|
Volela bih da pročitam komentare drugih koji su pogledali ovu predstavu. Nisam kvalifikovana da analiziram predstavu, tekst, scenografiju, koreografiju i ostalo, te se unapred ograđujem: moji utisci su samo utisci jednog laika koji voli pozorište i beskrajno se divi glumcima. Glumci su izvukli i ovu predstavu, ali iz moje subjektivne perspektive - perspektive nekog ko je rođen, odrastao i najveći deo života proveo u SFRJ - ta zemlja nije samo nečiji ili svačiji ili ničiji "konstrukt" koji se, dvadeset godina kasnije pošto je zemlja/država politički sahranjena, može simbolički predstavljati proizvoljnim melanžom songova, parola, stereotipnih mesta i likova i pastišima ili adaptacijom priče o iskustvu nekog drugog u bivšem Istočnom bloku (scenario za film o padu Berlinskog zida i istočnonemačkom iskustvu), a da to ne izazove nikakvu emocionalnu ili kritičku reakciju kod zainteresovane domaće publike! Na primer, kad je reč o songovima - uzmeš po koji stih iz revolucionarnih i akcijaških pesama, pa ih aranžiraš i variraš melodije tako da one ipak budu prepoznatljive onima koji su ih nekad slušali ili čak pevali (na sletovima, radnim akcijama, školskim priredbama i drugim prigodnim situacijama)! Da li je to trebalo da izazove efekat "začudnosti" ili čega već, za šta sigurno postoji neki zgodan izraz u pozorišnoj estetici, a ja ga nažalost ne znam? Moj doživljaj je samo apsurdna mešana "salata", sačinjena od restlova ideoloških i političkih diskursa, sentimenata vezanih za bratstvo i jedinstvo, dečjih recitacija i sekvenci istorijskih događaja sa početka devedesetih (kolone tenkova na autoputu, granatiranje Dubrovnika, Gnjavnik i Gnjavnikov Dodatak, kako smo zvali specijalnu emisiju sa ratišta). Možda je zabavno povremeno, smejala sam se kao i drugi u publici na prepoznatljive "fore i fazone", ali postoji to nešto što iritira i čak vređa (previše sam ozbiljna, moguće, nemam otklon i potrebnu kritičku distancu, otupeo mi je smisao za ironije istorije) one koji pokušavaju da shvate ne samo zašto se druga Jugoslavija raspala, i to baš tako kako se raspala, u krvi, već i šta se desilo sa njihovim jugoslovenskim identitetom.
E, to iritantno "nešto" više intuitivno naslućujem i osećam nego što mu znam pravo ime. Postmodernistička predstava neodređeno lebdeće nostalgije ili ne ni nostalgije za jednim načinom života i vremenom, etosom, društvenim i geografskim prostorom, nego nostalgije za nostalgijom? Nešto nam nedostaje, ali ne znamo šta je to. Možda ga nikad nije ni bilo ili sada, posle dvadeset godina, izgleda kao san, kao neka priča koju smo davno čuli, ali smo je zaboravili, pa nas neko i nešto povremeno podseti - više kao deja vu nego istorijska povest. Da li je za to potrebno i dovoljno samo dvadeset godina? Kratko vreme, rekao bi Brodel, u globalnim istorijskim razmerama, relativno dugo u odnosu na prosečan ljudski vek.
|
