offline
- goran05
- Građanin
- Pridružio: 16 Feb 2007
- Poruke: 270
|
Kome zahvaliti?
Faust je i zbegao Gretino pitanje "Verujete li u Boga?" Ipak, šta bi trebalo da odgovori neko ko odbija da izbegne pitanje, a istovremeno nije ni naivan? Ja verujem da, sa jedne strane, potreba da se veruje u Boga nije samo kulturni već takođe i antropološki fenomen koji ima svoj koren u strukturi ljudskog bića. Ipak, danas se ljudi ne mogu prepustiti toj potrebi a da se ne samozavaravaju. Ono o čemu je ovde reč je protivrečnost između želje i izvodljivosti. Posmatrane samo sa logičke strane, ovakve protivrečnosti su neškodljive i relativno normalne u ljudskom životu.
Dopustite mi da to razjasnim preko jednog primera. Ljudi - u svakom slučaju govoreći generalno - imaju potrebu da nastave da žive. To je takođe antropološki uslovljeno. Ipak ova potreba stoji u kontradikciji sa realnošću: svaki pojedinačni život prestaje da postoji posle nekog vremena. Međutim, potreba da se nastavi sa životom je toliko duboko ukorenjena da su ljudi u svim kulturama pokušavali, na ovaj ili onaj način, sa ili bez religije, da konstruišu život posle smrti.
"Wishfull thinking" [mišljenje na osnovu želja]
Čak i danas mnogi nastavljaju da čine isto. Oni kažu da u tome nema protivrečnosti. Možda, odgovaramo mi, ali ako nema nezavisne evidencije koja bi potkrepila tu pretpostavku, i ako se sve to osniva na našoj želji, zar ne vidite da se to na kraju mora opisati kao "wishful thinking" [mišljenje koje svoj razlog ima u želji, a ne u stvarnosti]. Ž elja da se veruje nije samo nedovoljan razlog da se u nešto veruje, nego bi sama po sebi trebala biti razlog da se to ne radi. Ako je zasnovano ni na čemu drugom nego na pukoj želji, mišljenje da je nešto takvo i takvo, obično u slu č ajevima iz iskustva (ona bi želela da je on nije ostavio, na primer) vodi ka poricanju realnosti. A to vodi ka halucinacijama, ukoliko se svemu tome prepustimo. Vera u Boga ili u život posle smrti izbegava sudbinu jedne halucinacije samo iz razloga što predmet verovanja pripada transcendentnom prostoru imunom kako na dokaze iz empirije tako i na empirijska opovrgavanja. Zbog tog razloga vi možete da "nekažnjeno" verujete u šta god hoćete o transcendentnom prostoru. Jedino što tome protivreči je vaše intelektualno poštenje.
Danas u suštini postoje tri stanovišta u vezi verovanja u Boga. Prvo, tu su oni koji kažu: "Bog ne postoji i za nas je i bolje što ne postoji". Tu spadaju, na primer, Niče ili levi hegelijanci. Kod njih nije samo poreknuta egzistencija Boga nego i potreba da se veruje. Sa ovog stanovišta, ako ljudi imaju takvu potrebu, ona je posledica njihovog pogrešnog razumevanja samih sebe. Na drugom mestu, tu je stanovište teologa koji veruju da mogu da od potrebe za verom direktno stignu do same vere, pomažući se pritom objavom ili tradicijom, već o kom slučaju se radi. Ukoliko neko u okviru date tradicije ne veruje u Boga, po njima razlog može biti samo to što je njegova potreba za verom nedovoljna. Treću poziciju zauzimaju oni koji veruju da je ceo problem u stvari socijalni i zbog toga inherentno logički nerešiv.
Iskustvo slučajnog
Karakteristično za sve tri pozicije jeste da nisu dovedene u pitanje iznutra. Sigurno da je život olakšan ako možete da izbegnete da vidite neku otvorenu kontradikciju. Ipak, ja bih želeo da pokažem da smo mi danas svedoci protivrečnosti između religijske potrebe, na jednoj strani, i nemogućnosti da se ona realizuje, na drugoj. Naravno, bilo je lako projektovati postojanje bogova ili Boga u uslovima kada još nije bila sprovedena oštra razlika između prirodnog i natprirodnog, tako da ste na primer, o Bogu mogli razmišljati kao da je prosto "na nebu". Natprirodno je, međutim, definisano time što za njegovo postojanje ne postoji bilo kakva empirijska evidencija. Iz tog razloga vera u Boga danas se čini ili naivna ili nečasna. Zbog toga smatram nepotrebnim da se dalje bavim ovom opcijom. Zanimljivija je druga mogućnost, stav da nam danas Bog više nije ni potreban.
Pošto se ovde bavimo jednom antropološkom potrebom, moram započeti od neke jednako aksiomatske činjenice. Čini mi se da se takva činjenica može pronaći u iskustvu slučajnog : ljudi neizbežno nalaze da ne zavisi [samo] od njih da li postižu svoje ciljeve ili izbegavaju svoje "kontra-ciljeve". Ekstreman primer nečeg slučajnog [nezavisnog od naše volje] je smrt. Dok ostale vrste žive u skladu sa svojom trenutnom situacijom, ljudi žive nezavisno od te situacije, u skladu sa budućnošću. Ljudi teže onom što je "uvek ispred", onom što je "večno".
Ali ova težnja je ometena smrću i slučajnostima. Ono "ispred" čini se prazno, a ono što isprva izgleda kao smisleno takođe može biti posmatrano kao da je bez smisla. Ljudi su zbog toga takođe tražili jedan drugačiji odnos prema htenju i vremenu koji je suprotan ovom prvom: zastajanje umesto borbe za ono "večno", odustajanje od namere umesto insistiranja na njoj. U mojoj knjizi "Egocentričnost i misticizam", ja ovaj drugi, refleksivni odnos prema vremenu i htenju zovem misticizam . Ova reč se sigurno može razumeti i na druge načine. Ali, ono što želim da naglasim je da ovo razmišljanje koje se više ne usmerava na ciljeve već na stvari "u njihovoj celovitosti", predstavlja jednu promenu u prirodnom životu čoveka koja ipak nije nužno fokusirana na natprirodno.
Ovako razumljen misticizam može biti religijski, ali to i ne mora biti. Delom je ovo prosto pitanje terminologije. Neko može, ukoliko želi, da takve pokrete kao što su budizam, taoizam ili stoicizam naziva religijama. Ja to ne činim, jer je ovde važno napraviti razliku između stavova koji impliciraju verovanje u neko natprirodno biće koje se shvata kao ličnost i onih koji to ne čine. Iz tog razloga ja koristim reč "religija" samo u slučaju da neki pogledi ili stavovi imliciraju takvo verovanje.
Prirodno je da su ljudi skloni da tumače slučajnosti kao rezultat delovanja nekog natprirodnog bića koje ima odlike ličnosti. Molitva je razumljiva jedino ako je ono što se dešava interpretirano na taj način. Ukoliko više ne verujemo, mislim da bi molitva i iskazivanje zahvalnosti Bogu trebali da budu prve stvari od kojih bi trebali da odustanemo. Međutim, ja verujem da bi ljudi izgubili jednu važnu stranu vlastitih života ukoliko ne bi mogli da se zahvaljuju za svoje živote i za ono što im je važno.
Ovde se dva načina mišljenja čine nezadovoljavajuća. Prema prvom, svo zahvaljivanje može biti redukovano na svest da su druga prirodna bića odgovorna za ono od čega imamo koristi. Tako da drugi oblici zahvaljivanja ne postoje. Druga nezadovoljavajuća mogućnost je da zahvaljivanje može da transcendira zahvalnost prirodnim osobama, odnosno, da objekt kome se zahvaljujemo ne mora biti osoba: može se zahvaljivati biću koje nije ličnost.
Suprotno od ovoga mišljenja, ja smatram da se može zahvaljivati samo onom biću od koga ima smisla nešto tražiti. A nema nikakvog smisla tražiti nešto od bića koje nije ličnost. Tako da se čini apsurdno moliti se nekoj ne-ličnosnoj instanci, ili joj zahvaljivati. Posledično, besmisleno je zahvaljivati za stvari za koje ne bi mogli zahvaljivati nekoj prirodnoj osobi.
Rečima istorije kulture, neko može da kaže da postoje određene stvari, na primer, egzistencija nas samih ili onih koje volimo, u odnosu na koje su ljudi uvek, a u svakom slučaju pretežno, osećali potrebu da se zahvale nekom natprirodnom ličnom biću. Šta se dešava sa ovom potrebom, i sa našim stavom u odnosu na ove stvari, kada više ne možemo da se zahvaljujemo za njih? Jedna specifična forma transcendencije čini se da je time prestala da postoji, da je iščezla.
Personalni ili anonimni [Bog]?
Može li taj gubitak biti kompenzovan onim što sam nazvao "mistično"? Kako sam ja opisao misticizam, on je, poput religije, napuštanje našeg sopstva u korist nekog višeg reda, ali bez personalizacije. Meni se čini zagonetnim to da je u takvim jasno ne-personalizovanim koncepcijama misticizma, kao što je Zen budizam, uobičajeno da se klanja pred onim mističnim. To kao da pokazuje da ljudi teško mogu da izbegnu projektovanje svojih animističkih predstava, čak i onda kada objekt svog poštovanja posmatraju kao nešto što nema karakteristike ličnosti.
Ostavljajući po strani istorijske reminiscencije i prosto pitajući šta se, sa religijske tačke gledišta, mora činiti nezadovoljavajućim u ne-ličnom misticizmu, moje je mišljenje da je to činjenica da je u misticizmu povlačenje personalnog elementa toliko radikalno da ga to ne samo obeležava nego čak i briše sam personalni element. Ali, da li je ono što želimo kada se udaljavamo od samih sebe ništa više nego jedan način da budemo ono što jesmo, jedan odnos nas samih prema nama samima? Mistik više ne kleči, ali, ako bi bio dosledan, čak i poklon bi postao suvišan . Ipak, da li to onda znači da smo se udaljili od suštinskog elementa u odustajanju od samih sebe? Možda u tom slučaju više ne bi mogli više da uopšte govorimo o nečem "višem". Religijska tenzija između mene - ili nas - i nečeg "višeg" se gubi.
Jedno pitanje koje može da pomogne da se razjasni razlika između stavova animista i ne-animista, odnosno, između religijskog i samo mističnog, jeste to kako se oni ponašaju prema višoj instanci onda kada njihove želje ostaju neostvarene. Sa Isusom, to ponašanje se može izarziti stavom: "Neka bude volja tvoja!" Sa Čuang Ceom (osnivač taoizma, 4-3 vek pr. n. e.) sličan stav možemo izraziti ovako: ljudi treba da se brinu oko onoga što spada u ljudski domen, ali treba da se pokoravaju onome što je "u nadležnosti" neba.
Da bi dobili plodno poređenje, moramo stav koji je imao Isus shvatiti ne u smislu pasivnog pokoravanja svemu i svačemu, nego u skladu sa Etingerovom molitvom: "Bog mi je podario strpljenje da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrost da promenim one koje mogu i mudrost da znam razliku." Čuang Ceov stav se ne poklapa sasvim sa ovom molitvom, osim naravno u tom aspektu da taoisti treba da prosto prihvate ono što je neizbežno, dok hrišćanin tumači to neizbežno kao Božiju volju. Za njega čini se kao da događaji dobijaju smisao kroz tu interpretaciju, dok diskurs taoiste o nebu izgleda blizak stoičkom stavu da treba da stisnemo zube i izdržimo nedaće.
Za mene lično, protivrečnost o kojoj sam govorio na početku, posebno pritiska upravo u ovom kontekstu. Za mene bi bilo mnogo lakše, umesto da u sebi gajim neutralno stanovište taoiste ili stoika, da se okrenem ka Bogu i kažem: "Neka bude volja tvoja". Ipak, ja sebi odmah moram zabraniti da to kažem, jer, naravno, znam da je Bog samo konstrukcija koju stvara moja potreba, i da ću ako se prepustim toj potrebi završiti lažući samog sebe .
Nijedna druga opcija mi ne ostaje osim da se povučem na ne-lično, čisto mistično stanovište. Ali ovo stanovište je neodgovarajuće u odnosu na moju potrebu za nekim pozitivnim stavom kojim ću prevladati moje frustracije. Ovde govorim namerno iz prvog lica jednine, jer nisam siguran u kolikoj meri su neke bazične antropološke datosti zajedničke svima izražene kroz moju potrebu da kažem "Neka bude volja tvoja" - ili to ima veze jedino sa činjenicom da sam slučajno odrastao u judeo-hrišćanskoj tradiciji.
Sličan osećaj imam i u vezi fenomena odgovornosti. Postoji mnogo vrsta odgovornosti, ali ovde je bitna moja odgovornost za vlastiti život. Kratko rečeno: bez projekcije neke natprirodne ličnosti kojoj sam odgovoran za to kako vodim svoj život, možda ni ideja o tome da sam odgovoran za to kako živim više neće biti potrebna.
Nedostajuća evidencija
Ali, Šta odatle sledi?, mogao bi neko da upita. Na kraju svoje knjige "Pojam strepnje" Kjerkegor je dao ovaj odgovor: onda možemo da se oslobodimo i ideje o ozbiljnosti [višem smislu ] ž ivota. Možemo da nastavimo da se odnosimo ozbiljno prema svim drugim stvarima, ali ipak ne i prema samima sebi. Da naglasi svoju poentu, Kjerkegard citira Makbeta, koji posle ubistva kralja Dankana kaže: "Od ovog časa više nema ničega ozbiljnog u smrtnosti. Sve su to samo igračke, slava i veličanstvo su mrtvi, vino života je isteklo."
Baš kao što je Makbet ubio kralja, može se reći, da citiramo Ničea, da smo mi ubili Boga, i sa njim svu ozbiljnost života. Ali, ko smo ti "mi"? neko bi mogao da upita. Niče je rekao: naša "čast". Ipak je to možda prejako rečeno. Dovoljno je reći: to su pojave. Bertrand Rasel je, pošto su ga u njegovim kasnim godinama upitali kako će reagovati ako, suprotno svim pojavama, posle smrti bude stavljen pred Božiji presto, navodno rekao: "Reći ću: nisi nam pružio dokaz."
Ako je ono što sam rekao na početku tačno, ovo je još jedna preslaba tvrdnja. Ne samo da ne postoji razlog da se veruje u takvo biće, već je činjenica da mi očigledno imamo tako jaku potrebu za njim jedan veoma uverljiv kontra-argument: verovanje u Boga u stvari odgovara onome što na planu bavljenja empirijski opažljivim pojavama predstavlja halucinacija. Međutim, i pored toga, savršeno je razumljivo da stotine miliona ljudi uprkos svim pojavama koje govore suprotno, veruju u Boga, kao što je prirodna i sklonost ljudi da svoju potrebu vide kao razlog za postojanje Boga, a ne kao argument protiv toga.
|
]
