Miroslav Antic

16

Miroslav Antic

offline
  • Pridružio: 22 Apr 2011
  • Poruke: 437

Kažu da njegovi stihovi ne vrede kao stihovi Malarmea, Bodlera, Disa, Ujevića... i mene to ne brine. Porediti nekoga sa velikanima poput Malarmea veliko je priznanje. Ipak, možda su u pravu ali nikada mi ne mogu uskratiti da ih čitam i danas i da se sećam kako sam ih čitala kada sam bila jedna od devojčica zaljubljena u jedan plavi čuperak.

Uvod u zbirku pesama "Garavi sokak"

Kad sam bio garav

U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.

Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4229

Прва књига коју сам добио на поклон у свом животу био је Антићев ''Плави чуперак''...

У њој се, сасвим разумљиво, није нашла песма коју сам много касније открио и која је на мене оставила најјачи утисак... снажна и изузетно мрачна БаладаCitat:Od svih si devojaka bila tisa
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja?

Jedne je noci udarala kisa,
Tako krvnicki ko cuvari reda...
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Izmedju bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.
http://miroslavantic.blogspot.rs/2008/08/balada.html



offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 915

Miroslav Antić je neprocenljivo blago sa ovih prostora, bio je večiti dečak, i pravi metafizičar poezije..

Pesnike i pisce nikad ne bi ni trebalo porediti jedne sa drugima, svi su mikrokosmosi za sebe, i posebni i svako na svoj način ima nešto odredjeno da kaze i poruči kroz svoje pisanje, a na nama je da to oslušnemo i shvatimo...

offline
  • Pridružio: 22 Apr 2011
  • Poruke: 437

U umetnosti se ništa ne sme porediti baš kao ni čovek sa čovekom.
Balada je meni jedna od najlepših pesama ali je poznajem u drugoj verziji. Koja je prava, uvek mi je bila zagonetka.

Balada

Od svih si devojaka bila tiša
Nežna, uplašena i bleda,
Zašto nisi porasla viša,
Bar viša za pola pedlja.

Jedne je noći udarila kiša
Tako krvnički, kao čuvari reda,
Zašto nisi porasla viša,
Bar viša za pola pedlja.

Jer kad su te jednom
U svitanjima seda
Našli kako visiš iznad vrata,
Od tvojih bosih nogu pa do blata
Bilo je samo pola pedlja.

Zašto nisi porasla viša,
Bar viša za pola pedlja?


Biser iz "Garavog sokaka"

Molitva

Poslušaj me, Bože, veliki gospodine,
ako me još nekada ponovo budeš pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni Ciganin.

Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.

Naćve od mene da naprave.

Sto godina u meni testo da mese.
Od 'leba sav da se raspadnem.

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4229

... морам рећи да нисам знао за ту другу верзију Баладе...

offline
  • Pridružio: 22 Apr 2011
  • Poruke: 437

To je verzija koju sam prvu pročitala i naučila napamet, davno beše. Nailazila sam i na druge verzije a meni je ova najbolja.

Kada analiziraš ove dve verzije radnja može biti različita - samoubistvo i ubistvo. Šta je od toga? Koliko se sećam analiza sa nastavnicima vreme u pesmi je ratno.

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4229

У школи се никада нисмо дотакли те Антићеве песме, а и не знам позадину и време настанка песме...

Ратно време би заиста указивало на другу верзију...

offline
  • Pridružio: 22 Apr 2011
  • Poruke: 437

Sigurno da nije bila u lektiri za gimnaziju ali smo imali profesora koji je rado odstupao od programa, ali i van škole smo razgovarali o poeziji.

U uvodu za "Garavi sokak" Mika opisuje ratne dane i čini mi se da je i Balada nastala kada i priča o Miletu Dileji.

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2011
  • Poruke: 418

mart

kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
nije važno kuda ću.
nije važno dokle ću.
došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
- unutra u mene.

vetar mi je gudalo.
ja sam violina.
vetar svira na meni
u "e“ žicu kad plačem,
u "e“ žicu kad pevam,
u "e“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim "e“
- unutra u mene.

za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
nije važno kuda ću.
nije važno zašto ću.

krv se sva u žeravicu pretvori.
nebo dlanom poravnava puteve.
široko me kiše zaobilaze.
obuva mi sunce žute cipele.
kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
- unutra u mene.

offline
  • Pridružio: 01 Mar 2017
  • Poruke: 338

Savršenstvo vatre

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolja je u tome što ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno


da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono
. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

~M.Antić

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 506 korisnika na forumu :: 35 registrovanih, 10 sakrivenih i 461 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 20:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, amaterSRB, Atomski čoban, bojankrstc, Boris90, BSD2, bulovic, celeron2, Cobi026, Dovla, dule_pacov, Futurama, Hektor2, igorkozar83, ivance95, Jester, jovan.simovic97, Kaplar2, mean_machine, nenad81, Novi2, Pippi Langstrumpf, repac2, shmele2, Shomy, silwerhawk, Srki94, StefanNBG90, stug, Sveto, vathra, Yellow Pinky2, yrraf, zixo, Zmaj 99