Cini mi se,ovde bas niko ne zeli da kaze...Ja zovem u pomoc cuvenog E.Benca...pa da vidimo...
Istoricara s vremena na vreme savlada osecaj dubokog nezadovoljstva njegovim istrazivanjem ljudske istorije.On primecuje da uprkos preciznosti istrazivanja ostaje previse na povrsini licnosti i dogadjaja,da zapravo stize samo do spoljasnjeg omotaca fenomena koji dubine cesto pre prekrivaju nego sto ih osvetljavaju.
On otkriva koliko je tanak sloj istorijskog koji okruzuje nasu planetu,postaje svestan cinjenice da je zagrebao samo po povrsini dogadjaja,da cak nije ni povrsinu zagrebao,vec da eventualno prodire do kostima istorije.
On saznaje da cak i tamo gde se prihvata asova da bi monument proslosti izvukao na dnevno svetlo,ne dospeva nikada dublje nego do dna grobova mrtvih ili do temelja spaljenih koliba ili palata.On zacudjeno gleda kratkocu vremena koju takozvana istorija obuhvata i prati zavidno paleoantropologe,koji svojim iskopavanjima prodiru u sve dublje i ranije geoloske slojeve i koji istoriju ocovecenja prate unazad u hiljadama,cak milionima godina.
Uznemiren je kada pomisli da istoricar po pravilu zauzima stav,kao da se ljudska istorija odigrava na cvrstom nepokolebljivom terenu ili na nekom ogromnom stadionu,na koji umarsiraju pojedinacne istorijske licnosti ili istorijske sile i resavaju svoje konflikte.
Priseca se pun zavisti srednjovekovnih hronicara koji su ljudsku istoriju jos uvek smestali u dogadjanja u kosmosu,u pomracenja sunca,u putanje kometa,u pojavljivanje maceva na nebu,u zemljotrese i provale vulkana,u izranjanje ostrva i potonuce zemalja u moru.
On oseca nelagodu zbog svog saznanja o tome,koliko daleko moderni covek sa svojim korenima seze u ranoistorijske,ranoljudske slojeve,koliko se hrani pravremenim korenima,koliko su njegove odluke,koje ga ohrabruju ili osposobljavaju za istorijsko delanje,odredjene prethodnim odlukama njegove proslosti i nagonskim snagama jednog nasledja koje se vise ne mogu obuhvatiti sredstvima istorijskog istrazivanja,koliko covek u svom danasnjem oblicju,njegovoj danasnjoj civilizaciji i kulturi uopste jos seze u dublje slojeve Zemlje i stoji u vezi sa najstarijim slojevima zivota.
U Neolitskoj civilizaciji, sām čovjek nije proizvodio ništa, nego je živio od "rada" prirode i njenih plodova. To je bila potrošačka civilizacija u najpotpunijem smislu te riječi.
Ovo zvuči dosta proizvoljno i protivreči dosadašnjem znanju o neolitskim kulturama. Čovek je baš u neolitu počeo i da proizvodi i da troši u pravom smislu - da kultiviše, domestifikuje, stvara viškove u materijalnoj proizvodnji i reprodukciji populacije (rast populacije sa povremenim eksplozijama stanovništva). Tada nastaju grad, trgovina, novac, profit itd. Drugim rečima, ono što uglavnom smatramo odlikama društvenog života u civilizaciji koji oblikuje prirodu, dizajnira je, takoreći, za sopstvene potrebe i ciljeve.
U Neolitskoj civilizaciji, sām čovjek nije proizvodio ništa, nego je živio od "rada" prirode i njenih plodova. To je bila potrošačka civilizacija u najpotpunijem smislu te riječi.
Ovo zvuči dosta proizvoljno i protivreči dosadašnjem znanju o neolitskim kulturama. Čovek je baš u neolitu počeo i da proizvodi i da troši u pravom smislu - da kultiviše, domestifikuje, stvara viškove u materijalnoj proizvodnji i reprodukciji populacije (rast populacije sa povremenim eksplozijama stanovništva). Tada nastaju grad, trgovina, novac, profit itd. Drugim rečima, ono što uglavnom smatramo odlikama društvenog života u civilizaciji koji oblikuje prirodu, dizajnira je, takoreći, za sopstvene potrebe i ciljeve.
Ima dosta istine u ovome što je rečeno. Naziv "Neolitska" nije potpuno primjeren, jer je čovjek u toj civilizaciji ipak nešto proizvodio. No ipak sam se opredjelio za njega, jer je u toj civilizaciji prevladavala sakupljačka privreda. Gledano strogo faktički ili tehnički, bolji bi naziv bio Paleolitska civilizacija, ali veliko je pitanje koliko je Paleolit uopće civilizacija. "Granica" ili prelaz iz ruralne, Neolitske u urbanu antičku civilizaciju zbiva onda kad počinje nekakva ozbiljnija proizvodnja i nastaju prvi gradovi , a plemenske zajednice (gemainšaft) bivaju zamjenjivane društvima (gezelšaft). No taj je prelaz vrlo difuzan i rastezljiv, i nije dovršen ni do dana današnjeg, kako se čini.
Pri izboru naziva gledao sam uzeti neki od onih termina koje su koristile dosadašnja historiografija i arheologija i paleontologija, jer mi se činilo da ću tako najmanje pogriješiti. No možda bi ipak trebalo posegnuti za nekim drugim terminom ili nekim neologizmom. Ako ga Vi nađete i pokaže mi se pogodnim, ja ću ga preuzeti, uz obaveznu napomenu o Vašem autorstvu.
Paleolit svakako jeste kulturna epoha, srazmerno duga, zapravo i najduža. Da se poslužim Eriksenovom zgodnom ilustracijom dosadašnje ljudske istorije po meri od "24 sata" - nekih 100 000 godina. "U tom slučaju je zemljoradnja započeta u Zapadnoj Aziji nešto posle pola deset uveče. Prvo pismo, sumersko klinasto pismo, ušlo je u upotrebu u istom delu sveta sat kasnije. Gutenbergova štamparija je ugledala svetlost dana u osam minuta do dvanaest, a osvajanje Amerike su započeli evropski vojnici i lovci na sreću nekoliko sekundi kasnije. Telefon je skoro jedan i po minut star, a televizija i komercijalni avionski letovi postoje dobrih trideset sekundi. A Internet? Zaboravi.
Kulturnoistorijski posmatrano, zemljoradnja predstavlja tek jednu podnožnu napomenu, dok je modernost podnožna napomena podnožne napomene, ukoliko je trajanje ono jedino što merimo. Lovci i sakupljači, koji su jedini vladali za vreme više od 90% istorije postojanja naše vrste, tokom poslednjih 10. 000 godina postepeno su oterani u najizolovanije i ekološki marginalne delove sveta (...) i zamenjeni su prvo baštovanima, onda zemljodelcima, zatim u različitoj meri industrijskim i informacionim društvom ..."
Istorija i civilazicija nije samo ono što se dogadja i što se dogadjalo već i zašto je to baš tako al i način kako to tumačimo..... Al tu postoje konvencionalna i nekonvencionalna tumačenja definitivno.
..I istorija moze da kao kapital bude -umjetno biće-....
natrix ::Istorija i civilazicija nije samo ono što se dogadja i što se dogadjalo već i zašto je to baš tako al i način kako to tumačimo..... Al tu postoje konvencionalna i nekonvencionalna tumačenja definitivno.
..I istorija moze da kao kapital bude -umjetno biće-....
Možda bi bilo točnije da se kaže da je historija proces razvoja umjetnog bića, ili nešto bliže Vašem shvaćanju, vremenski aspekt postojanja umjetnog bića, slično kao što ni zreo čovjek nije isključivo vlastiti trenutni fakticitet nego tkođer i (prevladano, ukinuto) djetinjstvo, maldost, učenje, napori, stremljenja, ideali ...
Dopuna: 26 Apr 2009 15:11
drugi post re. Tuzor
tuzor :: "Stvaranje veštačkog bića ne može biti ostvarenje svrhe." Eventualno, možemo govoriti o niskom stepenu podražavanja nečega, što se ne razume. Ništa se ne menja time, što smo svesni "napretka" nauke i tehnike.
.
Upravo sam ponovo pročitao Vašu repliku. Što da kažem?
Vrlo inspirativno. Tjera na razmišljanje. Ne bih sada izlagao sve implikacije koje su nastale u mom duhu, nego bih skrenuo pažnju na ono što sam bore citirao.
"Stvaranje veštačkog bića ne može biti ostvarenje svrhe." Točno. Umjetno biće doista je plod svojevrsnog {(kreativnog) mimezisa!!!???)} i ono je samo sredstvo za ostvarenje metahistorijskih ciljeva, koje često nazivam i ključnim ili ultimativnim ciljevima neke ontogenične vrste. No ovo sredstvo nije prosta (ali neizmjerno kompleksna stvar) nego nešto bićevito Istorija je proces stvaranja tog bićevitog sredstva.
Mislim da se upravo po tome moje mišljenje razlikuje od mišljenja prethodnika. Od Augustina od Marxa provlaći se mišljenje da je historija proces ostvarivanja neke svrhe ili cilja , proces razotuđivanja. Ja naprotiv smatram da je to proses stvaranja sredstva za ostvarivanje nekog cilja i proces privremenog ali nužnog samootuđivanja čovjeka Čovjek žrtvuje svoj ključni dar, živu ontogeničnost, da bi stvorio sredstvo koje će ga osloboditi, recimo, i potrebe da se žrtvuje.
Moj neposredni cilj je bio za jasan korak više približiti se shvaćanju historije.
Pokušao sam misliti drugačije nego oni mislioci koje sam naveo, i čini mi se da sam u tome barem donekle i uspio, iako svi mi mislimo na osnovu temelja koje je, ko zna ko, postavio već kroz Augustinovo mišljenje.
No neke se opće prethodne spoznaje nikako ne mogu zanemariti, niti odnemariti, jer su to nužni elementi, glavni anatomski momenti umjetnog bića. Npr. ideja da je povijest nekakav svrsishodni, razvojni proces.
Ali, možda ja samo tako mislim ili doživljavam vlastite ideje, a drugi u njima ne vide ništa od toga.
Rijetko izlazim na forume. Naprosto nemam vremena. No dana kad sam izišao iznenadio sam se uvidjevši da ste i vi prije mene aktualizirali sličnu temu, i skrenuli mi pažnju na nju. "Ima li istorija smisla".
