Gutljaj samoce

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pisaću jos dugo... Da li ce iko pročitati? Ne znam. Možda hoće, možda čita...možda zauvek ostaviće trag?

Gutljaj samoće

Svi se na rame lažne mirnoće
Nota smela u smiraj dana
I gutljaj vina iz kleti samoće
Otvori stranicu arije bezdana.

Toči se muk, izbija kroz pore,
Melodija znana opire se satu;
Kreščendo u naletu misli opore
I slast buradi na temu zadatu.

Smiva sa usta vešto prazninu,
Čokanj sećanja nosi sa sobom;
Zamućen pogled i grla gorčinu
Brani umorom i poznim dobom.

U taktu klopota prvih tramvaja
Poneko cakleno srce će pući,
A jedan istrošen refren bez kraja
Naći će krivudav put ka kući.


Odsanjari

U dahtaju tela, iskvašene svile,
Videh te na molu, u daljine gledaš.
Šumor, pena bela morske uz poj vile
Stapaju u bolu bojaz da se predaš.

I galeb i golub, pod istim se krilom,
Nadvisuju senam', umorni nad žalom,
Uz hridine narub more smiva plimom
Strahove što mrežam' lome val za valom.

Voda uzdah guta i po pesku baca,
Valjaju se misli, sićuš usne jari,
Pogledu što luta i bistrinom gaca
Plama san ne zgasli, vrati, odsanjari.


Duborez

Raspi lati rosni cvete,
Zbaci veo da te ljube
Usne željne kao dete;
Vodom misli, reči grube.

Pupoljče u osvit sjaja
Razodeni plašt sa vrata,
Ćušni život što izvaja
U naramak bespovrata.

Pestom nade, srca laktom,
Trn da se u smeh rasplamti
Dubim drvo čvornovato,
Duborez taj da se pamti.

I kad lomi, gazi, preti
Što ne čuje moga vriska,
Nek pita se navek kleti
Glas dok god mi se u peru stiska.


Drvo

Stoji jedno drvo tek što rodno rašće,
Pod kim vapu duše sreće ime daće;
A ono sve drugo zlaćano otpašće.

I pod njime cvetak stablom kršnim štićen,
Jesen'ma pred zimom ušuškavan lišćem,
Pred jarom i kišom vencem krošnje kićen.

Stoji još na mestu gde mnoge vojske staše,
U vremena davna vojne vojevaše
Gde zemljicu majke 'z oka napajaše.

U stamenu svome još u oblak seže,
Nadkriljena brda koljiva i vreže
Po mrgodnom vetru u djerdane preže.

U tišini svojoj gordiće još dugo,
Pod njim će se deca pokrivati dugom,
Urezati srce, ime jedno drugom,
A onda uz pesmu poći svojom prugom.


Ruža papirna

Lepa ženo, ne gledaj me tako, to je samo san.
Drugačiji jesam, sad to dobro znaš.
Možda malo čudan, čednom rosom okupan
Sve dok pravu ljubav ne spoznaš.

Hajde krhko lane, zaleti se nežno,
Poskoči i srcu daruj osmeh svoj,
Razuveri sunce da je jutro snežno
Jedini i pravi put u nespokoj.

U nemire ispalih ružu papirnu,
Zadeni je u kosu što gladih noćima.
Ovom tužnom svetu budiš nadu i veru
Da nebo modro opet smisla ima.

Kako?

Kako da ti kažem,
Grane da ti pružim?
Parčad duše slažem,
Ostajem da kružim…

Kako da ti priđem,
U oganj zavirim,
U podrum da siđem
I vetrove smirim?

Kako, kada seva
I grmi sve jače?
A meni se peva,
I peva i plače.

Kako da po svemu
Ne nestanem u viru,
Iznedrim poemu,
Još jednu, mom leptiru?

Otrcana priča

Prva jesen bez tebe baš u petak pada,
I vidim već subota navlači zimsku bundu iznad grada;
Noć je i mir je, al’ rekoše da će hladno jutro biti
I znam da ću se ušuškan dugo pod našim jorganom kriti.

Izmamiće sunce tamu kroz zube roletne,
Gubiće se, vraćaće se, prošaraće zidom i jedne oči setne
Zatvoriće i pustiti da sve to traje…da traje još tren,
Dovoljno da zbriše i poslednji kliše kroz oltar napušten.

I opet će mir presvući jecaj, duboko sraman i bolno skriven
U duši što ipak na noge je digla pesma i igra, i dan obliven
Radišću koraka, ponovnog daha, dečjih snova dolinom srca…
A onda će priča, već do umivanja, po ko zna koji put da se otrca.

Pozdrav

U prolazu,
U prašnjavom odrazu
Slomljenog ogledala na zidu,
U podrumu,
Tom mračnom lagumu
Zarobljenih srca
Prepoznah oazu,
I sebe u njoj.

Otići ću i biće mir.
I nije to pir duhova
U ludom ritmu što orgijaju,
Kad kažem, a lažem,
Da postoji drvo pod kojim
Radosna jutra opijaju.

A očiju prekor
Nek dopuni dekor
Umesto dignute ruke
U pozdrav.

Do kraja

Opusti se, prepusti se,
Shvati da smo samo dva leptira noćna,
U smiraju raskorak dva svemira moćna.
Do svitanja, bez pitanja,
Bez sećanja.

Ništa ne govori, srcem razgovori,
Milošću Venere obuzdaj mi usne,
Učini još jednom da moj oklop prsne
Od naboja, od spokoja,
U hiljade boja.

Ne ustaj, samo ne posustaj,
Grehe naše davne nepovratom pospi,
Čežnjom zvezda udaljenih iz oka ne ospi
I te dveri raja otvori do kraja
Beskraja.


Gorka so

Sateran u ćošak pučine života
Zakoprca brancin umorno iz mreže;
Bura što ga baca o srce omota
Konope ljubavi i sve jače steže.

Sve poče k'o pesma, pogled u daljini
Zaslepljen od sunca, tog večnog nitkova,
Čas osmeh, čas drhtaj u čednoj divljini
Stopi se nad kartom plovidbe iz snova.

Ne da se tek tako riba moru lako,
To je samo kiša i vetrina šiba;
Po bonaci ladja korito je svako
Gorka dok po boku so je ne izriba.

Šumiće još dugo, noć'ma dok pod borom
Tak' dosadni zričak ne prepriča zrikom,
Rasprši medj' zvezde nad usnulom lorom
I meseca odsjaj sa njezinim likom.