Evgenij Baratinski

• 1Ovo se svidja korisniku: jelkica7
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 20 Jul 2009 8:59

Евгениј Баратински је био велики руски песник прве половине XIX века (ако гледамо по времену у ком је живео, иначе је велики и данас), и Пушкинов друг. Уобичајено за то време, прво образовање добио је од иностраних учитеља. Као јуноша, привучен романтичним романима са разбојничким подвизима, учествовао је зарад узбуђења у једној провалној крађи. Због тога је 1816. године искључен из школе, уз губитак права на грађанску службу. Тек 1818. године допуштено му је да се појави у Петрограду, и ступи у војску као обичан редов. Упознаје се са Пушкином, и већ наредне године штампа своје прве песме, убирајући признања и хвалоспеве. Наклоњен француској кжижевности, добио је надимак "маркиз". Објављује своје чувене елегије, изазивајући дивљење код Пушкина, који истиче његову "прерану поетску зрелост". Пушкин се није либио да Баратинском ода признање да је "у роду елегије најбољи".



Баратински је пет година провео стациониран у Финској. Дао је оставку 1826. године, населио се у Москви и оженио богатом удавачом, што му напокон доноси независан и сређен живот. Прву збирку песама издао је 1827. године. Чудновато делује да је касније написао неке од својих најбољих песама, али без очекиваног одјека и успеха. Изненадно умире 1844. године, на чудноват начин: током путовања, у Напуљу се разболела његова супруга; сви су страховали за њен живот; међутим, она се опоравила, а песник је умро услед јаче прехладе, боловавши свега два дана.

Евгенија Баратинског сматрају једним од најумнијих руских песника, који је поседовао дубоко поимање живота и смрти. Имао је богат, господствени и изражајно уметнички израз, и неспорну продуховљеност. Као такав, био је упориште и основ за песничка достигнућа Тјутчева, Мандељштама, Бродског и многих других песника. Живео је изван свог времена, препоручујући себе вечности.

Ту је и одговарајући прилог на руском:
http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D1%80%D0.....0%B8%D1%87


ДЕЉВИГУ

Мој љубезни Хорације,
хоћеш-нећеш, слушам нужду:
ја сад Музе и Грације
за војничку мењам службу.
Бејах Амор, син Венере,
сред Пафоса и Китере,
али клонух, лоше среће...
Скидам мирте венац свео!
Шлем војнички тешки, мећем
тамо где сам ловор хтео!
Ред замени, строги, лиру,
дан за даном глуп се маје,
и сада ме, у мундиру,
гениј мој и не познаје!

Помислим ли на промену,
на игранке... Јао нама!
Марс у крутим цокулама,
издире се на нас својски...
Дежураном већ ме траже,
главачке се све окрену:
јуришам, и то херојски,
не на Пинд! На смену страже.
У слободу песма хита!
А мене ће тешко смети
Муза стиха, ил' Харита,
иза жице да посети.

Миљениче разоноде,
теби носе дар слободе
и песнички поздрав сродни,
разговору вичне шуме.
Долинама благородним
потоци због тебе шуме,
вијугајућ очарано.
Ти, ког мами фруле занос,
и славуја цвркутање,
пој, љубимче Аониде!
Док дамари болом бриде,
слушам глас твој што нас спаја,
сред туђине сâм све мање
уз језик нам завичаја.

1819.


ОДЛАЗАК

Збогом, присило строга,
земљо, где нема среће!
Где је мезимче, чедо Бога,
давно мртво пролеће.
Где брзо часи мру сунчани,
где шуме вечног бора,
и мора хука, и све храни
мрачних мисли заборав.
Завичајем још увек прожет
и судбом што га рани,
без правог лека, изнеможе
тај млађани прогнаник.
Заборав јасни ћутња хвата,
ал' он свуд миље сипа -
његова Муза га крилата
не заборави ипак!
Скоро ће слатким сусретима
сва земља процветати.
Изгнанства крај, по чарним снима,
у стопу већ ме прати:
и лишајиве све громаде
са голих поља ликом
видим, и бучне водопаде,
и осорни шум њихов!
С тајном се слашћу радо сећам
земље пусте и њиве,
где у спору са бившом срећом
пролеће своје проживех.
Где, каткад, житељ самог неба,
у инат судби простој,
не издах - стари другар Феба -
себе и стихотворство.

1820.


ЗЕБЊА

Ближи се, ближи, сусрет сниван,
угледаћу те, друже верни!
Ал' реци, занос очекиван
зашто ми срцем не трепери?
Не умишљам, но дани лоши
можда су касно мени прошли:
с тугом о срећи зато судим,
није за мене њено сјање,
и залуд бивше поуздање
у својој болној души будим.
Судбином што се слатко смешка,
сада се сасвим баш не дичим:
срећан сам, ваљда, неком грешком,
и весеље ми не приличи.

1820.


НЕМИР

Повратком нежним сласти ране,
не кушај свог бившег роба:
разочараном сад су стране
саблазни давно прошлог доба!
Ништа ми већ не значи љубав,
почети не смем ја изнова,
и не враћам се са тог руба
једном изданих, чарних снова!
Не јачај тугу што бди слепа,
и ни реч више не изусти!
Већ болесника, жено лепа,
да у болести сконча пусти.
Ја спавам, дремеж ми је лек.
Разбите снове заборави:
будиш у души немир тек,
и нити један траг љубави.

1821.


* * *

Уживајте: све пролази!
Нит је воли, нити ружи:
судба нас по истој стази
води срећи или тузи.
Исти су јој јаки, слаби:
ти, што срећан живот живиш,
још у лету срећу граби
тренуцима променљивим.

Не ропћите: све пролази!
И ка срећи и слободи
одједном, по истој стази,
несрећа нас јака води.
И весељу, ко и тузи,
сред пролазне земље наше,
праведношћу што нам служи
иста крила бози даше.

1825.

Dopuna: 22 Jul 2009 7:04

БЕЗНАДЕЖНОСТ

Чежњу ми за срећом бози удахнуше.
Од неба и земље тражих срећу, чудо:
идући за њеним привидом из тмуше,
половину жића протраћих улудо.
Ал' варкама судбе ја не служим више:
у кратком предаху много среће има!
Од сада са међе гледам на поприште
и скромно се клањам другим путницима.

1823.


НА ГЕТЕОВУ СМРТ

И тај час дође, величину скрши!
Орловске очи склопи старац.
Почину ведар, јер успе да сврши
послове земне, с пуно мара.
Над дивним гробом не жали без мере,
што црв лобању генија сад ждере.

Згасну! Ал' ништа не пусти, што сазна,
под сунцем жића без поздрава.
Својим се срцем свему он одазва,
што питањем се расцветава.
Крилатом мишљу свет надлете често,
да у безмешћу тек пронађе место.

Све духом скупи: и мудрачке снове,
и тајна знања, и насладе,
мит и уметност, минуле векове,
и прецветалих доба наде.
Маштом, ил' вољом, проникну он, оран,
и у избице и у царски дворац.

С природом једно беше. Говор цвећа
знаде. Причао он је с реком.
И схватио је шаптање дрвећа,
и осетио трава прекор.
Звездана књига јасност му је дала,
дубина морска са њим је ћаскала.

Искушао је, спознао човека!
Ако животом земним, злобно,
зацрта творац међе нашег века,
уколико за плочом гробном,
иза видљивог, ништа се не рађа,
његов гроб творца кривње ослобађа!

Ако нам није дат загробни живот,
он, овде дошав све да схвати,
до сржи, звучним, дубоким одзивом,
баш све судбинско земљи врати,
и ка предвечном душом се запути.
Земност му небо неће да замути.

1832.

Dopuna: 23 Jul 2009 11:59

* * *

Мој дар је убог, глас мој није громак,
али - ја живим у тој земљи малој,
и биће неком до мог жића стало.
Срешће и мене далеки потомак
у песмама ми. Знам: души ми жеље,
с његовом скупа, мир неће одрећи.
И ко што данас имам пријатеље,
у потомству ћу читаоца стећи.

1829.


* * *

Песниче, кад твој глас изразит
звуцима вишим смрт затоми,
кад те ко цвет, у пуној снази,
нестрпљив удес просто згроми -

ког ће залазак душе снажне
дубином срца, тад, да троне?
Ко ће у одзив смрти страшне
грудима, скрхан, сâм, да клоне?

И ко ће гроб твој да посети,
над ућуталом Аонидом,
и прах твој тужан да посвети
нелицемерном панихидом?

Нико! - Ал' химну закаснелу
критик, до тада завидљиви,
спеваће лешу - не твом делу -
тек да повреди те што су живи.

1843.

Dopuna: 25 Jul 2009 19:37

ЛОБАЊА

Умрли брате! Ко сан ти ремети?
Ко пренебреже светост грога праву?
Сиђох у срушен дом да те посетим
лобању узех, жуту и прашњаву!

Остатак косе још чело облаже,
уз траг труљења, куд све ће допасти.
Изгледу страшни! Како је поражен
тобом мислећи баштиник пропасти.

Мени се група млађаних гејака
смејала, да се сва јама орила.
О, кад би само ту, сред мојих шака,
ненадно, уста твоја прозборила!

Кад би у цвасти, кроз страственост гнану
и заплашења кад би смртним часом
истину целу, гробовима знану,
бестрасним својим обзнанила гласом!

Шта то говорим? Стопут благ је закон
што ћутањем та уста запечати.
Сушт сан је мртвих, и обред над раком
што нареди нам пошту им одати.

Живи, док жив си! Гњиј, мртви, под крстом!
Најсвемоћније ништавно је здање.
Човече! Најзад, увери се чврсто:
нису за тебе мудрост и свезнање!

Потребни су нам страсти, и сни ини,
у њима бивства храна је и залог:
закону истом нећеш да потчиниш
шум светски и у мук гробље запало!

Природу мудрац уставити неће,
одговор гробље неће му донети:
Нек живим живот да радости, среће,
а смрт ће сама учити их мрети.

1824 (1826)

Dopuna: 21 Sep 2010 6:17

Недавно ме песник овдашњи замолио да преведем неке песме Баратинског, пружајући ми неопходну помоћ, с обзиром да руским влада много боље од мене. Ево једне, која понајбоље изражава однос Евгенија према уметности и песништву са основом у мисаоности.

Евгений Боратынский

* * *

Всё мысль да мысль! Художник бедный слова!
О жрец её! тебе забвенья нет;
Всё тут, да тут и человек, и свет,
И смерть, и жизнь, и правда без покрова.

Резец, орган, кисть! счастлив кто влеком
К ним чувственным, за грань их не ступая!
Есть хмель ему на празднике мирском!
Но пред тобой, как пред нагим мечом,
Мысль, острый луч! бледнеет жизнь земная.
1840


Евгениј Баратински

* * *

Све мисао! Клети послениче слова!
Јадни жрече њезин! напори те море;
Свет целосни чека, судба човекова,
Ту је смрт, и живот, правда без одоре.

Длето, кист, и дирке! блажен ко их воли,
преда им се чувством, без преласка међе!
Празником ће светским своју жеђ да толи!
Ал' пред тобом, мисли, к'о пред мачем голим,
земне твари, лучо, бивају све блеђе.
1840
(Превео: Тузор)