Naime, danas sam razmišljao o tome kako mi se više sviđao metal 80-ih, 90-ih, negde do samog početka dvehiljdatih (do, recimo, 2003.). Kada slušam današnje popularne grupe nešto ne mogu da nađem nešto da je toliko melodično sa takvim zvukom.
Bendovi ili pokušavaju da uvale neki komercijalni (s)hit ili se gube u pokušajima da budu originalni.
Ne sviđa mi se razvoj nu-metal bendova, metalcore-a, mathcore-a, hardcore-a, odsustvo solaža.
Nije mi se sviđao ni glam metal, ali su barem imalo poneku solažu.
Ovi prvi samo cepaju neke nenormalne breakdown-ove, neke ritam deonice koje se sviraju na jednoj žici i sl. Nekako je metal pravac više postao nešto što je komercijalno i normalno, dosta bendova sada tu traže šansu. Mada, kod nas i dalje važi ako si metalac - izopšten si iz društva
Novi albumi veterana (Metallica i sl.) čije sam prve albume voleo, nekako nemaju tu inspiraciju.
Ali kad uzmem Saxona, Unleash the beast, stari Helloween i neke druge bendove, više je duše bilo u tim starim albumima i opet osetim tu jačinu.
Šta vi mislite? Koji vam se metal više sviđa, stariji ili novokomponovani?
Napišite koju reč o tome
Stariji albumi su imali neki svoj "šmek" zbog tehnologije, zatim energije bendova itd. i mislim da taj šmek neće da se vrati nikada kod određenih bendova.
Pak postoje drugi bendovi koji i nakon 20 godina uspevaju da održe isti ritam zbog koga su ih ljudi zavoleli prvi put.
Mislim da zavisi od benda do benda
Metalika na primer, ovaj snimak govori sve :
Da li je to zbog toga što su ostarili ? Izgubili tu energiju? Ili nemaju volju ? Ne znam međutim meni je njihov novi album gotivan. Nije na nivou prošlih ali je gotivan, takođe drugačiji, i nemam zamerki...
I tako dalje. Da ne spamujem jer kod tih starijih albuma sam gotivio skoro sve pesme...
Kod Death Magnetica doduše, jeste da su promenili stil ali nije mi bio problem da ih "zavolim". Jeste- nije to to kao što je bilo ali shvatam da možda ne može da bude više "to to".
Itd. hoću da kažem da su oni donekle uspeli da održe taj svoj tempo. Meni je jedan od omiljenih albuma od njih iz 2004. inače...
Osmim rečima, zavisi od benda do benda. Obožavam taj šmek i energiju starijih albuma ali se ne desi retko da zavolim neki noviji album više od starijeg
Ja nikada nisam išao toliko u tehničke specifikacije žica ritmova itd. Uvek gledam celokupno iskustvo i doživljaj pesme, dakle vokal, muzika, reči...
Recimo, ti si jednom (čini mi se) spomenuo da Mortal Kombat ima jako lošu "gitaru", dok su meni oni gotivni potpuno u celom paketu
Klasični rokeri su u još većoj krizi, ne pripadaju ni metalcima ni ovoj drugoj, većoj grupi. Mi slušamo muziku, ali solo
Elem, mislim da je malo nerealno očekivati da neki bend (bio to metal bend ili ne) da nakon 20 ili 30 godina radnog staža pravi muziku koju je pravio pre 20 ili 30 godina. Zašto? Ljudi stare, gube glas, više ne mogu da eksperimentišu, imaju više iskustva, ali možda manje inspiracije, mada i tu mogu da se nađu dobre pesme ali opet nije to to. Ovo je opšte stanje u muzici, ne samo u metalu. Recimo, Parni Valjak je bend koji je skoro objavio novi album. Ima odličnih pesama iz tog albuma, ali nije to to, mada i ne mogu da očekujem da čovek od 50 godina peva o ljubavi čoveka u dvadesetim godinama. Menja se razmišljanje, osećanja, prioriteti, pa samim tim i tekstovi i muzika.
Što se omladinaca tiče, to je sve naviklo na računar. Retko ko lepo uzme gitaru i pojačalo, pa da vidimo ko šta može, nego gitaru, našteluju glas preko računara, i idemo, pravimo hit na brzinu. To uplitanje šminke mi zaista smeta i žao mi je kad to čujem kod bendova od kojih to ne očekujem.
Mada, lako je bilo biti originalan osamdesetih. Ae sad budi originalan posle Metalike i ostalih poznatih i nepoznatih bendova. Šta god da napišeš zvučaće poznato
Ako bih već morao da se odlučim - stara škola, 80-e i početak 90-ih, definitivno...
Mada, čini mi se da u ovakvoj temi postoji opasnost i da se sklizne u neki šablon. Radije ću posmatrati svaki bend kao nešto zasebno (Individual Thought Patterns ) i onda osetiti da li je to to.
Metal sam počeo da slušam kasno, početkom 90-ih, kada mi je već bilo skoro 18. Pre toga sam u ovoj teškoj provinciji u kojoj živim bio izložen takvoj kakofoniji, da me je sramota kada se setim šta mi je sve prolazilo kroz uši i kroz kasetofon. A onda mi je kum jednog dana na svoj gramofon stavio ''... And Justice For All'' i magija je krenula. Sećam se čak i pesme na koju sam pao - To Live Is To Die. Danas tu istu Metallicu jedva da prepoznajem.
Uopšteno govoreći, od bendova uz koje sam počeo da slušam metal, mislim da ih je malo ostalo verno prvo sebi, pa tek onda i nama ostalima. U mom slučaju Amorphis, Moonspell (mada su i oni imali jedan težak promašaj - The Butterfly Effect), My Dying Bride, možda Megadeth... Neki su iz raznih razloga jednostavno prestali da postoje (Death; Type O Negative; Faith No More - dok ne objave nešto novo, ove povratničke $virke ne uzimam ozbiljno), neki su se muzički promenili (što i ne mora nužno biti loše - Anathema), neki su me razočarali svojim zaokretom do te mere, da sam ih gotovo izgubio iz vida, čak iako su se možda vratili starom zvuku (Paradise Lost)... Koliko god voleo Iron Maiden nekako sam ih ispustio iz vida posle 1992. i odlaska Brusa Dikinsona. Čak ni njegov povratak me nije vratio u tu priču, mada me jedan prijatelj uverava da bi trebalo da nastavim tamo gde sam stao pre dve decenije. Dok, sa druge strane, svakako ima i novih i manje novih imena (da ne nabrajam) koja itekako zaslužuju pažnju...
Tako da, kad podvučem crtu, protivnik sam bilo kakvih podela, pa i na stare i nove, jer i to je podela. A to nikako ne volim...
Slušam neki metal iz Nemačke i razmišljam da sve što je bilo vrlo talentovano - da je otišlo da peva na engleskom i probije se na šire tržište. Iako je nemački jezik za metal dušu dao
A baš je dosta poznatih bendova poteklo iz Nemačke.
I ne vidim da mogu tako da me pogode harmoničnošću kao npr. Helloween 80-ih i 90-ih godina.
Sve gledam da podelim s vama nešto novije, ali ne nalazim nešto da je baš po mom ukusu.
A to je da nisu tra la la lala pesme, nego virtuoznost. Da metalu pristupaš ne s komercijalne strane, nego da razvaljuje, što je i kvalitet metal muzike.
ThePhilosopher ::... Iako je nemački jezik za metal dušu dao
Ima tu nečeg... ne samo kada je nemački jezik u pitanju. A jedna od uvreženih predrasuda na koju često nailazim je, na žalost i među metalcima, da je samo anglofoni metal dobar metal...
Rammstein - Spieluhr
... i što je, još jednom, samo potvrda koliko su uopštavanja i šabloni pogrešni.
Nemci imaju to grleno "h", a Till Lindemann u ovoj pesmi koju si okačio dodatno naglašava to "h" kao da se guši. Kod njih u pesmama je sve simbolično, od teksta, do spota, do naglašavanja slogova i sl. samo su pesme s muzičke strane nevirtuozne, sa par rifova...
Kakvi britanci, šta god ljudi naprave, švabe usavrše
Ovo je primer megapopularnog benda koji se baš probio.
Što se tiče Metallice, koju je pomenuo Srki, da stara Metallica je rokala pravo. Da sam ja oni, ne bih nikada svirao stvari gde ne mogu da dočaram tu energiju Trasha, kojom su počeli. Svirao bih novije stvari ili eru Load/Reload pa nadalje. Jer su bili baš divlji nekad, puni energije, pijani, drogirani željni ženskog roda
Hvala, al' nema potrebe, brale! Kako me je melodija osvojlila na prvo slušanje, potrudio sam se da pronađem prevod i, moram da priznam, bio sam istovremeno i oduševljen i preplašen!
Ima jedna sjajna scena u prvim poglavljima romana Stivena Kinga ''Izmaglica'', gde glavni junak opisuje svoju ženu i dete kako stoje ispred velikog prozora, dok napolju besni oluja. U narednom trenutku, kroz glavu mu prolazi slika kako oluja lomi taj prozor i hiljade komada stakla leti ka njima, dok on bespomoćno posmatra. Usledio je Kingovski zaključak kako su najveći strahovi rezervisani za one koje najviše volimo...
