Ova tema o slobodi baš je mogla biti i samostalna tema, bilo bi tu štošta reći i zaključiti. Rešenje je naučiti i postavljati ljudima granice i ne bolovati kad se naljute. Ne znam kako se to radi, ali deluje mi kao dobro rešenje.
Moje današnje misli su zapravo usmerene na tome kako je dan ovako tmuran i iako je jesen, nekako mi uopšte nije zabavan.
saten ::Ova tema o slobodi baš je mogla biti i samostalna tema, bilo bi tu štošta reći i zaključiti. Rešenje je naučiti i postavljati ljudima granice i ne bolovati kad se naljute. Ne znam kako se to radi, ali deluje mi kao dobro rešenje.
Kako ne bolovati kada pored svega teze podneses tudju bol nego sopstvenu? Koliko god bilo nerazumno, uvijek me vise pogadjalo tudji problem nego sopstveni. Ono, moj problem je moj problem, nosim se sa njim. Tudji bol navodi na razmisljanje, pa cak i bol tih ''pijavica'' koja ipak prirastu srcu i postanu sastavni dio zivota, koliko god puta povrijede i razocaraju.
Teska je to tema, krece se ka ozbiljnoj filosofiji, ali svakako sam za temu u kojoj cemo razmijeniti misljenje o tome. O shvatanju slobode prevashodno. Jer mi se cini da taj pojam svaki covjek vidi i shvata drugacije. Desavaju se priblizna razmisljanja i misljenja, ali uvijek se desavaju odstupnice od covjeka do covjeka u njenom potpunom shvatanju.
Meni je sloboda odsustvo pritiska okoline, na primer, živela sam u manjem mestu i tada je uvek svačiji život bio pod lupom, svako je mogao da me komentariše i sudi o meni da li sam postigla nešto i šta sam postigla i da li sam dobra ili nisam i slično. Kada sam se preselila u Beograd, sloboda je postala prisutna, jer uglavnom u mom okruženju tada nikog nije interesovalo šta radim i kako živim. Ali, ja sam suštinski ostala ista, jer ni pre, a ni sada, me tuđi životi nisu nikada interesovali. Imam drugaricu koja je živela u San Francisku, ali iz nje mala sredina nije izašla, i dalje se bavi tuđim životima meri tuđe uspehe. Ako mene pitaš, to je protraćeno iskustvo, jer džabe života u San Francisku, prilike da se upozna drugačija kultura, kad se nekih loših stvari nije odrekla, po meni.
Kada govorim o slobodi, često pomislim i na ekonomski aspekt, uvek mi je bilo jako važno da imam svoj dinar, da ne zavisim od roditelja, mog budućeg muža i slično. Želim da imam dovoljno za sebe, da me nikada nije strah, da mogu da se razvedem ako to budem poželela, da ne moram da čekam da mi roditelji daju za kafu i slično. Ovo je primarno što bih poželela svakoj ženi, jer čini mi se da ne mogu da naglasim koliko je to važno, a nedovoljno je istaknuto. Ovo je nešto što mislim da svako ko ima žensko dete mora da mu prenese. Devojčice moraju da završe neku bar srednju stručnu školu ili da znaju neki zanat od kog se može živeti, neka se i udaju, neka i muž zarađuje više donosi više novca u kuću, neka imaju sreće da nikad kašiku ne dignu. Ali da uvek imaju nešto što bi mogle da rade ako brak pođe po zlu.
Problem sa pojmom slobode je društvo kakvo jeste, teško je menjati neke ukorenjene navike. Na primer, svadba kakvu želim recimo je nešto totalno drugačijeg od svega što društvo nalaže, ne želim standardne pevaljke, šatore, bacanje bidermajera, prodaju mlade, celodnevno jurcanje po celom gradu, rodbinu koja ne ume da me ispoštuje i pomogne mi kad mi treba, ali ume da dođe da jede na svadbi. E sad, da li sam protiv standardnih običaja na našim svadbama? Nisam i uživam kad odem kod drugih, veselim se i sve je to u redu. Ali, kada bih ja rekla okolini šta želim, nisam sigurna da bih dobila podršku. A najgore je što tako nešto i ne može da se organizuje kod nas, odnosno i kada bi se organizovalo, trebalo bi mnogo previše novca bespotrebno utrošenog na tako nešto.
I za kraj, sloboda govora u vidu postaviti granice drugim ljudima. Imam dosta toksične rodbine, koja uvek sebi daje za pravo da uvek ujede. Svaki put, moji roditelji onako fini i kulturni, uvek preskoče da uzvrate, ali se posle takvih susreta uvek loše osećaju i satima premeću naglas šta su mogli da kažu i kako da odreaguju. I godinama to pokušavaju da prenesu i meni, i svaki put kažu neka, da se ne naljute. A, šta je sa tim da se ja ne naljutim? Neko mi dođe u kuću, ujede me svojim ogavnim jezikom i ja još treba da to prihvatim kao da mi je uradio ne znam kakvu počast. Ta sloboda njima fali, meni isto tako, ali negde počinjem da se menjam i da sve manje tolerišem takve gluposti.
E sad, ovo su banalni životni primeri koji se meni dešavaju recimo, pa mogu da ih podelim sa tobom na ovu temu. Naravno, ima tu još mnogo toga.
... i opet na osnovu toga da shvatimo da nismo usamljeni sa tim pojmom o slobodi i savremenom ropstvu....ustvari uvek smo bili robovi, nekome ili nečemu, u globalnom smislu
Друштвене мреже нас полако али сигурно трују и уништавају. Уништавају наше самопуздање, приказујући нам искривљен и лажан поглед на ствари, места и људе, а та дисторзија звана филтер, фотошоп или facetune, заправо је једна велика шарена лаж, осмишљена да они који то себи могу да приуште изгледају боље и лепше и од нас "смртника".
Наравно, и да се похвале својим "младалачким изгледом", који се ни у пролазу није срео са реалношћу.
Објективно гледано, никоме не би требало да смета што Мадона, Донатела Версаће или Лепа Брена, као и на стотине других звезда, старлета и јавних личности пегла своје слике до непрепознатљивости, осим свима нама, обичним људима - родитељима неке деце , сестрама неких девојака, другарицама, женама са "манама"…које то гледају и касније у тишини пате што њихов тен није ни изблиза леп, њихива коса ни изблиза сјајна и бујна, њихови зуби ни изблиза бели и равни, њихове трепавице ни изблиза дуге и бујне, њихов нос ни изблиза прћаст и савршеног облика, њихове контуре луца ни изблиза детерминисане…и могла бих овако у недоглед.
А док то дете/девојка пати јер није лепа као Мадона, Северина или Кајли Џенер мајстори свог заната праве нову апдејтовану верзију фотошопа- највећег лажова Интернета - како би неке наредне фотке изгледале још импозантније и савршеније, ако је то уопште и могуће.
Да будемо начисто, овде није реч о Мадони, Брени, Каљи... лично, нити је ово било какав атак на њих. Њихове слике послужиле су много пута као сјајан пример онога што нам се сервира даноноћно са друштвених мрежа - недостижни идеал, над којим можемо да седимо и плачемо, уколико смо млади и несигурни у себе, што је обично случај у адолесцентским годинама, а често и касније код многих жена.
Е, па ако треба да седимо и да плачемо због свог изгледа, хајде да то бар радимо с разлогом - седимо и плачимо над изгледом Адриане Лиме, Тејлир Свифт, Роузи Хантингтон, Ријане, Шерон Стоун, Одри Хепберн, Софије Лорен...Жена које своје лице нису довеле до непрепознатљивости и које своје године и изглед, ма какав био, носе достојанствено и са поносом.
Да кад већ плачемо што немамо нешто што други имају, у овом случају лепоту, да се барем наше сузе не сливају у џепове оних који им "помажу" да нас обмањују својом лажном младошћу, савршеним цртама лица и испегланим изгледима, али онако брутално и без имало мере и критеријума.
Освестите се, живот није Инстаграм, а фејстун кошта 2,5 долара месечно. Реците то и својој деци. Поновите им колико год пута је потребно, да би схватила да то што виде није стварна особа, то је замишљена и непостојећа фигура, створена вештачки за 2,5 долара месечно. Тако да Каљи или Мадони, као и ниједној другој звезди која га користи на овај начин не служи на хвалу, већ на подсмех. Бар не,ако имате трун здравог разума и мрвицу личног интегритета.
Za mene je sloboda kada covjek moze slobodno da izrazi svoje misljenje na glas, a da pritom sasvim jasno i glasno stoji iza svoje izgovorene rijeci. Ako bi me pitali za moju definiciju slobode, definitivno bih rekao to. Ali opet ne bi ni za sebe definisao sve njene slojeve kojih ima bezbroj.
Sloboda mi je kada se pobjegne u srednjoj skoli sa casa fizike. Ili hemije. Ali zanimljivo da sami ljudi vec kod djeteta kaznjavaju tu i takvu slobodu. Ogradjuju je. Npr u nasim skolama, za 30 takvih izleta bivate izbaceni iz skole, i osporena vam je sva vasa inteligencija, nacitanost, a tek vase pravo na sloboduu, izbaceni ste jer jednostavno niste bili poslusni. Od pocetka poruka, da ako si neposlusan ne mozes da pripadas drustvu, postavljenoj hijerarhiji, sistemu koje stanca ljude i ''srecne'' porodice.
Ima trenutaka kada se covjek osjeti slobodnim. Obicno su to oni trenuci kada ostanemo sami, napravimo atmosferu kakva nama odgovara, ili se, ono, jednostavno desi. Da li to povlaci sa sobom, da se u drustvu ni ne moze biti slobodan.
Ima primijer sa potpuno zatvorenom prostorijom i covjekom u njoj. Bez prozora, niti bilo kakvog spoljasnjeg uticaja. Po pravilu potpuno se drugacije ponasaju od osoba koje su imale mali prozor u zidu, i ako znaju da ih ljudi spolja ne vide.
Da li postoje slobodni ljudi? Vjerovatno. To su po meni oni ljudi koji su sve iz sebe bacili spolja. Dali na dlanu svima. Zbog toga mozda i jesu najveci Jim Morison, Maradona, Ce Gevara... ljudi koji su bili jednostavno ono sto jesu. I nikome se ne svidjaju njihovi postupci. Ni Jimov alkoholizam i droga, Maradonina ovisnost, Ce Gevara je ubijao ljude, ali ipak kada su ti ljudi posli cijeli je svijet osjetio neku sjetu u sebi, i bilo mu je zao zbog toga sto su otisli. Po meni je to ono unutrasnje postovanje prema slobodi, duboko u svima nama, sa cime smo se rodili, a onda vremenom oteli i ubili. I ubijaju sve vise.
Eto, to je neko moje razmisljanje o slobodi generalno.
Zašto ti je sloboda bežanje sa časova? Bežanje sa časova je uslovljeno ranijim neučenjem, pa kad zagusti, onda šmugneš. Bar sam ja bežala sa časova samo kada sam bila nespremna za kontrolni.
Prvo moram da te ispravim, a slobodno neka i mene neko ispravi ako zna bolje. Kada sam ja išla u gimnaziju, bilo je uvedeno da nakon 10 izostanaka imaš razgovor sa psihologom, nakon 20. izostanka: ti, psiholog i razredni. Nakon tridesetog izostanka: ti, roditelj, policajac u školi i psiholog i razredni. Nema izbacivanja. Pre toga je bilo da si mogao izbaciti đaka, jer se smanjivala ocena iz vladanja. Ne znam da li je došlo do promene neke, nadam se u ime kolega koji rade po školama da jeste.
Kada ne bi bilo nikakvog ograničenja i kada ne bi bilo kaznene discipline u vidu 30 izostanaka, niko nikada ne bi imao potrebu da ide ni na jedan čas. U školi bi vladalo rasulo. Zamisli da je škola apsolutno neobavezna, da li bi možda dve osobe iz razreda od 25 đaka išlo onda?
Sloboda, kada pričamo o školstvu, bila bi da možeš sam birati predmete koji te interesuje, ali opet, koliko je to sloboda, diskutabilno je, jer te to opet ograničava u životu za dalje ako hoćeš na studije. Imaš i slobodu u vidu neobavezne srednje škole. Ne verujem da se nešto promenilo, ali jedino je osnovna škola obavezna, srednju školu kad upišeš možeš i ne moraš da završiš, možeš da se ispišeš i to je to. Da li ćeš ti privatno čitati o temama koje te interesuju, a izbeći formalno obrazovanje i to je na pojedincu da odluči. Kako će to kasnije uticati na tvoje prihode, kada na tržištu rada imaš veliki broj akademaca ( ne ulazim sada u kvalitet studija, da li su sa privatnih ili državnih, bolonja ili ne)
Zamisli sada ovakav koncept obrazovanja, u osnovnoj školi učiš sve predmete, ali recimo u srednjoj biraš samo ono što te interesuje. I recimo, biraš sve društvene nauke. A onda, iznenada recimo rešiš da upišeš matematiku. Zadnji put si matematiku imao u osnovnoj školi i sve je to previše jednostavno za nekoga ko bi da studira, šta onda? Izgubio si dragocene godine na nešto drugo,a onda bi morao da uložiš mnogo više truda da bi dostigao nekog ko je srećom ostao zainteresovan za ono što je izabrao u samom startu.
Problem sa našim školstvom je izjednačavanje disciplinskih mera i kazni za neznanje i sa tim se ne slažem. Često se dešava u školi, kada je neko nemiran, nastavnik ga prozove da odgovora, pa mu da lošu ocenu, ja bih to okarakterisala neslobodom. To bi trebalo izdvojeno da se kažnjava i na drugačije načine. Ako ne postoji disciplina na času, treba videti šta je problem: da li je profesor totalno nezanimljiv i umesto da priča o Njutnovim zakonima, pominje nešto deseto što nema veze sa lekcijom npr pevačice u Srbiji, da li nemirni đak ima poremećaj pažnje (ADHD) ili neki drugi problem (nasilje u porodici, tešku situaciju, ili je samo čista obest), da li taj neki profesor u samom startu nije postavio granice šta se može i ne može na času. Ovo se sada negde kosi sa metodikom, koliko su naši nastavnici uopšte zainteresovani da se edukuju o novim metodama i da ih primenjuju, koliko su zaista plaćeni (nezahvalno pominjati jer su plate bedne i nikada neće biti dovoljne), kakvo je opšte vaspitanje novih đaka, kakvo je opšte vaspitanje RODITELJA tih istih đaka, koliko zakon štiti profesora, a koliko đake (beli medvedi, ne možeš im ništa).
Neki sistemi jesu stvoreni i moraju da postoje da bi društvo opstalo, jer bez tih sistema, nismo baš bili civilizovani verovatno.
Imam jednu interesantnu priču iz svojih gimnaazijskih dana. Bila sam član srednjoškolskog parlamenta i stalno sam se zalagala za naša prava. Onda me je rođeni otac upitao, u redu, a gde su vaše obaveze? Obaveze i prava (ako prava vidiš kao slobodu) idu jedno uz drugo. Kao đak imaš obaveze polažeš testove, učiš za njih, pohađaš nastavu. Ali isto tako imaš i prava na mnogo toga: danas đaci mogu nastavniku više problema da naprave nego obrnuto, i da se izvuku bez ikakvih posledica. Davno sam bila u celoj toj priči, više se i ne sećam. Iz tadašnje perspektive, mislila sam da preteruje i da me ne razume. Iz sadašnje perspektive, bio je u pravu. Nikad mu to nisam priznala.
Pa slazem se ja u potpunosti sa svime sto si napisala. Ne bih bio normalan kada bi zagovarao potpunu anarhiju, pogotovo u obrazovnom sistemu. S tim da to kod nas nema, barem nije bilo u moje vrijeme pohadjanja srednje skole. Ja bih sve cetiri godine dolazio na 27 u jako ranom periodu a onda borba. Kakav psiholog... eventualno roditelji kada dodju nesto da opravdaju, pa im se skrene paznja i to je to. Mnogo ih je letjelo, progleda se kroz prste 31, 32, 33... vec dalje cao amigo, pa ti sa 16-17 godina se pitaj sta te vec snaslo u zivotu.
Postavio sam pitanje slobode ne iz svoje perspektive i svog misljenja da tako treba i da je tako pozeljno, vec da li je ona u onaj samoj sustini privid vec od najranijih dana zivota, i da li bi covjek bio drugacije bice, nekim drugim putem evoluirao i izgledao, da nismo od malih nogu uceni onako kako jesmo. Obrazac ponasanja koji je opste-prihvacen, ko odstupi od njega slijedi kazna.
Samo razmisljam... to i napisem... ne znaci da se sa napisanim slazem. I to je neka sloboda zar ne?
A ono sto mislim, sto se tice skolstva, slazem se sa tobom. Samo uvijek sam u skoli volio najvise one profesore/ice koji su bili i dobri psiholozi. Pa nikada pametnom i inteligentnom djaku nisu dozvoljavali da bude na dnu, nego ga izvlacili, znajuci da se preko puta njih ipak nalaze, jednostavno, djeca. Jeste koji se spremaju da postanu ljudi, ali ipak djeca. Imao sam ja taj licni primijer. Uhvatio me jedan period teskog necitanja lektire. Ali je profesorica srpskog jezika i knjizevnosti uvijek znala da imam najveci broj procitanih knjiga, i da su to faze. Pritom uvijek je podizala moj pismeni zadatak, koji bi X puta odstupali od zadate teme, ali je objasnjavala zbog cega ce mi dati 4. Jer nema apsolutno niti jednu pravopisnu gresku. Eto, npr, ona mi je pruzila prostor za slobodom, shvatajuci moje potrebe u tom trenutku, a nije morala. Mogla je komotno da me zakuva sa jedinicom. Da me ustane i da me propituje, a sta god da me pitala u tom periodu ne bih dao tacan odgovor, jer jednostavno nisam bio u toku. Sto sam ja onda kasnije, na cetvrtoj godini znao da vratim, i da ucinim da se ne pokaje zbog ukazanog povjerenja.
Isto je i sa profesorkom djecije psihologije. Uvijek je bilo kako ti imas 5, mora da je zaljubljena u tebe. Nisi odgovarao 3 mjeseca imas 5. Pa imam 5 prijatelju jer sam joj dao zreliji odgovor na pitanja koja je postavila i njoj ne treba vise nista od mene. Zna da o tome i privatno citam, za razliku od vas koji to bubate, i s toga vise cijeni moje znanje o tome nego vase. Eto tako sam npr prolazio i tu, i ona mi je dala pravo na slobodu.
Generalno, imas primijer i televezije. Svaki prokleti kanal, sa nacionalnom frekvencijom (necim sto podjednako pripada svima nama, ta frekvencija, valjda) ce u svakom trenutku da ti prica da sloboda nije dobra. Onako prekriveno. Uvijeno. Uvijek ce ti provuci ono, ma budi dobar/ra. Budi poslusna. Tako ces bolje proci u zivotu. Evo vidis ovoga kako je uspijesan. A sada da vidimo sta radi najveci medju nama. Jao kako je samo pametan i uspijesan divno. Budimo podanici.
Isto je i sa medijima i novinarskim ''izvjestavanjem'', bilo u stampanom izdanju ili u vidu portala. Na svaki korak ti pise kako da budes uspijesan. Da budes poznat. Nema veze sto je to najveci sund, najveci kic, ali to se prati. Jesi li se ikada zapitala, kako to da je ovo dno sto nas okruzuje, o kojem citamo i koje gledamo na TV, npr na ruzicastoj televiziji.. Pa ljudi to gledaju jer tako imaju prilike da vide gore od sebe. Neslobodnije od sebe. Pa onda sebi dozvoljavaju da se jos malo spuste, jer ipak, jelte, ima i gorih. I tako nase drustvo ode u potpuno rasulo. U potpuni moralni pad. I u potpunu neslobodu jer vise nema ni vremena, ni razloga da o njoj misli. A kamoli da o njoj masta, sanja, to je vec visa matematika.
A male slobode, male borbe ima svako od nas. Ali pitanje je koliko su to slobode, a koliko zelje. I da li moze da se izvuce paralela izmedju slobode i zelja. Svakako da se ta dva pojma preplicu, ali zelje ne moraju da uvijek proisteknu od slobode.
Istina, dopisacu jos kasnije a zasad, došla sam do momenta u životu: kada sam ja bila mala, znate… 🤣🤣🤣
Dopuna: 11 Nov 2021 15:43
GrobarRomanticar ::
Postavio sam pitanje slobode ne iz svoje perspektive i svog misljenja da tako treba i da je tako pozeljno, vec da li je ona u onaj samoj sustini privid vec od najranijih dana zivota, i da li bi covjek bio drugacije bice, nekim drugim putem evoluirao i izgledao, da nismo od malih nogu uceni onako kako jesmo. Obrazac ponasanja koji je opste-prihvacen, ko odstupi od njega slijedi kazna.
Samo razmisljam... to i napisem... ne znaci da se sa napisanim slazem. I to je neka sloboda zar ne?
Neka sam ja srčano odbranila koncept obrazovanja i uređenja. Izvini ako sam delovala grubo, ali ja sam stvarno shvatila ovu temu preozbiljno, što se da videti.
E sad, da se vratimo na temu, takvi nastavnici koji pokušavaju da pomognu đacima su pravo osveženje i lepo je kada čujem takve primere. Treba bogami dosta truda, posvećenosti i ljubavi prema deci za posao nastavnika. Nije dovoljno samo ući na čas i nekome ispredavati, treba imati razumevanja, a opet oblikovati ih da postanu ljudi. Veliki posao rade baš oni, i šteta je što je ta profesija slabo plaćena, pa samim tim i motivacija izostaje. Mnogi sa pravom pomisle, što bi meni neko pretio noževima, batinama zarad jedne dvojke. Evo ti ta ista dvojka, pa kako ti bude dalje u životu.
Dosta se društvo promenilo u zadnjih deset godina. Ranije su bile tabu teme seks u rijalitiju, čini mi se da danas to više nije tabu, a ponajmanje da se vodi računa o tome da li je to u prajm tajmu, ili je uveče, da li je neki praznik, nedelja popodne, ko gleda. E sad, kad čitaš novine onlajn, pa i one komentare ima tu i dosta komentara koji pravdaju ili podržavaju to ponašanje. Znači, do nekog vida slobode je došlo. Nedostaje kvaliteta na televiziji, a sada se slobodom smatra sve, pogtovo neukus.
Mi kao narod imamo veliki problem jer nam djeca odrastaju u ovakvom okruzenju. Gdje im se vec sa 9-10 godina pocinju nuditi neki ludi, nevaspitani, neukusni, agresivni, sizofreni ljudi, koje im gledaju Otac i Majka. Svaki dan. Da ne pricamo o scenama seksualne konotacije, sa kojim dijete tih godina ne bi trebalo da se susrece. Uvijek se sjetim kako bih se crvenio kada bi sa majkom i ocem gledao neki film, ako krene neka ljubavna ili malo slobodnija scena. To je valjda prirodna reakcija dijeteta? Valjda. Danas u tim godinama to gledaju bukvalno svaki dan, samo mnogo otvorenije. Bukvalno jedan period odrastanja je otrgnut nasoj djeci.
Da ne pricamo o tome da su jako rijetki danasnji djecaci koji putem drustvenih mreza ne posalju 10+ razlicitih djevojaka poruke. Pa ono, kod koje mu upali. Bitno da je lijepa na instagramu, naravno. Vec im se javljaju nagoni. Sve manje medju mladim ljudima ima onog nesto, sto se jednostavno desi. Pa se zaljubis. Samo je bitno sve i odma, sto brze to bolje. Barem je to moj utisak.
Ne mogu da shvatim, kako do sada, umjesto sto svako jutro dovode, prije svega to mislim na ove kanale koji bi toboze trebali da budu svih nas, razne ispirace mozgova, vjecne politicare, kojima je politika, zamisli, profesija, koji nista drugo u zivotu nisu radili a misle da su jako pametni da nas drze kao taoce. I ocigledno jesu. Dovode razne vracare, teoreticare velikih zavjera, pjevaljke, starlete...Kako do sada nisu doveli nekog psihologa, koji ce jasno i glasno reci NARODE SRBIJE, MI SMO KAO NAROD U OZBILJNOM PROBLEMU. Kao sto i jesmo, ko to ne vidi zivi u ozbiljnim iluzijama.
Imas npr. tako neke polticare koji su vladali vise od 30 godina. Postoje ti glasaci, neminovno. Ali sta je tu problem. To sto jedna polovina tih glasaca stvarno ne vidi da ovaj krade, otima, uvodi tiraniju, sprovodi diktatorske metode, a druga polovina vidi i uprkos tome ga glasa. I jedno i drugo je zrelo za neko psiholosko posmatranje. Ali to je vise od pola ljudi koji nas okruzuju. Ti ljudi ne samo da su medju nama, vec nam diktiraju tempo zivota.
I kako onda ne razmisljati o tome. Ali u sustini malo sta moze da se uradi, da se promjeni. Treba se nauciti iskljuciti, a to je ozbiljna vjestina, koja se vjerovatno stice godinama i iskustvom.
Neko mi dođe u kuću, ujede me svojim ogavnim jezikom i ja još treba da to prihvatim kao da mi je uradio ne znam kakvu počast. Ta sloboda njima fali, meni isto tako, ali negde počinjem da se menjam i da sve manje tolerišem takve gluposti.
Bežanje sa časova je uslovljeno ranijim neučenjem, pa kad zagusti, onda šmugneš. Bar sam ja bežala sa časova samo kada sam bila nespremna za kontrolni. 
Pre toga je bilo da si mogao izbaciti đaka, jer se smanjivala ocena iz vladanja. Ne znam da li je došlo do promene neke, nadam se u ime kolega koji rade po školama da jeste.
S tim da to kod nas nema, barem nije bilo u moje vrijeme pohadjanja srednje skole. Ja bih sve cetiri godine dolazio na 27 u jako ranom periodu a onda borba. Kakav psiholog... eventualno roditelji kada dodju nesto da opravdaju, pa im se skrene paznja i to je to. Mnogo ih je letjelo, progleda se kroz prste 31, 32, 33... vec dalje cao amigo, pa ti sa 16-17 godina se pitaj sta te vec snaslo u zivotu.
