Pošiljka vraćena - adresa nepoznata.

3

Pošiljka vraćena - adresa nepoznata.

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17812
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Prava , rasna priča,kakve se ni Tišma ne bi zastideo. Bravo kolega!



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Хвала. Не верујем да бих је написао, да нисам претходно прочитао твоју исповест. И да није одавно већ написана у мени.



offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17812
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Sve je već negde napisano i zapisano. Samo čeka pravi trenutak da iznikne.

offline
  • Pridružio: 13 Jun 2009
  • Poruke: 777

Pre svega budite svi srdacno pozdravljeni u prkos ovih nam tuznih dana.

Ovo je jedno vazno obavestenje svima u velikoj i cuvenoj dinastiji Lazic, Berdjan, Radovanovic, Lalic,
Beljinac, Spirkovic, Lazich, Korte, McCullen i Davey, povodom dole navedenog Pisma koje ce da bude
upuceno nasem Miletu/Milivoju, sto pre, da neceka.
Pismo ce da putuje u prvoj etapi preko Okeana, u Flasi, i kad naidje na Uragan, bice podignuto na Nebo.
Molim Vas lepo, procitajte to Pismo i javite mi sto pre ako zelite da se nesto izostavi, ili promeni, ili do-
da?
Najlepse Vam se zahvaljujem za Vasu saradnju, Vase misljenje i azurnost povodom pisanja tog Pisma.


Pismo Dragom nasem Miletu/Milivoju povodom naseg privremenog i neocekivanog rastanka, koji nas
je sve iznenadno i tesko pogodio.


Dragi Nas Mile, koji si nam svima jedan od najblizih, najrodjenijih, najmilijih i najdrazih rodjaka na Svetu!
Kao sto znas, tesko i nemilosrdno nas je sve, i tebe i nas, pogodila ova teska sudbina, da smo bili prisiljeni
da se prerano i bez oprostaja rastanemo privremeno, do ponovnog vidjenja.
Mi smo sigurni da nas nebi tako rano i iznenadno napustio, da si znao koliko je to tuzno i bolno za nas sve,
kao i za tebe.
Sudbina moze da bude teska i neizvesna, koja ce verovatno za svakog od nas da bude drugacija, ali na kra-
ju, nase ponovno vidjenje sa tobom nas sve ceka negde u buducnosti, bilo ranije ili kasnije u nasim zivotima.
To nam je najveca uteha, da cemo opet da se vidimo na Onom Svetu i da budemo opet zajedno sa tobom i
sa svim nasim najblizim, najrodjenijim, najmilijim i najdrazim.
Ovo Pismo ti salju svi tvoji/svi nasi, a ne samo ja. Verujem da su i svi drugi nasi imali to na umu da ti pisu
vec odavno. I ja sam se zaista sa ogromnom zeljom pripremao da ti pisem i da izaberem jednu najlepsu kartu/
razglednicu, koja bi nas oboje i sve nase rasplakala.
Hteo sam da te pitam o mnogim stvarima o tebi, kao na primer: Da li si imao lazer operaciju tvojih ociju
(i kada, ako jesi), operaciju koja bi napravila male kanale u tvojim ocima, koji bi omogucili odvodnjavanje oc-
ne tecnosti, sto bi sprecilo nagomilavanje te tecnosti, sto moze da prouzrokuje opasan pritisak na ocne nerve,
sto bi moglo da povredi ili da unisti ocne nerve i vid.
Molim te izvini ako ovo Pismo ima puno gresaka u gramatici ili staro-srpskom dijalektu i narocito u Mate-
matici. To je mozda zato sto ja nisam ni diplomirani profesor, ni narodni ucitelj, kao ti, koji si obrazovao vise
hiljada ucenika i ucenica sirom celog cuvenog Citluka, u Marinkovoj Sumi, gde jos uvek Cika Blazina najstari-
ja arhitektura celog tog kraja, jos uvek ponosno stoji tamo i pozdravlja ceo Svet u prolazu.
Hteo sam da te pitam it,da li ti je poznato sta se je dogodilo sa onom Kumicom, koja je prestala da odgova-
ra na moja pisma vec pre desetak godina?
Hteo sam da te pitam i to, da li verujes u Resurekciju/u ponovne (nove) Zivote, i da li verujes u Time Tra-
vel? Neznam za prevod u duhu srpskog jezika za to. Recimo da je srpski izraz Vremensko Putovanje. Veruje
se da to putovanje moze da ide u Proslost ili u Buducnost. Mogu da zamislim da bi ti verovatno izabrao da pu-
tujes u neizvesnu i misterioznu Buducnost, jer se neplasis opasnosti! Zar ne?
Ja mislim da se mozda niko od nas nikada nije golemo zamerio sa tobom, ali ako i jeste, ako se slazes, neka
bude sve oprosteno u Proslosti, kao i u Buducnosti!? OK?
Izgleda da i za nas sve vaze isti nepisani zakoni Prirode, kao i za Velikog Pesnika:
Mlogo hteo, mlogo zapoceo,
Cas umrli ga je omeo.
Ali izgleda da ti nepisani zakoni Prirode nisu tebe, Junaka, uopste ni zabrinjavali, ni zastrasivali! Bravo,
Mile!
Svi tvoji te najsrdacnije pozdravljaju i rado te se secaju Vecito: Majka Smiljka i Otac Blagoja; Milica i
Zivko (Zilijan!), Zoran i Tanja i Irina; Milanka i Andrija; Stanko i Natasa i Uros; Ranko i Mila i Ivan; i
Snezana; Ljiljana i Lune; Sanja i Stevica; Darko i Masa i Beba Masa; i Nemanja; Kristina i Boban i Anja i
Sara; Tetka Dragica/Karolina i Cika Stevan; Srecko/Joe?Joseph i June; Vicky i Bill i Tina i Joshua i Robert;
Jeanne i Pat i Paddy; Karolyn i Rex i Gunnar i Jayde; Slavko (sr., l. i p.).

Postscriptum: Mile, da li si svestan toga i sta mislis o "Life after Death" (Zivot posle Smrti)? Neki tvrde
da su iskusili u zivotu tzv. "Out of Body Experience" (To je kad se desi da se Dusa nadje
izvan Tela).
Da smo blize, dragi nas Mile, pricali bi jos mlogo vise o svemu, zar ne?
P.S.: Mile, to je bio samo Prvi Deo naseg Pisma. Nastavice se (tj. Drugi Deo), u skoroj Buducnosti.

Drugi Postscriptum: Nazalost nismo imali E-Mail adrese od svih u nasoj Velikoj Dinastiji. Zato se izvi-
njavamo i molimo Vas da na neki nacin dostavite svima po jednu kopiju ovog Pisma za
naseg nam nezaboravnog Milivoja, bez koga ni nasi zivoti nece nikad vise da budu kao
Nekada, u srecnijoj proslosti, koja je trajala samo do 14. januara 2010 god. Anno Domini.

offline
  • saten  Female
  • Legendarni građanin
  • Zvezdočtec... :)
  • Pridružio: 05 Jan 2008
  • Poruke: 3133
  • Gde živiš: Montmartre Quarter :)

Napisano: 29 Mar 2010 23:14

Kada sam poslednji put pisala ovde, ponadala sam se da neću morati skoro... Kakav dan... Počeo je krajnje bezazleno, ko bi rekao da će ovako da se završi... Dok lenjo sedim u odeljku za dežurne učenike i posmatram decu koja se ispred igraju lopte... A onda mi mir remeti drug iz razreda koji besno istrčava iz zgrade.... Istrčavam za njim... On u besu baca telefon... Zvali suga iz njegovog sela, njegovom tati nije dobro... Čak je i policija kod njihove kuće, tako su mu javili... Nikome od njih nije ni na kraj pameti šta se dogodilo... On besan odlazi...Ulazim zabrinuta, vreme je da se zvoni za početak sledećeg časa... A potom 45 minuta neke tenzije... Zatim dolazi drug

-E, jeste li čuli?
-Šta?
-Mladenov tata se obesio.

U tom trenutku sve je prestalo da postoji... Vreme, ljudi, prostor.... Sve se srušilo... Sve se poremetilo... A onda masa ljudi na hodniku, odmor je... Neki se smeju, neki čavrljaju, ali nikome nije ni na kraj pameti da je tamo neko negde ostao bez oca... Treba da se okupimo i da odemo.. A da li da odemo? I šta da radimo ako to bude negativan potez... A opet, sigurno će mu značiti.. I odlučili smo se da odemo... I dobro smo uradili...

U autobusu, naravno gužva... Gledam kroz prozor a misli mi se roje...
Šta da mu kažem...I da li postoje reči koje bi mogle da ga uteše... Stižemo i do njegove kuće... Malo me je strah od njegove reakcije... Prilazim mu i shvatam u kakvom je položaju... Zagrlim ga, trudim se da ne zaplačem, izjavljujemo i ostalim članovima porodice... Ponudili su nas da sednemo unutra,ali ja sam morala na vazduh... Nekako mi je prijalo to što je zahladnelo, i tako smo sedeli u dvorištu i on se otvorio... Počeo je da nam priča.... Koliko je samo tuge izbijalo iz njega... A onda nam je prišla njegova sestra... On je zanemeo... Sklapam oči... Osećam da moram da to uradim... Udahnem duboko, prilazim mu i odvlačim ga od otsalih... A onda krenem da mu pričam, pažljivo biram, trudim se da sve što imam kažem a da što manje boli... A znam kako će on biti stub porodice, a tek treba da napuni 18.

Sve opet nestaje... Vreme, ljudi, prostor, ...

Dopuna: 31 Mar 2010 22:37

Juče je bila sahrana.... Bila sam razočarana na sebe... Besna na licimerje koje je bilo iskazano kod nekih ljudi, počev od onih koji su onako mrtvi pijani došli na sahranu, preko lažnih prijatelja koji su iskazivali tugu po potrebi... Besna na Boga, jer više nema ko da brine o ženi i petoro dece koja su ostavljena na milost i nemilost životu...

Kada sam mu prišla ponovo da mu izjavim saučešće, suze su mi navrle na oči, njegov pogled pun tuge me je uništio... Bilo je puno bolnih momenata: plač majke pokojnika, plač dece, i momenat kada sam prišlada bacim zemlju u raku... Kao da sam tek tad postala svesna... Kao da do tada nisam verovala... Sahrana se završila i mi smo se vratili da odradimo radni dan.. U meni je opet kuljao bes... Zar nismo mogli da ostanemo sa njim... To bi mu mnogo značilo... Ali ne, ipak je radni dan bio važniji... MA sigurna sam da bi cela treća godina pristala da odradi neku subotu... Ovakve stvari se ne događaju često... Ali dobro...

Neka je pokojniku laka crna zemlja!

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 481
  • Gde živiš: ...pod zvezdanim krakom...

Draga Bako...

Javiše mi jutros da si hitno morala da odeš...pa kud tako brzo,nisam stigla ni da se pozdravim sa tobom...
Ali dobro ja razumem...pa sam zato rešila da ti pošaljem ovo pismo,samo da ti kažem ono što nisam stigla...
Nemoj slučajno da misliš da je ovo oproštaj,ja se nikada ne opraštam sa ljudima koje volim...a znam da ćemo se sresti opet nas dve...
I opet ću se igrati sa tvojim štapom...i gaziti cveće dok berem drugo cveće iz tvoje bašte a ti ćeš me grditi...
Žao mi je samo što ti nisam više cveća izgazila,odrasla sam znaš pa nekako nisam stigla...

Ne znam koliko mogu da ti kažem,evo uz ovo pisamce ti šaljem puno radosnih osmeha,da možeš da staviš jedan kad ti budemo nedostajali...

Šaljem ti krpicu za naočare da možeš uvek da nas gledaš....ali lepo i čisto a ne kroz prljave naočare...bože svašta...

Šaljem ti kesicu medenih srca...da kad god budeš jela,setiš se koliko te srca ovde voli...

Hvala ti za svaki trenutak,grdnju i osmeh...
I ne plačem...velika sam...veliki ne plaču...ne brini za mene...snalazim se ja...znaš ti mene...knjige u ranac,osmeh na lice i flašica vode...pa u svet...
Snaćiću se...
Samo ti meni budi dobro i ne brini...
Voli te tvoja praunuka Zagrljaj

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17812
  • Gde živiš: I ja se pitam...

PETAR JEVTOVIĆ , PROVANSALSKI BISER

Jesen je, šta da ti kažem Ana?
Eto, sada kiša ne pada
Ali u duši vraški je bolno
Začudo, prazne su mi oči.

Jesen je, i žute reči ostaju
Kao nemi listovi
Na ovome stolu

I danas, na mome pragu
Nema nikakvog gosta
Sivilo umesto bola
Sivilo umesto bola

Jesen je, šta da ti kažem Ana?
I sama valjda vec shvataš draga
Nisu potrebne ni neke reči
Ovo je surovo vreme

I danas, na mome pragu
Nema nikakvog gosta
Sivilo umesto bola
Sivilo umesto bola


Burjan je deo grada koji je nekada bio duboka periferija; čak je i ime dobio po obližnjem selu na kome su sada imanja Burjanaca. Selo je , pak, ime dobilo po jednom čudnom barskom cvetu koji se brani od berača time što pusti neprijatan miris kad ga dodirne neko. Pola njegovih stanovnika ima po svojim dvorištima ambare, štale, konje, krave i sitnu živinu. Selo, takoreći, a na dohvat ruke od centra.
U takvom okruženju rodio se biser srpske poezije, moj drug Petar Jevtović. Zašto i kako su dva čuvena lekara , Dobrila i Dule, odabrali da baš tu žive, sam bog zna. Dobrila je rođena u čuvenoj smederevskoj porodici Davidovića (onih Davidovića što su u Srbiju doneli štamparstvo i novinarstvo), a Dule je bio rođeni Beograđanin. Došavši u ovaj musavi polu-grad, svejedno im je bilo gde žive, samo da je mirno. Čak i tada, početkom pedesetih godina njh dvoje su imali automobil. U ruralnom Burjanu komšije su ih prihvatili kao simbol prestiža i napretka tog dela grada; ‘’eto, bože moj, jedna lekarska porodica živi ovde, pa šta joj fali...’’. Pera je bio jedinac i sve što je zaželeo , imao je ...osim sreće. Za njim je, kao usud, celog školovanja ,išlo njegovo poreklo koje se u Srbiji ne prašta (dete lekara, dakle – ‘’lako je njemu’’). Pokušao je u mnogim oblastima da se dokaže pred surovim đačkim kolektivnom, ali svuda je bio ismevan. Onda je našao sebe u jednoj , za to vreme i taj kraj, ženskoj disciplini – pisanju poezije. U vreme kada su poeziju objavljivali ‘’državni’’ pesnici, njemu su roditelji od sve tanjeg i tanjeg bogatstva plaćali štampu zbirki poezije.

U kući Jevtovića dugo su se okupljali ljudi iz tadašnjeg ‘’džet seta’’. Mi, naravno, nismo imali pojma da se to tako zove, ali subotom smo u prostranom dvorištu Jevtovića mogli da vidimo goste kakvi su bili Milivoje Živanović, Živka Matić, Đorđe Marjanović, Olivera Marković, Dragan Zarić, Boris Bizetić i mnogi drugi. Lokalne političare i da ne spominjem. Ono što bi se zvalo ‘’party’’ kod Engleza, Jevtovići su priređivali za svoje prijatelje iz Beograda pokazujući im da se i u ‘’provansi’’ može lepo živeti.

Onda je, kao u pričama Edgara Alana Poa, ta porodica, pa i kuća s njom, počela da propada. Najpre su se Dobrila i Dule razišli, a onda su počele da pristižu nevolje, izdaje zdravlje i slične muke. Namnožili su se i novi lekari, pa više taj par nije bio legendarni, ni svemoguć, već samo još dva lekara u masi samoupravljača. Petar je s pogrešne strane prihvatio prednosti sina-jedinca pa od školovanja, fakulteta i posla nije bilo ništa. Pisao je i dalje poeziju, vrteo se u ‘’krugu dvojke’’ i u ‘’bermudskom trouglu’’, prodajući za male pare svoju poeziju. Jednog dana je sreo mladog zanesenjaka, Gordana Balabanića, kome je poklonio svoje stihove o Ani i tako je nastala jedna od najlepših balada srpskog jezičkog prostora. Momo Kapor je godinama na ''202’’ započinjao svoju emisiju baš tom pesmom. Dok je bilo para za sve, moglo se i tako živeti. Onda su roditelji poumirali , stigle su godine za koje smo posle utvrdili da su ih ‘’pojeli skakavci’’ i Pera je ostao na vetrometini. Od poezije se ne živi, a i ono malo kirije što je dobijao od stanara brzo se potroši. Peru su stigle besane skadarlijske noći, spavanje po bircuzima, staničnim čekaonicama, a najviše ga je grizla neizvesnost. Dok su njegovi drugovi odavno već školovali decu, studente, on je čekao nekakvu penzijicu od svoje majke i živeo od danas do sutra. Povremeno bi živnuo kada bi se neko, na nekoj radio stanici setio da pusti pesme za koje je on napisao poeziju. Izmoren životom i nespremnošću da se sudari s njegovim izazovima, završio je u duševnoj bolnici.
Moj drug Pera bio je veliki pesnik, Svi smo mi pisali poeziju, ali on je poeziju udisao, živeo s njom. Sada bih mu to rekao, ali sada je stvarno kasno. U subotu, 19. juna njegovo trošno telo progutao je plamen krematorijuma u Beogradu. Kad dobro razmislim, njemu moje priznanje i nije bilo potrebno. Pera je znao šta je poezija. Vratite se još jednom na početak teksta i pročitajte ove genijalno jednostavne stihove. Toliko jednostavne da je čak i balada koja ih je ovekovečila dobila svoju rington verziju. Ne verujem da je to Pera ikada saznao, a nije ni važno. Na kraju uvek ostane poezija.

offline
  • Pridružio: 13 Nov 2008
  • Poruke: 88

DANAS

Moj drug Goran, kuća mu preko puta,
rasli smo zajedno više od pola veka,
dve je godine mlađi, ja mu bio ko brat.
ima mlađu sestru Suzanu, zvali smo je seka.
Danas je moj drug predao svoj rat.

A kad smo klikere i tapkanje sličica prevazišli,
finte na kartama mu krišom pokazivao.
Čuvao ga i od starijih mangupa štitio,
učio ga kako se pije vinjak a kako vino ispija,
i da bez sifona sode, nikada u kafani ne seda za sto,
sifon ti je za zlu ne trebalo, a i bez njega piće ne prija.
Mnogo sam se puta za njega tukao i učio ga kako se tuče,
moralo je tako tih godina jer nas u školi to nikada ne nauče.

Na prve žurke ga vodio i curice mu nabacivao,
i da bi kod njih ispao dasa, za prve Leviske ga vodio u Trst.
Zaspao juće po podne, rekoše, umoran bio,
i ne znam, zaista ne znam, jel nešto usnio,
juče mu kucalo srce, kucalo pa stalo, zauvek zaspalo.
A danas, ..., jak je prolećni vetar duvao,
danas sam ga natopljen bolom do groba nosio,
a sin mu nosio krst.

09 April 2011.

--------------------------------------------------------------
Bili smo klinci, osnovci, ja tek upisao gimnaziju, istovarali vagone cementa, brasna, drvene trupce, aluminijumske ingote za Nissal, na Banjskoj zeleznicxkoj stanici, bili nadobudni jaki, cini se nepobedivi. Porodice radnicke, nije se imalo, radili za par farmerica i po koju kosulju i uvece za muziku u nekoj od kafana u Banji. Puni ideala! A onda teske godine, nije se snasao, ratovi u Jugi, sankcije, gubitak posla, pao je u bedačinu, povuko se u sebe i ...život ga prevario , od ove ga prevare nisam sačuvati mogao i prica se zavrsila!
-----------------------------------------------------------------------
Bio je sam u kući tog popodneva, našao ga sin pred veče kako leži na leđima pored kreveta. Jednom se rukom držao za krevet, a druga ruka i glava okrenute prema otvorenom prozoru. Oči mu bile suzne, izgleda da je plakao gledajući poslednje zrake popodnevnog Sunca. Srešćemo se druže. vreme će nam udesiti susret, do tad počivaj u miru, sada si na sigurnom mestu, bez tereta, briga i bola. Sada stvari imaju sasvim nevažne oblike osim slika koje si poneo sa sobom!
--------------------------------------------------------------------------------
Molim Vas, živite svoje živote, živite ih danas i danas ih delite sa drugima. Možda će sutra, jednog dana biti nedostižno, a mnoge reči će ostati ne izrečene!

Vaš. Bane Damnjanović, 10 April 2011.

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17812
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Господин Бивши човек

Некада су у Србији постојали градови. Сходно томе, било је и грађана. Данас градова више нема јер су површине и просторе омеђене бетоном, асфалтом, стаклом и неоном у међувремену заузели, боље речено окупирали, људи уз чије порекло и карактер се може свашта дописати, само не и то да су грађани. Шта се догодило с грађанима? Има их, наравно, али повукли су се тамо где су најсигурнији, где рустикалност и простаклук не могу да стигну тако лако - у дворишта са орахом и липама, у собе у којима се још увек чува намештај из претходне три или четири генерације. Старинске комоде, велики ормари за чије померање су потребна бар четворица снажних , огледала са шлифованим ивицама и гравурама... Има, дакле, грађана, још увек али се простор за њих све више сужава. Зато су њихове оазе све драгоценије.

Разочаран? Да, али не превише јер би ми онда сваки дан био неподношљив. И овако није баш за хвалисање, али ја се борим. Пливам и држим главу изнад воде, трудећи се да не потонем , избегавајући баруштине и блато. А то је све теже. Пишем стога о човеку који није на овај начин пристао да наруши своје грађанско у себи и на себи. Током година та реч, ''разочарање'', код мене губи ону димензију коју сам као младић имао јер сам у међувремену схватио мотиве многих несрећа. Мој другар, господин Грађанин, временом је постајао бивши човек, управо оно чему се шармантно цинично годинама подсмевао. Решио је да се искрца из тог воза и убио се. Да се убио тада, када је наше пријатељство било у напону снаге, а његов утицај на мене велики, огорчен бих га псовао над отвореним гробом, како се дрзнуо да нас остави, да сруши илузију да је свемогућ и да му ништа није тешко...А таквог човека нема. Мој добри Мића, интелектуалац и шмекер, онај фини ''пропали студент'' који је студирао књижевност и живот упоредо, а онда се посветио трговини (књигом, али ипак трговини), изгледао је и понашао се као да за њега не постоји проблем који се не да решити. И није ствар у томе да је хтео само мене да импресионира. Њега су уважавали и његови вршњаци, а и старији. За то што није завршио факултет, у прованси увек постоји оправдање ;ја сам једном приликом написао јетку, духовиту цртицу под насловом ''Балада о пропалом студенту'', бавећи се на мој начин генезом, стварањем, митологијом и иконографијом социјалне сподобе познате под именом ''пропали студент''. Наћи ћу негде ту причицу, сигурно ће вам се свидети; посветио сам је мојим ученицима у гимназији, да знају какав пут треба да заобиђу . Дакле, није људима сметало то. Сметало им је то што је увек имао довољно новца у џепу, што је сваки проблем решао надмоћно, с философским миром, што је увек носио кравату и наочари за сунце и био господин. Прави, онакав какви би данашња ''господа'' хтела да буду... А не могу. Нису рођена с тим. Е, Мића је био рођени господин..из старе грађанске породице, из велике куће са жалузинама, орахом у дворишту и недодирљивошћу оних сеновитих улица у центру града. И , гле чуда. Он, такав шармантан, надмоћан и убедљив, оженио се једном прагматичном сељанком . Она је, својим урођеним смислом за прилагођавање, покушавала да га у томе прати. Ко је на кога више утицао - не знам, али ми се чини да је Мића, бар пред нама, другарима, показивао да ништа од његове грађанске слике није оксидирало нити се окрњило. Зашто се с њом оженио, бог свети зна, а ми га никад нисмо питали. Изгледали су као сложан пар. А онда је у овој лудој држави све кренуло низбрдо , плате су пале на пет марака и књиге нико више није куповао. Кћерка му се удала за неког муслимана из Босне, избеглицу (!), а син је направио политичку каријеру. Мића ту, изгледа, није видео себе. То више није био свет у коме би његово господство изгледало логично и пристојно. Покушао је да од нас, својих другара, затражи помоћ али му то није ишло од руке. Није навикао. Нисмо ни ми навикли на то да је Мића немоћан, да не може да се снађе, да у некој ситуацији не препознаје себе. Дан за даном, упркос свог господског, достојанственог отпора ,Мића је упадао у живо блато околности које су биле све, само не достојанствене и људске. Нисмо чак ни могли да видимо како пропада јер је он сачувао бар то мало достојанства повукавши се у последњу тврђаву - своју радну собу препуну књига. Када се коначно уверио да ни у том азилу више нема места од растуће буке спољног света, узео је револвер. Обријао се, обукао најбоље одело, сео у стару, бидермајер фотељу и повукао окидач.
Сад Ви мени реците - да ли сам истински у њега разочаран? Многе људе су убиле околности, али је истина да им омчу нико други није ставио на главу, нити било ко други повукао окидач. Сами су то радили, а има нас много који смо изабрали другачије, вероватно теже решење - да живимо. Мића је хтео да живи, али не као бивши човек. Била је то линија преко које никако није могао да пређе. Жив.

offline
  • $elena 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 15 Apr 2011
  • Poruke: 572

Sirius ::
Сад Ви мени реците - Многе људе су убиле околности, али је истина да им омчу нико други није ставио на главу, нити било ко други повукао окидач. Сами су то радили, а има нас много који смо изабрали другачије, вероватно теже решење - да живимо. Мића је хтео да живи, али не као бивши човек. Била је то линија преко које никако није могао да пређе. Жив.


Nije poruka koja se lajkuje, ali nekako nema mesta ni komentaru. Sad
Možda ima mesta odgovoru na pitanje да ли сам истински у њега разочаран?
Možda.

No, po tišini u sebi prepoznaješ istinu.


Svaki put kad se vratim temi Pošiljka vraćena - adresa nepoznata. setim se da je bila jednom jedna zemlja.
Setim se poštanskih marki, pozivnih brojeva, poštanskih brojeva, radnih akcija, izgradnje puta i bratstva-jedinstva.
Bila jednom jedna zemlja.
Nikako da se naviknem na činjenicu da je više nema.
Po prirodi stvari, što sam starija to je manje onih uz koje sam odrasla. Nekako živim s tim.
Samo nikako ne mogu da se naviknem na istinu da sam promenila četiri Države, a da sa mestom boravka nisam iskoračila iz svog Grada.


Dve godine nisam upakovala , niti poslala pošiljku.
Adresa mi je poznata, ali ... ali ... nema ko da uzvrati.

Citat:
Дан за даном, упркос свог господског, достојанственог отпора ,Мића је упадао у живо блато околности које су биле све, само не достојанствене и људске. Нисмо чак ни могли да видимо како пропада јер је он сачувао бар то мало достојанства повукавши се у последњу тврђаву - своју радну собу препуну књига. Када се коначно уверио да ни у том азилу више нема места од растуће буке спољног света, узео је револвер. Обријао се, обукао најбоље одело, сео у стару, бидермајер фотељу и повукао окидач.


Zastrašujuće poznat, prepoznatljiv i strahovit prizor.
Kad shvatiš da život nije spisak lepih želja, da ne može ovde, da ne može sada, da nije dovoljna volja, da više nema nekih tebi suštinski važnih ljudi, da se sve menja, a patnja ostaje i da prijatelji odlaze, a neprijatelji se gomilaju, da su te izdali, ostavili, prevarili, obmanuli i da je čovek nepredvidivo smrtan i da ne može sa sigurnošću tvrditi čak ni to šta će raditi večeras ...pred tobom je delić sekunde za odluku hoćeš li svoju spoznaju uredno zapakovati , poslati i rizikovati da bude vraćena ili ...ili je zaokružiti u epitaf.
Život je rizik, a smrt uvek izvesna te joj ne moramo žuriti u zagrljaj.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 932 korisnika na forumu :: 50 registrovanih, 6 sakrivenih i 876 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, A.R.Chafee.Jr., aljosa7, aramis s, ArmyBoss, babaroga, Bane san, Ctrl x, darcaud, DARKMEN22, djordje92sm, dozorni, dragon986, ekser222, Gargantua, Georgius, goxin, havoc995, helen1, Jovan Nenad, Kiki2004, krlebgd77, Leonardo, LUDI, mane123, MB120mm, Mercury, Mihajlo, mk, nenad81, Pohovani_00, repac, RJ, Roman, royst33, S-lash, Sale.S, Simon simonović, Snorks, stegonosa, Toni, vasa.93, VJ, Vl veliki, Vlada1389, zexoni, Zi0mek, zuxbg, |_MeD_|, 223223