offline
- Black Orchid
- Na pola puta...
- Pridružio: 22 Nov 2003
- Poruke: 1978
- Gde živiš: na preseku Vremena i Vechnosti
|
umesto komentara i objashnjenja.., evo..:
(Mika Antic, Mit o Ptici, nastavak)
Treci deo
LIX
Kad sam ponovo sreo moju pticu,
proshlo je jedno prolece.
U povratku sa severa zanoccio sam u tom kraju.
Nije bilo u redu neshto s nebom.
U oku mi se grchile mokre bezglave zvezde.
Iz vratova im shikljala gorka zelena svetlost.
Beshe to jalova godina svih mojih zhelja i nadanja.
Odvec jalova i odvec uzaludna godina.
Nisam izuchio da lijem vetar.
Velika putovanja dogadjaju se u tabanima. Ne u glavi.
Nishta sem svojih ushiju nisam poneo tamo kao prtljag.
Korito mesechine sam popio dok sam primljen za uchenika.
Nishta sem svojih ushiju nisam poneo natrag.
Bio sam rdjav uchenik.
Dobar je uchenik prazan, jer u njega sve staje.
LX
Prespavao sam tu noc siroko otvorenih ochiju.
Ljut miris trske i barskog bilja lepio se za nozdrve.
To se mocvara iza nasipa dimila u snu i prezivela
kao krdo cvrenih krava.
U zoru vetar se, kao da sebi ljusti kozhu,
presvukao iz purpurnog u belo.
Na prilazima mladosti postoje mnoge varke.
Jedna od njih je da delo vodi poreklo od duha.
Ja sam video duh kako se koti iz dela.
Nesto nabreklo, ljigavo, nesto sa natrulim krilima,
uvaljano u krv od noktiju do kljuna,
kruzilo je nad rekom i podmuklo me vrebalo.
Stvarno je nisam poznao - takva je bila moja ptica.
LXI
Dechaci misle da lepo ne mora da jede,
da sveto nije podlozhno bolestima i raspadanju,
ni plemenito prljavshtini i poroku.
Nedovrshene stvari dechaci zovu: nesavrshenstvo.
Ja sam uoblichio svoju pticu.
I shta se desilo toj mojoj bozhanskoj ljubavi:
chim sam joj dao slobodu, osetila je glad.
Svi ti oblici, shto smo ih stvarali s mnogo truda
od svoje prozirnobele, kratkovide radoznalosti,
bez nas su strashno siromashni: idoli, nakit, zdele,
figure zhivotinja, oruzhje, sfinge i zhrtvenici,
karijatide, poprsja, sarkofazi i fetishi,
- nishta od toga nije bez nas dovoljno zhivo.
Chim pustimo iz ruke igrachku,
ona prestane da se igra.
LXII
Moja ptica je postala lovac:
grabljivica.
Ali nije ubijala, nego se hranila zhivim stvarima
i ostavljala ih da, tako sakate, tako zhive.
Obala beshe sva zagadjena od praznih chaura
koje se michu, gamizhu i urlaju za pomoc
dopola posrkane i bachene.
Kakav uzhasan vonj nedovrshenih smrti
u mojim bakarnim nozdrvama.
Kakav gust i usiren plach
u uglovima mojih ochiju.
Jos nisam dozhiveo ruzhniju klanicu jednog ideala.
LXIII
Dogodi se da oblik
opterecen obiljem unutrashnjeg - pukne.
Dogodi se da sadrzhina
oklopljena u tesno telo - zakrzhlja.
Od moje ptice se stvorilo
neshto nakaradno i naopako:
sprega protiv svih mojih namera i nachela.
Oblik i sadrzhina nisu kinjili jedno drugo.
Spolja je kipelo od slobode.
I unutra je kipelo od slobode.
To nije bilo bicce koje sam ja zamislio,
nego nagodba dve sushtine:
shaka mene i shaka peska podelile su posao.
Oblik je zhrtvama sisao snagu i chula.
Sadrzhina je srkala oseccanja i mozak.
LXIV
Pripadam onima koji se prvo stide pred sobom,
pa tek onda pred drugima.
Da je to bilo nechije tudje delo,
ja bih pomogao da se probudi i da ozdravi.
Retko to chinim, a i onda sam oprezan,
jer medju dechacima moga uzrasta
milosrdje je gorka rech.
Pticu sam ja nachinio.
Izletela je iz mojih prstiju.
Isuvishe sam ponosit da bih teshio svoje poraze.
LXV
U redu, rekoh, sidjite malo ovamo, rdjava ptico.
U shta ste se to obreli otkad se nismo videli?
Zar Vas nisam nachinio od shake poverenja
da kazaljkama krila objashnjavate tachno vreme nezhnosti
i najlepshu mekotu, po velichini ravnu nevidljivom?
Pobio sam Vam grabljivice.
Zar je to blagodarnost?
Proglasio sam Vas za umetnost.
Zar mi se tako vraccate, chudo moje?
Ideal nema slobodu lichnog ponashanja.
On mora da bude onakav kakvog ga drugi izmisle.
A ptica reche sazhaljivo:
Shta vredi shto se trudite da usavrshite odgovor,
kad vidim da jos niste usavrshili pitanje.
LXVI
Polako, rekao sam. Sletite da se objasnimo.
I zaista Vam kazhem: ne ustremljujte se na mene
i ne pokushavajte da mi neopazheno, na prevaru,
dospete kljunom do oka.
Vi niste Vi, nego ja.
Praveci Vas, ja sam pravio sebe.
I odredio sam Vam onu kolichinu lepote
koja je meni potrebna da bih valjao.
Otvoreno Vam kazhem: nisam Vas namenio Vama.
A ptica reche mokrim glasom
koji je mirisao na meso:
Jaki se ne namenjuju.
LXVII
Bila je stvarno ruzhna kad mi se sasvim priblizhila.
Bila je bolesna. Znojila se.
Govorila je siktavo, a jezik joj je bio crn.
Nije me gledala u ochi,
vec negde preko moje glave kao da stalno lazhe.
Zar Vas nisam zamolila, upitala je trulo,
kad ste me onako chistu bacili u to nebo,
zar Vas nisam zamolila da mi Vi, moj tvorac, kazhete
kako se postizhe stanje istovremenog svuda?
Kad jednom budete odrasli,
ponashajte se kao svemir - ne kao njegov deo.
LXVIII
Kako sam lakomisleno pristala na rech: uchenik.
Na tu rech shto zaudara na poslushno i bespolno.
Zar nije chudovishno kad ti oduzmu pravo
da se pitash i odgovora - ne samo pitanja?
Ko se povinuje ceremonji ma koje vrste dijaloga,
chak i da ne uzme rech, vec samo da prisustvuje,
razmenio je svesno svoju slobodu u sitnish.
Radoznalost se najbezbolnije shkopi odgojem,
lepim ponashanjem, velikim uzorima i idealima.
Sve shto je pre mene odgovoreno,
odgovoreno je da se izbegne odgovor.
LXIX
Zatim su, kao plach, iz nje provalile optuzhbe.
I rekla mi je sve.
Glachajuci do savrshenstva dosezanje svog: hocu,
Vi se usrdno trudite da nauchite nauku filozofiji,
filozofiju umetnosti,
a umetnost da bude vec jednom i nauka.
I vrtecci se tako u ljusci materije,
bespomocne, jer ne zna chime da bude svesna
izvan dimenzija svoje prirode,
- radite misleci.
I ne vodite rachuna kako se zove to
chime nekakve druge prirode belezhe svoje delo.
Vi ste me to osudili da okachena o sebe samu
kao zemlja u svemiru
budem i zvono i klatno i sama u sebe da udaram.
LXX
U silnom strahu od naginjanja van,
opasno sam se strmoglavila unutra.
Bila sam na dohvat svih neverovatnih drugih prostora,
a mimoishla sam i svoj sopstveni.
Nisam ja znala sama po sebi kako se leti.
Nema iskusnih nagona. Sve se krvavo uchi.
Nishta mi niste objasnili, a lepo sam Vas molila.
Zaista nisam znala chime nece mirovati
ova moja potpuno nespremna vrsta pojmljivog.
Nije istina da mudrost kojom savladjujemo nebo
mora da ima u sebi i neshto beskrilno kao zemlja.
Oslonac je opasnost za krilate.
Najsnazhnije se hvata kad se uopshte ne dodiruje,
i kad se leti gladju, a ne krilima.
LXXI
Kad ste me bacili uvis, opsednuti idejom
o krilatom, o beskonachnom, o izgledima na slobodu,
nisam imala vremena ni da se chestito uplashim,
a vec sam probila nebo.
Dozhivela sam strashan sudar.
Razbila sam najtvrdju stvar u vasioni: vazduh.
Ima ptica koje imitiraju svoga tvorca.
Ja sam od sebe uchila i imitirala sebe.
Pa neka bude tako: neka stvarno i jesam
najgori krilati stvor koji je ikada sachinjen:
stvorio me je jedan dechak da bi me naterao
da odrastem pre njega, da vidi kako se to mozhe.
Mislim da malo znate o vajarstvu, moj gospodaru.
LXXII
O, kako ste u zabludi
da nishta bez Vas nije dovoljno zhivo.
Hajde, ugasite sveccu:
ono shto je u mraku - i dalje traje.
Civilizacije,
zasute humusom i potopljene morima,
izgubljene u prashumama,
- naizgled obrasle chekanjem,
znaju za sebe da postoje
svejedno kad ce ih izneti na svetlo dana,
danas, ili kroz mnogo miliona godina.
Hajde, neka padne noc:
sve shto je stvoreno - ostacce prisutno zauvek.
LXXIII
Stvari se ne smeju prepustiti
prostoru i umishljenosti umetnosti.
Ima neshto kao nadmoc dela
nad privremenoshcu vremena.
U nekom muzeju, nakon hiljadu stoleca,
chak ce i veslo iz mulja biti spomenik umetnosti.
Nishta nije tako sporedno kao Vashe mishljenje.
Ne ostajete Vi da svedochite.
Ostaje svedochanstvo vesla.
LXXIV
Hteli ste silom da me naterate
na Vash prezhiveli nachin kretanja.
Nachin kretanja tvrdih i sporih stvari.
Grlili ste me prstima,
a ipak niste znali gde sam.
I u tom ochajnichkom neznanju
trazhili ste da odredite svoje mesto u meni.
Jedno je: platiti ulaznicu
a drugo: platiti izlaz.
Ko udje, a ne ume da izadje,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.
LXXV
Treba prvo razmotriti Vashu nesnosnu naviku
da sve vrednosti svodite pod sistem humanosti.
Postoji sumnja da ste Vi i alga vishe jedno,
nego Vi i Vash otac.
Postoji sumnja da ste Vi i cvet vishe chovechanstvo
nego Vi i Vash brat.
Postoji sumnja da je celina neshto drugo
i da je harmonija neshto drugo.
Da su Vas u zemlju sadili, mozhda biste postali drvo,
ali Vas su uporno vaspitavali samo na ljudsko.
Zaboravili ste krila. Zaboravili peraja.
Zaboravili ste svoje lishcce. Sve manje imate chim
da budete i neshto drugo, sem ovog chemu ste naucheni.
LXXVI
Bilje ima moralno nachelo biljnosti
koje u mnogochemu nadvisuje sve ljudsko.
Kamenitost i vodenost, zemljanost i nezemljanost,
- sve su to takve osobine
koje ne ispunjavaju Vashe uslove.
Mozhda je chak i to shto nazivate: zhivot
nekakav smrtni dogadjaj nechemu drukchije zhivom,
kao shto sam primetila da je i Vash nachin lepoga
ruzhnoca nechemu shto vidi lepotu sasvim drukchije.
Otkud Vi znate da i bolest nije nekakav poljubac,
samo shto ona pojede svoju nezhnost.
LXXVII
Treba zatim razmotriti Vashe nazore o slobodi.
Nebo bez gospodara pretvara se u blato.
Jedno je sloboda sagledavanja zhivota,
a drugo sloboda zhivljenja tim zhivotom.
Jedno je sloboda pushtanja nekog u visine,
a drugo sloboda hvatanja za vazduh, da se ne padne.
Jedno je sloboda pravljenja krilatosti,
a drugo sloboda letenja samo u pravcu tudjeg sna.
Kako da budem dobra ptica?
Trebalo je izdrzhati. Nebo je to, moj stvoritelju.
Tamo je svako sam sebi i gnezdo i zavetrina.
LXXVIII
I treba najzad razmotriti, rekla je zabrinuto,
zashto ste me proglasili za vrhunac svog dela.
Nije li to nekakav rdjav znak:
znak da ste bili zadovoljni?
Niste Vi mene izvajali od peska,
nego od svoje nesigurnosti.
Pesak je bio tu tek da me uchini vidljivom:
neshto kao lepota rukopisa.
Otresla sam sa sebe taj nepotrebni oblik
i sad sam Vashe bezoblichje.
Nisam ja Vasha ptica, vec Vasha pukotina
kroz koju su svi propali izmedju dechashtva i mladosti
- a niko ne pamti kako.
U mnoshtvu mojih novih navika
postoji i malo poshtenja: duzhni ste da mi kazhete
kako ste zavrshili sebe kroz mene nedovrshenu.
LXXIX
Tvorac mozhe da izgubi dostojanstvo pred svima,
jedino ne sme pred svojim delom.
Morao sam da ubijem tu pticu.
Stvarno je imala pravo: postojim - to nije nauchno
nego moralno pitanje.
Nishta nije toliko shirom otvoreno kao nebo,
a uvek mi je bilo i lakshe i prirodnije
da rijem tunele kroz planine,
da bushim chelik i druge sabijene strukture,
nego da prodjem kroz nevidljivo.
Jesam li nemocan ja, ili su nemocne moje navike?
LXXX
Zashto ja nikad nisam leteo?
Zashto sam vechito pravio krila nechemu drugom?
Chime sam se to muchio da savladjujem prepreke
kad mi je uvek bilo potrebno manje napora
da izidjem kroz zatvoreno, nego kroz otvoreno?
Pripremio sam se.
Drhtao sam od smirenosti.
Stvarno sam morao da ubijem tu pticu.
LXXXI
Dodjite, mahnuo sam.
Dodjite da Vas poljubim u znak zhalosti.
Ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.
Vi ste za mene vec ionako mrtva ptica.
Najveca tuga koju sam ikada okusio.
Dodjite, slagao sam, ja ne ubijam mrtve stvari.
A ptica reche: Vasha je najbolja tehnika
u isto vreme Vasha najgora tehnika.
Onda, kad ste me stvarali, vec ste me jednom poljubili
i ostala je zhiva rana.
Ne bojim se ja zuba. Zubi su mekshi od usana.
Zubi ujedaju za trenutak. Usne za ceo zhivot.
Razgovarajmo na rastojanju. Ja sam Vash san, zar ne?
Moram da budem oprezna: san nema pravo da se uspava.
LXXXII
Bilo je stakleno doba dana. U sivim pramenovima
zora se polako parala iz udaljenih senki shuma
i natapala pliccake uz obalu.
Bilo je necheg mekog, gotovo svechanog,
u nagorelom vetru zaustavljenom za trenutak.
To su te pitome jutarnje mise ranog aprila
shto nas opominje na zhivot iza providnog
i uche razmishljanju o tome da li smo,
ovako stvarni i zhivi,
neshto nestvarno, neshto nezhivo, neshto ono i drugo
nechemu nama nestvarnom, nezhivom, onom drugom
shto zhivi svoju stvarnost iza granica nashe.
Podseccaju nas da se u takvoj vrsti razmishljanja
sve mozhe shvatiti i kao pobrkanost prostora
i da smrt ne mora biti ni odlazak ni povratak,
nego vechita chezhnja da se promeni mesto sa samim sobom.
LXXXIII
Nachinio sam zhivot. To sam chudesno umeo.
Umem li od iste stvari da nachinim i smrt?
Kleknuvshi pored obale dohvatio sam shaku peska,
pokvasio u vodi i poshteno umesio
kao i onog dana.
Ptica je kruzhila nada mnom.
Nije me vishe vrebala.
Bila je zachudjena i dahtala je sipljivo.
Shta to pravite? - reche. Mozhda nekakvu bolju pticu
jachu i plemenitiju, koja ce me pobediti?
Ne, kazao sam zamishljeno.
Pravim kamen.
Hteo bih nekako da Vas vratim vashem pesku.
LXXXIV
Dobro pazite shta vam govorim:
Vidite ovu grudvu. Tvrdja je od stida i poraza.
Ma kuda pobegli u visine, makar do samih zvezda,
ona ce Vas uloviti.
A ptica reche prezrivo: mene su tukle oluje.
Rvala sam se s munjama i nagutala gromova.
Shta moze pesak pesku? Zar nismo od istog nachinjeni?
Shta mozhe voda vodi i svetlost shta mozhe svetlosti?
Laste su unakrsnim kricima plele mrezhu
shto se nad vodom spushtala ljubichasto i bunovno
i tonula u krta chula ranjavih predela.
Rekoh: pazite, ptico. Ja sam Vas opomenuo.
LXXXV
Da je pazhljivije slutila, znala bi u kom se pravcu
okrecce chitava priroda izgorela od mrzhnje.
Da je pazhljivije sumnjala, mozhda bi bila spremnija
na zvuk shto je tek ovlash zamirisao iz moje shake.
Da je pazhljivije mislila, mozhda bi stvarno shvatila
shta mozhe pesak pesku i voda shta mozhe vodi.
Promaklo joj je da spozna zvuk shto se mozhe chuti
tek jednom u zhivotu, jer inache je i sam - uho.
Zamahnuo sam kamenom umeshanim od peska.
Pesak se unishtava peskom - nichim vishe.
Sve se unishtava samim sobom - nichim vishe.
LXXXVI
Chovek sam,
i slabost mi je da budem zaljubljen u svoje delo.
A ipak sam joj kamenom smrskao glavu.
Mojoj jedinoj ptici. Sigurno neponovljivoj,
pa zato i najdragocenijoj koju sam ikada imao.
Nebo se oko nje raspalo kao bolestan kristal.
Otkachila se poput tega i razbila o zemlju.
Ne mogu sebi da objasnim zashto sam pomislio
da su joj ochi besmrtne.
Drhtale su u pesku kao dva sharena klikera.
Nije u njima bilo ni chudjenja, ni bola,
samo premnogo umora. Sharenog staklenog umora.
Posle ih je rastopio talas.
Ocedile su se boje i ostala je kraj vode
samo gomila ridjeg peska zardjalog od smrti.
LXXXVII
Osetio bih da me je bolelo.
Valjda bih od silnog straha izgovorio neku molitvu.
Znam kako se to kazhe pri oproshtaju s mrtvima.
Kazhe se: sve shto jeste, mora isto toliko i da nije
i samo koliko ga nema toliko i mozhe biti.
Pa i Vas, senko stvarnosti, ostacce onoliko
koliko otisak Vasheg oblika vrishti za Vama u meni
ishchashenom prazninom.
Mozhda postoji i lepshi rastanak sa detinjstvom?
Pouzdaniji nego shto je ubistvo jedne ptice.
A mozhda svrha stvaranja i nije ostvarenje,
nego divota muchenja na putu prema stvorenom?
Mozhda sam ja moju pticu ubio jos na pocetku
samim tim shto sam je stvorio naopako,
izvrnutu na nalichje: meku i krutu spolja,
a tvrdu i nesavitljivu iznutra?
LXXXVIII
Oljushteno od magle, jutro je izgledalo siromashnije.
Praznije od tishine. Nedostajale su senke.
Nebo je dopola splasnulo i reka se razblazhila
kao da su je sisale neke nevidljive usne.
Bilje je okolo raslo pobrkano i bezvoljno.
Grozdovi ptica su visili izmrvljeni i obrani.
Kroz pepeljasto lishcce smezhuralo se sunce
i zhalost se belasala u mokrim ochima riba.
Svega je bilo manje,
kao i uvek kad nekim predelom zadje smrt.
Jesam li ochekivao, lezhecci licem ka zemlji,
da mi iz glave, iz pameti, izrastu bela krila?
Jesam li dovoljno pipao put kroz senilnost detinjstva:
kroz moje lomno i smeteno dechashtvo?
Chetvrti deo
LXXXIX
Teshko mi je da priznam shta sam bio stvorio.
I teshko mi je da priznam shta sam to bio pokvario.
Najtezhe mi je da priznam da mi se bilo uchinilo
da prisustvujem vaskresenju.
O, vetre, zaurlao sam, zar je ta ptica neunishtiva?
Lezhao sam uz obalu prignjechen samim sobom.
Pesak je kucao kao srce. Voda je tekla kao krv.
Nebo je po meni padalo kao velike krpe.
Onda se svetlost spustila na moje uho poput leptira.
Nisam je osetio. Samo sam chuo njeno disanje.
O, vetre, jaukao sam, evo, ptica se sama stvara!
Shta je uopshte smrt? Povratak zhivog vechnosti,
ili povratak vechnog zhivom?
XC
A vetar reche, glasom od voska i od tamjana:
Ako Vam dam grudvu zemlje - odvojena od tla,
ona vishe i ne predstvalja sebe. Ipak,
jednom ce uzhasno biti gladna i molice Vas da je vratite.
Jer zemlja se hrani zemljom, prozhdire samu sebe
i to joj daje chvrstinu i dugovechnost.
Ako Vam dam deo vechnosti, nachinite od njega
istoriju i narode, putokaze i tradiciju. Ipak,
jednom ce po svemu popasti fini prah raspadanja
i molice Vas da to mirno vratite.
Jer vreme se hrani vremenom, prozhdire sâmo sebe
i to mu daje snagu i neprolaznost.
XCI
I ovako je rekao:
Sve shto zhivi, vracca se svom pochetku.
Predmeti nachinjeni od tvrdog
i nachinjeni od nevidljivog.
Svetlost, odvojena od svetlosti,
postaje hladna i siromashna
i snaga joj se vracca tek kad se opet obasja.
Tama, odvojena od tame,
strahovito je opljachkana i bespomocna.
Iz svakog nestajanja put vodi u nestajanje.
Niste Vi ubili svoju pticu.
Vi ste je samo nahranili.
XCII
Jutro je bilo sasvim ovozemaljsko.
I ta gomila smrskanog ovozemaljskog mene.
I ta gomila smrskane ovozemaljske ptice.
I ta gomila svetlosti shto nas boli pri dodiru.
Jesmo li preozbiljno shvatili svoju igru?
Sve smo radili pazhljivo kao na preslikachima.
Rekoh pokojnom sebi: ostani malo pitom
da obavimo shto blazhe ovaj ritual ljushtenja.
I ptica sebi isto reche, kao eho.
Voda se ne sme dotacci. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Shake se dizhu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret jos lakshi od polako.
I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.
XCIII
Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da ce nas to dovesti dalje od najdalje pojmljivog.
Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, oseccamo u njima
nekakvo belo klube koje dishe.
Time se mozhe recci da smo izluchili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.
Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prozhimanje stvari koje vec dovoljno imaju
i koje jos uvek nemaju veshtinu sadrzhaja.
Jos nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.
XCIV
To se obavlja tezhe i daleko opreznije,
da se nishta ne zamrsi.
Obaviju se dlanovi oko planina, shuma, oblaka,
poneke preostale ptice shto se sliva na zapad,
ponekog talasa shto lizne gornjom usnom peshchani sprud.
I ostavi se tako da predje u sasvim prozrachno.
Ako je uradjeno sve tachno i kroz trepavice,
nikad se na tom mestu nece poznavati shav
i smrt ce na prstima mimoilaziti ovaj predeo.
Dobivshi tako iz dve savrsheno nedodirive sadrzhine
oblike koji se tope i urastaju jedan u drugi,
najzad smo dobili i podatak
o jos jednom od nachina beskonachnoga mishljenja.
XCV
Onda je ustala ptica...
I ustao sam ja...
I proshao sam kroz nju.
I proshla je kroz mene.
I vinuo sam se negde visoko u svoju mladost.
I vinula se visoko ka nekom svome nebu.
Nisam je ni primetio.
Nije me ni primetila.
Ko zna shta je to bilo...
Teshko mi je da priznam da ne znam shta jos ostaje
kad se unishte i duh i telo.
XCVI
Umesto da odrastem posle ptice i da pokopam san,
samo sam zatashkao smotuljak javnosti svoje jave.
A ostao sam i dalje i detinjast i zachudjen.
Tako sam, eto, otvorio svoju poslednju igrachku,
to veliko, to nestvarno, chemu sam
mimo svih pameti
izmerio dubinu u pliccacima chovechanskog
i opipao rubove.
Ja, koji i dalje zatichem svoje telo
uvek sa nekoliko potpuno neochekivanih dusha
i prolazim kroz dokaze o vishe vrhunaca svesti,
mogu da tvrdim: znam, napokon,
shta znachi ne preleteti sebe.
XCVII
Kazhe se: ko zrachi, nema vremena
da upija u sebe druge.
Ja nishta drugo i ne radim - samo upijam
da bih zrachio.
Perspektiva je samo sugeriranje rasipanja,
a ne i njegovo stvarno stanje.
Chitljivost prostora nije to shto se od mene odliva.
Prostoru sam ja prostor.
Perspektivi sam ja perspektiva.
XCVIII
Chovek sam,
po dushi dostojanstven i neizmerno blag,
i ne dozvolih da se na meni chita nikakva zhalost.
Vrlo sam pazhljivo oprao svoje prljave prste
i otishao obalom zamishljen,
pa je onima, shto su me sretali toga jutra,
uglavnom bilo nejasno:
da li se ja to odnekle vraccam,
ili tek nekuda polazim.
|
) pa tako... hvala, mnoge važne poruke se kriju u ovom trećem delu...
