offline
- Pridružio: 13 Jun 2009
- Poruke: 777
|
Sirius ::Važno je da je jednoj od citiranih glumica «Jako interesantna predstava''. Verovatno može da bude i slabo interesantna....Mogla je da bude i užasno lepa, nema veze.
Inače, saglasan sam da je slogan ljigav i petparački. A svakako nemaštovit. Opasno nemaštovit. Bahato i bezobrazno nemaštovit.
Drago mi je da smo se razumeli, a još draže da smo se saglasili. 
Žalosniji od opasno nemaštovitog je onaj opasno neobrazovan...
Ljigav je adekvatan izraz...sa sve onim mozgom sa plakata 
Avaj, nastaviću sa citatima glavnih i odgovornih, da ne kažem elokventnih:
Citat:Susret sa stvaraocima predstave „SUTRA“
Подели
Среда, септембар 16, 2009 у 10:31 пре подне
Art Cafe u Sava Centru, pola sata po završetku predstave.
Anja Suša- selektorka Bitefa i moderatorka diskusije.
Sidi Larbi Cherkaoui- reditelj, koreograf i plesač
Szymon Brzóska- kompozitor i pijanista
Šian Hao i Šian Tien- plesači i monasi iz hrama Šaolin
Menadžerka trupe „Sadler’s Wells“
Jovan Ćirilov i brojna publika
ANJA SUŠA: Dobro veče i dobro došli na razgovor o predstavi kojom je otvoren 43. Bitef. Pokušaću da ovaj razgovor povedem u koncentričnim krugovima, jer sam uverena da ova kompleksna predstava nikoga nije ostavila ravnodušnim.
Pojam pozorišne umetnosti, prema definiciji iz rečnika koji je priredio Patris Pavis, ugledni teatrolog i predsednik našeg ovogodišnjeg žirija, povezuje dve reči koje spajaju sve kontradiktornosti pozorišta. Uvek se postavlja pitanje da li pozorište autonomna umetnost sa sopstvenim zakonitostima, ili je rezultat neke vrste sinteze, konglomerat ili suprotstavljanje sa drugim umetnostima koje ga sačinjavaju. U kontekstu ove večne dileme, postaviću pitanje.
Kako je izgledao susret između savremenog plesa, sa jednim sistemom duhovnih i fizičkih vežbi koje se vekovima praktikuju u manastiru Šaolin, i koje predstavljaju vrstu tradicije i nasleđa koje je u svojoj suštini suprotstavljeno pojmu mimezisa kojim barata pozorište?
SIDI LARBI ŠERAKUJI: Kada sam prvi put otišao u hram Šaolin, shvatio sam da ne postoje ljudi koji žive u prošlosti. Tamo su samo ljudi koji žive u sadašnjosti. Kada odete u njihov hram, videćete da je istina kako taj hram postoji veoma dugo, ali da i u njemu ljudi koriste mobilne telefone. Oni dolaze iz gradova, gledali su televiziju i bili krajnje povezani s pojmovima danas i ovde, ali je njihov izbor bio da žive u manastiru. Prošlost i sadašnjost se na tom mestu spajaju.
Ja nisam bio taj koji je njima doneo savremenost. Ona je već bila tu.
ANJA SUŠA: Moje pitanje se zapravo odnosi na suštinu same pozorišne umetnosti koja barata mimezisom. Želela sam da čujemo nešto više o uključivanju neplesačkih tela u plesne produkcije. To je česta praksa savremenog plesa, ali je retko kada vidimo u ovom obliku. Vrlo je čest slučaj da savremeni koreografi rade sa ljudima bez plesnog iskustva ili ljudima koji dolaze iz nekakvih subkultura kao što je hip-hop. Ipak, veoma je neobično kada pozorište koje predstavlja jedan sistem mišljenja i znakova, jedan poseban jezik, dolazi u situaciju da se ukrsti sa jednim podjednako složenim sistemom mišljenja. To je ono što je u vašoj predstavi interesantno: monasi iz hrama Šaolin imaju fizički veoma osvešćena tela, tela koja su u stanju da učine svašta, ali i dalje nisu plesačka. Zanima me kako funkcioniše kombinacija plesnog i neplesnog tela u vašoj predstavi?
SIDI LARBI ŠERAKUJI: Moja lični plesački i koreografski razvoj bio je u mnogome inspirisan tradicijom Šaolina. Još u detinjstvu sam primio uticaje kung fua, ali sam ga radio na sopstven, pomalo nespretan način. Zbog toga mi se činilo veoma privlačnim da pokušam da radim sa monasima iz ovog hrama.
Mi smo svi ljudska bića: imamo dve ruke, dve noge, glavu – i one nam služe za kretanje. Razumem da neki ljudi imaju potrebu da definišu različitosti, ali mene interesuje da otkrivam sličnosti. Zajednički koren, zajednički početak.
Ono što je interesantno u hramu Šaolin je to što tamo ljudi tragaju za svojim duhovnim putem, ali u isto vreme na svojoj duhovnosti rade fizički. Za njih duhovnost nije nešto što se događa u umu zahvaljujući neprestanom čitanju, već i zahvaljujući fizičkom treningu. Oni svoj um vežbaju kroz telo.
Za njih je takođe važan budistički religiozni sistem, koji se bazira na cikličnosti i poštovanju prema svakom obliku života. U njihovom hramu, svi su vegetarijanci. Ne jedu životinjske namirnice i ne piju alkohol. Njihov način života i njihova posvećenost, jesu stvari kojima se divim i kojih i sam pokušavam da se pridržavam. To je još jedna stvar koja nas je povezala.
Takođe, mislim da je to što smo radili sa ljudima kakav je Šimon i kakav je Entoni Gormli, koji su u naš proces uneli svoje posebne elemente, transformisalo sve što se događalo na sceni. Fizičke akcije postaju drugačije kada se izvode uz određenu muziku. Takođe, kada neko nešto radi unutar određenog okvira, kakav zadaju kutije koje je Entoni Gormli osmislio, svaki njegov pokret postaje drugačiji. Ima novo značenje i novu vezu. Bio sam veoma srećan što sam mogao da vidim kako svi ti različiti elementi sjedinjuju. Monasi su od prvog trenutka razumeli na koji način se njihovo izvođenje menja u odnosu na muziku i scenografiju. Pričinjavalo nam je radost da otkrivamo na koje sve načine možemo da plešemo i da se igramo sa kutijama koje je Entoni napravio. Uz pomoć ovakvog scenografskog rešenja, dobili smo priliku da konstuišemo i dekonstruišemo različite prostore. Mogli smo da napravimo hram, groblje, zid… i druge, najrazličitije stvari koje imaju određeno značenje, određenu težinu zbog koje funkcionišu kao simboli. To smo svi dobro razumeli i time smo želeli da se igramo. U jednoj sceni mogli smo da budemo na brodu, u sledećoj u gradu, u sledećoj u šumi ili na nekom trećem mestu… a sve te prostore smo uspevali da dokažemo koristeći samo kutije.
ANJA SUŠA: Pozivam publiku da se uključi, ukoliko ima bilo koje pitanje.
GOŠĆA IZ PUBLIKE: Imam pitanje za koreografa. Da li ste vi otišli u ovaj hram da s tim ljudima provedete nekoliko godina ili ste jednostavno došli u Šaolin i tamo napravili kasting?
SIDI LARBI ŠERAKUJI: Pre dve godine, otišao sam u Šaolin da razgovaram sa njima i da zajedno pokušamo da otkrijemo način na koji možemo da sarađujemo. Takođe, neki od monaha, došli su u Antverpen i tamo su imali prilike da se upoznaju sa mojim načinom rada. Vratili su se u Šaolin i objasnili šta su videli, a nešto kasnije sam se vratio i ja, u društvu Šimona i Entonija, koji su mi pomogli da monasima predstavim svoje ideje. Jedan susret je bio posebno važan.
Sa njima u hramu živi Master Jan Vaid, koji je monah i učitelj borilačkih veština, ali je takođe i umetnik. Bavi se kaligrafijom i veoma je zaintrigiran načinom na koji se formacije kung-fua mogu pretočiti u ples. Dopalo mu se što sam koreograf i on me je, na neki način, pozvao da radim s njegovim učenicima.
Nismo pravili nikakav kasting, već smo pozvali sve monahe koji su zainteresovani za rad u ovakvom procesu. Jednostavno smo pitali: da li neko želi da radi sa ovim polu-belgijskim, polu-marokanskim koreografom?! …
U početku je bilo samo četvoro ljudi. Njihov učitelj je bio među prvima… ali su nam se polako pridruživali i ostali.
Izgleda da ih je zainteresovao moj način rada, jer nas je na kraju bilo dvadeset.
U hramu sam ostao dva i po meseca, sa svojim asistentom koji u nekim izvođenjima igra moju ulogu. Došli smo na samom kraju zime. Kada smo počeli da radimo bilo je veoma hladno, ali je svakog dana postajalo sve toplije…
Moj pomoćnik Ali i ja, provodili smo mnogo vremena u razgovoru i puno smo toga naučili. To je bilo neverovatno iskustvo. Naš rad sa monasima je bio susret dva univerzuma, dva načina mišljenja, življenja… Meni je bila posebno zanimljiva njihova disciplina, a njima to što su videli da radim tako što stvari prepuštam sudbini. Nisam mnogo režirao. Posmatrao sam ih i davao im slobodu da predlažu. Najvažnija tačka našeg procesa, bila je kada nam se pridružio Dom Dom, dete monah. Kada je ušao u predstavu, sve se promenilo. On nam je doneo slobodu. Dete, kao i svako dete, ne zna za strah i ograničenja. On ulazi na scenu i nije ga briga ni za šta. Radi ono što oseća da bi trebalo.
Mi smo, u međusobnim odnosima, bili puni poštovanja jedni prema drugima… a onda je među nas odjednom ušao dečak, koji je radio sve što mu padne na pamet. Taj njegov prisup, sve nas je učinio slobodnijim i samim tim, kreativnijim.
Jedine strane i nove stvari koje sam doneo u njihov hram bile su Šimonova muzika i Entonijeve kutije. Voleo bih da o tome porazgovaramo.
ANJA SUŠA: O kutijama koje je uradio poznati engleski vajar Entoni Gormli, bilo je dosta reči. … Sa nama je večeras kompozitor Šimon Bžiska čiji je doprinos u ovom procesu bio veoma značajan. Sidi Larbi je u svom dnevniku zapisao da monasi nisu navikli na upotrebu muzike u svojim svakodnevnim fizičkim vežbama. Pošto je muzika za njih bila novost, zanima me kako je kompozitoru izgledao rad na jednom ovakvom projektu?
ŠIMON BŽISKA: Za mene je upravo to bio najveći problem: kako da stvorim muziku koja će odgovarati predstavi ali koja neće uznemiriti monahe.
U tome nam je najviše pomoglo kada smo odlučili da muziku izvodimo uživo.
Iza scene, u ovoj predstavi svira pet muzičara. U nekim sekvencama dobro vidimo šta se događa na sceni i to su trenuci kada muzikom pratimo ono što monasi svojim telima rade. Sve vreme smo svesni događanja na bini i znamo da postoje segmenti koji, od izvođenja do izvođenja, menjaju svoje trajanje. Ponekad traju tri, ponekad pet ili sedam minuta. To su scene u kojima mi, kao muzičari, improvizujemo. Znamo osnovne muzičke teme, posmatramo predstavu i improvizujemo…Zbog toga je svako izvođenje drugačije, što je divno, jer znači da je predstava živa, ali je za nas kao muzičare to istovremeno i izazov.
Na neki način, ovo što radimo ima veze i s filmskom muzikom. Pratimo pokrete i kreiramo atmosfere pejzažima koji se na sceni konstruišu posredstvom kutija.
ZORICA DIMITRIJEVIĆ: (iz publike) Mene fascinira to koliko se različitih zemalja, pozorišta, festivala i pozorišnih organizacija okupilo da bi ko-produciralo ovaj projekat. Čime ste animirali vaše producente da vas podrže i da li su oni imali neke svoje zahteve?
SIDI LARBI ŠERAKUJI: Naši glavni producenti, koji su od početka verovali u ovaj projekat bili su u londonskoj kompaniji „Sadler’s Wells Theatre“. Oni su ti koji su s nama prošli čitav ovaj put, i oni su ti koji su nas ispratili do kraja. Oni su animirali sve druge koji su učestvovali u ovoj produkciji.
GOST IZ PUBLIKE: Pre svega bih voleo da čestitam autorima ove predstave za koju mislim da je idealna za otvaranje ovogodišnjeg Bitefa. Čestitam i selektorima jer verujem da je ovo bio pun pogodak. S obzirom da sam filmski i muzički kritičar imao bih jedno vrlo određeno pitanje za kompozitora. Mislim da je ovaj komad vizuelno najbogatiji od svega što smo ikad videli u Sava Centru.
Dete je najbolji član ove trupe, to je sigurno i verujem da će imati veliku budućnost u ovoj vrsti posla … Ali, vratimo se na muziku.
Imate tri gudača, klavir i udaraljke. Zašto ste napravili baš takav izbor?
ŠIMON BŽISKA: Gudači su po mom mišljenju idealni za stvaranje atmosfere. Slušao sam mnogo kineske muzike i kod njih postoji poseban način pisanja za gudače. Njihov zvuk je vrlo melodičan i od početka sam želeo da komponujem za gudače, jer sam verovao da će stvoriti meditativnu muziku koja je smirena i stvara pravu atmosferu. Ali, s obzirom da je pokret baziran na kung-fuu, želeo sam da prikažem i njegovu snagu. Tako sam došao do perkusija. U ovoj predstavi nekoliko puta koristimo kineski, udarački instrument koji se zove mjui. Klavir je došao na kraju, zato što sam ja klavirista. (smeh)
GOST IZ PUBLIKE: Da li ste se inspirisali Balanesku kvartetom ili muzikom Majkla Nojmana?
ŠIMON BŽISKA: Da. Majkl Nojman je bio moja inspiracija, da.
GOST IZ PUBLIKE: Dobro. Onda saslušajte moja zapažanja i molim vas da budete iskreni jer vam se možda neće dopasti. U nekim trenucima muzika je bila repetativna i iritirajuća.
ŠIMON BŽISKA: U kojim?
GOST IZ PUBLIKE: Oh, u mnogim… Zaista. Posebno pre nego što u nju uđu perkusije. Ako biste mi dali DVD predstave, ja bih mogao da vam kažem: scenu po scenu, sekund po sekund…
ANJA SUŠA: Mislim da sada nije trenutak da ulazimo u detalje vezane za muziku, zato što imamo još važnih tema vezanih za ovu predstavu.
GOST IZ PUBLIKE: Ja imam pitanje za menadžerku trupe kao i za monahe. Zanima me šta sve podrazumeva organizacija trupe koju čine monasi i šta je ono što je njih privuklo da uđu u rad na ovoj predstavi? Ja sam proveo neko vreme u manastiru i znam šta znači tragati za svojim duhovnim putem. Učešče u ovakvom projektu, čini mi se kao izlazak iz manasira, napolje u svet izvođačkih umetnosti. Zašto je to vama bilo potrebno?
ANJA SUŠA: Ovo je ujedno bilo i pitanje koje sam ja želela da postavim. Hvala.
MENADŽERKA TRUPE: Kao menadžerka monaške trupe i kao njihov prevodilac, htela bih da vam odgovorim na prvi deo pitanja. Nije lako voditi jednu ovakvu grupu. Oni su posebni, oni su budistički monasi iz najpoznatijeg hrama. Oni imaju veoma posebnu disciplinu i dnevne rituale. Način na koji žive u hramu, ne menja se ni kada rade sa ljudima koji su izvan njihovog sveta.
Ono što ih povezuje je zajednički cilj da naprave predstavu, a monasi su za to zainteresovani jer su im ovi ljudi doneli nove, lude, uzbudljive ideje.
Njima se dopada da povremeno izlaze napolje, odlaze na turneje, upoznaju druge zemlje i kulture, ali i da te druge kulture upoznaju sa svojim veštinama i sa onim što budizam zapravo znači. Oni imaju želju da svoja verovanja i veštine pronesu širom sveta. Nama je najteže da organizujemo putovanja, jer gde god da krenemo iz Šaolina u Kini, očekuje nas dugačak put… Recimo, do ovde nam je trebalo tri dana a potrebno je i neko vreme da se monasi spreme za izvođenje. Njima veoma teško pada to što moraju da menjaju svoje navike, iz hrama. Oni obično ustaju veoma rano i ne ležu kasno, a to je ono što na putu moraju da promene, jer se predstave najčešće igraju uveče. Ovakve stvari, kao što su razgovori posle predstave ili, ponekad prijemi organizovani u njihovu čast, za njih su potuno nove. Oni ipak moraju da se naviknu i zbog toga na svakom gostovanju, veoma mnogo toga nauče. Ako bih počela da vam govorim kako se nosimo sa svim tim događajima, ovaj razgovor bi trajao celu noć.
Ono što je najvažnije, jeste to da ni na putovanjima, oni ne smeju da prestanu sa svojim dnevnim ritualima. Moraju da vode dnevnike i moraju da se pridržavaju svog režima ishrane. Čak i na gostovanjima, oni sami za sebe kuvaju svoju vegetarijansku hranu i dobro je što su ljudi iz organizacije festivala na koje odlazimo, veoma otvoreni pa nam pružaju podršku i obezbeđuju sve ove uslove. Ponekad nam u hotelima obezbede male kuhinje u kojima sami pripremamo hranu. I ja se pitam kako nam sve to polazi za rukom, ali sada bih volela da reč prepustim monasima koji će vam najbolje reći kako se u vezi sa svim tim osećaju.
ŠIAN HAO: Želimo da se zahvalimo Sidi Larbiju i pozorištu koje nam je omogućilo da večeras budemo ovde.
(aplauz iz publike)
GOŠĆA IZ PUBLIKE: Ono što dominira vašom predstavom je pokret i gledajući sam shvatila da on ima neke zakone, koji dosežu do akrobatike. Zanima me kako je izgledao vaš proces i da li je u predstavu uključeno nešto od vaših rituala ili molitvi? Ako jeste, onda bih volela da znam kako je koreograf sve to uspeo a sjedini u jednu umetničku formu koja je tako fantastična.
SIDI LARBI ŠERAKUJI: Reći ću ono što sam naučio. Oni se bave Šaolin kung fuuom, koji je borilačka veština. U njemu su svi pokreti funcionalni. Svaki njihov pokret je zapravo blokiranje zamišljenog protivnika. Druga stvar koja je važna za borilačke veštine jeste podražavanje životinja. Svako od njih razvija svoj stil koji se bazira na kretnjama neke životinje. Šian Tien, recimo, posvećeno radi na tigru. Neko drugi radi zmiju, ždrala… ili neku treću životinju
Ono što se meni dopada u njihovom pokretu jeste to što je veoma eksplozivan. Moj lični način kretanja, pre susreta sa njima, bio je fluidan. Doživljavao sam sebe kao vodu. Ali, u radu sa njima našao sam način kako da postanem eksplozivan i kako da svojim pokretima dam čvrstinu i drugačiju snagu.
To je otvorilo moj um. Takođe, bilo mi je vrlo interesantno da gledam kako se njihov pokret uklapa u muziku. Uživao sam da promatram kako borilačka veština postaje ples. Monasi su zaista ulazili u dijalog s muzičarima, i čini mi se da su zajedno, na taj način, stvarali novi jezik. … U tom smislu, najviše volim publiku koja ne zna ništa o borilačkim veštinama. To su ljudi koje naša predstava najsnažnije pomera, jer upravo oni prihvataju njen specifičan jezik, koji kombinuje borilačke veštine i ples.
GOŠĆA IZ PUBLIKE: Za mene je muzika bila apsolutno fantastična. Odražavala je unutrašnja stanja ljudskog bića i nije bila pratnja pokreta u spoljnom, već u psihološkom i filozofskom smislu.
SIDI LARBI ŠERAKUJI: To što ste videli verovatno se odnosi na sam kraj predstave u kom smo kombinovali tehnike tai –čija sa jedanaest tradicionalnih kung fu formi. Trudili smo se da se ove stvari stope jedne sa drugima.
JOVAN ĆIRILOV: (pozdravlja monahe na kineskom i oni mu uzvraćaju, smešeći se) U ovom istom prostoru je pre nekoliko meseci gostovala jedna komercijalna predstava koju su takođe izvodili monasi sa Šaolina. Gledala ih je potpuno drugačija publika i među dve hiljade ljudi nisam video nikoga ko je tu i večeras. Takođe, bio sam siguran da publika te predstave neće doći da pogleda i ovu.
Ja sam jedini koji je gledao obe predstave.
(Na ovu opasku, javlja se Anja Suša: „I ja sam gledala tu predstavu. Znači, ima nas dvoje.“, a zatim i još jedan gost iz publike: „Troje!“… Publika se međusobno zagleda… Više niko.)
JOVAN ĆIRILOV: Čuo sam da je to što smo tada videli posebna škola Šaolina koja se koristi za komercijalne predstave, a da je ovo zapravo tradicionalni i pravi Šaolin stil. Moje pitanje je: da li su oni bili šokirani činjenicom da je njihov originalni Šaolin stavljen u kontekst evropskog teatra, da li im je to uopšte bilo važno, ili su zbog svog prijateljstva sa Sidi Larbijem baš u tome osetili posebno zadovoljstvo? …
ANJA SUŠA: … I kako je nakon jednog ovako intimnog i složenog procesa kroz koji ste prošli izgledao vaš prvi susret sa publikom? Da li vas je to uznemirilo?
SIDI LARBI ŠERAKUJI: Mislim da je prikazivanje našeg susreta publici bilo prirodno… Oni nisu deca. U hramu, oni takođe prikazuju svoje vežbe učiteljima ali i ljudima koji dolaze u hram. U tom smislu, oni su vrlo iskusni performeri. Možda to što oni izvode nema veze sa našim, evropskim shvatanjem izvođačih umetnosti, ali oni su takođe ljudi koji svakodnevno u sebi nalaze hrabrost da izađu pred druge i nešto pokažu, izvedu… Vežbe koje prikazuju svojim učiteljima, ja shvatam kao kratke soloe. A naš proces je u mnogome bio i pokušaj da se njihova sola od dva ili tri minuta, povežu u dužu celinu. Puno smo razgovarali i o samom načinu pričanja priče, uz pomoć slika koje smo pravili koristeći kutije. Zajednički smo napravili jednu dramaturšku strukturu… Recimo, kada smo prvi put postavili sliku u kojoj se otvara lotosov cvet, stariji kaluđeri su došli da nas gledaju i bili su dirnuti. Tada smo znali da smo na pravom putu.
Mi smo ovu predstavu radili u Kini i predstavnici budističke zajednice, pa čak i predstavnici kineske vlade, dolazili su na naše probe da vide čime se bavimo. Takođe, posećivali su nas i ljudi iz Engleske. Neki od njih su profesionalni, pozorišni kritičari… Svi su oni pratili naš proces i on se po tome, nije mnogo razlikovao, od nastanka bilo koje evropske predstave.
Na kraju, ovde se radi o ljudskim bićima koja pokušavaju da se povežu sa nečim što je negde tamo ili tu, pred vama.
ANJA SUŠA: Koliko ste dugo već na turneji?
SIDI LARBI ŠERAKUJI: Nešto više od godinu i po dana… Ali, oni se posle svakog igranja vraćaju nazad u manastir. Iz Kine su stigli pre tri dana.
GOST IZ PUBLIKE: Kako to da su njihovi učitelji, odnosno stariji monasi u manastiru, tako otvoreni da ih puštaju da odlaze i dolaze sa gostovanja?
SIDI LARBI ŠERAKUJI: Nisu bili takvi dok nisu videli predstavu. Ali, kada su je videli, postali su vrlo liberalni. Postoji jedna scena kada oni oblače crna odela… nama je to bilo u redu, ali njihovi učitelji su smatrali da Šaolin monasi ne bi trebalo da rade takve stvari na sceni. Imali smo pregovore na tu temu. Objašnjavao sam kako su oni navikli da podražavaju pokrete životinja i da nema nikakve razlike ukoliko umesto životinja u jednoj sceni podražavaju radnike iz nekog preduzeća, a to bi bilo nemoguće ako bi na sebi nosili svoja kaluđerska odela. Morao sam da budem veoma ubedljiv, ali na kraju smo se složili.
GOŠĆA IZ PUBLIKE: Da li je muzika koju su monasi po prvi put čuli, uticala na njih u smislu da se nešto u njihovim bićima i izvođenju promenilo?
SIDI LARBI ŠERAKUJI: Kada sam im prvi put pustio Šimonovu muziku rekli su mi da je ona veoma melanholična. To je bila reč koju smo često pominjali… verovatno zato što je to osećaj koji im je bio poznat. Dakle, ako je muzika za njih bila nova, nije bilo novo osećanje koje je ona oslikavala.
ANJA SUŠA: Predstavnici trupe su me zamolili da ovaj razgovor polako privedemo kraju, jer su izvođači veoma iscrpljeni. Ja im se zahvaljujem na ovom razgovoru, a takođe i publici koja je u njemu učestvovala.
|
