Pošiljka vraćena - adresa nepoznata.

2

Pošiljka vraćena - adresa nepoznata.

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

З Е К О

Звали смо га "Зеко" због презимена. Успешно се одупрео покушају да постане још једна безимена жртва усмереног образовања, и то на два начина:
1. Уписом на трећу годину средње школе (правно-биротехнички смер), пошто је "искористио" околност да је "први изнад црте" одустао последњег дана, и
2. свакодневном тежњом да постигне и одржи оригиналност.

Због првог начина, морало је и да се претрпи. Током завршне две године средње школе више пута су му поједини професори, корећи га због немирног духа, спочитавали околност да, ето, захваљујући њима, он ужива благодати "ексклузивног школовања". Забога, да ОНИ нису показали разумевање (можда и зажмурили на једно око), Зеко не би ни био са нама. Због другог начина имао је још више непријатности. Није он био нека "ексцесна појава" - само је отворено износио своје погледе на свет, наставу, професоре, дешавања... Нетом установљени систем образовања, са лепим изгледима да оствари потпуну запарложеност, такве није трпео.

Још један, трећи начин изласка из света неслободних креатура Зеко је, на жалост, остварио после четири године. Није дозволио да буде жртва система, али је постао добровољна жртва на олтару љубави. О томе на крају.

На то да још у почетку постанемо добри другови, вероватно је утицало више момената: околност да су нам родитељи били просветни радници, склоност ка поезији и философији, сличан музички укус, врста девојака које су нам биле блиске срцу, истоветна размишљања о испразности оне друге, "шминкерске" врсте... Обојица смо на исти начин задобили наклоност професора српског језика и књижевности. Испрва тихи, неспремни на "бодење очију" помоћу два високо подигнута прста, нисмо оставили баш неки утисак на сувоњавог двометраша крупних очију и великих уста. Ценио је залагање на сваком часу, јављање (макар и без већег повода и основа), "спику"... А ми смо проговарали само када смо били прозвани, трудећи се да у излагању не правимо "салату од речи". И, дакако, прве оцене нису биле сјајне. Мање због начина њиховог устврђивања (јављање "другарица и другова", и предлагање оцена за друге - ту је још било неке солидарности, па смо листом предлагали добре оцене), више због професорове "завршне речи", који је предложене оцене неумољиво кориговао, а корекцију немилосрдно оправдавао пред свима. Тако Зеко и ја испадосмо "незаинтересовани, неприпремљени за час, одсутни...". Дирнуо је у осињак!

Уследио је другарски договор, да професору опонирамо кад год је могуће и основано, и износимо аргументе за сопствено мишљење. Да ни по коју цену не дозволимо "поклапање". И почесмо да остварујемо договор. Сачекамо бујицу речи "припремљене" другарице, кратку похвалу професора са додатним освртом на дело чија је обрада била у току, а онда се "шмекерски" јавимо. Избор речи нам је намерно био мало слободнији, али без вулгарности. "Подвлачили" смо места из књижевних дела на која нико није обраћао пажњу, и осветљавали га нашим светлом из нутрине. На пример, "Лелејску гору" М. Лалића смо просто "сахранили": устврдили смо да је роман морао бити краћи да би био квалитетнији; да укупан збир различитих речи у роману стиже тек до половине речи употребљених у Гетеовом "Фаусту"; да једини веродостојни и уметнички опис постоји у натуралној сцени убиства бика и пијења његове крви; да искључиво од човека а не од околности зависи да ли ће постати животиња у "ненормалним" ситуацијама... А тек шта смо порадили од једне песме албанског песника Есада Мекулија! Уз оцену да прокламовано братство и јединство баш и не мора да достиже размере улагивања и лажног величања, сасекли смо и песму и аутора. Професор, који је претходно, од више могућности, изабрао почетне стихове ове песме за тему првог писаног задатка ("Погледе мој, крени из очију, заиграј у зеницама поколења"; ту се нисмо баш прославили), само је трептао. Није налазио против-аргумент за наша тврђења о наивним описима и сликама у песми, о слабој (скоро никаквој) уметничкој вредности, о завршним стиховима који указују више на једнонационално окупљање него на општечовечанско зближавање, и сл. Ипак, морам да истакнем да профа није показао сујету и љутњу које смо очекивали. Постепено је прихватао наш "ангажман", и чак нас охрабривао у таквим настојањима. Тако да смо до краја школовања били ослобођени обавезе сталног јављања, с тим што би завршни час посвећен неком књижевном делу био претворен у трибину опонирајућих мишљења.

Уз Зека сам пропушио, и опробао сласт пива из продавнице које са пије уз сеновити зид школе. Проблему "љубавног" троугла приступали смо са философске стране: То што сам се ја "заћорио" у Светлану, она у Зека, док је њему било свеједно, било је тек једно од искушења која испробавају ум, карактер и дух. Устврдили смо, такође, да Ружичина спремност на мажења може да доведе до остварења, али да неће бити већа штета уколико ту спремност искористи наш друг Ђоле. Што се касније, на екскурзији, и потврдило. У смислу (не)постојања штете.

Брзо су прошли дани нашег школовања. Крупнооки Зеко је само у једном периоду (распуст на крају треће године, који је у првом делу провео обављајући физичке послове због одлуке да уштеди за одлазак на море) одустао од своје фризуре a la Beatles. Када се појавио на почетку четврте године кратко потшишан, преплануо и изражених мишића, деловао је као неко ко је беспоговорно прихватио зов природе. Но, убрзо је "битлсовка" опет израсла, а вратила се и потреба за дрндањем по акустичној гитари. Завршни час из философије професор (родом из Губеревца, чувен по доласцима у школу на трактору) провео је у убеђивању нас двојице да упишемо Философски факултет. Слобода, дух, самореализација... Слободу, и поред јаке жеље, нисмо искусили - околности су однеле победу...

Зеко је уписао Правни факултет у Београду, ја онај (тада још реномирани) у Крагујевцу. Неки професори су нам били заједнички. Све ређе и ређе смо се виђали. Тамо, у велеграду, треснула га је љубав по сред срца. Након првих испита, које је са лакоћом положио. Погодила га неопозиво, и тешко. Још теже, пошто је девојка била наркоман. Све сам то касније чуо. Када је било више него касно.

Последњи пут сам га видео на неколико дана пре краја. На железничкој станици у нашем Краљеву, увече. Ја шинобусом из Крагујевца, он у ишчекивању брзог воза за Београд. Поздравили смо се срдачно. Није могло да прође без његове опаске (мамицу ли ти ј...м, како си израстао!); и ту, сасвим на кратко, први пут ми је натукнуо нешто о "наје..вању" у војсци, и животу. Очи су му точиле тешку тугу. Позвах га на пиће у оближњем ресторану, али равнодушни глас из станичног озвучења је тада обнародовао на који колосек стиже Зеков брзи воз. Поздрависмо се, уз договор да се обавезно видимо кроз пар дана.

Кроз пар дана уприличена је Зекова сахрана. Вратио се, искористио одсуство родитеља и млађе сестре, отишао на кућни таван са флашом ракије и ужетом. Нашли су га обешеног; ноге, савијене у коленима, додиривале су под. У руци чврсто стегнута празна флаша. Незванично, гушење је трајало, и трајало... Тужну вест јавила ми је другарица, коју смо обојица сврставали у "шминкерке" - њен раван и туп глас одјекнуо је попут тешког бата у мојој души. Спустио сам слушалицу, и остао дуго у стојећем положају. Сестра ме је уплашено упитала: "Бато, шта је било?" Тек тада, у немогућности да пустим глас из грла, осетио сам да сам обливен сузама. Прокркљао сам само: "Зеко", и сручио се на кревет. Ноге више нису биле моје.

На сахрану је дошло цело наше некадашње одељење. Венци, говори, сузе... Зеков отац, "партијац", инсистирао је на споменику са петокраком. Сетио сам се наших разговора на ту тему, исмевања "напредних другова", и осетио сам мучнину. На крају, када су прве грудве земље почеле да добују по дрвеном сандуку, из груди до тада тихе и повијене мајке чуо се јецај: "Немојте земљу! Немојте да бацате земљу! Покријте га цвећем! Цвећем покријте мога сина!" Био сам један од ретких који није заридао. Мислим да сам тада био сасвим другде. Сузе су ме стигле сутрадан. Гледао сам одсутно неки руски филм, у коме мајка при крају сахрањује сина и пева над његовим гробом. Засврбео ме образ; прсти леве руке, згрчени у намери да ублаже свраб, осетили су мокро. Неколико минута је било потребно да до свести стигне разлог влажних образа, и прстију.

Зеко, наздрави Сократу и Пушкину у пределима где вам се душе вију! Ziveli Њима првима. Потом Ленону. Осталима - по избору. Не претеруј. Сачекај да заједно одлучимо ко има првенство. Нећемо заборавити никога, а времена ћемо, хвала Богу, имати на претек.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 18483
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Evo jedne priče koju posvećujem jednom duhovnom mrtvacu i mislim da ima mesta za nju na ovoj temi. Uostalom, pročitajte, mnoge delove ćete lako prepoznati.

Zabranjeno pušenje u filmu prljavo kazalište, idioti ...

Novi naraštaji koji su, brže-bolje porasli i osvojili duhovni prostor, ne moraju da veruju u ovu priču, ali sve u njoj je istinito, odnosno - dogodilo se.

U našem gradu, koliko god da to zvuči fantastično, nekada, ne tako davno, održavali su se javni skupovi koji se u istoriji sociologije zovu kratko rok-koncerti. Kao u bajci s ružnim krajem. Skoro za Riplija, ili bar za Marfija. Stvarno su u u Milošev grad na Velikoj Moravi krajem druge polovine dvadesetog veka pristizale redovno rok-grupe u sklopu svojih jugoslovenskih turneja. Bili smo nezaobilazni u toj rok-geografiji. Sad bih ukratko objasnio šta je to rok-koncert: to je kad četiri do šest (retko više) momaka donesu pojačala i instrumente u prostoriju koja se zove dom kulture ili , mnogo češće, na otvoreni prostor – stadion malih sportova ili pravi, fudbalski stadion. Tamo se okupi ne manje od hiljadu mladih ljudi u džinsu . Za njih je bilo karakteristično da su jednu drugu pojavu, čovekolike spodobe sa muzičkim instrumentima, zvali ’’narodnjacima’’ . Njih nisu slušali ni na svadbama, a da na ulici ih svakako ne bi primetili. Da su narodnjaci ležali mrtvi po ulicama, ni tada ih ovi mladi ljudi u džinsu ne primetili, već bi se saplitali o njih.
Vratimo se na dotični događaj. On se tipično nastavi na sledeći način: iz ozvuke od bar pet hiljada vati otpraši se svojska svirka, gde publika i rokeri zajedno prave repertoar i pevaju. Sve to, naravno, uz gajbe piva. Od uspomene na to veče živi se sledećih petnaestak dana kada ponovo dođe neka druga poznata grupa ili se skokne do prestonice u kojoj su , gle čuda, u to vreme nastupali Džo Koker, Dip parpl, Bed Kompani i drugi...Posle koncerta rokeri bi sišli s bine i družili se sa svojim prijateljima koje nisu zvali obožavaocima, jer smo svi već tada znali da se samo bog obožava...a rokeri se gotive, poštuju, vole...
Ovo objašnjenje napisao sam za novu, turbo generaciju ljubitelja ’’muzike’’. Mnogi već ne znaju niti su čuli šta znači Samostalni muzički ansambl Kragujevac, odnosno Smak. Mnogima je Točak asocijacija na deo prevoznog sredstva, a ne gitarsku legendu. Krenuću dalje u rok istoriju: ’’Divlje jagode’’, ’’Haustor’’, ’’Kadilak’’, ’’Tajm’’, ’’220’’, ’’Niški Daltoni’’, ’’Siluete’’, ’’Elipse’’...
Još jedno objašnjenje za novu generaciju ’’konzumenata jevtine zabave’’, odnosno šunda i kiča: postojale su po srpskim gradovima i prostorije koje su se zvale diskoteke; ne, ne folkoteke. U njih nisu mogle , čak ni kao posetioci, da svrate tadašnje Mire, Lepe, Dragane, Rođe, muzički rođaci ćiriličnog porekla. Rekoh – ni kao posetioci, a kamoli da budu zvezde programa pred gradskom decom. A danas? Teško da bih klince koji unisono pevaju i znaju napamet sve Cecine pesme poistovetio s gradom i građanima, osim formalno.
Mi smo znali napamet neke druge pesme. Eto, ’’Dugmići’’ koje ja, kao plagijatore, nikada nisam voleo, ovde su uvek obarali rekorde. ’’Parni valjak’’ otvorio je halu sportova i testirao vibracijama sve što se moglo istestirati. Za ’’Divlje jagode’’ smo smatrali da su seljačići iz severoistočne Bosne, no svejedno smo ih slušali jer naše su oni bili pleme, rokersko. ’’Film’’ koji je predvodio Jura, sin operskog pevača iz zagrebačkog prigradskog naselja ’’Dubrava’’ (nešto kao Ovča ili Borča), dolazio je i odnosio sve. To su bili momci koji su o rok muzici znali sve. Pojavljivali su se svetski, s ogromnim plakatima, provokativni i samosvojni. Čak smo podnosili i njihove šlageraše. Oliver Dragojević je na koncertu u našem gradu (’’Oprosti mi, pape’’, bio je naziv turneje), saznao da mu se rodio drugi sin. Cela sala je slavila s njim. Nele Karajlić je cedio svoju košulju u našoj diskoteci, zarađujući pošteno svaki dinar. ’’Prljavce’’ je pratio hor od hiljadu ljudi dok su pevali ’’Ma što sad ljubav, što sad ljubav ima s tim..’’.
Dolazili su i ’’Novi fosili’’, ’’Metak’’, ’’Fantomi’’, ’’Džentlmeni’’, ’’Indeksi’’, ’’Pop mašina’’, ’’Azra’’...I to sve u našem malom gradu kog je usput bio glas ’’srpskog Nešvila’’ zbog poznate muzikantske, svadbarske ’’berze’’ u lokalnom hotelu. Jeste narodnjaci, bili smo jači od vas. A onda su došle godine koje su pojeli ne samo skakavci, i rok je ugušen i sada ih možete čuti samo na radio stanicama koje su spremne na rizik da ih povremeno puste. Inače, gle ironije, poslednja grupa koja nam je sa zapada SFRJ stigla pre raspada naše lepe i velike zemlje imala je (i ima) vrlo simbolično ime, dokazujući da ništa na ovom svetu nije slučajno. Pogađate, naravno. To su ’’KUD idijoti’’...



offline
  • Pridružio: 29 Nov 2007
  • Poruke: 98
  • Gde živiš: u jednom divnom kontejneru

Nekakvoj Marijani...

Ne znam sta me je nateralo, ne znam koji djavo me je naterao da u ruke uzmem neobjavljeni roman svog oca. Sada, kada mu se posle mukotrpnog lecenja, zivot svodi na spavanje, pusenje i kratke setnje po dvoristu, pomislila sam da bi mu bilo drago da upoznam njegov zivot, onaj deo zivota kada je stvarno ziveo, od kojeg je ostalo samo pusenje...
Roman je pisao na osnovu istinitih dogadjaja, pise na pocetku da je neka imena promenio... Promenio je, ustvari svoje ime, valjda da ljudi ne bi shvatili ko je glavni lik. A kako i ne bi shvatili za ime Boga? Moje ime je promenjeno iz Dragana u Gaga, ime moje majke iz Svetlana u Cecilija. Mislim da je Cecilija najgluplje sto je mogao da smisli.
Vidite, Marijana, ne znam da li je promenio Vase ime. Ja sam Vas, uglavnom, upoznala kao Marijanu. Toliko ste me boleli kroz citav roman. Ne mogu da verujem kakva se ziva rana u meni otvorila, upoznajuci Vas lik. Bilo me je stid da citam o vasem gubljenju nevinosti, te stranice sam samo ovlas pogledala. Boze, cudno je, cudno je da sam jos uvek dete, cudno je i da je moj otac u meni toliko duhovno ziv, da mogu i da se naljutim. Zapravo, kroz Vas lik ja sam, u dvadesetpetoj godini zivota cak, prvi put osetila ljubomoru. Deca valjda sebi predstave roditelja kao nekoga ko moze voleti samo svoju porodicu, i onda, posle godina citanja raznoraznih romana o raznoraznom svemu, shvatis, citajuci jednu ispovest, da su i roditelji zapravo obicni ljudi. Naravno, koliko god da je on uticao na moj zivot, necu dozvoliti da me odredjuje. Ali, nikada nisam osetila takvu bujicu emocija, pre nego da Vas upoznam.
Krivila sam sve i svakoga za njegovu depresivnost, za njegov alkoholizam, cak sam spremno u podsvesti i za upalu mozga preuzela deo krivice, a onda sam u jednoj noci shvatila da je on jednostavno voleo Vas. Tuzno je to sto ste i Vi voleli njega, sto ste dugo posle pisali, verovatno da nikada niste preboleli jedno drugo. Mami je, znate, davao da cita sva ta pisma, a ona je govorila: "Sto joj ne odgovoris, zar ne vidis kako pati?" Moja divna, trezvena Svetlana. Ocekivala sam nju i sebe u glavnim ulogama. strasno je sto sam besna zbog toga. Mene je pomenuo kao "slatku, cupavu devojcicu kakvu je oduvek zeleo", a o mami je pisao kako ne podnosi njegove depresije i pijanstva...i pomenuo da je od zivota dobio samo "jedan nesrecan brak i jednu divnu cupavu devojcicu proizislu iz tog braka". Smesno. Pateticno. Ironicno cak. Sada, kada je vezan za krevet, njih dvoje se cak vole. Saceka je svakog dana u dvoristu kad se vraca s posla. zar je trebalo da oboje budu bolesni, da bi imali "srecan brak" . Kakav scenario!
Videla sam u romanu da ni Vas scenario u Bosni nije bio mnogo bolji. Imali ste zaista strasnu sudbinu! Svejedno sam Vas mrzela te noci. malo sam i njega mrzela te noci. Taj roman je probudio najgore u meni. A toliko sam mu se radovala, zelela da ga izdam jednog dana... sada bih volela da ga Vi imate. Posvecen je Vama. Govorio je tamo da ste mu sve vreme bili verni, bar ste tako pisali u pismima...sad, poznajuci nas zene, ne znam samo ko tu izmislja. Svejedno, trebalo je da Vi to procitate!
Znate sta je najstrasnije? Mene je prica zabolela jer sam u noj pronasla sebe, jer i ja volim istim intenzitetom coveka koji je daleko. Da li je moguce da sudbina moze tek tako da se ponovi? Da li je moguce da se ja, kao moj otac, vezem za nekog ko ce morati da trpi moje depresije, da ce moje dete u romanu otkriti da njegov otac nikada nije bio centar mog sveta? Vise nije... Vidite, sve ima svoje dobre strane...cak i one suze koje sam tog dana rasipala po vasim proslostima, koje su razlile tintu i napravile nove oblike od slova koja su me tako zabolela. Bilo je bolno i divno iskustvo upoznati Vas, Marijana! Bilo bi lepo da mozete da znate koliko ste bili voljeni, godinama...jer roman je pisan 2002, tacno godinu dana pre bolesti, kao da je znao da vise nece moci da pise...
Ne mogu Vam ja, ustvari, reci da mi je zao ili drago zbog toga sto ne mozete procitati te retke, ja sam tu trece lice, pravo malo egocentricno deriste koje zeli da ima vecu ulogu.
Pisem Vam zato sto znam da ovo necete procitati i zato sto Vas na neki bolesni nacin osecam bliskom,verovatno bi trebalo i da trazim i oprostaj, jer niste zasluzili ovakav bes, ali...to je za mene isuvise pateticno...osim toga, najpre ja moram da oprostim...

offline
  • saten  Female
  • Legendarni građanin
  • Zvezdočtec... :)
  • Pridružio: 05 Jan 2008
  • Poruke: 3361
  • Gde živiš: Montmartre Quarter :)

Bio je to jedan od onih rođaka koje volite čitavog života... Jedan od onih koji žargonski rečeno "ne smaraju", ne očekuju od vas da ih volite, non stop zovete, da im prepričate do detalja kako ste proveli dan... Od vas traže samo jedno- da ih poštujete... I da, to su oni rođaci sa zanimljivim pričama iz života, oni koji mnogo vole šalu, smeh, i da dan provedete na najbolji mogući način...
E jedan takav rođak me je napustio juče, zauvek... A mnogo sam ga volela baš zbog svega navedenog... Nakon smrti svoga sina, dosta je fizički propao... To se vidi po fotografijama, a psihički, mislim da ga nikad nije preboleo, naravno nastavio je dalje,a li mislim da nikad nije bio onaj stari.
Poslednji put, videla sam ga u bolničkoj sobi, bio je na nogama, ali nije više mogao da govori kao nekad, nismo se videli odavno, a susret je bio veoma dirljiv, zagrlio me je kao da je predosećao da će me videti poslednji put.... I bio je...
Dok smo tako stajali posmatrala sam svog dedu, koji se očajnički trudio da ga pokrene na priču, kao da nije hteo da prihvati činjenicu da njegov brat više nema funkciju govora kao pre...
-Hoćeš na operaciju?- upitao ga je moj deda
Deda Radiša ga je plašljivo pogledao i odmahnu glavom što je bilo jasno svima nama da od operacije neće biti ništa.
-Ali- počinjao je moj deda- ta operacija može da ti produži život, barem deset godina, lekari su mi rekli... Zašto ne prihvatiš? To...
-Ne- presekao ga je odlučno ali opet plašljivo deda Radiša.
-Da li je to tvoja definitivna odluka?- pitao je moj deda
-Da- rekao je deda Radiša i okrenuo se ka prozoru, gledajući u sliku Beograda koja mu se pružala.
U tom trenutku ulazi nejgova unuka i radosno viče
-Deeedaa, stigla sam, vidi šta sam ti donela... A viiidi, pita sa sirom, znam da je obožavaš!-
Stari je samo zagrlio, ćuteći...
-Hoćeš da probaš malo? Evo sad ću da ti stavim parče na tanjirić!- otrčala je do male komodice na kojoj su stajali sokovi, maramice, tanjirići i čaše i stavila mu parče, a zatim je otrčala do dede i dala mu tanjirić,deda ga je samo sklonio, možda jer nije bio gladan, a možda jer nije hteo da ove dragocene trenutke potroši na jelo.
Bilo je mučno gledati ga kako sa naporom izgovara reči, trudeći se da sa nama razgovara kao nekada... Kada je bilo vreme da krenemo kući, hteo je da nas isprati, zajedno smo otišli do lifta, dalje nije mogao. Kada smo ušli u lift, a on ostao sa one druge strane, tužnim pogledom ispratio je kako se vrata zatvaraju.

Juče popodne, ovaj svet je napustio jedan dobar, pošten i plemenit čovek... RIP

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 18483
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Pozdrav iz Nigdine

Pokušavam na nađem pravi naslov za ovaj tekst i to bezuspešno činim već tri godine...a reč je o istinitom događaju, bez ikakvog preterivanja ili mistifikacije. Kakva muka s naslovom, takva i sa tekstom. Prekinuo sam lutanje i stavio ovaj naslov, vodeći se izrekom – bolje ikakav nego nikakav.
Imao sam dve rođene sestre. Ljiljanu i Biljanu. Deca oficirskog, ratničkog braka. Seljakali smo se po onoj velikoj, lepoj zemlji i rađali. Ljiljana u jednom gradu, Biljana u drugom, ja u trećem. Godina za godinom. Onda opet seljenja, prekomande, nomadski život oficira ; od kasarne do kasarne, od jednog do drugog iznajmljenog stana. Odrastali smo u skromnim uslovima. Nije to bila nemaština, za sve je bilo dovoljno , ali ništa preko toga. I u takvim uslovima, sestre su kao najbolje u generaciji završile jedne od najtežih fakulteta – medicinu i stomatologiju. Posle toga vrhunske specijalizacije. Uvek su išle ispred mene i davale mi primer. Godine zajedničkog života u teskobnom, oficirskom stanu, zbližili su nas za ceo život i gde god da su bile, posle udaje i odlaska iz naše porodice, uvek smo bili u vezi svakodnevno.
Onda je surovost života stupila na scenu. Kao da nisu bila dovoljna brojna seljenja, prekomande, teskoban život i odricanja...Opake bolesti za nepune četiri godine odnele su moje dve predobre sestre. Meni je zapala teška dužnost – da im održim poslednju reč nad otvorenim grobovima. Još teže od toga je bilo to što je pored mene stajala moja majka, sićušna, napaćena žena, i pratila na poslednji put svoju decu. Mnogo puta su mi došle u san posle toga i nikad nisam mislio da je to slučajno. Međutim, nešto što mi se dogodilo učvrstilo me je u ubeđenju da nikakvih slučajnosti na svetu nema, da ih nikada nije ni bilo niti će ih biti. O čemu je reč? Tekao je moj prvi rođendanski dan bez sestara. Pomalo sumoran dan, hladan za to doba godine, sve nas je pritisao i mi smo se pozavlačili po kancelarijama radeći rutinske poslove. Dogodilo se da se niko od kolega nije setio da mi je rođendan, što je bilo baš neobično jer nas u firmi ima nekoliko koji bukvalno dan za danom obeležavaju rođendan. Zvali su nas u šali ’’oktobarska klasa’’. Čak ni telefon nije zazvonio. Već pred kraj radnog vremena u kancelariju su mi ušle dve koleginice , nasmejane , s poklonom i rekle: ’’Šta si ti mislio, da su te svi zaboravili? Nas dve nismo’’. Predale su mi poklon, iščestitali smo se, popili piće i one su izašle iz kancelarije. Gledao sam za njima i onda konstatovao ono što sam znao, a nisam obratio pažnju – njih dve su se zvale (zovu se) Ljiljana i Biljana...Moje sestrice su se mene setile i poslale mi poruku preko mojih koleginica istoga imena. Ne znam kako bih to mogao drugačije da nazovem. To nije bilo ujutru, uz prvu kafu, ili u masi čestitki. Ceo dan je protekao pa su tek onda one ušle. Dakle, slučajnosti nije bilo. Nisam imao srca da izađem i da im to kažem. Nije ni trebalo jer smo se posle deset minuta sreli u hodniku, gledali se i ćutali. Setile su se. Gutali smo knedle i čuvali našu tajnu.
Nisam od tada doživeo ništa slično, ali sam sve znake takve vrste već s razumevanjem i bez čuđenja prihvatao. Eto, danas je slava i već godinama se zna taj red: za ručak smo kod moje svastike, a uveče – sa slave na slavu – kod moje mlađe sestre. Nje nema već tri godine, pa je svaki odlazak u tu kuću, kod zeta, mučan i ispunjen teškim emocijama. Kao da svi žurimo da ’’izredimo red’’ i da se što pre raziđemo. Danas je, eto , taj dan, a poziva još nema. Kao da je sećanje ono što može da manje boli ako ga na ovaj način ne podstičemo. A njih dve su, kao što sam se uverio, uvek tu. Njima sećanje više ne znači ništa. Tamo, u Nigdini, sve je večnost.

offline
  • Pridružio: 25 Mar 2007
  • Poruke: 23

Nije pisano u formi pisma,napisala sam pesmu posvecenu mojoj snahi.

Omca

Zasto ove zimske veceri,
zar su te ogromne bujice jada plavile?
Zasto dok roj pahulja treperi,
cije su ruke na tvoj vrat omcu stavile?

Zasto u predvecerje ovo blago
zar su se i one poslednje nade davile?
Zasto malena moja, majusna snago
cije su ruke na tvoj vrat omcu stavile?

Zasto kad noci znaju da blistaju
zar su se hitro tvoje misli savile?
Zasto lepoto neba u punom sjaju
cije su ruke na tvoj vrat omcu stavile?


26.12.2008. Suzama pisano,Tebi mila moja.

Posveceno mojoj snahi koja je te veceri zakoracila u raj.

Slovenska

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 18483
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Oprosti mi, pape...


Nisam hteo odmah da napišem ovo pismo bez preporuke i adrese. Ni ovo pismo neće stići do primaoca, ali to možda sada nije ni važno. Stići će do nečijeg srca, do nečijih misli i , možda, nekome pomoći da ne ponavlja greške koje sam ja činio...ako su to uopšte i bile greške.
Pre nešto više od mesec dana, početkom decembra, navršilo se dve decenije od kako se svojim ratnim drugovima preselio moj dobri otac. Zvao sam ga Stari, čak i onda kada sam ja bio derište, a on mlad čovek u punoj snazi. Krajišnik, ratnik. Pošao je sa šesnaest godina od kuće, izneo glavu na ramenima, ranjen dvocifren broj puta i služio ovoj zemlji u najgore vreme, sve do 1956. godine. Onda je cela njegova generacija ratnih oficira, izmučenih, istrošenih i izranavljenih, potezom pera otpisana i poslata u građanske poslove. Svoj radni vek su proveli po Narodnim odbranama, Vojnim odsecima, i raznim institucijama gde nije bila potrebna uniforma, ali veza s vojskom, vojnički red, sistematičnost i iskustvo svakako jeste. Dobili su boračke stanove (stančiće), kartu K-15 da se voze gotovo besplatno, razne invalidnine , odnosno ’’invalide’’ kako su ih popularno zvali, boračke penzije i ostavljeni da oksidišu na sporednom koloseku. Setili bi ih se za državne praznike kada bi po školama deci, sveže vezanih pionirskih marama, pričali svoje uspomene iz rata. Moj Stari to nikada nije radio. Za njim je kao senka išao ćutljivi oreol knojevca i oznaša, prvoborca Druge proleterske, čoveka koji je prošao sva mesta o kojima smo mi učili iz čitanki i udžbenika istorije. Sutjeska, Neretva, Sremski front...Doselili smo se u kraj koji nije ni ostio rat, pa su nas naši vršnjaci , ali i komšije, uvek posmatrali sa pomešanim osećanjem zadivljenosti ali i surevnjivosti; gotovo da smo mi morali da se osećamo krivim što oni nisu bili deo te slavne, istorijske epopeje. Bili smo i ostali ’’dođoši’’ i gotovo decenije su bile potrebne da se nekako priviknu na nas.
Stari, rekoh, nije nikada o tome govorio, a čak ni njegovi ratni drugovi iz naše zgrade nisu, po navici, mnogo zapitkivali. Pretvorio se u pedantnog činovnika, a njegove reči mogle su se brojati na prste jedne ruke. Tih sudbonosnih godina (a naše godine su sve bile uzbudljive i sudbonosne) jedinim televizijskim programom i vestima Radio Beograda prohujala je vest da su na Ibarskoj magistrali poginuli Slobodan Penezić Krcun i Svetolik Lazarević (ime ovoga drugoga možete da tražite koliko hoćete po netu, nećete naći; on je bio najtalentovaniji organizator i operativac jedne institucije koja je umela da ’’sve dozna’’). Dan kasnije pred našom skromnom zgradom zaustavila se limuzina kakvu u životu nisam video – ’’Oldsmobil’’ Saveznog izvršnog veća. Automobil je došao da mog oca odveze na Krcunovu sahranu. Tada smo , opet uz šapat, saznali da je Stari bio njegov lični pratilac pa je fama , gotovo ćuteći, kružila našim gradom. Nisu to bila vremena kada je čovek bilo čime smeo da se pohvali, jer bi se moglo dogoditi da već sutra heroj postane izdajnik. ’’Vunena vremena’’, kako reče pesnik. Tek pred samu smrt, otac mi je nekoliko detalja iz tog perioda ispričao, ali i to šturo, onako kako je navikao. Mislim da je znao da sam jezičara i da moja radoznalost i elokvencija ništa dobro ne bi doneli.
Nekoliko godina posle penzije dopao je postelje. Stigle su ga silne rane, gladi, umori, bolesti. Svoje poslednje dane provodio je u polusvesti na VMA. Jedne večeri vratio sam se sa VMA da uzmem poklon za moju kćerku kojoj smo tog dana slavili drugi rođendan, naravno, stišano i svedeno, onako kako je kad je u porodici bolest sa izvesnim ishodom. Posle desetak minuta su me zvali sa odeljenja i saopštili neumitnu istinu. Moj dobri Stari se odmorio, baš na rođenan svoje unuke koju nije ni video jer posete s bebama nisu bile dozvoljene. Tako, sada kada slavimo rođendan, uporedo se setimo i Starog. Nabujali život i neumitni kraj uporedo.
Zašto pričam ovu priču? Zato što nikada s mojim Starim nisam mnogo pričao! Umeli smo da budemo relativno često zajedno. Išli smo na Moravu na kupanje, učio me je gađanju, nekoliko godina smo zajedno bili u Vrnjačkoj Banji – ja zbog žutice, a on zbog pet vrsta bolesti. Nikada, ali nikada on meni nije nešto direktno pričao, savetovao ili mudrovao. Ponekad bi ponešto prokomentarisao na svoj zagonetni način, nikada direktno upućeno, očekujući da ja , ako sam pametan i umem da slušam, iskoristim to što je on govorio. Nisam to nikada lično primio jer to je bio moj Stari, moj ratnik koji je naučio da ćuti i da ne priča mnogo. Šta tu ima i da se priča. Prema meni se ponašao kao gorštaci prema psu – baci ga u vodu, pa ako ume da pliva, preživeće. Surova Krajina imala je svoje vaspitne metode. Sada, kada imam sina koji je već brucoš, već godinama nemoćan konstatujem da ne pričam mnogo s njim! Ponekad nešto posredno primetim i ja , kao i moj Stari, očekujući da on to iskoristi na svoj način. Ne popujem mu mnogo. Na svu sreću, upisao je fakultet koji je bio i moja želja i pasija, pa se , eto, nađe nešto tema za razgovor.

Moj otac, siguran sam, sedi negde, na nekoj koti sa svojim ratnim drugovima , ćuti ili se seća najtežih bojeva. Možda i jaše svog konja Sultana koji je u Tetovu umeo sam da dođe od kasarne do kuće. Ko zna, možda je ponovo uz svoga komandanta, Krcuna i vijaju bandu po Romaniji. Ume on da se snađe. Samo da mu je cigara i njemu nije dosadno. Šta da mu kažem za to što ni ja ne umem lako da progovorim sa svojim sinom? Nema potrebe da izmišljam, jer je pesnik odavno spevao i napisao pesmu iz naslova ove priče:
’’Oprosti mi, pape sad razumin tebe gledan tvoju sliku gledajuci sebe...’’

offline
  • Pridružio: 24 Avg 2008
  • Poruke: 616
  • Gde živiš: Aleksandrovac

Nikada nisam bio dobar u pisanju priča. Uvek su mi bolje išle pesme. U njima sam sažimao sve svoje osećaje ne želeću da bilo koga smaram dugim tekstovima.
Čitavši prethodnu priču poželeo sam eto da budem malo opširniji.
Našao sam se negde u toj priči jer moj otac nije puno pričao sa mnom. Jednostavno, nije bio tu. Otišao je od nas kada sam imao deset godina. Retko smo kontaktirali, najduža pauza je bila 15 godina, a ni sada nije mnogo bolje. Retko priznajem sebi da bih voleo da je sve bilo drugačije.
Bilo kako bilo, ta priča je takva kakva je, a priču koju ja pišem sa svojim sinom je priča u kojoj je puno smeha, šale, ljubavi i razumevanja jer jedno znam.
Nikada neću biti kao on.

Zašto li napisah sve ovo? Razmišljam da li da brišem ili ne. Ipak neću.
Izvinite ako sam bio dosadan.

offline
  • TiSi  Male
  • Ugledni građanin
  • Pridružio: 25 Mar 2009
  • Poruke: 388

А онај мој! На адреси је на коју сви ћемо; ево већ 22. године. На ту адресу се ништа осим живих људи не шаље. То је у ствари адреса живих који тамо заувек остају. Отишао је.
А дошао је...о, мила мајко, која је то вукојебина. Ако постоји место одакле Бог корнер изводи, е ту је забодена корнер заставица.
- И само да ти кажем, онај твој Ролекс, онај који си цео живот носио, преко којег је ''Тристаћ'' прешао и ни огребао га није, е тај Ролекс ти је неко на сахрани са мртве руке скинуо. Стара и ја смо хтели с њим да те сахранимо. Нас двоје нисмо знали шта да радимо. Да си бар мало боловао, да смо могли очекивати, кад оно...
На сахрани ти је био свако ко те имало познавао. Један је рекао да кад би му и пола људи дошли на сахрану колико теби, одмах би се убио. Ја сам касније то и код Бећковића чуо. Чика Раде је одржао најбољи говор, онако, из главе. Он је умро три године после тебе. А ови остали, они нису умели честито ни да прочитају написано. Редом су се вадили на деликатност тренутка. Уопште, мени је та твоја сахрана била без везе. Твоје колеге, краватирани, уштогљени и пословично сућутни, гледали су мене и стару као да ћемо ускоро и ми за тобом, као да ћемо пропасти. Само да знаш, стара је знала да је зарађивала више од тебе. Никад ти то није рекла, да те не повреди. Од оних твојих краватираних те нико не би лелекнуо. Једина је тетка, уф, тетка... Онако простодушна, лелекала је колико је грло носи. Једва смо је смирили.
Е да, осим Радета, умро је и Мирза, онај Анђић, Сретеновић, Оливера, Сида је погинула у саобраћајки и...више не знам...од ових ''твојих'', ма мислим на колеге. Умро је и онај Миле Капетан који те вадио код старе кад би загинули по кафанама на Чаршији.
За живе ти немам шта рећи. Раштркали су се свуд по свету и немам појма где је ко. Можда бих и могао да их пронађем преко интернета, али сумњам да би те интересовало. Једног виђам по телевизији, сликају га а њему душа у носу, знаш на кога мислим. Он је био матор и кад си ти умро. Био је, чини ми се, старији од тебе, '25, '24. тако некако. О ратовима сам ти већ писао...кад оно? Пре две године, две и по, кад си добио унука. Е, онај твој, онај што га виђам по телевизији, он још прежвакава ратне теме. Ништа паметно није написао откако си ти умро. Од свега што је после написао ја ништа нисам прочитао, немам живаца.
Него, сад приметих: Па ја ти нисам две и по године писао! Кад пре прођоше. Извини, стари, ти знаш да те ја волим.
Ево, сад се искупљујем па ти пишем, што би се рекло - на таламбасе, јавно! Овим писмом дајем прилог одличној идеји човека са интернета који је дао предлог да се пишу писма онима који та писма неће примити, а и да нису патетична. Ја знам да ти не волиш патетику, а надам се да ћеш ово писмо ипак примити...како-тако.
Ово је сад само да ти се јавим. Ускоро ћеш добити још једног унука, па ћу ти то опричати надуго.
И још нешто. Онај Ролекс ти нисам раније помињао да се не секираш.
Воли те син

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Оцу никада нисам певао (I Never Sang for My Father) назив је америчког филма из 1970. године, у ком су осликани односи доминантног оца и сина који не испуњава оно што је отац "зацртао", и има потешкоће у остваривању тежње за осамостаљењем. Џин Хекман је прилично убедљив у улози растрзаног сина. Колико се сећам, на крају ипак бива неко разумевање, отац у болници пригрли сина, и он му по први пут у животу отпева неку песмицу. Типично амерички.

Филм сам гледао у својим средњошколским данима, и налазио сличности у односима са својим оцем, енергичним и преким човеком са урођеним осећањем за неку "вишу" правду, прилично затвореним у себе, али способним да почесто направи компензацију за своју повученост у облику еуфорије изазване конзумирањем алкохола.

Свршени крагујевачки гимназијалац (у то време то је била ШКОЛА), родом са обронака Гледићких планина, отац је рано исказивао посебан таленат за сликарство и поезију. Перспективу није морао посебно да учи - вероватно му је видик са брда изазивао непогрешиво унутарње осећање за близину и даљину, јасноћу и маглину... То његово умеће прво је примећено од стране честинског учитеља, а затим и потврђено у Крагујевцу, када је руски емигрант у својству професора цртања открио уметника у снебивљивом дечаку. Очеви акварели све чешће су красили учионице и хол Гимназије.

Покушавао сам да замислим оца у то време, али није ишло. Није ми помогло ни оно неколико сачуваних слика из тог времена: издужено лице са истакнутим јагодицама, извијене веђе, фино извајане усне, крупне очи, изразити нос у складу са својим "блиским окружењем"... Мешавина горштачког Кирка Дагласа и лепушкастог Монтгомерија Клифта. Покушавао сам, такође, да "уђем" у његова осећања у том периоду (без мајке остао са 10 месеци; неколико маћехи - деда се шест пута женио!; повреда десне шаке и губитак два прста у десетој години услед двоструког "пуњења" пушке и пуцања на скровитом месту, далеко од очију укућана; одрастање са старијим братом и сестром, обоје по оцу; губитак сестре услед харајућег тифуса непосредно по завршетку Другог светског рата; становање код газдарице у Крагујевцу; трпљење вишедневне глади...). Ни то уживљавање није успевало.

Као свршени гимназијалац, отац је имао срећу да буде примљен у "Црвену заставу" (синоним за крагујевачко радништво); убрзо му је пријатељски предочено да му напредак зависи од учлањења у Партију (једну и једину), што је и прихватио након неколико непроспаваних ноћи. Уследила је војска. Лом већ осакаћене руке, на фудбалској утакмици. И потпуно "награбавање" због политичког вица испричаног у "поверљивом" окружењу (нешто везано за Тита, Јованку и Кардеља). На саслушању, дакако, није признао од кога је виц чуо. Масирање типа: "Када то причају чланови Партије, шта очекивати од других?" Цепање књижице пред иследницима, тако да је искључивање из Партије обављено post festum. Упућивање у "казнену колонију" у Билећи, уз уношење одговарајуће ознаке у биографији. Десет месеци кажњеничког статуса и рада. Размишљање о самоубиству. Спас у виду истомученика у виду писца са философским претензијама, који је умео да унесе хумор и шегу у суморне притвореничке дане. Слобода...

Познанство са мојом (будућом) мајком уследио је у Крагујевцу, на Вишој педагошкој. Разочаран много чиме, отац је и то прекинуо. Мислим, похађање, не и забављање. И напокон - прелазак у Краљево, венчање, становање код више газда, рађање деце ("првенца" мене и две године млађе сестре), скућивање (плац и решење добила мајка, као наставник у краљевачкој основној школи). Отац се некако запослио на железници (Секција за вучу возова), као службеник. Уписао Вишу економску школу у Београду, и приљежно давао испит за испитом, све док нису остала три. Дедина смрт избацила га је прилично из колосека (адекватан железнички термин). Три испита остала су и даље да чекају на његов излазак.

Суво набрајање података заузело је већ много простора. Ничему не служи, осим што се на овај начин, сасвим могуће, оправдавам пред собом. И покушавам да писањем одгонетнем зашто оцу никада нисам певао. Чак ми је било блиско његово стање после конзумирања алкохола, када би се црвен у лицу и размахнут појавио на вратима, громким гласом дајући до знања да и други треба да поделе његово одушевљење. Знао је често да кући доведе другове из кафане, на "увесељење" мајчино, чији се задатак знао: "Жено, све редно!" То "редно" је подразумевало: кафу и слатко, пиће, предјело и главно јело. У недостатку главног јела, предјело је морало квалитетом и количином да то надомести. За нас, децу, највећи доживљај би био када би отац свратио неког мајчиног колегу из школе, добрано наћефлеисаног. Понекад смо се ваљали по поду од смеха у другој соби, не исказујући пуно обзира за мајчине муке.

Годинама је петак био црвено слово у мојој породици. Знало се да ће отац доћи кући касно, загрејан и еуфоричан, најчешће у друштву. Сестра и ја били смо спремни на трагање за местима која у ситне сате продају цигарете, уколико би пушачи - "намерници" остали без њих.

Али, временом је "петкарење" прерасло у "понедељкарење", "уторкарење", "средарење"... Отац који је, по властитим речима, пио "из чистог задовољства", постајао је све више замерљив и свадљив. Његови дружбеници често нису могли да спроведу намеру одласка из куће - стао би испред њих, и наређивао да поново седну за столицу. Много пута је наредног дана "пуштао Богу душу", и зарицао се да се то више неће поновити. Пар дана, и опет Јово-наново. Дане које није пратило опијање запамтили смо по блаженству: отац би нам помагао из математике, сликања, књижевности.... Указивао нам на разлику истине и лажи, поштења и покварености. Био је много више упућен у поезију српских, руских и иних песника од мајке (чија је то била струка). Ђура Јакшић је за њега био и остао непревазиђен, због много чега.

Пролазиле су године. Отац је поново пропушио са нама, вероватно се враћајући кроз наше средњошколске дане у своју младост. Деценију касније ипак је оставио цигарете, и то приликом боравка у Честину. Запахнут мирисом багрема, згужвао је паклицу и са све упаљачем бацио у врзину. И пиће је свео на подношљиву меру, послушавши савет лекара да високи притисак мора да се лечи. Уследиле су три године приличнога мира. А онда - гром из ведрог неба, у облику шлога, који га је задесио на послу. Физичка конституција је издржала притисак 270/160, при којем челик пуца. Али, ликвор је био потпуно замућен, са крвављењем на левој страни мозга (што је погодило десну страну тела). Тај 16. март 1992. године означио је преломну тачку у нашој породици (сестра је већ била удата, а ја сам се шепурио као ујак уз своју петогодишњу мезимицу).

Дванаест година је проживео мој отац после болести. С почетка пријемчив на лекарску негу и рехабилитацију, опоравио се првих година до могућности самосталног кретања, вежбања и подмиривања основних потреба. Десила су се, међутим, још два удара, које је преживео, али је сваки пут био све слабији. На крају је мало шта од њега подсећало на мог некадањег оца. Најтеже су ми падале његове сузе, које му никада нисам видео на образима док је био здрав. И то што је покушавао нешто да ми каже баш онда, када је за то било најмање могућности, услед његовог стања. Спознајући огроман напор и невероватну жељу у његовим очима да ми укаже на нешто што се иначе речима не би дало исказати, пригрлио бих га тада и потапшао по леђима. Четврти удар га је 2004. године, после неколико болничких дана, раставио са нама овоземаљским.

Сањам баш ретко. Оца сањам још ређе. За ових шест година од смрти, можда сам га три пута сањао. Само једном ми је у сан дошао здрав и насмејан. Можда то и није чудо. Све више у себи препознајем њега. Већ је ту. Зашто би ми се и у сновима јављао?

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 436 korisnika na forumu :: 9 registrovanih, 1 sakriven i 426 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: esx66, mb1213, minmatar34957, mnn2, SlaKoj, suton, tomigun, virked, zziko