offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
Zadužbina Ilije Kolarca, 3. april 2009.
Razgovor o nagrađenoj knjizi Filozofska životinja Predraga Krstića
O knjizi Filozofska životinja: zoografski nagovor na filozofiju koja je nagrađena 2008. godine toliko je već govoreno, a govorili su i pisali stručnjaci iz raznih oblasti - estetike, književnosti, izdavaštva. Prenosim ovde prikaz Ivana Milenkovića koji, po mom skromnom nefilozofskom mišljenju, na veoma lep način predstavlja ovo vredno filozofsko-književno ostvarenje.
Protiv prirodnosti
Filozofska životinja, Predrag Krstić
Na početku svoje knjige Reči i stvari, Mišel Fuko navodi urnebesni Borhesov tekst koji, pak, citira „izvesnu kinesku enciklopediju“.
Ta kineska enciklopedija deli životinje na: „a) one koje pripadaju Caru, b) mirišljave, c) pripitomljene, d) male svinje, e) sirene, f) čudovišta, g) pse na slobodi, h) one koje su uključene u ovu klasifikaciju, i) koje se uzbuđuju kao ludaci, j) bezbrojne, k) nacrtane tankom kičicom od kamilje dlake, l) et caetera, m) koje su slomile krčag, n) koje iz daljine liče na muve“. U sadržaju knjige Predraga Krstića Filozofska životinja (podnaslov: Zoografski nagovor na filozofiju) pronalazimo i ovakve podnaslove: „Zmija zmiji grize reč“, „Bube te jele svu noć“, „Živahni leš“, „Shock the monkey“, „Bee“, „Mee“, „I-a“, „Rani kuju da te ujebe“, „Nema za šta da uvati“, „Bul šit terijer“, „Hot bog“, „Rzanje i trzanje“, „Najmiliji moj akrepe“, itd - dakle nailazimo na razuzdanu jezičku igru koja bi se, po duhovitosti i sasvim nejasnom kriterijumu klasifikacije životinja, nesumnjivo dopala Fukou (Borhesu još i više). Dopala bi mu se, izvesno je, i svojom sadržinom zato što, doduše u drugačijem pojmovnom registru, radi isto što i Reči i stvari: dekonstruiše ideologiju prirodnosti. Za razliku, međutim, od slavne Fukoove knjige koja spada među najteže filozofske tekstove 20. veka, Krstićeva knjiga je, čini se, mnogo lakše prohodna, zavodljivo duhovita i podmuklo zabavna. Iako vrvi od citata, ona je lišena prateće akademske aparature – nema fusnota (a da čitalac ni u jednom slučaju nije lišen upućivanja na izvore) – čitavi odlomci pisani su u esejističko-literarnom maniru, veliki broj primera uzet je iz književnosti, ali se njeno filozofsko nadahnuće i njena filozofska nosivost ni u jednom trenutku ne mogu dovesti u pitanje. Tome ne doprinose samo pojmovna splitanja i rasplitanja, već, pre svega, nepopustljiv filozofski stisak iz kojeg se životinja ne može izvući.
Filozofska životinja je, kao i „drveno gvožđe“ – oksimoron, spoj reči koje se uzajamno isključuju. Životinja i filozofija se, u kombinaciji koju nudi izraz „filozofska životinja“, ne trpe – one pripadaju dvama suprotstavljenim svetovima. Dok je filozofija izraz visoke kulture, apstraktno mišljenje i mišljenje apstrakcija, dakle moći umeće uopštavanja kojima nije obdarena ni većina ljudi, životinja je kao čista priroda, kao izraz čiste prirodnosti, na suprotnom polu svakog filozofskog pokušaja. Životinja može biti predmet filozofskog mišljenja, ali filozofskom, po definiciji, ne može biti. Tako stvari stoje na prvi pogled. Drugi pogled, međutim, već usložnjava stvar. Ako je pre dve i po hiljade godina Aristotel čoveka definisao kao „političku životinju“ i ako se to određenje, uza sve mene, održalo do danas, onda možda ima smisla progovoriti i o filozofskoj životinji. Psihologistička dogma kaže da je animalni deo čoveka, čak i kada je reč o izrazu najviše kulture, uvek na delu, makar i kao prerađen kroz jezik, ili ljudsku zajednicu. No, Predrag Krstićnašem pogledu nudi, zapravo, treću perspektivu: životinja kod njega nije, naprosto, prirodni deo našega bića uvek suprotstavljen onom kulturnom delu (u toj suprotstavljenosti se uglavnom iscrpljuju psihološki uvidi), već je životinja naše drugo kao uslov mogućnosti prvog (svesnog, racionalnog, jezički raščlanjivog), ali na način jedne sasvim pervertovane transcendentalne strukture. Krstić, naime, ubedljivo pokazuje da je životinja, a s njom i sva prirodnost, izvedena iz kulture, da ni životinja ni priroda nisu prirodne, da su konstrukti, ali da su, istovremeno, upravo kao izvedene (a ne izvorne, prirodne, primordijalne), one konstitutivne za nas.
Prethodna rečenica je zamršena i, za uho nesviklo na filozofske paradokse, neprozirna. Knjiga Filozofska životinja, uprkos tome što je reč o visokom dometu filozofske literature, to uopšte nije. Prohodnost joj obezbeđuje (samo)ironija kao svojevrsni Krstićev metodski imperativ. Više nego na neozbiljnost – premda je i neozbiljnost važan sastojak ozbiljnog filozofskog teksta – (samo)ironija upućuje na samorefleksivni zahvat kojim autor, od prve stranice knjige, sebe pomno drži na oku. Naime, da bi se napisala knjiga visoke jezičke samosvesti, vrcava i duhovita, prožeta sloterdajkovskim paradoksima i iznenađenjima, a da, istovremeno, bude adornovski nadahnuta (dakle teorijski odgovorna, eruditska), autor sebe ne sme da shvati previše ozbiljno, ne sme da se „prima“ na sebe, ne sme sebe da štedi da bi, paradoksalno, tako osvojio poziciju s koje može sasvim ozbiljno da se igra. Da stvar bude još elegantnija, Krstić, zapravo, čvrsto drži uporište jedne velike filozofske tradicije kojoj ni po koju cenu ne pada na pamet da žrtvuje subjekt, samorefleksiju, kritiku, dakle čitav filozofski arsenal koji se pomalo tupi u dodiru sa temom kakva je životinja, ali sav Krstićev jezičko-filozofski brio, taj žar mišljenja koje misli sebe samo i koje misli protiv sebe, daje mu za pravo i učvršćuje u hrabroj odluci da napiše filozofsku knjigu kakve do sada nije bilo na srpskom jeziku.
Na krhkom, jedva postojećem domaćem tržištu filozofske literature, na kojem preovlađuju monografski pristupi proistekli iz magistarskih i doktorskih radova, knjiga koja se hvata u koštac s problemom i prati ga na respektibilnih 500 stranica, poduhvat je za kojim iznurena domaća filozofska scena naprosto vapije.
Ivan Milenković
http://www.knjigainfo.com/index.php?gde=@http%3A//.....%3D123051@
Pored istraživanja filozofskih tema, Krstić se bavi i književnim "stvarima" - piše kritiku, poeziju i prozu. Odlomke iz njegovog romana Povedanje možete čitati na adresi http://www.alexandria-press.com/online/povedanje_predrag_krstic.htm
Dopuna: 06 Apr 2009 14:30
Jedan odlomak iz Filozofske životinje po mom izboru
Gneždenje
Srblji pripovijedaju da tice na ćirilovdan traže druga svaka sebi da gradi gnijezdo i da nose jaja; pa koja ga ne nađe, ona se objesi.
Domaća radinost Vukovog Srpskog rječnika u ovom zapisu obrađuje istu temu. Naime, toj tici koja ostane henidkepirana za gnezdo i porod doliči naziv "Ćiril filozof". Umesto da se kući i plodi kao sav normalan svet, ona je valjda izdangubila = profilozofirala i stoga kada je došlo stani-pani, ne može nikoga da uvreba za propisanu rabotu - pa joj valja mrijeti. Nije se povinovala opštem zakonu živog Sveta. Ta ekskluzivna afirmacija bračnog režima u srodnoj formulaciji, da svaka ptica svome jatu leti, univerzalizacijom dobija razmere jednog panvitalističkog rasizma. Budući da joj se - njoj, bilo kojoj i bilo kakvoj i bilo s kojih razloga - nije dogodilo jato, da se pokazala disfunkcionalnom za njegove svrhe, usamljena tica je ostala na brisanom prostoru gde Života nema, gde ne sme da ga bude. Rečnik narodni otpadnika ne može čak ni kao Ružno pače da vidi, samo kao prokletnika. Svako izopštenje, a pogotovo samovoljno, iz Jata = Plemena ima svoj ishod, ne u simboličkoj nego u stvarnoj smrti = bešenju. Jer šta je Udes Ljudski (jer je i Ptičji, jer je Svesvetski) nego naći Druga (= družicu = ticu = trebu; mada doduše i ribu, mačku, tigricu, vevericu ... - čitavo carstvo faune koje, potencirajući rodni, čini opasno sumnjivim vrsni identitet) i onda svijati gnezdo.
Ova ljubav u gnijezdu je, zacelo, sušta suprotnost filo-sofiji kao jednoj drugoj vrsti ljubavi i zato je ona, u stvari, mržnja spram filozofije. Ta mržnja je prvi uzrok nužne suicidnosti same filozofije u svetu palanke. Jer, suicidnost je uslovnost koja proizlazi iz samog naloga duha plemena/palanke, naloga koji nam je svima poznat i koji se svodi na imperativnu zabranu (ili tabu) filozofije: [i]Nemoj da filozofiraš, Pusti, bre, tu filozofiju, Dokle filozofiranja... Filozofija je suicidna zato što ne nalazi put do gnezda, zato što ne zna za ljubav s one strane mudrosti ...
Ova filozofska reakcija koju Milorad Belančić pronicljivo obrazlaže svakako je neophodna da bi se dekonstruisala metafora Gnezda. Ali i bez toga, da bi se prokazala njena pritupavost, možda je dovoljno uočiti kako je "gnezdo" - poput "sloge", na primer - nešto vazda žuđeno, vazda deficitarno, nikad u dovoljnoj meri zastupljeno (osim kao predmet glorifikacije), te je tako oveštalo od samorazumljive upotrebe postalo večito stihotvorno utočište i nikad dopevana inspiracija svih metiljavih narodnih pripeva, zapeva i napeva. Motiv te Topline u trudbeničkoj, ali srećom ispunjenoj prinudi, motiv male, ograđene, memljive dobrovoljne klaustrofobične Zbrinutosti, doživeće klimaks tek kada jaja zauzmu mesto i ptići otvore kljunove. I neće čeljadi biti tesno jer nisu besna... nego će, blago nama, ponoviti i uvek iznova ponavljati takozvanu našu Istoriju.
Ideološki aspekt ovog izvorno antifilozofskog stava, koji se u metafori ili kompletnoj ideologiji gnezda nerazdvojno udružuje s psihološkim aspektom "volje za smradom" i beslovesnim trajanjem, proteže se, međutim, i na filozofiju, tačnije, na sve one filozofije koje ranije ili kasnije tragaju za izvorom, za prvim, za principom, starajući se da takvim komplikovanim ugnežđivanjem odgovore na istu onu gnezdoljubivu "ontološku potrebu", potrebu za sigurnošću, za bezbednim tlom, za pouzdanom osnovom. I filozofija je, nikada dovoljno naglasiti, umela tako stalno iznova da reprodukuje palanku u svojim registrima "utemeljenja". Otud možda i nije sasvim neistinit konstrukt po kome "otpor roda prema Ćirilu filozofu progovara i kroz samog Ćirila filozofa".
(O)tuda, pleme ubija Ćirila filozofa uvek njegovom rukom. Otuda je ubistvo Ćirila filozofa uvek izvedeno kao samoubistvo, s tim što ovo njegovo samoubistvo otkriva da je Ćiril filozof, ta metafora plemena, i sam u sebi, i prema sebi samom, takođe pleme.
Kada se Radomir Konstantinović poziva na Slučaj Ćirila filozofa, on bi, nema sumnje, pre svega da potcrta liniju animoziteta jedne "Civilizacije" prema Mišljenju i njen nagovor na njegovu suspenziju. Ona se, u njenim najboljim reprezentima i najliterarnijim formama, pruža najmanje od Njegoševih poslovično-ispovednih artikulacija - "Kad sam gode mnogo razmišljava, vazda mi se poso povukava" i "A ja zebem od mnogo mišljenja" - i dalje teče preko popularnog Rakićevog alibi stiha iz pesme Misao - "Kad srce zapišti, misao je kriva" - sve do Pandurovićevih radosnih objava dragovoljnog oprosta od pameti u pesmama Svetkovina i Mrtva jesen: "Sišli smo s uma u sjajan dan" i "Ostav' te me. - Ja ću rado kreten biti".
Za utehu bi se moglo reći da ovo svakako nije samo srpski etnopoetički sindrom. Romantički pesnici svih vremena, one Hegelove "lepe duše", pre ili kasnije su inkompatibilnost sreće i mišljenja razrešavali na stranu izvorenja, utona, porinuća i odstupanja od uma, svojim talentom pri tom i dirljivo svedočeći o toj podvojenosti i gradeći od nje često nenadmašno Delo. Oni drugi, srećni u lišenosti talenta, nikada nisu gubili vreme na okapanje nad paradoksom (ne)mogućnosti ostvarenja blaženog cilja odsustva mišljenja bez truda poimanja, već su, neopterećeni nalogom opravdanja i ikakvom omraženom argumentacijom, neposredno praktikovali takozvani Život u koji se jednostavno moglo sjatiti i u njemu prigodno ugnezditi.
...
Da ja više ne bih prepisivala autora, možete pročitati nastavak ovog teksta o filozofskom promišljanju diskursa o gnezdu i jatu na
http://www.plastelin.com/content/view/699/82/
|
