kao romantičnu muzu. Ona se potom udala, dugo je živela, nije imala dece. Svoju nesuđenu je opisivao kao prostodušnu, da ne kažemo priprostu i akademski neobrazovanu ženu. Prema drugim izvorima, Regina je ostavljala utisak energične žene koja je nadahnjivala. Zračila je snažnom erotikom. Filozof se opredelio za drugačiji život. Usledila je serija genijalnih dela u periodu od 1843. godine.
Kjerkegor je držao u glavi velike delove budućih rukopisa, "pisao" je dok je šetao, a potom bi odmah sedao za pisaći sto. Potpisivao se različitim pseudonimima. U njemu je bilo mnogo osoba među kojima i ekstremnih. Bio je prijatelj, ali je bio i cinik.
Druga žena ga nije opsedala posle Regine. "Verio" se na neki način s Bogom, što mu je bila najdublja želja. Sopstveni život je shvatao kao božanski insceniran. Konflikt sa satiričnim magazinom učinio ga je skeptičnim prema masama.
Kako čitati takvog pisca? Garf savetuje da se ne čita sa suvišnim respektom. Kjerkegora treba prvi put čitati površno, ne očekujući da se odmah sve razume. Potom ga treba čitati iznova.
http://www.knjigainfo.com/index.php?gde=@http%3A//.....d%3D12438@
Dopuna: 06 Jul 2009 9:19
Šta je bilo to, što je Kjerkegora odbijalo od religije? Institucionalizacija vere, pre svega. Njegov otac, Mihail Petersen, bio je (neočekivano) više okrenut istočnom hrišćanstvu, odnosno pravoslavlju, smatrajući ga bližim izvornoj veri. Ali, za Kjerkegora je i pravoslavlje bilo previše institucionalizovano, i udaljeno od prvobitnog hrišćanstva. Išao je toliko daleko, da je ceo Novi zavet proglašavao prevarom, ukazujući da je kanonizacija izvršena tek u 4. veku, te da je Isus za par godina preobratio dvadesetak ljudi, da bi apostoli dostizali "enormni" učinak od hiljade preobraćenika dnevno. Kjerkegor je ovome prilazio isključivo sa filosofske strane, ne mešajući nauku. "Najvećim kriminalnim aktima u istoriji čovečanstva" nazivao je ustrojstvo Rimokatoličke i protestantske crkve. Za Serena, "biti hrišćanin" znači postaviti ideal kojem se teži, a za ostvarenje tog ideala neophodna je sopstvena vera bez posrednika - Crkve. Dakako da konzervativna Danska XIX veka nije mogla ravnodušno da pređe preko Kjerkegorovih provokacija. Seren je umeo da priredi "performans", blokirajući sopstvenim telom ulaz u crkvena zdanja.
Sve mu je to debelo vraćeno kroz neprilične karikature u pomenutom satiričnom listu "Korsaren" (u prevodu: Gusar). U tom listu uvredljive i omalovažavajuće članke pisali su i Serenovi školski drugovi. Posle toga, mislilac je bio "osuđen" da svi prstom upiru u njega, gde god da se pojavi. Kjerkegorov odgovor je bilo štampanje anti-crkvenih letaka, što je radio do kraja života. Bliže o ovome moguće je pročitati ovde:
http://www.sorenkierkegaard.nl/artikelen/Engels/136.%20Kierkegaards%20life.pdf
Kjerkegor je sebe smatrao religioznim pesnikom. Po njemu, za pitanje vere najvažnija je individualna strast, sa kojom sveštenstvo nema nikakve veze. Vera je ta koja, po Serenu, omogućava čovekovu samostalnost i pronalaženje sebe. Zato je vera najveće moguće čovekovo dostignuće. Samostalnost i sloboda čoveku nose i ogromnu odgovornost, u smislu njegovog izbora, i ukupne egzistencije, a od izbora zavisi i mogućnost spasenja. I normalno je da čovek oseća strepnju, stojeći na raskrsnici, odnosno tački preseka vremena i večnosti, i praveći vlastiti izbor. Sa druge strane, neophodna je potpuna promena ličnosti i načina života. Put religioznosti javlja se kao put spasenja, ali ne celog čovečanstva, već kroz spasenje pojedinca. Religija nije sužavanje slobode, već upravo suprotno - kroz religiju čovek se oslobađa od "prizemnih" stvari, svesti o prolaznosti i promenljivosti naučnih saznanja lišenih suštine i smisla. Ali, time što se oslobodio okova koji porobljuju čovečanstvo, religiozni i slobodni čovek nije sebi olakšao položaj. Njega muči velika teskoba, ono što Seren zove "bolešću na smrt". Javlja se veliki apsurd, jer čovek zarad spasenja i slobode treba da odbaci razum i nauku i prihvati religiju. Čovek dolazi do sebe odbacujući sebe prethodnog, i prihvatajući podređenost vlastitog položaja u odnosu na Apsolut (Boga) istovremeno realizujući slobodu.
Gradeći misao suprotstavljenu onoj hegelijanskoj, Seren je pitanje egzistencije postavio pre svih pitanja vezanih za esenciju (suštinu). Njegova filosofija ima mnogo umetničkog u sebi, što se ne ogleda samo u stilu pisanja, nego i u temama.
|
