|
Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti?Čuvar duše mlade
Il´kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše,
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako!Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...
(Tatjanino pismo Onjeginu)
Al´ nisam stvoren ja za sreću,
I duša moja njoj je strana;
Vrlina vaših nikad neću
Dostojan biti ja,Tatjana.
Verujte(savest jemstvo daje),
Da brak će muka da nas staje.
Mada ste dragi sada meni,
Navika ljubav iskoreni;
Počeće plač i vaše suze
Al´ mene neće to da trone;
Razgneviće me samo one.
Zar takvo cveće,takve uze
Bogovi braka da nam spreme
Možda na dugo,dugo vreme?
Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il´ rumena...
Na njoj se ništa ne pokrete;
Ni obrva ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći.Barem htede
Razgovor s njom da povede
I-ne uspe!Upitala ga
Kad,i iz kog je došo kraja?
Ide l` iz njenog zavičaja
Zatim je pogled oka blaga
Prenela na svog muža s gosta,
Izašla...I on k`o kip osta.
Udala sam se.Sada treba
Da odete,jar ja vas molim.
U srcu vašem pored strasti
Ponosa ima, ima časti;
Zašto da krijem?Još vas volim,
Al` drugom ja sam poverena
O ostaću mu verna žena.
|
