Малопре сам се треснуо по челу, поново читајући ове сјајне текстове. Како се нисам пре сетио?
Стихови у којима има више егзистенцијалне философије него у томовима и томовима разних схоластичара и манихејаца:
''Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?''
Бесмртни Бранко Миљковић је у једној реченици поставио питање свих питања на раскрсници слободе и неслободе.
Vrednost slobode čovek shvati pod teretom ropstva, danas je ropstvo širok pojam šire od lanaca, logora...
Politika, ideologija, razne teorije, tehnika, virus, zaštitna maska, novac, kartice, hrana, hedonizam, navike...
O slobodi se pevalo dok nije ona postala zarobljenik...
Sad sloboda peva o slobodi...
Tačno je totalitarni režimi i mentalno ropstvo u eri propagande, medija, interneta...
A da i predrasude zaboravnih kao vrstu neslobode....
Citat:Да ли је слобода била свесна свог сопства,док није постала заробљеник?
Odmah mi se odgovor vrzmao po glavi al reko nek odstoji...
Mislim, da,sloboda je aksiom sama po sebi, ono što jeste, dato biću, bez nje ne bi bilo ničega.
Slobodna volja, pod uslovom, već smo rekli, da je u osnovi okrenuta dobrom i plemenitom.
Sloboda je u suštini svesna da je sloboda, upravo kad je zarobljena ta njena bitnost i dođe do izražaja...
Ona u duhovnom smislu ne može da se ograniči, tu slobodu imamo kod umetnika, filosofa, stvaraoca, bilo koje vrste kreativnosti i nauke, a ograničavamo je u svakodnevnom životu, nekad svesno nekad nesvesno.
Intelektualno i duhovno sebe ograničimo, kad nemamo svoje mišljenje..
Smatram, znači, na osnovu toga što je amstel postavio pitanje-
Sloboda je sama po sebi, data, nešto prirodno, aksiom- princip univerzuma, a ropstvo stvara čovek..
Kako dostici apsolutnu slobodu u zivotu. Da spavanje na ulici ne opterecuje druge, jer je stvar licnog izbora, kao i spavanje u hotelu sa 5 zvijezdica da druge ne impresionira jer nema potrebe za tim. Sve vise primijecujem sud i sudije. A onda jednostavno pozelim da nestanem... negdje... a da ni sam ne znam gdje. Ljudi zaista sve manje gledaju svoja posla, a sto sam stariji to me sve vise gusi. Sve vise se zatvaram, sve manje odgovaram, sve vise se smijem kada naidjem na slobodu i njene postovaoce medju ljudima. Tako se skontamo, u prolazu, pa nastavimo dalje svojim putevima, a kace se pijavice, koje ne mogu da pomognu ni licnom ni drustvenom razvoju. Sve cesce pocinjem da stvari nazivam pravim imenom. Bez straha, bez stege. Bez razmisljanja da li ce to nekome da se svidi ili ne. Nemam vise ni volje, ni zelje, a ni vremena za to. Obicni nitkovi, koji po mojem shvatanju, shvataju jako malo, a mozda i nista. A mozda jednostavno ja imam pogresan rezon i nisam upravu u opste, ali i to je moj izbor, nikoga ne ometam. Volio bi da tako ne ometaju ni mene.
I eto, nesto razmisljam...
