Kad utihnu ljubav,
i na oltaru snova dogoreše sveće,
iz tame dođoše neke senke i,
Pokradoše snove!
Ponoćne utvare,
uzgoniše konje kroz moju baštu,
zgaziše mi sve što mogaše,
cvetove mačem posekoše,
najlepši cvet iz srca iztrgoše,
i odneše sa sobom.
Zveri na crnim konjima,
što im ništa nije sveto pod ovim Bogom,
pred ikonom stajahu,
i mojom i svojom,
sa lažnom molitvom,
i licem lažnim,
nazivaše sebe ljudima.
Ponekad je tako prazno,
između noći i jutra.
I čini mi se,
iz ove tame,
unazad gledano,
na slike stare,
pomalo sive,
pomalo blede,
ja nikada neću stići do sutra.
Do jutra vode,
u magli staze,
i pogled jedan,
neminovan,
na uski prolaz iz ovog sveta.
Ići ću,
možda,
u nepoznato.
Iđi cu,
to je neizbežno,
na jedno čudesno i sveto mesto,
koje se zove: poslednje sutra.
Grč je u grlu,
od mnogih u nizu,
samo jos jedna,
možda poslednja,
blaga, kazna,
za neka jutra izgubljena.
Kraj jednog puta,
izgleda blizu.
Ne žuriš više, ne praviš greške,
samo te žao nekih reči,
i neizbežno upitaš sebe:
jel moglo bolje,
i kad je vredelo,
da li je trebalo, još nešto reći.
Život je samo na izgled tajna,
dok ne stignes do na kraj puta,
kad svetlost bljesne,
istog trena,
tek tada vidiš,
tek tada shvatiš:
Život će ostati uspomena.
Kad slike prolete,
ko zadnje laste,
dole niz reku,
niz brzake.
U bljesku sunca,
sve ti sine,
i jasno vidis
da je tvoj život,
kao u vodi,
bljesak i sena,
i ako tada osetis tugu,
tuga je samo opomena.
Uminuće život.
Do kraja ćeš stići.
Daleko uz put,
ostaće svi tvoji,
snovi,
nade,
i sva iskušenja.
Sad putuješ sam,
do svog odredišta,
iza horizonta,
iza svih vidika,
oblaka i zvezda.
Imaš
samo
dušu,
više i ne treba.
Ideš
prema
"crti".
I kad zakoraciš ,
kada
pređeš
preko,
čekaće te neko !
Celog svog života.
Tragao si za njim,
slutio si samo
da je tamo,
negde,
a bilo je
s tobom.
u središtu,
tebe,
čekalo je Biće.
Od tvog prvog plača
do sudnjega dana,
svetlosne te niti
vežu za tu Svetost,
i konacno shvataš,
kad u zadnjem času
u sjaju bez bola
ugledaš tu svetlost,
našao si sebe!
Kada se osvrneš,
na svoj stari život,
prvo sto ugledaš,
(ni um čak ne shvata),
gomilu tvog starog,
zaleđenog bola.
Kružis oko njega,
zapanjen od brega
koji mučno teglis
dugo, baš dugo.
Ceo jedan život
u njemu je stao,
a nisi ni znao
da je nepotreban.
Ti sad vise nista,
ništa ne osećaš,
osim malo sete
prema starom bolu
sto odlazi rekom
niz gole vrbake
što "ćute" na vetru
nepoznatu pesmu
kojoj neznaš reči,
a čuje je ih svako,
svako na svom kraju,
jednog
dugog
puta.
Jedna sveta tajna,
pripašće i tebi.
Daruje se svakom,
ko jednom uzleti,
iznad svog života,
iznad one crte
što spaja dva sveta.
Tajna od svih prva
za putnika novog
koji na tren samo,
tog jednog trena
što životu sliči,
odlazi da lebdi,
iznad najmilijih
i prošlog života,
što je samo deo
tvog starog odela,
ali je i deo
bezvremene duše.
"Sveto dopustenje".
dovikuje putnik
što se na put sprema,
do svog starog doma
i trešnje u cvetu,
kraj drvenog trema.
Anđeli te vode,
do te tajne svete,
do tih tajnih vrata
među svetovima
i kažu ti: idi,
pogledaj jos jednom,
na svoj stari život
i na svoje drage,
i vrati se brzo,
ne okreći glavu,
ne oklevaj više,
jer čeka te drugi,
novi vrli vidik,
stepenica nova
na večitom putu,
u beskrajnom krugu,
večnost tvoja čeka!
U osvitu zore
na krilima ptica,
odlaze životi
nekih dragih ljudi.
Dok na njih pada
veo zaborava,
kad lišće lista
ili dole pada,
kad na stazi
viiše
nema
putokaza,
doći će i naša
zapisana jutra.
Visoko,
put neba
odleteće
jedna
ptica
lastavica,
nestaće i nasa
nasmejana lica!
Pesma napisana i posvecena Milojković Zoranu-Milojku,mom drugu iz gimnazijske klupe na godisnjci njegove prerane smrti.
Hvala ti druže moj na jednom divnom prijateljstvu, jer mi smo ponekad pričati znali i bez reči!
Kao da sanja,
jedno je srce stalo.
I kao da okleva,
jedno vreme je stalo,
zaglavljeno izmedju dve priče:
jedna se zove "Sutra",
a drugu zovu "Juče".
Razmišljam da li
i kako krenuti dalje.
Unutar uma pokrećem
detalje ne ispričanih priča,
kao da sanjam
davno
odsanjane snove.
Pričam sebi o nevažnom
dok se sav znojav
umotan u sebe
prisećam
i pravim
spisak izgubljenih stvari
dok tvoje ruke
sade drvored
ispred očiju
ne bi li
sakrile bar deo
posivelih
do bola
iskrivljenih sećanja.
Ponekad je dobro
pričati sebi
o nevažnim stvarima
i zabijati glavu u pesak
dok ramovi bez slika
kao slepoća
vise po zidovima
misleći valjda
da će ih vreme
ćutanjem svojim
očistiti
dok čekaju
na pričešće.
Opasno je u sumrak
rešavati važne stvari.
Kažem sebi:
nisu to stvari,
to su životi!
Umoran sam,
mnogo sam umoran
od zagonetki
i jednačina
sa bezbroj nepoznatih,
i koliko je stvarno
važno,
ima li vaza na stolu
dva ili tri cveta.
Ne mogu više,
zavapim i
silazim
mrtav
niz nepoznate stepenice
kao da otvaram vrata
jednog tudjeg sveta.
Izmislio sam
hiljadu načina
da izbegnem zamku
ogledala,
i ne dozvolim
da mi uhvate lice
u prolazu.
Bojim se
pogleda
svojih
praznih
očiju
i
pitanja:
gde je nestao
moj osmeh?
i
zašto stalno
gledam u nebo,
kad
tamo
gore,
ni tebe
ni ptica.
Ali kad zaledim pogled
i ubodem ga
duboko
kroz zenice
pa siđem
dole
do srca,
neminovno
moram
da
pitam:
šta sam izgubio,
ljubav ili sebe
ili je samo nestao
miris
njene
devojačke kose?
Tamo dole
na dnu
srca
sklupčana
kao bosonogo
ciganče
na trotoaru,
jedna osušena ljubav
sebi samoj govori:
Izgubljena ljubav
i dalje je ljubav,
sačuvane slike
i dalje su život.
Radost ili tuga,
priča može biti kratka
ali i duga.
O jednom ili drugom,
o bolu ili sreći,
možete ćutati
pisati
ili
reći,
sa malo ili
mnogo reči,
samo,
neka je istina
jer laž ume da zveči.
No,
jedno je sigurno:
i radost kao i tuga,
kažem vam bez fola
dve su to krajnosti,
jednog
istog
života,
i ni jedan od naših,
nije
bez sreće i bola.
I dok o sreći
možete lagati,
i nije neka sramota,
jer Vaša "sreća" ,
deo je Vašeg života,
ali
pisati,
reći,
ili
ćutati,
o bolu,
do bola,
možete,
ali molim Vas,
pišite ili ćutite,
samo bez "fola"
Nekad moraš utihnuti
ako želiš da čuješ
šapat svoje duše,
i kada budeš čuo
najtiši jecaj koji si ikada čuo,
tih kao disanje školjke na dnu mora,
udahni duboko,
i pomiluj je.
Ona nema nikog osim tebe sama!
