offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 20 Apr 2009 8:48
U Hegelovim predavanjima, objedinjenim u knjizi "Filozofija istorije" (ovde izuzetno pišem "filoZofija", a ne "filoSofija", pošto Hegelu priznajem nemačku pripadnost  ; pa ću takvo pisanje nastaviti isključivo u ovom postu), možemo zapaziti da se kao predmet pojavljuje filozofska istorija sveta, kao jedan od tri načina posmatranja istorije (ostala dva su izvorna istorija i reflektirana istorija). Da je Hegel pozabavljen i pitanjem svoga naroda, jasno je već iz njegovih napomena vezano za istoriju koja reflektira, u varijetetu u kome se zahteva pregled cele istorije nekog naroda ili neke zemlje ili sveta, gde se uočava važnost principa postavljenih od strane obrađivača, koji svojim duhom pristupa obradi istorijske građe (koja, takođe, poseduje vlastiti duh).
Citat:Kod nas Nemaca, kada je o tome reč, refleksija i razboritost vrlo su raznolike - svaki istoričar predlaže svoj originalan metod. Englezi i Francuzi prihvataju opšte principe u pisanju istorije - njihovo stanovište više je stanovište opšte ili nacionalne kulture. Kod nas svako sebi smišlja neku osobenost, i umesto da pišemo istoriju, mi se uvek trudimo da otkrijemo kako se mora pisati istorija".
Nećemo se ovom prilikom zadržavati na varijetetima reflektirane istorije, već ćemo prikazati Hegelovo gledište filozofske istorije, odnosno filozofije istorije kao misaonog razmatranja istorije. On posebno objašnjava neistinitost prigovora da je u istoriji mišljenje podređeno "onom što je dato i što jeste", i čime je vođeno, dok filozofija poseduje sopstvene misli spekulativne prirode bez obzira na stvarnost. Koju to misao filozofija donosi sa sobom? Onu jedinu i jednostavnu: Da um vlada svetom. Dakle, i u svetskoj istoriji zbivanje je bilo umno. U oblasti istorije ovo je pretpostavka, dok se u filozofiji ovo dokazuje ( i smatra dokazanim) spekulativnim saznanjem da je um supstancija, beskonačna moć i sadržaj.
Citat:Kao što je on (um, prim.t.) samom sebi svoja pretpostavka i apsolutna krajnja svrha, tako je on sama realizacija i proizvođenje te svrhe iz unutrašnjosti u pojavu ne samo prirodnog već i duhovnog univerzuma - u istoriji sveta.
Hegel očekuje od slušalaca svojih predavanja buđenje želje za upoznavanjem sa filozofijom, za umnim uvidom i saznanjem, "a ne samo za skupljanjem znanja", pošto se ta želja mora pretpostaviti kao subjektivna potreba pri proučavanju nauka. A razmatranje istorije sveta potvrdiće ovu pretpostavku, datu na početku, tj. da je "zbivanje u njoj bilo umno", te da je istorija umni, nužni tok svetskoga duha. I treba se čuvati običaja "profesionalnih" istoričara da unose apriorne izmišljotine u istoriju (što oni inače rado prebacuju filozofima), na primer - o postojanju nekog prvog i najstarijeg naroda, poučenog neposredno od Boga, naroda "sa savršenim uvidom i mudrošću".
Hegel ukazuje da je Anaksagora prvi rekao da razum uopšte, ili um, vlada svetom, "a ne neka inteligencija kao samosvesni um, ne duh kao takav". Ovu naizgled protivrečnu postavku Hegel objašnjava na primeru kretanja Sunčevog sistema po nepromenljivim zakonima. Ti zakoni su UM tog sistema, ali ni Sunce ni planete koje oko njega kruže nemaju svest o tome. Ovu misao prihvatili su i Aristotel, i Sokrat, pa je kasnije ona postala vladajuća ideja u filozofiji. Ova ideja, primenjena u formi religiozne istine, iskazuje se rečima da svetom vlada neko proviđenje, kao "mudrost obdarena beskonačnom moći, mudrost koja postiže svoje ciljeve, to jest apsolutnu umnu krajnju svrhu sveta". Glavni problem nastaje kod primene takvog opšteg principa na konkretno, posebno zato što se u istoriji sveta pojavljuju jedinke-narodi sa celinama-državama.
Citat:Ne možemo se, dakle, zadovoljiti onom takoreći torbarskom verom u proviđenje, a isto tako ne možemo se zadovoljiti ni apstraktnom, neodređenom verom u proviđenje, koja ide samo do opšte tvrdnje da proviđenje postoji, a ne i do određenijih dela proviđenja.
Hegel duhovito primećuje da se došlo dotle, da filozofija brani religiozni sadržaj od nekih vrsta teologije. Da ona ukazuje na najveću dužnost - voleti i saznati Boga, na suštinu toga da Duh uvodi u istinu, pošto saznaje sve stvari. Ono što je najpre predstavljeno osećanju i imaginaciji (otkrivenje božanskog bića kao svoje izvorne osnove) mora uznapredovati do intelektualnog shvatanja, razvojem mislećega duha. Mora da dođe vreme da se shvati ta "bogata produkcija stvaralačkog uma", koja je svetska istorija.
Citat:Bog neće uskogrude duše ni prazne glave za svoju decu, već hoće one čiji je duh siromašan u pogledu sebe, ali je bogat saznanjem o njemu, i koje svu vrednost pridaju samo tom saznanju Boga.
Da bi se razumelo šta je to um (ili proviđenje) koji vlada svetom, prethodno se mora pristupiti određenju uma. A to je u neraskidivoj vezi sa pitanjem krajnje svrhe sveta. Istorija sveta, kao predmet filozofskog proučavanja, pripada oblasti duha. Duh se u svetskoj istoriji pokazuje "u svojoj najkonkretnijoj stvarnosti". Dok je supstancija materije težina, supstancija (suština) duha jeste SLOBODA. Sloboda je ono, što je jedino istinito kod duha. Duh u sebi ima svoj centar, on postoji u samom sebi i kod samog sebe (za razliku od materije). Dakle, duh ima svest o samome sebi, i prosuđuje sopstvenu prirodu; on je delatan, i u svojoj delatnosti dolazi do sebe, proizvodi sebe, "od sebe pravi ono što je on po sebi". Hegel priznaje da se svest o slobodi pojavila tek među Grcima, kasnije Rimljanima (dok među istočnjacima preovlađuje ideja o tome da je samo Jedan slobodan); ali, i Grci i Rimljani su znali da su samo neki slobodni, a ne čovek kao takav. Hegel tek germanskim nacijama priznaje da su (doduše, pod uticajem hrišćanstva) došle do svesti da je čovek kao čovek slobodan, te da sloboda duha čini njegovu suštinu. Iz toga, Hegel izvlači čuvenu misao: Istorija sveta jeste napredovanje u svesti o slobodi.
Sloboda je sama sebi svrha, i jedina svrha duha, kojoj se težilo u svetskoj istoriji. "To je jedina svrha koja sebe ostvaruje i ispunjava, ona je ono jedino postojano u promeni svih događaja i stanja, kao i ono zaista delatno u njima". Odmah se postavlja i pitanje sredstava, koja ideja slobode upotrebljava za svoju realizaciju. Upravo su sredstva ono, što se u istoriji lakše ukazuje. Tu već imamo posla i sa ljudskim strastima, potrebama, interesima, karakterima i talentima, kao pokretačima i glavnim činiocima. Zato što su strasti, interesi i zadovoljavanje sebičnosti najjači izvor delovanja, kao prirodne sile. One ne poštuju granice koje im nameću pravo i moral. U propadanju najvećih naroda i carstava vidimo ne samo delo prirode, već i čovekove volje. Pa usled toga može da nas zahvati "moralna ozlojeđenost", duboka žalost, od koje se branimo uverenjem da se i nije moglo drukčije dogoditi, da je reč o sudbini, ili jednostavnim "bekstvom" u "lepu sadašnjost", odnosno u sebičnost.
Citat:Ali, čak i kada posmatramo istoriju kao mesarski panj na kojem su žrtvovane sreća naroda, mudrost država i vrlina jedinki, nužno nam se nameće pitanje kome, kakvoj su se krajnjoj svrsi prinosile te najveće žrtve.
Princip, krajnja svrha, odnosno pojam i priroda duha jesu nešto opšte i apstraktno. Oni su u našim mislima, ali još nisu u stvarnosti. Oni su ono unutrašnje, mogućnost, potencijalnost. Da bi postali stvarni i egzistirajući, mora se uvesti delovanje. Osnovni princip ostvarivanja jeste volja, odnosno čovekova delatnost uopšte. Tu su sadržani čovekova potreba, nagon, sklonosti i strasti. Nikakav opšti cilj ne može se izvršiti, ako pri tome jedinke, koje su aktivne, ne zadovoljavaju i sebe. Ako neko radi za neku stvar, nije zainteresovan samo uopšteno, već je zainteresovan za samu tu stvar. Ništa veliko na svetu nije postignuto bez strasti.
Citat:Dva elementa, dakle, ulaze u predmet našeg istraživanja; jedan je ideja, a drugi su ljudske strasti; jedan je osnova, a drugi je potka velikog, pred nama prostrtog tepiha svetske istorije.
S obzirom da ne postoji čovek uopšte, već jedinka odnosno određen čovek, jasna je povezanost volje određenog čoveka sa njegovim partikularnim interesima. Strasti su pokretačka snaga i za dela u čijem izvršenju učestvuje cela društvena zajednica. Hegel odatle izvlači zaključak da je dobro uređena ona država, kada se privatni interes njenih građana poklapa sa njenim opštim interesom, "kad jedan u drugome nalaze svoje zadovoljenje i ostvarenje". To je težak i mukotrpan posao. Jednostavni nagon ljudi da žive zajedno ima svesnu svrhu: osiguranje života i imovine. Postizanje zajedničkog života vodi proširivanju svrhe. Ali, svetska istorija ne počinje nekom svesnom svrhom, već opštom svrhom - realizacijom pojma duha. Reč je o unutrašnjem nesvesnom nagonu, koji treba pretvoriti u svestan nagon.
Citat:Ta neizmerna masa htenja, interesa i delatnosti jeste oruđe i sredstvo svetskoga duha da postigne svoju svrhu, da je uzdigne do svesti i da je ostvari; a ta svrha nije nikakva druga nego naći sebe, doći do samog sebe i gledati sebe kao stvarnost.
Kada ustvrdimo supstancijalnost u vladanju uma svetskom istorijom, sagledavamo da je tome sve drugo podređeno, da mu služi kao sredstvo. U istorijskom toku, apstraktni krajnji cilj istorije još nije postao sadržaj potrebe i interesa, pošto oni nemaju svest o tome, tako da se ono što je opšte ostvaruje u posebnim svrhama. Reč je o sjedinjenju slobode i nužnosti, pri čemu se unutrašnji tok duha smatra nužnošću, dok se ono što se u svesnoj volji ljudi pojavljuje kao njihov interes smatra slobodom.
Nastavićemo kasnije razmatranje pitanja ideja, svrhe, postizanja cilja i velikih ljudi u istoriji.
Dopuna: 25 Apr 2009 9:19
Hegel je posebno ukazivao da ideja u filosofiji "ide do beskonačne suprotnosti", pošto postoji ideja u njenoj slobodnoj, opštoj formi, i ideja kao "čisto apstraktna refleksija" (refleksija po sebi, formalna zasebnost, ja, formalna sloboda, koja pripada samo duhu). Tako opšta ideja postoji i kao supstancijalni sadržaj, i kao apstraktna suština slobodne volje.
Citat:Ta refleksija po sebi jeste individualna samosvest, ono drugo nasuprot ideji uopšte, i postoji, dakle, u apsolutnoj konačnosti. To drugo upravo je po tome konačnost, određenost za ono opšte apsolutno: to je strana njegovog postojanja, tlo njegove formalne realnosti i tlo časti božje.
Po Hegelu, srećan je onaj "koji je svoje postojanje uskladio sa svojim posebnim karakterom, htenjem i voljom". Ali, svetska istorija nije tlo sreće, pošto "periodi sreće jesu prazni listovi u njoj", a u tim periodima harmonije nedostaje suprotnost. Sloboda, kao refleksija po sebi, apstraktno se definiše kao formalni element delatnosti apsolutne ideje.
Citat:Delatnost je srednji član u silogizmu čiji jedan ekstrem jeste ono opšte, ideja, koja počiva u unutrašnjosti duha, a drugi je spoljašnjost uopšte, predmetna materija. Delatnost je medijum kojim se ono opšte i unutrašnje prevodi u objektivnost.
Iz svetske istorije, zahvaljujući delovanju ljudi, proizilazi još nešto, a ne samo ono što ljudi neposredno znaju i hoće, čemu teže i što postižu. Tačno je da ljudi zadovoljavaju svoj interes, ali postiže se još nešto, što je skriveno u delovanju, čega ljudi nisu bili svesni i što nije bilo uključeno u njihovu nameru. Ljudi koji znaju, koji misle, imaju u svojoj delatnosti konačne ciljeve i posebne interese. Sadržaj njihovih ciljeva prožet je "opštim, suštinskim određenjima prava, dobra, dužnosti itd".
Citat:Ako hoće da deluju, ljudi moraju ne samo hteti dobro već i znati da li je ovo ili ono dobro. A koji je sadržaj dobar ili loš, ispravan ili pogrešan, to je za obične slučajeve privatnog života dato u zakonima i običajima države. Nije nimalo teško da se to zna.
Stvar unekoliko drugačije stoji u velikim istorijskim zbivanjima. Tu se nalazi tlo za nastanak velikih kolizija između "postojećih, priznatih dužnosti, zakona i prava" i "mogućnosti koje su suprotne tom sistemu" (koje ga čak i razaraju, pri čemu mogu da imaju koristan, bitan i nužan sadržaj). Istorijske mogućnosti u sebi sadrže opštost, kao "moment produkujuće ideje, moment istine koja stremi i nadire k samoj sebi". U ciljevima velikih istorijskih ljudi leži takva opštost. Hegel na primeru Cezara obrazlaže svoje stanovište, i navodi da su Cezarovi neprijatelji imali na svojoj strani "formalno državno uređenje i moć pravnog privida". Pobeda Cezara značila je osvajanje celoga carstva, i postajanje samodršcem uz zadržavanje forme državnog uređenja. Na prvi pogled - negativan cilj (autokratija Rima), pokazuje se kao nužna crta u istoriji Rima i sveta, a sama autokratija nije bila samo Cezarov partikularni dobitak, već i "instinkt koji je ispunio ono za šta je vreme bilo sazrelo".
Citat:To su oni veliki ljudi u istoriji, ljudi čiji partikularni ciljevi sadrže supstanciju koja je volja svetskoga duha. Njih treba nazvati herojima utoliko što su svoje ciljeve i svoj poziv crpli ne samo iz mirnog, uređenog, postojećim sistemom sankcionisanog toka stvari već i iz izvora čija je sadržina skrivena i koji nije sazreo za sadašnje postojanje, iz unutrašnjega duha koji kuca na spoljašnji svet kao ne nekakvu ljusku, pa je razbija, jer je on jezgro koje je drugačije nego jezgro te ljuske.
Takvi veliki ljudi nisu imali svest o opštoj ideji, ali su kao misleći ljudi znali šta je nužno i čemu je vreme. Zato svetskoistorijske ljude treba smatrati razboritima. Oni su postavljali sebi ciljeve da bi zadovoljili sebe, a ne druge. Ali ti drugi ih slede, jer osećaju da im veliki ljudi dovode k svesti nesvesnu unutrašnjost duše, osećaju "neodoljivu snagu svog unutrašnjeg duha, koji stupa pred njih". Nijedna sudbina svetskoistorijskih ličnosti nije bila srećna. Cela njihova priroda bila je samo njihova strast. Ceo život bio im je rad i muka. Postizanjem cilja, oni otpadaju od jezgra "kao prazne ljuske". U tome jezivu utehu mogu da nađu samo zavidljivi ljudi. Međutim, kako se jasno pokazuje da vladari nisu srećni na svom prestolu, ljudi im većinom ne zavide i mire sa sa tim. "Uostalom, slobodan čovek nioje zavidljiv, nego priznaje rado ono što je veliko i uzvišeno, i drago mu je što to postoji".
Tako nam Hegel pokazuje vezu opštih elemenata koji čine interes (odnosno strasti pojedinaca) i velikih ljudi. Oni su veliki upravo zato što su hteli i izvršili nešto veliko, ne nešto "uobraženo, tobožnje", već nešto "pravo i nužno". Ujedno, Hegel se kritički osvrće na tzv. "psihološko" razmatranje, koje u suštini služi zavisti, i sve akcije svodi na srce dajući im subjektivni oblik. To razmatranje prikazuje da su začetnici tih akcija "sve radili iz neke male ili velike strasti, iz neke bolesne žudnje, pa zbog tih strasti i žudnji nisu bili moralni ljudi". Tako i oni koji nameću to stanovište izgledaju bolji i moralniji. Takvi psiholozi naročito su skloni razmatranju osobenosti velikih ljudi, koje im pripadaju kao privatnim osobama. Hegel uviđa lakejsku zavist kod takvih "proučavalaca", i nastavlja poznatu izreku "Sobaru niko nije junak" vlastitim rečima "ali ne zato što junak nije junak, već zato što je sobar sobar". Svetskoistorijske ličnosti nisu nerazborite, i ne prepuštaju se raznim željama. One se posvećuju jednom cilju, a sve ostalo zanemaruju.
Citat:Čak je moguće da se takvi ljudi lakomisleno odnose prema drugim velikim, čak svetim interesima; njihovo ponašanje zaista zaslužuje moralni prekor. Ali, takva velika pojava mora na svom putu da zgazi mnoge nevine cvetove, da štošta razori.
Pokazuje se da iz posebnog i određenog, kao i iz njihove negacije, rezultira ono što je opšte. Opšta ideja, pri tom, ostaje neoštećena, ostaje u pozadini, dok se ono što je posebno bori sa sebi sličnim, "i jedan deo tog posebnog biva uništen". Hegel to naziva lukavstvom uma, koji pušta da za njega rade strasti, "pri čemu strada i trpi štetu ono čime on (um) sebi omogućuje postojanje". Ono što je partikularno, beznačajno je u odnosu na ono što je opšte, a jedinske se žrtvuju i napuštaju. "Ideja plaća kaznu postojanja i prolaznosti ne iz sebe već iz strasti jedinki".
Ali, jedinke nisu samo sredstva za delovanje i ostvarenje Uma. I u njima postoji nešto večno i božansko, što se izražava u moralu, običajnosti i religioznosti. Jer, sve stvari, živi i neživi predmeti, moraju biti takvi da odgovaraju svrsi, "da imaju u sebi nešto što im je zajedničko sa svrhom". Hegel, dakle, posebno ukazuje da se posmatranje ne iscrpljuje samo u sagledavanju odnosa zadovoljavanja ličnih želja i ostvarivanja svrhe Uma. Ljudi nisu obična sredstva za svrhu Uma, već imaju udela u samoj toj svrsi. Tako su ljudi istovremeno i samosvrhe, ne samo u formalnom, nego i u suštinskom smislu - prema sadržaju svrhe. U samom sebi, čovek je svrha po onom božanskom što je u njemu, što se od samog početka nazivalo umom, a što se može nazvati slobodom "ukoliko se ima u vidu aktivnost uma i njegova moć samoodređenja". Čovek zna šta je dobro a šta je loše, i njegovo je određenje "da hoće ili ono što je dobro ili ono što je loše".
Nikakve jadikovke zbog sudbine "dobrih i pobožnih ljudi" ne pomažu, niti imaju opravdanje. "Sreća" ili "nesreća" pojedinca nije bitan element umnog poretka sveta. Moralno nezadovoljstvo ljudi ishodi iz razmišljanja da sadašnjost ne odgovara ciljevima koje oni smatraju pravim i dobrim. To se dešava stoga, što "stvarima, onakvim kakve jesu, oni suprotstavljaju ideju o stvarima kakve treba da budu". Izgleda kao da nije reč o strastima i partikularnim interesima, već o zahtevima povezanim sa kategorijama uma, prava i slobode. Tako se dešava da se istorija ispoljava kao borba opravdavalačkih misli, odnosno kao borba strasti i subjektivnih interesa pod maskom viših opravdanja. Međutim, Hegel pored ideala koje stvara pojedinačna (sebična) mašta, koji obično propadaju "u sudaru sa stenama surove stvarnosti", pod rečju "ideal" podrazumeva i ideal uma, ideal onog što je dobro, ideal onog što je istinito, objašnjavajući takvo značenje na primeru pesnika. U jednoj pojavi ne treba zapažati samo ono što je pojedinačno, jer se u pojedinostima pojave lako može naći mnogo toga za kuđenje. Takvo zapažanje se razmeće i šepuri svojim uvidom u nedostatak pojedinačnog, i sebi daje privid dobronamernosti u pogledu dobra celine.
Citat:Lakše je otkriti nedostatak u pojedincima, u državama i u proviđenju nego videti njihov stvarni sadržaj. Jer, kada kudimo, mi oholo, s visine gledamo na stvar, ne prodirući u nju, to jest ne shvatajući nju samu, njenu pozitivnu stranu.
Tako nam Hegel pokazuje i dokazuje da je filosofija ta, koja nas vodi uvidu da je stvarni svet onakav kakav treba da bude, te da opšti božanski um nije samo apstrakcija, "već i nešto moćno što je kadro da samo sebe realizuje". To pravo dobro, taj opšti um u svom najkonkretnijem vidu jeste Bog. Upravo se filosofija "bakće" nastojanjem da shvati taj najviši plan koji se realizuje, i biva stvarnost. Shvatanjem sadržaja božanske ideje iščezava privid da je svet "ludo, budalasto dešavanje". Um je shvatanje božanskoga dela.
Citat:Bog upravlja svetom; sadržaj njegovog upravljanja, ispunjavanje njegovog plana jeste svetska istorija.
|
