Znameniti prijatelji srpskog naroda

2

Znameniti prijatelji srpskog naroda

online
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1758
  • Gde živiš: Karlmarksland

Бугарски књижевник и преводилац Ганчо Савов (1930-2021) преминуо је у Софији, у 91. години. Савов је на бугарски језик превео више од четрдесет књига српских писаца, међу којима и дела Радоја Домановића, Бранислава Нушића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Душана Матића, Десанке Максимовић, Михаила Лалића, Радомира Константиновића, Милована Ђиласа, Јована Христића, Добрице Ћосића, Матије Бећковића, Милована Витезовића, Душана Ковачевића...

Поред осталих признања, добитник је награде "Радоје Домановић", Удружења књижевника Србије.

Био је уредник у издавачој кући "Наука и изкуство" (Наука и уметност) у Софији, а после тога је дуго година уређивао културну рубрику дневног листа "Народна младеж" и руководио његовим издањем за књижевност "Пулс". Касније је радио у Бугарској Академији наука (БАН).

Од 1974. до 1985. године, за време комунизма, био је у политичком затвору под лажном оптужбом за велеиздају и за "идеолошку диверзију", а, заправо, због отвореног и упорног залагања за зближавање бугарског са југословенским народима, посебно са Србима, као и због супростављања бугарској Државној безбедности. После тога, све до 1989, односно до пада режима Тодора Живкова, био је у изолацији, без могућности да објављује и да се запосли.

Радио је у неколико редакција и био водитељ емисија на српском језику у Националном радију (програм Радио Бугарска за иностранство). Наставио је и свој научни рад у БАН-у. Крајем 1994. постао је главни и одговорни уредник ревије за светску књижевност "Панорама", а нешто касније и председник Савеза преводилаца Бугарске.

Био је у редакцијском колегијуму бугарског сатиричног недељника "Стршел". Био је професор на славистичкој катедри Универзитета у Великом Трнову и предавао је књижевност Јужних Словена и историју јужнословенских земаља.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
online
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1758
  • Gde živiš: Karlmarksland

Антонија Јаворник, пребегла у Србију, учествовала у оба балканска и Великом рату са нашом војском, па се двапут рањена и с 12 одликовања вратила својима који је нису препознали.

На скромној свечаности поводом 60 лета од пробоја Солунског фронта, 1978, појавила се без својих 12 одликовања. Готово нико није знао ко је, па ни становници мале улице на крају Маринкове баре у српском престоном граду. Из милоште звали су је Нана. Кад је умрла, побринули су се за сахрану, подигли скроман белег и на њему уклесали: „Наредник Српске војске Наталија Бјелајац”.

Ево њене заживотне повести...

„Мој стриц Мартин био је официр, поручник у Аустроугарској војсци, службовао је негде у Босни. Био је бесан кад је објављена анексија БиХ. Докле ће туђинци да тлаче овај народ, говорио је, и донео ми књигу српских јуначких песама, писану ћирилицом. Била је прва те врсте у нашој кући. Нисам знала ћирилицу али сам је брзо савладала, прочитала па тражила да ми пошаље и друге. Стриц није крио да не воли туђина и да му је мрска униформа коју је морао да обуче. Питали су га Срби с којима је био у великом пријатељству да ми припомогну, скине ту униформу и обуче српску. Један га ноћу кришом доведе до границе где их је чекао чамац и заплови преко Дрине. Прихватили су га српски граничари и отпремили даље, најпре у Шабац, па у Београд, Крагујевац.

Мој отац, Мартинов брат, годину није знао шта се са њим догађало, мислио је да су га тајно смакли јер је нешто лануо против Беча и Пеште, све док једног дана није стигло писмо, па ту стоји шта се збило и где је тад.

Хтела бих и ја у Србију, код стрица, али нисам умела да то изведем на најбољи начин. Побегнем од куће....

http://www.politika.rs/scc/clanak/480649/Natalija-Bjelajac-slavom-ovencana



offline
  • _Sale  Male
  • Prijatelj foruma
  • Pridružio: 30 Jul 2010
  • Poruke: 12926
  • Gde živiš: Z-moon

Napisano: 06 Jun 2021 15:53

Данас готово невероватно звучи чињеница да је више од 60.000 Срба током Првог светског рата боравило у логорима и болницама на северу Африке. Више од 3.000 се никада одатле није вратило а пострадалих би било много више да српским војницима није у помоћ прискочио адмирал Емил Гепрат, командант Француске војске у Тунису и градоначелник града Туниса.

Адмиралу Гепрату припада заслуга за спас српског војника јер је, противно ставовима Врховне команде Француске војске, сам одлучио да српске војнике, код којих је владала зараза и смрт, не смести дубоко у пустињски песак Сахаре, већ у саму варош Бизерту, чиме је спасио хиљаде од смрти.

Пошто се уверио у стање војника на броду који је први допловио у бизертску луку и саслушао лекаре, Адмирал се распитао где ће се ти људи сместити. Очигледна идеја је била да се војници сместе под шаторе, на врело сунце и песак...

"То је немогуће, морају се бар за прво време метнути под кров," – рекао је Адмирал Гепрат.

Видевши да су српски војници изморени и слаби Адмирал Гепрат је одобрио да српски војник добије појачано следовање хране и да им се додели векна хлеба од једног килограма уместо 600 грама, како је то био пропис за француског војника.

Ипак, српски војник је највише ценио чињеницу да се према њима, изнемоглим и бедним српским војницима, који су као људска створења били додирнули само дно живота и достојанства, опходио као према витезовима и изабраним људима. Бодрећи их у таквом стању, вратио им поуздање које су поодавно били изгубили.

При првом сусрету са српским војницима који су упловили у Бизерту одржао је величанствен говор у коме је између осталог рекао:

"Поздрављам у вама официре који сте водили војску којој се цео свет диви. Поздрављам у вама војнике који сте умели са толико храбрости, одушевљења и пожртвовања да се лавовски борите против десет пута јачег непријатеља, поздрављам у вама људе..."

Остала су данас записана многа сведочанства његовог људског, очинског и витешког поступања према Србима од првог сусрета са њима.

Готово свакодневно је Адмирал Гепрат обилазио логор Лазуаз и болнице у којима су били смештени српски војници, он се увек код команди, а посебно код лекарског особља, старао да сваки српски војник добије све потребе и потпуну негу.

Када би понекада возећи се својим аутомобилом кроз Бизерту, спазио неког српског војника, адмирал би обавезно зауставио аутомобил и са тим војником барем на кратко попричао.

Интересантно је да се српским војницима увек обраћао на српском језику речима:

“Помоз Бог, браћо Срби! Да ли вам шта треба?”

Колику је пажњу посвећивао стању српских војника најбоље потврђује из тих дана уврежена узречица која га је, као синоним његове личности и као својеврсна критика и љубомора претпостављених команди, пратила:

“Адмирал Гепрат и његови Срби!”

Остаће заувек упамћен догађај који се десио приликом искрцавања једног од транспорта српских војника у Бизерту. Међу српским војницима нашла се и жена, коју су непријатељски војници силовали. Стидећи се некако тога, српски војници покушали су својим телима да је заклоне, да је сакрију. Створила се гужва. Била је прљава, вашљива и поцепана па су намирисане госпође из Бизерте устукнуле пред таквим призором. Адмирал Гепрат је пришао да види шта се дешава и обратио се официру који је командовао стројем:

"Зашто кријете ову жену?"

Официр је дискретно одговорио:

"...Она сада носи у утроби дете непријатељског војника.”

На те речи адмирал размакну војнике, приђе јој галантно и стаде пред том женом у став мирно. Затим се дубоко поклони, отпаса свој парадни мач и положи га пред ноге жене, пољуби јој руку и рече:

"Добро дошли, Госпођо".

Тако је овај племенити човек одао пошту трагедији једне жене и једног народа из кога је поникла.

За све што је чинио, српски војници су на адмирала излили сву своју љубав, прозвавши га "Српска мајка". А ту љубав исказали су симболично и величанственом парадом коју су организовали у част његовог одласка из Бизерте.

Као израз захвалности, адмиралу Гепрату додељен је Орден Белог орла са мачевима првог реда, највеће српско одликовање после Карађорђеве звезде.

Војска и народ су своју захвалност Адмиралу Гепрату исказали на најбољи начин приликом његове посете Београду 25. фебруара 1931. године уз громогласне овације "Живела Француска!" на својим раменима носили су га од Главне железничке станице до Славије где је била предвиђена главна свечаност.


Много је заиста Француза које су Срби искрено волели, али је један кога су обожавали - Адмирал Гепрат.

Dopuna: 06 Jun 2021 15:54

Ne znam gde nađoh i sačuvah ovaj tekst, iskreno se nadam da nije sa ovog foruma cap cap

online
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1758
  • Gde živiš: Karlmarksland

Митрополит Неапољски Дионисије, велики добротвор српског народа. Рођен је 1929. у Кастелу, на Криту, а Богословски Факултет је завршио на Халци, Цариград, 1965. Током ратова 90-их његова митрополија је била једна од најактивнијих и најорганизованијих у слању помоћи страдалима Србима у Босни и на Косову и Метохији. Његовом заслугом Митрополија Неапољска годинама је стипендирала школовање 2.000 српске деце, ратне сирочади. Током 30 година управе Митрополијом која обухвата западна солунска предграђа, показао се као необично активан у добротворним и сличним активностима. Због огромних заслуга одликован је 1995. Орденом Светог Саве првог реда, највишим признањем Српске цркве.

online
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1758
  • Gde živiš: Karlmarksland

Амерички индустријалац шкотског порекла Ендрју Карнеги, је огромно богатство уложио у добротворне сврхе, углавном у оснивање јавних библиотека у САД и другим земљама, под условом да локалне власти уступе земљиште за зграду и обезбеде одржавање.
Из пословног живота се повукао 1901, 18 година пре смрти, а 1900. је објавио "Јеванђеље богатства", с тезом да "богат човек умире срамно". Карнегијева задужбина је 1926. са 100.000 долара помогла изградњу Универзитетске библиотеке у Београду (данас Универзитетска библиотека Светозар Марковић).

Хвала му!

online
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1758
  • Gde živiš: Karlmarksland

Грчки композитор Микис Теодоракис, најпознатији светској јавности по музици за филмове „Грк Зорба“ и "Серпико“, преминуо је јуче.

Микис Теодоракис је рођен 29. јула 1925. године на острву Хиос у Грчкој. Од младости фасциниран музиком, самоуко је написао песме још као дете без икаквог инструмента. У Пиргосу и Патрасу је узимао прве часове музике, а у Триполису је основао хор и с њиме одржао први концерт када је имао 17 година.

Након активног учешћа у отпору против окупатора у Другом светском рату, када је тешко мучен, уписује се на Атински Конзерваторијум , а касније и на Конзерваторијум у Паризу. Ово време проведено у Паризу је период богатог стваралаштва. Био је вођа покрета отпора против профашистичке војне хунте у Грчкој током друге половине двадесетог века.

Да је велики пријатељ Србије,сведочи концерт из 1999. године.

Концерт је одржан 26. априла у знак протеста против НАТО бомбардовања.

- Јуче је у Вашингтону потписан закон џунгле и право јачег. Сједињене Државе сада заједно са европским земљама могу да суде, пресуђују и кажњавају све оне који мисле. Сви они који мисле не уклапају се у њихове планове. Није претерано рећи да улазимо у топлу нову средњовековну одећу и обућу, памучне шалове и рукавице. Ново ледено доба долази - рекао је Теодоракис, и наставио несмањеним жаром:

- Када је бомбардовање почело изјавио сам да су међународни злочини и убиства које помињу заправо изговори, да они не хају за разговоре и споразумно проналажење решења, већ да им је главни циљ да претворе Југославију у спржену земљу што ће и учинити уколико не наиђу на отпор. Желе да претворе Србију у пустош, пустињу пепела и крви, да би је могли показати наредним жртвама и рећи "погледајте шта ће вам се десити ако се не покорите". Ми Грци морамо бити поносни јер смо једини који уједињени и посвећени кажемо НЕ варваризму - громогласно је поручио Теодоракис, па наставио:

- Ми стојимо поред жртава, наше српске браће, и желимо да наша песма надјача звук сирена које плачу и фијук ракета. Београде, данас певамо за тебе.

Нека ти је вечна слава и хвалa!

offline
  • Dragi Ivić
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17663
  • Gde živiš: I ja se pitam...

https://www.youtube.com/watch?v=Q8ulyM8TLMQ

Спојио је север и југ.

online
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1758
  • Gde živiš: Karlmarksland

Британски глумац Џон Чалис,( John Challis; 1942 — 2021) који је играо лик скоројевића и малограђанина Бојсија у омиљеној серији Мућке, преминуо је данас након борбе са раком.
Глумом је почео да се бави са 22 године. Претежно је играо у телевизијским серијама, а мање у позоришту. Четири пута се женио, три брака завршио разводом и нема деце.

Био је омиљен у нашој земљи, и стално је то показивао на друштвеним мрежама. Он је почетком месеца поднео захтев за српско држављанство, и говорио је да једва чека да се врати у Србију и сазна више о нашој земљи.

- Открио сам да имамо пуно тога заједничког, једноставно се смејемо истим стварима, то је било велико откриће. Неко је рекао: "Гледање Мућки је једина ствар која ми је стављала осмех на лице". Размишљао сам како је било ратовати у Југославији, и наставити после тога нормалан живот - рекао је тада Чалис.
- Имам један пројекат тренутно, а то је да се вратим у Србију и да сазнам још нешто о вашој земљи. Можда напишем књигу, а можда направим још један документарац. Никад ми се то није десило, али осећам у срцу ту везу - рекао је тада глумац.

"То је за мене заиста нешто посебно. Нисам могао ни да замислим да тако нешто може да се деси",изјавио је Џон Чалис, поводом вести да ће, после Адријане Лиме, Стивена Сигала и Рејфа Фајнса, добити српско држављанство.

На питање колико је знао о Србији пре него што је у њу дошао, Чалис нам каже:
Веома мало, али сам запањен богатом историјом ваше земље. Она је на раскрсници Европе и има невероватну прошлост.

Највише га одушевио Храм Светог Саве

-Буквално сам остао без текста када сам улазио у храм и када ми је прота Драган Совљански објаснио његову историју. Три пута су покушавали да га саграде и два пута су их спречавали у томе. Али, сада се храм уздиже. Крипта је прелепа. Добио сам на поклон делић мозаика и добро га чувам. Рекли су ми да ћу, кад поново дођем, моћи да га додам тамо где недостаје. Када сам свештеника питао када ће радови бити готови, почео је реченицу са "у ово време идуће године". Прекинуо сам га са "бићемо милионери", а он је рекао: "Не, не, завршићемо храм".

Српски обичај љубљења три пута у образ?

Некада сам се и по четири пута љубио. Били смо у некој дестилерији, када су се однекуд појавила та двојица, који су изгледала као мафијаши. Један ме је пољубио три пута, онда сам ја морао да њега да пољубим три пута. Затим је други човек пожелео да ме пољуби три пута. Никад се нисам толико љубио у животу.

offline
  • _Sale  Male
  • Prijatelj foruma
  • Pridružio: 30 Jul 2010
  • Poruke: 12926
  • Gde živiš: Z-moon

Neverovatno pozitivna osoba, usamljeni primer da ljudi na tom čudnom ostrvu imaju dušu.

online
  • bibliotekar
  • Pridružio: 19 Jul 2013
  • Poruke: 286
  • Gde živiš: BG

На Филолошком 28.01.2020.
Предавање о кокнију.




Вечна ловишта су за смех јача!

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 765 korisnika na forumu :: 25 registrovanih, 3 sakrivenih i 737 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., AF-1, Arhiv, babaroga, Bane san, BraneS, CheefCoach, cikadeda, dac, Dr Brumble, GreenMan, Joja, Klecaviks, Krusarac, lukac, Marko Marković, Outis, Regrut Boskica, sabros, sakota79, shone34, Snorks, wolf431, wolverined4, znaisha