Trenutak, Vislava Šimborska

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Неколико песам из те збирке:

Вислава Шимборска
из збирке Тренутак (издавач КОВ)


Три најнеобичније речи

Кад изговорим реч Будућност,
први слог већ одлази у прошлост.

Кад изговорим реч Тишина,
нараушавам је.

Кад изговорим реч Ништа,
стварам нешто што се не може сместити у било које непостојање.


Бара

Добро памтим онај страх из детињства.
Заобилазила сам баре,
особито оне свеже, после кише.
Можда нека од њих нема дно,
иако је личила на друге.

Коракнућу и изненада
потонути у дубину
и још дубље у дубину,
ка оним облацима што се огледају у њој,
можда и даље.

Затим ће бара пресахнути,
затворити нада мном,
а куда ћу ја, заувек затворена –
с криком неизнесеним на површину.

Тек касније, разумела сам:
све ружне згоде
не улазе увек у правила света,
чак и када би хтеле,
не могу се догодити.


Прва љубав

Кажу
да је прва љубав најважнија.
Веома романтично,
али не у мом случају.

Нешто је међу нама било, и није било,
догодило се и загубило.

Не дрхтим на ситне успомене
и свежањ писама привезан канапчићем
- иако би било боље да је машницом.

Наш једини сусрет, после много година,
био је разговор двеју столица
за хладним сточићем.

Друге љубави,
све досад, дубоко дишу у мени.
Овој недостаје дах да би уздахнула.

Међутим, управо таква каква је,
успева, што осталима још увек не успева:
да ме неупамћена,
чак не сањана,
мири са смрћу.


Мало о души

Душа се има.
Нико је нема непрекидно
и заувек.

Дан за даном,
годину за годином,
може се живети без ње.

Понекад само у усхићењима
и страховима детињства
гнезди се на дуже.
Понекад само чудећи се,
што смо стари.

Ретко нам асистира
при тешким радовима,
као што су померања намештаја,
вучење кофера.
или крстарење путевима у тесним ципелама.

У време попуњавања анкета
и сецкања меса,
по правилу, има излаз.

Од хиљаду наших разговора
учествује у једном,
и то не обавезно,
јер више воли да ћути.

Када нас тело јако заболи,
тихо напушта дежурство.

Избирљива је:
нерадо нас види у гомили,
гади јој се наша борба за било какву доминацију
и жестина грамѕивости.

Радост и туга
за њу нису различита осећања.
Само кроз њихову повезаност
она је с нама.

Можемо да рачунамо на њу
када ни у шта нисмо сигурни,
а за све смо заинтересовани.

Од материјалних предмета
воли сатове с клатном
и огледала, што ревносно раде
и кад их нико не посматра.

Не каже одакле долази
и када ће поново нестати,
али очигледно очекује таква питања.

Чини се:
као што је она нама,
и ми смо њој
за нешто потребни.


P.S. Још песама на:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
А видео сам једну и овде:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

veoma interesantno...rekao bih ovo je poezija i filozofija zajedno, ujedno i provlace se tragovi nihilizma, verovatno pod uticajem NICHEA, SCHOPENHAUERA, SIORANA i drugih ....za mene krajnje nadahnjujuce....lep izbor

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nekada smo svet znali nasumice

Nekada smo svet znali nasumice:
- beše tako malen, mogao je stati u stisak rukovanja,
tako lak da se mogao opisati osmehom,
tako običan - kao u molitvi odjek starih istina.

Nije nas čekala istorija s pobednom fanfarom:
- sunula nam je u oči prljavi pesak.
Pred nama behu putevi daleki i slepi,
zatrovani bunari, gorak hleb.

Naš je ratni plen poznavanje sveta:
- on je tako velik, mogao bi stati u stisak rukovanja,
tako težak da se može opisati osmehom,
tako neobičan - kao u molitvi odjek starih istina.

Nebo

Od toga je trebalo početi: nebo.
Prozor bez daske, bez futera, bez stakla.
Otvor i ništa više,
ali otvoren širom.

Ne moram vedru noć da čekam,
niti glavu da zabacujem
da bih se zagledala u nebo.
Nebo mi je iza leрa, pod rukom i na kapcima.
Nebo me obavija hermetički celu
i podiže odozdo.

Ni najviše planine
nisu bliže nebu
od najdubljih dolina.
Ni na jednom mestu nema ga više
nego na drugom.
Oblak je isto bezuslovno
pritisnut nebom kao i grob.
Krtica je isto vaznesena
ko sova što krilom leprša.
Stvar koja u ponor pada,
pada iz neba u nebo.

Sipki, tečni, stenoviti,
usplamteli i nestalni
beskraji neba, mrvice neba,
lahori neba, hrpe neba.
Nebo je sveprisutno,
čak i u tami pod kožom.
Jedem nebo, izbacujem nebo.
Klopka sam u klopci,
stanovnik nastanjeni,
zagrljaj zagrljeni,
pitanje u odgovoru na pitanje.

Podela na nebo i zemlju
to nije pravi način
da se misli o toj celini.
Dopušta samo da proboravim
na tačnijoj adresi
koju je lakše naći
ako me kogod traži.
Osobeni znaci su mi
ushit i očaj.