Po naslovu njegove knjige: -Mudri kao zmije bezazleni kao golubovi-
Reči iz Biblije iz Jevanđelja po Mateju: Budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi, Jerotić tumači rečima patrijarha Pavla:
-Među vukovima opstati ovci je teško, ali nije nemoguće, jer nam Gospod kaže na koji način mi možemo i među vukovima opstati kao ovce Njegove. A to je: da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Mudrost će nas sačuvati da ne postanemo plen, da nas vuci ne raskinu, odnosno da nas neprijatelji ne onemoguće. A bezazlenost i dobrota će nas sačuvati da mi ne postanemo vuci.
Treba imati, dakle, mudrost. Razvijati mudrost Bogom danu, sve više i više, a paralelno sa tim razvijati i dobrotu. Jer, mudrost bez dobrote prelazi u zloću, a bezazlenost bez mudrosti prelazi u glupost. Ni jedno ni drugo više, nego da budemo "mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi".-
Upravo zato taj naslov jer i sam je tako živeo.
Vladeta Jerotić
(1924 – 2018)
Psihoterapeut, neuropsihijatar, psihoanalitičar, naučnik, član SANU, književnik...
Čovek od koga se imalo šta naučiti i iza koga će ostati mnogo toga bitnog za proučavanje, i učenje, analizu, što nas može učiniti boljim, plemenitijim, skromnijim, poniznijim, razumnijim...
I to upravo tema na podforumu filosofija, a ne psihologija.
Jer je, po mom mišljenju, srpski mistik, tragalac, koji se bavio suštinom a ne formom, objedinjavao oblasti iz ukupne egzistencije, sve sažimao u jedno, i religiju, i psihologiju, i filosofiju, i mistiku, i stvaralaštvo i svakodnevni život i na jednostavan način objašnjavao ili pokušao da dokuči smisao života sa svim šta on nosi u sebi i dobro i zlo, normalno i nenormalno i patološko, i ljubav i mržnju, i veru i nadu, ateizam i agnosticizam i teizam, i traganje i pitanje, bol i patnju i sreću...Sve povezano i uzoročno posledično. Bez da krivi bilo koga, skroman, nenametljiv, radoznao, žedan znanja, bez predrasuda, smiren, al nemirnog dečačkog duha i bistrog uma do zadnjih dana života.
Tokom života obrađivao je pitanja o suštini egzistencije, ko je i šta je čovek /Ko sam Ja?/, o putu individuacije i usavršavanju čoveka kao društvenog i moralnog bića, o njegovom identitetu i pripadnosti, o ljubavi i strahu, i bolesti i zašto i kako nastaju, o snovima, racionalnom i iracionalnom, o braku i porodici i deci i patologiji braka, odrastanja i života, o faktoru nasleđa, stečenim mehanizmima, o arhetipovima, neurozi, psihozi, bolestima zavisnosti ...
Dao je primer kroz svoja predavanja, emisije, tribine, knjige, kako se može biti strpljiv, slušati, biti nesečebičan, podučavati, savetovati, ne biti nametljiv kao sagovornik i dušebrižnik, poštovati i tuđe mišljenje.
Neiscrpan u davanju primera da iako živimo u prelaznom periodu, i vremenu globalne posrnulosti da se i dalje može uočiti neka iskra, dobrota, pozitivno, da i dalje postoji i etike i empatije i lepote i lepe reči, duhovnosti....
Strah leči vera, sebičnost ljubav, a žalost – nada.
Od crva do čoveka je jedan princip životni, i neke stvari su zajedničke, koje nikakve veze nemaju ni sa darvinom ni sa evolucijom. Nešto je zajedničko tu. Tako da su naše umiranje svetitelji dobrim delom znali.
Velika katolička mističarka Tereza Avilska kaže: Čovek je stalno u borbi i do kraja života ima da se bori. Stalno u borbi moraš biti, i stalno pominjem jevrejsku staru izreku Ako ne postaneš bolji, postaćeš gori.
Nema ništa statično. Ako ne postaneš bolji, postaćeš gori. Znači blagodat i trud, te dve stvari, dva stuba čoveka.
Padamo ponovo i ponovo ustajemo, to je neprestano u hirišćanstvu to sam naučio odavno, i sa svojm pacijentima i sam sa sobom. Ne sme se ostati u blatu, ako se u njega padne, - jer blato se skori odmah. Treba odmah ustati, jer ako malo duže ostane, ne može se to odelo očistiti a kamoli telo. Tako je sa grehom uopšte. Odmah krenuti dalje uprkos svemu.
Ko se od vas nije uverio da kada duže vremena pati od straha, obavezno počne da sumnja (u sebe i druge ljude), ili kada smo sebični zar ne postajemo i gnevni! A može li ljudska savest da podnese strah, sebičnost, sumnju i gnev, a da ne postane žalosna?
Čovek hoće više da prima nego što daje, a uvek mu se čini da postoji nesrazmera između davanja i primanja. Upravo tu ljubav ima pravu reč, jer gde je ljubav prisutna nema onda merenja, jer se ljubav ne može meriti.
Kajanje je proces, pokajanje je metanoja, jako retka da se istinski odigra.
Budući da nema nikakvih dokaza, a meni je bliska ta hipoteza, da je prvobitni čovek bio u isto vreme i magijsko i mitsko biće.
Revoltirajte se prvo protiv sebe, pa onda protiv sveta…Prvo revolucija protiv zla u sebi, a potom revolucija protiv zla van sebe...
Šta je mistika?
Mistikos, grčka reč – tajanstveni, tajni. Zatim sve ono što prelazi preko mogunosti razmišljanja našeg racionalnog - težnja ka tajanstvenom. I to je prirodna težnja. Tako da je svaki čovek prirodno mag i mističar. Zanimljivo je pitanje šta će se razviti u njemu kasnije kako se i jedno i drugo razvijaju i kako opstaju jedno pored drugoga. U kakvom su odnosu, savezničkom, ratničkom, to je drugo pitanje. Ali eto, mistika je težnja i ja dodajem, čežnja prema jedinstvu, to je ono mističko, jedinstvo sa božanskim.
Čovek je jako sugestibilno i autosugestibilno biće. Što je manje obrazovan, što je manje introspektivan, to je jače.
Vidite, koliko je vera prirodna u čoveku, koliko je arhetipska potreba za verom u nešto. E, pa ako nećeš u Boga, verovaćeš u idole.
Čovek ima neodoljivu potrebu za saznanjem, pre svega, sebe, a onda i onog što ga okružuje, ne samo drugog čoveka nego i prirode, kao i onog što je izvan prirode. Znači ne neprirodnog no natprirodnog.
San je prvi prirodan dokaz stanja izmenjene svesti, a postoji i bezbroj drugih stanja izmenjene svesti: droga, alkohol, veza sa prirodom, stvaralaštvo..
Ljudima je vrlo teško da prihvate čudo u XXI veku, jer je nauka objasnila mnoge fenomene koji su izgedali kao čudo. Ali, ostalo je još dovoljno čuda i uvek će biti onih koji dolaze od natprirodnog, i koja se nikad do kraja neće moći objasniti.
Ovo jeste jedno čudo koje moramo primiti upravo tako - kao čudo bez objašnjenja.
Znači psiha deluje, a psiha je vezana za konflikte, i konflikti stvaraju nevolje među ljudima.
Nemoguće je bez konflikta, samo zavisi kako izlazimo iz njih.
Svaka indivudualnost je vezana za bol.
Čovek je postao individualist onda kada je uspeo da se zagleda duboko u sebe i kaže: postojim, dakle patim! Radost je deo ljubavi....
Zadovoljstvo traži duboku večnost.
U životu srećemo uglavnom tri vrste ljudi: oni koji sude, oni koji mere i one koji opraštaju.
Treba se čuvati da ne upadnemo u prve dve grupe.
Oto Vajninger je rekao da je svaki čovek genijalan. On je o geniju pisao božanstveno dobro, i to je najbolje što je ikada pisano. Svaki čovek je potencijalno genijalan. I ono što važi za dete, zdravo dete, zdravo rođeno dete, što danas pedagozi znaju, da nosi u sebi beskrajne potencijale. Naravo da roditelji ne mogu da izvlače te potencijale i da od jednog deteta prave slikara, od drugog naučnika, od trećeg pisca, ali, u dobrim odnosima roditelja, to je najvažnije od svega, idu dobre energije prema detetu, i dete uzvraća to roditeljima...
Uvek sam pokušavao da razlikujem patriotizam, nacionalizam i šovinizam. Znate šta Aleksandar Solženjicin kaže šta je patriotizam? Kaže patriotizam je stalna ljubav za svoju naciju, služeći joj, ne ulagujući joj se, nego biti svestan njenih mana i grehova. Solženjicin je to izneo u svom sjajnom članku –Pokajanje i samoograničenje-...
Istinski religiozni čovek duhovan čovek ne može nikako biti fanatik. Znači, to je savladao negde u sebi, to prirodno ksenofobično biće je savladano, i on postaje otvoren prema drugom.
Viktor Frankl kaže: -Vaša vera ne sme biti kruta nego čvrsta. Kruta vera čini čoveka fanatičnim, a čvrsta vera tolerantnim.-
...Čovek je biće komunikacije, biće zajednice i biće komunikacije...
Pa, različitost je ta koja nas obogaćuje, u suprtonom idemo u onaj negativni konzervatizam...
Izolacija je danas najgora na svetu, a čak i ne postoji više, ne može se nikako izolovati, kako se može živeti oddvojeno?
Čovek komunikacije je ono što je ljudsko, duhovno, fizičko, intelektualno, emotivno biće.
Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli.
Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode.
Danas je čovek jako zavistan. Bio je i ranije zavistan, ali zavisio je čovek od čoveka, made ne uvek u dobrom smislu reči.
Tako dolazimo do bolesti otuđivanja. Najpre je važno reći da pojam otuđivanja nije nov...
Veoma teško ide danas vraćanje prirodi jer smo i prirodu izmenili, a onda nam se priroda kao bumerang vraća, pa nam uzvraća za sve to što smo je ovako iskorišćavali bezumno.
Ljudi poseduju materijalna dobra, zgrću ih i čuvaju, jer nisu stekli sebe.
Nema potpune zrelosti do kraja nikad, to znaju i psiholozi, a i u religiji je tako. Sazrevamo lagano, i što smo zreliji iznutra mi smo nezavisniji, ali nikad potpuno nezavisni, jer ne postoji apsolutna sloboda. To je Sartrova rečenica.
Čovek nije slobodno biće, jer je jako sugestibilno. Mediji su ti koji na nas deluju jako sugestivno.
San je beskrajno složen. Zato je i ostao zagonetka do sada, a znamo da hiljdama godina traje neka vrsta tumačenja snova...
Dakle, san je izraz skrivene potisnute želje, a u isto vreme znak komunikacije sa ljudima i u snu. Ali, Jung dolazi onda sa značajnim dopunama, da san nosi u sebi funkciju komplementarnog ili kompenzatornog. Znači, san pokušava da iz nesvesnog pomogne da rešimo neke naše svesne konflikte, koje ne možemo da rešimo.
Nesrećni ljudi stvaraju. Stvaraju zbog nekog nedostatka. Aristotetl je išao tako daleko da je rekao da je svaki veliki stvaralac melaholičan.
Odavno se zna da nesreća vaspitava inteligenciju, ali pomaže i stvaralaštvu. Nije umetnik srećan dok stvara, jer i ne stvara da bi bio srećan, nego da bi savladao nesreću. Srećan je kada nešto stvori.
Svaki je čovek potencijalni stvaralac. Dakle, postoje homoreligiozus, homoludens, homoekonomikus ali svakako i homokreator.
Posebno je pitanje zašto od te potencije stvaralaštva u svakom od nas tako malo retko dolazi do izražaja. Za to se najčešće okrivljuje sredina, društvo, pa onda roditelji, ali što je stvaralac jači to je snažniji impuls da savlada te spoljašnje prepreke: loše rotelje, loše vaspitanje, lošu sredinuu koja nije naklonjena stvaralaštvu. Ima vremena koja su bila vrlo naklonjena stvaralaštvu, kao što je bilo vremena manje naklonjenih stvaraocima. Što je jači talenat, koji se približava genijalnosti, iako genijalnost nije baš lako definisati, to je onda manji uticaj spoljne sredine.
Unutrašnja snaga je dovoljna. Ali pošto takvih ljudi nema mnogo, onda najm je potrebno i vaspitaje, najpre, i podsticaj spoljne sredine...
Za one koji su nosili u sebi stvaralačku klicu, duhovnost je bila podsticaj za stvaranje.
Ljubav nosi u sebi, kao jedno od bitnih svojstava – stvaralaštvo.
Voleti drugog čoveka znači razumeti ga, a svakako oprostiti mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju, ne samo da ga prihvatimo, već da ga i zavolimo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane upravo onakav kakav može da bude.
-...Sigurno je da zlo postoji i u toj se se činjenici može uveriti gotovo svaki čovek u toku svoga kraćeg ili dužeg života. Poreklo Zla /Sotone/ nepoznato je i pored privlačnih ili manje ubedljivih hipoteza o tome poreklu, i to od strane značajnih religioznih mislilaca /naročito među mističaraima/, filosofa /osobito ruskih religioznih filosofa/, zatim kod neobičnog persijskog religioznog mislioca Zaratustre, a tu su i hipoteze velikih umetnika pera /stari grčki tragičari, Dostojevski i drugi/.
Jedini cilj ovog mog smelog traktata jeste ukazivanje sebi i drugima na neophodnost prepoznavanja Zla, i to najpre u sebi, sa mogućim /ne znači i tačnim/ objašnjenjem njegovog porekla, ali porekla /uzroka/ opet u svome ličnom životu. Borba sa Zlom u sebi dobija na smislu jedino ako poverujemo, ali i ako znamo da postoji dobro - i u nama i van nas /u Bogu najpre/...
Izvestan broj pravoslavnih vernika je smatrao da je malo "zastranio", u tom smislu da je proučavao i druge vere, čitao druge knjige, tj. "da je išao mimo granica".
Meni je to bilo super. Nervira me zatucanost, volim kad čovek ima široke vidike. Kad nesmetano priča o poligamiji i drugim temama. Kada opušteno kaže da je hrišćanstvo "neprirodna" jer se od nje traže stvari za koje je potreban veliki podvig jer nisu prirodne čoveku.
