Moje priče

Moje priče

offline
  • pravnik
  • Pridružio: 06 Okt 2007
  • Poruke: 432
  • Gde živiš: Novi Sad

Tišina

Priliku sam dočekao sledećeg popodneva. Marinko se zadržao duže na poslu, i zamolio me da pokupim Kiću iz vrtića. Kiću, koga sam ja krstio, moje kumče. Umoran od vrtića i igre, zaspao je na sedištu. Čujem ga kako diše, milujem ga po smeđoj kosici. Bilo bi tako lako, učili smo to u Gardi. Jedan brz zahvat, vrat bi pukao kao orah pod čekićem. Ne bi stigao ni da oseti bol. Neće biti ni patnje-Kićo nikada neće odrasti, neće upoznati tugu, gubitak i strah. Posle nastupa poznata tišina. Nije problem vriska, plač, molitve žrtava. Tišina je problem u ubijanju. Prosto vas podseti na damu sa kosom, koja čeka i na vas sa druge strane. Tišina me je plašila, ali i neodoljivo privlačila, kao svetlo leptira. Neprekidno sam tragao za njom.

Šta filozofiraš. Ne pristaje ti uloga pljačljivog emotivca. Kao da ti je problem ubiti dete. Kao da nikada nisi ubio dete.

Prvi put je bilo teško, posle je išlo bez razmišljanja, saspeš im rafal i gotovo. Ređe rukama, ili brz i precizan rad noža. Mutna Drina bi brzo odnela malena tela. Nisu plakali, ni vrištali. Iz nekog razloga, verovali su do samog kraja da ćemo ih poštedeti. Svi, osim te devojčice...

Prisećam se. Prošlo je sedamnest godina. Fazlići, čini mi se da se tako zvala selendra. Prokleto selo, prokleti rat. Neki kreten iz sela je pripucao na kolonu i potpisao mu smrtnu presudu. Radetu je metak prošao kroz usta, umirao mi je na rukama , bljujući krv svuda po meni. Bili smo naoružani do zuba, mladi, besni i uplašeni. Rastočili smo ih načisto, kamen na kamenu nije ostao. Osim te đavolske kuće. Marinko i ja upali smo unutra, tenk je srušio zid koji je zatrpao ukućane. Na sredini prostorije, nekim čudom preživela, stajala je mala, crnokosa devojčica, u šarenoj, ciganskoj haljinici. Krv i mozak drugih ukućana su je poprskali, užasno je vrištala, te crne oči su sevale kao da su stigle direktno iz pakla. Marinko se prekrstio, a u meni se nešto probudilo- neka tama, neko inje koje mi je ledilo srce i misli. Njena dreka i vrištanje su mi užasno išli na živce. Nisam mogao to da podnesem. Hteo sam samo tišinu, ništa više. Kao u nekom usporenom, nemom filmu, opčinjen sam posmatrao kako joj se usta skupljaju u iznenađeno O , kada su je počeli zasipati meci iz moje automatske puške. Padala je neprirodno, nemoguće dugo, kao da odbija da umre. Negde u pozadini sam čuo da Marinko nešto urla, ali njegov glas nije dopirao do mene. Bio sam okružen tišinom.

Parkiram kola pred stanom, i shvatam da sam potpuno osedeo za svega desetak minuta vožnje. Devojčica me čeka u parku. Svaki dan je tu, već mesec dana me muči i tera u ludilo. Ista je kao i pre sedamnest godina - crna kosa, crne oči, šarena haljinica. Nema jedino krvi i prosutih mozgova po haljinici. Za sedamnest godina nije ostarila, nije narasla. Gutam knedlu dok joj prilazim. Sedam na klupu pored nje, a duboke crne oči me fiksiraju pogledom iz pakla. I pre nego što sam progovorio, shvatio sam da me je pročitala. Za nju sam bio otvorena knjiga.
,, Nisi ubio Kiću ? ’’ pitanje-optužba prelazi sa njenih usana.
,, Nisam. Nisam mogao. Ne mogu više... to da radim’’- odgovaram.
,, Ma nemoj ?- njene oči ljutito sevaju- a mene si mogao da ubiješ ?’’
,, To je bilo davno !- urlam. Ljudi se okreću- Čuj, žao mi je… šta hoćeš od mene, zašto si se... vratila ?’’
,, Ti znaš- pretnja se čula u njenom glasu-Rekla sam ti šta će se dogoditi. Da si izvršio zadatak, povela bi tebe. Ovako, sa mnom ide tvoj sin. ‘’
,, Nikada nećeš dobiti mog sina- urlam- Nikada, jel me čuješ ?!’’
Devojčica-avet se nasmeja. ,, Imaš još jednu šansu. Ubij ga do večeras, i vratiću ti sina. Inače, zauvek ostaje u mom svetu. A ti poznaješ dobro taj svet, zar ne ?- fiksirala me pogledom- Svet tišine. Usamljena sam tamo. Tvoj sin će mi praviti društvo’’.

Ne gledam više avet, trčim prema stanu, jurim uz stepenice, otključavam vrata, Marka nema, nije u sobi, nije ni u kupatilu. U panici, tipkam po mobilnom, zovem ženu, osećam paniku u njenom glasu, bacam mobilni na krevet, jurim nazad , ali devojčice više nema…
Ipak, nisam hteo tek tako da se prepustim sudbini. Kada sam se malo smirio i razmislio šta da radim, pripasao sam pištolj, seo u kola, i za nekoliko minuta pozvonio kod Marinka. Jednom, drugi, treći put. Uperio sam pištolj u vrata, ko otvori prvi leti u večnost, a za njim i ostali. Neću svedoke. Hoću sina nazad, i ako treba, pobiću celi prokleti grad.
Vrata se otvoriše, i Kićina vesela glavica izviri napolje.
,, Tata, evo kuma! Jupi, kupio mi je pištolj!’’- Kićin glas odzvanjao je stepeništem.

Čini mi se da sam spavao više od dvadeset četiri sata. Telefon sam isključio, vrata zamandalio, ni na kakve pozive nisam odgovarao. Bio sam više mrtav nego živ, a nisam imao snage ni da se ubijem. Činilo mi se da stalno čujem nekog kako diše pored mene, trgao bih se iz sna i shvatio da Marka više nema. U glavi mi je još odzvanjao Marinkov povik, zbunjeno se zgledavao sa Kićom ne shvatajući zbog čega sam onako odjurio niz stepenice.
Kada sam konačno uspeo ustati, bilo je gluvo doba noći. Neki čudan vetar doterao mi je jezu u kosti. Osetio sam poziv. Na brzinu sam se obukao i istrčao napolje. Prokleta devojčica me je čekala kod klupe. Sa njom je sedeo Marko.
Vrisnuh od sreće i čvrsto zagrlih sina. Devojčica me je gledala mrtvim očima.
,, Tata, izvini što ti se nisam javio- Marko je brbljao- Vodila me je na neka čudna mesta da se igramo. Tamo su neke kuće spaljene…ima puno dece, oni kažu da nikada neće odrasti. Tiho je tata, jako je tiho tamo.’’
Grlim sina, suze mi klize niz obraze. Dajem mu ključeve, i podsećam ga da se obavezno javi majci, i kumu Marinku, da ih mnogo pozdravi od mene. Upijam očima dragi lik, dok trči uz stepenice.
Devojčica ustaje, i pruža mi ruku. Prihvatam je, prsti su joj mokri i hladni-ruka iz groba. Ali posle dugo vremena ne osećam strah. Vidim svetlo upaljeno u stanu, Marko se popeo. Osećam da se s njim vratila i moja izgubljena ljudskost.
,, Ipak nisi mogao da ubiješ Kiću ?’’- pažljivo me ispitivala očima.
,, Nisam-govorim-nisam mogao to da uradim. ’’
Neko vreme ćutimo. Kićo nas gleda s prozora. Mašem mu, dok me u grudima peče. Pokušavam smisliti neku reč izvinjenja devojčici, posle toliko godina po prvi put sam pomislio na nju. Tek sada mi je bilo zaista žao, tek sada sam osetio dubinu njene patnje. Ali sve što smislim, zvuči patetično i besmisleno.
,, Ne govori to- presekla me je odmah- Nisam došla zbog izvinjenja, niti možeš popraviti ono što si uradio.’’
,, Zašto… zašto si mi vratila sina ?’’- rizikujem opasno, dlanovi mi se znoje.
,, Zato što si prošao test- prošapta, sada već jedva čujnim glasom- Da si me poslušao i ubio Kiću, ubila bih ti sina. ‘’

Zaprepašteno zurim u nju, tek sada shvatajući celu igru. Slike počinju da blede, Marko je tek mrlja na prozoru, i dok je držim za ruku, osećam da nestaju boje, zvukovi i mirisi, da me usisava tama, konačna i ogromna. Za trenutak ponovo vidim Fazliće, vatre koje plamte do neba, devojčicu koja stoji pored mrtvih roditelja, ali u njenim očima više ne vidim optužbu, a ona u mojim više ne vidi mržnju. Za trenutak, a onda nas obuzima tišina koje se više ne bojimo, tišina nam donosi smirenje za kojim smo toliko žudeli.
Tiho je. Jako je tiho tamo.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • pravnik
  • Pridružio: 06 Okt 2007
  • Poruke: 432
  • Gde živiš: Novi Sad

Priča objavljena u e-časopisu Afirmator :
Ne prodajem nasmješenog psa


Čuda se nikada ne dese kada trebaju, kada od njih zavisi naš život, ili život neke nama drage osobe. Udare nas iznenada, nespremne, u zrelom dobu u kome je detinji plamen verovanja u njih gotovo sasvim ugašen.

Sećanja postaju samo blede senke, izgubljene u praznini vremena. Ma koliko se zaklinjali da nećemo zaboraviti voljene, njihov lik vremenom bledi, i na kraju sasvim nestane iz našeg sećanja ; jedino ga još fotografije čuvaju, da izdajstvo zaborava ne postane potpuno. Čudo se tog hladnog i užasnog decembarskog dana 1994 nije dogodilo. Meci nisu promašili, vetar ili neka druga bezimena sila nije ih skrenula sa njihove zlokobne putanje. Draganov lik jedva da pamtim. Godine su prošle, a sa njima i kršenje zakletve da nikada neću zaboraviti. Prestao sam verovati u čuda.

Sa sećanjem, gubim i ostalo, kose mi je sve manje, a i sede se množe, kao i bore na licu. Tu sam subotu prošetao do parka, samo da bih gledao mlade i vesele ljude, u nadi da će njihova razdraganost i osmesi razvejati olujne oblake u mojoj duši. Niko od njih me nije dvaput pogledao- razumeo sam dobro šta je govorio njihov pogled : matori autsajder. Koga briga za prokleti rat, za moje uspomene i izgubljene drugove.

Umesto ljudi, prišao mi je pas.

Lepi, veliki zlatni retriver sa krupnim i toplim očima, blagog pogleda. Nismo ispoštovali uobičajene forme upoznavanja, jednostavno mi je skočio u krilo. Priznaću da nisam postupio u skladu sa dužnostima dobrog i savesnog građanina. Odveo sam ga kući, ne čekajući da se pojavi vlasnik koji bi tražio izgubljenog psa. Nahranio sam ga i dao mu i ime-Smeško. Bio je razdragan i veseo pas. Nekako sam znao da od sutra više ništa neće biti isto, da je Smeško uneo veliku promenu u moj život. Osećao sam, a nisam umeo da objasnim. Na kraju, novi član u kući je velika promena za samca- makar to bio i pas. Pokušao sam da razumom objasnim neobjašnjivo, čudno peckanje i ushićenje koje sam osetio u grudima.

Sada znam. Ja sam bio slepac, a Smeško je došao da mi pokaže put.

Poveo sam ga u nedelju da mi pravi društvo, nedeljom uvek idem da zapalim sveću za Dragana. Prešli smo prvi pešački, i zabolela me je jako glava… uhvati često mene glavobolja iznenada, valjda od neprestanog buljenja u kompjuter, nespavanja i nesanice.

Pritiskalo me je i u očima, zažmurio sam od sunca koje ne bi trebalo da prži u decembru, a kada sam ponovo otvorio oči… pejsaž se promenio.

Hodao sam cestom, ali pored nje su sa obe strane bila brda, sneg je bio povelik, a pozadi je nešto tutnjalo… prepoznao bih tu buku i posle sto godina. Artiljerija.

Nisam hodao sam. Pored mene je išao mladić, i tek posle dužeg posmatranja njegovog lica, shvatio sam da gledam u Dragana.

,, Mislio sam da si poginuo ’’ rekoh. Još nisam shvatao šta se dešava, do pre minut sam hodao gradom sa Sneškom…mora da je nešto uzrokovano stresom, dugom nesanicom. Dragan se nasmešio i počeo da mi objašnjava kako je linija jutros probijena, da pešačimo kući i da ćemo se vratiti nakon par dana kada se dobro odmorimo.

Shvatio sam gde sam. Zamukao sam, od šoka više nisam mogao progovoriti. Ni on nije govorio, dugo smo hodali u tišini. Posle nekog vremena, primetio sam da je planinski vrh poznat kao Bat još uvek ispred nas. Nešto nije bilo u redu. Trebalo je da ga prođemo još pre pola sata.

Hodali smo kao u snu, satima, ali Bat je i dalje stajao ispred nas ; shvatio sam da uopšte ne napredujemo. Kao da smo hodali u mestu. U pozadini se i dalje čula buka topova. Osmelio sam se da konačno pitam Dragana šta se dešava.

,, Izgleda da ovde vreme sporije teče ’’- odgovorio je.

Nešto je grunulo jako, jako blizu nas, zasulo nas snegom, komadima zemlje i drveta, osetio se dim i miris paljevine. Našao sam se na zemlji, i kada sam pogledao gore…

Bili smo visoko na planini. Video sam Dragana koji je stajao na sredini puta. Vikao sam na njega da se skloni sa puta, ali on se samo smešio i rekao da ne brinem. Tada sam se setio svega, kako je završio na tom putu, zbog fatalne greške i odbijanja da se skloni sa otvorene čistine u zaklon. Čuo sam pucnje i pojurio da ga gurnem, odvučem sa staze. U vremenu do koga dopire moje sećanje, meci su zviždali oko mene, ali sam ostao nepovređen, a Dragan je pogođen u glavu, mrtav ležao na putu.

Ovoga puta nije bilo tako.

Nisam ni stigao do njega, rafal mi je presekao noge. Od šoka i panike, gotovo da nisam ni osetio bol. Uhvatila me je neka vrućina i vrtoglavica. Čuo sam glasove kako se približavaju, i nisu obećavali ništa dobro- jezivi vicevi o načinima na koji će me mučiti. Nije bilo ni Dragana više- izgleda da je otišao za ostatkom jedinice. Kao da smo u nekom suludom rimejku, zamenili uloge iz prošlosti. Uskoro će me dohvatiti bajoneti, i onda ću brzo poželeti da sam mrtav. Nešto sam osetio na licu, ali to nije bio bajonet, nešto me je njuškalo… lizalo po licu. Pas, retriver, sa dva krupna, topla oka. Iznad njegove glave, podiže se bajonet, i vrisnuh dok se spuštao prema mom licu.

,, Jeste dobro ? Bože, pozlilo vam je. Da zovem hitnu pomoć ? ’’

Gledala su me dva brižna, zelena oka, lice uokvireno bujnom riđom kosom. Devojka me je posmatrala iskreno zabrinuto, i to me je vratilo u stvarnost…ovu stvarnost.

Ležao sam pored klupe na autobuskoj stanici, moj novi drugar Smeško me je lizao po licu, a devojka ( reče da se zove Sara ) mi je pomogla da ustanem, objašnjavajući mi da sam naglo pao posle prelaska pešačkog, da sam vrištao, uplašila se da sam dobio neki epileptični napad. Gotovo sam zaplakao kada se ponudila da mi plati čaj, da negde na miru sednemo, i da dođem sebi.

Ne bih dalje o pojedinostima, izneću samo ono najbitnije. Smeško je i dalje sa mnom u stanu ( u mom tročlanom domaćinstvu koje sada čini i Sara ). Ni za šta na svetu ga se ne bih odrekao. Ne kažu uzalud- pas je najbolji čovekov prijatelj. A i Sara je kasnije priznala da mi je zapravo prišla zbog Smeška . Nije me to ljutilo- on je jednostavno tako delovao na ljude.

Sari naravno, nisam rekao celu istinu. Teško da bi poverovala da jedan pas može biti vodič… kroz nešto što ne mogu ni da imenujem, niti sam siguran šta je. Vremeplov? Više svetova ? Naš svet, u više univerzuma, gde jedan događaj ima beskonačno mnogo raspleta i završetaka ? Ne znam, niti mislim da ću ikada saznati. Smeško me nikada više nije vodio na put. Slutim da je shvatio da sam naučio lekciju. Nešto se odigralo kako se odigralo, izmeniti se ne može, jer bi promena srušila samo tkanje prostora i vremena. Nisi loš čovek ako posle toliko godina ne možeš da se setiš nečijeg lica. Učinio si sve što si mogao. Sada ostavi čeprkanje po prošlosti, mračne , stare fotografije- i živi. U nekom drugom svetu, u nekom drugom Univerzumu, možda i Dragan sedi pored nekog svog psa, misli na mene, i govori sam sebi kako život mora ići dalje.

Posle podnevne dremke, ispijam kafu, prija mi Smeškov dodir, pogled njegovih veselih očiju i mahanje repom. Namešta se pored mene, češkam ga po leđima, dobar je to pas. Na radiju svira moja omiljena stvar.

Ne prodajem nasmiješenog psa.



offline
  • pravnik
  • Pridružio: 06 Okt 2007
  • Poruke: 432
  • Gde živiš: Novi Sad

SF priča objavljena u webzinu HellyCherry :Dugine zmije

Ra-Tea se polako ulivala u rased između blokova stena. Osećala je grubi, smvrljeni materijal, čestice koje su je bockale i pružale otpor uljezu koji je nepozvan stizao u njihovo carstvo. Nije se obazirala na to. Sve u njoj je pevalo i treperilo, u iščekivanju dolaska Velikog. Čak i na ovoj dubini, njena istančana čula mogla su da registruju paniku bića na površini. Čula je topot kopita, kreštanje ptica, lavež pasa, uznemireni zov slonova, bezumno i besciljno zujanje insekata. Njene boje su plesale, razigrane, modra je prelazila u zelenu, crvena u vatrenonarandžastu, plava u modru, i sve se menjalo i povezivalo u čarobni vrtlog. Ra-Tea se protegnu, pažljivo izbegavajući oštre vrhove stena. Tiho je šaputala bebama koje je nosila u utrobi. Mili moji. Kada Veliki naiđe, biće dovoljno energije za sve vas. Moći ćete bezbrižno da zaplovite vazdušnim strujama, da se ulivate u stene i mešate svoje boje sa plamenim i zelenim odorama drveća...

Iz sanjarenja je prekinu potmuli zvuk. Počinje. Veliki dolazi. Posmatrala je hiljade, stotine hiljada malih lopti svetlosti koje su čekale duž rasedne ravni. Raomi. Dosadni mali paraziti. Ra-Tea je prezirala Raome, kao i ostale niže oblike života. Pamtila je reči učitelja, Or-Mea. Dugine zmije su najsavršeniji oblik života. Evolucija je, govorio joj je Or-Mea, polako odbacivala učaurene i beskorisne oblike života zatvorene u fizička tela i ograničena kožom, kostima i krvlju. Svi će oni izumreti. Budućnost pripada Duginim zmijama - inteligentnoj, bestelesnoj rasi. Raomi, te male loptice zvuka i svetlosti, samo su greška, tek nešto napredniji od zaostalih oblika života sa fizičkim telima, i ubrzo će završiti na smetlištu evolucije. Ra-Tea je shvatala da njen narod poseduje znanje i svest, ali teško su na svet donosili mlade i bilo ih je malo. Raomi su pak, nedostatak svesti i inteligencije nadoknađivali brojnošću.

Sada će se to promeniti. Posle bezbroj jalovih vremenskih ciklusa, Dugine zmije će konačno dobiti mlade. Ra-Tea radosno uskliknu. Blokovi se nabraše, pa skliznuše, ravan se pomeri, i božanstvo se oslobodi okova.

Udar je bio strahovit. Ne, ni Veliki. Najveći. Talasi i vibracije koje su se širile, cepale su kontinente, postojeće planine mrvile u mora, i uzdizale nove planinske lance. Energija je kuljala u svaki atom njenog bića. Boje su se radosno mešale. Ra-Tea je osećala da je dobila nešto jedinstveno, posebno. Or-Mea će biti ponosan. Koliko puta joj je govorio da inteligentna rasa ne može da propadne. Znanje uvek nađe put kroz Haos. Zadovoljstvo joj je bilo tim veće, što će baš ona biti spasilac svoje rase.

Iznenada oseti talas hladnoće. Na hiljade, na stotine hiljada malih loptica svetlosti i zvuka zabadalo se u nju. Vrisnula je. Užasnuta, prebirala je po svesti, po uskladištenom znanju. Raomi su oduvek kupili samo mrvice energije, otpatke, hraneći se duž rasedne ravni. Nikada se nije desilo da napadnu Duginu zmiju.

Ra-Tea je pokušala da se probije prema površini, ali bila je troma i spora; silna energija koju je upila otežavala joj je kretanje. Slabila je, brojnost parazita uzimala je danak. U poslednjem bljesku svesti, shvati da od bezbroj loptica raste novo, monstruozno stvorenje, i da će ono nastaviti da se nahrani i njenim bebama, i da je ništa što je učila i znala nije pripremilo na to.

Džinovska lopta, sačinjena od svetlosti i zvuka, probila se na površinu i lebdela nad vazdušnim strujama. Nije posedovala inteligenciju, samo instinkte. Jedan od njih je bio Glad. Svideo joj se ukus tog zmijolikog stvora šarenih boja. Odaslala je poruke manjim kopijama sebe - radnicima. Dobili su samo jedno zaduženje. Uloviti još zmijolikih stvorova. Nahraniti Kraljicu-Majku.

Milijarde, bilioni, trilioni svetlećih loptica krenuše u pravcu vetra, prateći poslednje udare i trzaje Najvećeg. Nakon toga nastupi iznenadna, gotovo svečana tišina.

Zvuk. Najlepši je zvuk odsustvo istog. U domovima Duginih zmija, više nije bilo nikoga ko bi poželeo tišinu.
***

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 550 korisnika na forumu :: 16 registrovanih, 2 sakrivenih i 532 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Battlehammer, botta, DucicM, hurmiza, ikan, Ilija Cvorovic, indja, ladro, MaksicZoran, Mixelotti, panzerwaffe, shaja1, strn, vlahale, voja64, zlatkoa987