Pošiljka vraćena - adresa nepoznata.

4

Pošiljka vraćena - adresa nepoznata.

offline
  • Pridružio: 18 Avg 2012
  • Poruke: 1

Poštovani Sirius,

Zaista lepe, dragocene i dirljive reći o Petru Jevtoviću. Zahvaljujući vašim prilozima uspeo sam da dodjem do odredjenih informacija o ovom izuzetnom pesniku. Inaće, ja sam prijatelj pokojnog Gordana Balabanića, kompozitora i izvođača muzike na stihove P.J. u pesmi "Jesen je..."

Zainteresovan sam za još informacija o Petru i njegovom poznanstvu sa G. Balabanićem jer sam zapoćeo snimanje dokumentarnog filma o muzičaru Gordanu Balabaniću i nadam se da bi ste vi bili zainteresovani da ucestvujete u jednom takvom projektu jer je Petar bio vaš prijatelj i dobro ste ga poznavali. Vaši iskazi i utisci na tu temu bi bili veoma dragocen materijal kojim bismo mogli da damo značajan doprinos u rasvetljavanju tananih duša ovih velikih umetnika.

Unapred zahvalan,

Mihailo Ristić



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 18483
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Mihailo Ristic ::Poštovani Sirius,

Zaista lepe, dragocene i dirljive reći o Petru Jevtoviću. Zahvaljujući vašim prilozima uspeo sam da dodjem do odredjenih informacija o ovom izuzetnom pesniku. Inaće, ja sam prijatelj pokojnog Gordana Balabanića, kompozitora i izvođača muzike na stihove P.J. u pesmi "Jesen je..."

Zainteresovan sam za još informacija o Petru i njegovom poznanstvu sa G. Balabanićem jer sam zapoćeo snimanje dokumentarnog filma o muzičaru Gordanu Balabaniću i nadam se da bi ste vi bili zainteresovani da ucestvujete u jednom takvom projektu jer je Petar bio vaš prijatelj i dobro ste ga poznavali. Vaši iskazi i utisci na tu temu bi bili veoma dragocen materijal kojim bismo mogli da damo značajan doprinos u rasvetljavanju tananih duša ovih velikih umetnika.

Unapred zahvalan,

Mihailo Ristić



Биће ми велика част да се укључим у тај пројекат. То схватам и као одуживање дуга двојици великих уметника које живот није штедео.

Пошто сам продуцент по струци и аутор сам више документарних филмова, утолико ћемо се лакше разумети и сарађивати. С Петром сам се знао од времена од када сам знао и за самог себе. Од забавишта, преко основне школе, па гимназије. Били смо комшије , другови, сапутници и сапатници.

ПС

На ПП сам ти послао моје контакте па ми се јави.



offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 18483
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Колачи од блата, или: ако случајно сретнете моје детињство...

Песник каже - ''од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба''. Истина, али ја га не раздвајам од оне две-три свесне године када још не кренете у школу, а већ би да откривате свет, дотакнете све што се може, испробате све што вам допадне ручица. Родитељи су, као на стражарском месту, морали да бдију над нама, тако радозналима, а тако повредивим. Тренутак непажње је било довољно да се разбије глава, љосне у баруштину или поједе нека зелена воћка.
Наравно, нису ни родитељи били свемогући стражари. Понекад смо остајали сами. Отац на послу, а мајка - до комшинице, на кафу. Нас су у том малом моравском граду, касаби такорећи, у почетку, одбијали да прихвате јер смо били ''страно тело''. Отац и мајка су рођени у књижевној основици па смо и ми говорили неким чудним језиком (вуковским српским), у крају у коме су већ два падежа била подвиг. При том нас је општинска комисија наметнула тадашњем газди јер је имао ''вишак'' простора. На решењима , рецептима и свим документима још увек је на дну, поред потписа писало ''СФ-СН''. Такве газде су звали кулацима..А отац је био ратни херој, мистично ћутљив. Радио је у одељењу Народне одбране, у згради која се одвајкада звала начелство - па је и тај симбол моћи додатно доприносио анимозитету и страхопоштовању средине. Ни његово цивилно одело није могло да с лица скине ратничку природу. Како су нас заволели? Када су оца поставили за председника школског одбора реонске школе чиме је постао један од најважнијих људи у реону (сада су то месне заједнице) он је сместа својом невероватном енергијом, присебно, мирно али непоколебиво почео да мења слику те заједнице. Никла је модерна школа, почело је са асфалтирањем улица, проковањем дренажа...Одједном је заостао, рурални крај, постао део града. А мајка је својим домаћичким вештинама размењивала знања са локалним женама. Нас троје, сестре и ја, били смо ученици генерације, па су нас наставници показивали просветним инспекторима, слали на такмичења и показивали нас код посета важних личности. Наравно, срца разредних вршњака освојили смо тако што смо им шапутали, помагали да поправе оцене и тукли се с њима сваки дан. Такав је био обичај. Потучемо се, окрвавимо носеве и пружимо руку. Онда вас сви признају. После тога је све било лакше. Живот је чинио своје. Када смо одлазили из Бурјана , тог дела града који је име добио по цвету који се бранио смрадом, изашла је цела улица да нас испрати. А улица се звала симболично - Тежачка. Тежаци су сеоски надничари најниже врсте.
Ја сам сестрама био жива играчка. Пошто је обема рано оперисано слепо црево, своје операторске вештине и болничка ''искуства'' оне су ''испробавале'' на мени. Узели би татине прљаве чарапе и имитирале наркозу и онда ме, као , оперисале. Стопут су ме обукле у своје хаљине, а колача од блата сам се најео за цео живот. Са мном су се оне, пак, попеле на свако дрво у околини, а све улични џукци морали су да буду припитомљени и мажени. За нама је увек ишао чопор прљавих авлијанера који су весело трчкарали поред нас и махали репом. У уличне чарке смо ишли заједно и Љиљана је била ''харамбаша''. Тако су је и звали, а Биљана је последња губила живце...а кад их изгуби, онда уме да пусти руку и да млатне по леђима или глави, као млатом. Тако смо расли у дворишту у коме нам је главна забава било прасе Шарко. Прасе је, на наше незнање, расло и претворило се у огромну крмачу ...због које нас је мајка једног дана одвела на сат времена до школског игралишта. Кад смо се вратили, наш Шарко (коју смо и даље звали мушким именом) била је заклана, ошурена и истранжирана. Тек су нас богате, свеже кобасице , нас вечито гладне, мало утешиле...
Непоновљиви дани детињства. Када би људи знали колико су то драгоцене вредности, свега би се одрекли - и части, и угледа, и достојанства, и сујете, само да њихова деца проживе како треба то једно једино детињство. Сигуран сам да нисам погрешио што сам због њих претрпео све и свашта.

offline
  • Pridružio: 06 Maj 2013
  • Poruke: 644

Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja.
I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuće kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo...
Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi srećo, puno mi značiš...
Znate li onu pesmu o vernoj ženi:
Znali ste da imam muža
i poklonili ste mi dva sjajna bisera
Dirnuta takvom vašom pažnjom
prišila sam ih na bluzu od crvene svile.
.
.
.
Vraćam Vam blistave bisere
sa dve suze nalik na njih
zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža?

Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško,
jedva...
I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli?
Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu srećo...
I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ...
Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajući Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, nećemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,

offline
  • Pridružio: 04 Dec 2008
  • Poruke: 4073

Sve vraćene pošiljke, na kojima je drhtavom poštarevom rukom napisano 'adresa nepoznata', skupljala sam i odlagala u kartonsku kutiju od cipela.

Više ne pišem. Umorna sam. I, prepuna je kutija!

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 18483
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Неких цедуљица се никада нећу одрећи. Док будем дисао и мислио.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 454 korisnika na forumu :: 13 registrovanih, 3 sakrivenih i 438 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., Dorcolac, draganca, esx66, Frunze, goxin, ikan, JOntra, kreza, ladro, Oscar, Ripanjac, vladom6