pomozite mi ne znam kako se zove pesma

pomozite mi ne znam kako se zove pesma

offline
  • Pridružio: 15 Okt 2005
  • Poruke: 1235
  • Gde živiš: Shta je bilo?!

znam samo jedan stih mislim da ide ovako :
"..(zabranjena)Vocko tantalskog roda,"
to je sve sto znam,pliz mi nabavite tu pesmu cuo sam je danas na tv-u i mnooogo mi se dopala...thanks Smile



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 22 Nov 2003
  • Poruke: 1978
  • Gde živiš: na preseku Vremena i Vechnosti

Laza Kostic: Santa Maria della Salute


Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.
Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.
Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.



offline
  • Pridružio: 16 Apr 2005
  • Poruke: 2908

offline
  • Pridružio: 06 Maj 2005
  • Poruke: 52

..."sto nasih gora pozalih bor"
Sva drvenarija u crkvi potiče iz Dalmacije. Zbog toga je napisan ovaj stih.

offline
  • Pridružio: 15 Okt 2005
  • Poruke: 1235
  • Gde živiš: Shta je bilo?!

nisam hteo da otvaram novu temu...potrebna mi je analiza gore navedene pesme (santa maria della salute) mislim da je jasmina k'o bog za ove analize (posto mi je vec Gavrana od E.A.Po-a obradila Smile ) Mr. Green
Thanks Wink

offline
  • Pridružio: 16 Apr 2005
  • Poruke: 2908

LAZA KOSTIĆ

Ujedared zasusta kroz naše redove. Evo Laze Kostića. To je Laza Kostić! Svi se okrenemo i ja videh visokog, mladog, golobradog gospodina crne bujne kose koja se nemirno spuštala. A Laza je više gledao u žensku pri-pratnju nego u ikonostas. Laza Kostić. Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni borac. Perjanica Svetozara Miletića. Predsednik varoškog suda. Laza Kostić uvek spreman da bude mlad ili da luta po tuđoj mladosti.

Njemu je bila već pedeseta godina, njoj tek dvadesetprva. Lenki Dunđerskoj, ćerki najimućnijeg Srbina u
Vojvodini, Laze Dunđerskog. U pedesetoj godini čak se i Laza Kostić plašio da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom devojkom. Zadovoljio se njenim prijateljstvom, vožnjom kočijama po gradu i slušanjem klavira. I dubokom patnjom koja nije znala za milost. I koja bi počinjala negde u sumrak dok Lenka sanja u svojoj devojačkoj sobi. Da bi nekako zaboravio Lenku, Laza se ženi najbogatijom miraždžikom Julkom Palanački. Međutim, Laza uopšte nije morao da se ženi da bi se odvojio od Lenke. Lenka Dunđerski preminula je u Beču od tifusne groznice. Njoj u čast, životu u spomen, Laza Kostic napisao je "Poslednju labudovu pesmi" Pesmu SANTA MARIJA DELA SALUTE

Prema svemu se može suditi da Laza Kostić nikad nije ni bio čovek u vlasti telesnog bezakonja, jer je očigledno da nije često menjao "pašnjak". U svakom slučaju, nije bio "ljubavnik kvantiteta" i "romantični eksploatator", kako se s pravom reklo o zavodniku Đakomu Kazanovi. Kostić je imao nesreću (ili sreću, ko će to znati!) da se pod starost zaljubi beznadežno u beznadežnost. Pre te fatalne, predsmrtne zagledanosti, prva njegova važna ljubav za koju istoričari znaju završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić imao dvadesetjednu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega (1871. godine). Izgleda, one su na vreme shvatile i praktićno, s majkama, razmotrile pustopašnu prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, možda malo bezbojnim ali postojanim. Njegov veliki prijatelj i dobrotvor, "dupli doktor" (medicine i književnosti), Milan Savić, tvrdi da je Kostić u mladosti više puta bio zaljubljen, "ali nikad ozbiljno i strašno". Bilo je to "platoničeski", dakle gotovo nešto kao od šale. Ali, onda je došla Ona, Jelena-Lenka Dunđerska (Milan Kašanin piše da je bila "devojka izvanredne lepote", drugi domeću da je bila i "pomalo čudna"), kćer najimućnijeg čoveka u prebogatoj Vojvodini. Pesnik ju je upoznao 1891, kad je njoj bila dvadesetprva a njemu beznadežna pedeseta godina. S njom je došla i legendarna pesnikova kriza, drama dostojna da ostane večita. Bojazan Kostićeva u vezi s tom premladom devojkom bila je mnogostruko osnovana: nije on smeo ni da pomisli na ženidbu i brak, zbog nepremostive razlike u godinama. Morao je da sumanuto beži od tog nemogućeg rešenja, pa se čak i okumio s njenim bratom Gedeonom, da bude bar spoljni član njene porodice. Ostalo mu je još samo da s Lenkom Dunđerskom ostvaruje mistično jedinstvo, i potom snovi kad je iznenada umrla, od tifusne groznice (u dvadesetpetoj godini, 1895, u Beču). Tada se drama jedne ljubavi koja satire, i koja se može ostvariti isključivo u nebeskim sferama, pretvara u pravu tragediju. I inače potpuno usamljen, ojađen i nesređen, počeo je da sve više tone u sebe i da sebi želi što skoriju smrt (verovao je i nadao se da će umreti u šezdesetsedmoj, 1908, i "prebacio" se za dve godine). Izgleda i kao da je smrt Lenkina bila nekako "psihosomatska", jer se dogodila u isto vreme kad se Kostić oženio Julijanom Palanačkom, koja ga je pasji verno čekala punih dvadesetpet godina. Tako se prizemljio taj veliki orao koji je pao satrven od samoga sebe i svojih težnja, i tada je njegova mistična veza s mrtvom Lenkom prešla u veličanstvenu halucinaciju kakve nema u celoj književnosti sveta. To je čista zaumnost, neka vrsta oniričkog bezumlja i zemaljskog košmara.

"Zar meni, starcu, takva divota?"

Nikakav paralelizam između Lenke i Kostićeve supruge Julijane, Julce, nije mogućno uspostaviti a da ne naškodi i ne naudi dobroj ženi običnih osobina (kad su se venčali, i kad se njen lični genij konačno skrasio, njoj je bilo 46 a njemu 54 godine). Julca je bila "do dirljivosti dobra i predobra žena", ali nije mogla da "nadomesti" Lenku i njeno užasno odsustvo. Ta dobrodušna Somborka mogla je da ga pobedi samo "čistim i u potpunosti njemu posvećenim životom", ali u njihovoj kasnoj vezi, prirodno, nije moglo biti mnogo "misterije". Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela dvadesetpet godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, kao Penelopa, koji su jurišali i na miraz i na kapiju njenog bogatog, prebogatog doma, a nikome nije govorila koga to ona čeka. Genij joj je konačno došao u kuću, pod starost, a to njena majka, razumljivo, ni najmanje nije voljela: njena jedinica udala se za "starca" (iako ni njena kćer, svakako, nije bila baš u prvoj mladosti), boema, kockara koji je rasuo veliko bogatstvo. Ušunjao se porebarke u kuću svoje žene, a imanjem i velikim bogatstvom gospodarila je njegova tašta od čijeg jezika je odmah pobegao u manastir Krušedol, i vratio se u Sombor i u ženinu kuću tek kad joj je majka umrla. Kostić je poštovao i voleo tu svoju ženicu, ali među njima u tim godinama nije bilo burnog organskog jedinstva (sme li se ovde primeniti misao Petronija Arbitera da je potrošena strast strašna dosada?). Godinama on uopšte nije osećao da se ta "otmena, bogata, lepa i čestita somborska devojka" smrtno i odavno zaljubila u njega, pa su na to morali da ga upozore rođaci brižni zbog njegove sudbine, poznanici i prijatelji. Zapravo je njega oženila starost, i to ne govori dobro o odluci genija da se tako oženi i skrasi. Smerna Julijana (pisao joj je pisma koja je počinjao ovako: "M.d. J", "Moja draga Julo"), bila je presrećna što je uopšte dočekala svoga genija, što ga je mogla nazvati svojim, i mirno umrla u Beču, 1909. godine. Iduće godine već, i njen Laza je zamenio prolazni i propadljivi svet nepropadljivim, i takođe u Beču (kao da je Beč grad smrti za Kostiće i Dunđerske!). Otišao je L. K. zauvijek tamo "gde svih vremena razlike ćute".

Dok je Julijana ležala smrtno bolesna, mrtva Lenka "odlučuje" da u snu posećuje velikog pisca kao da je živa, a on - suštinski više ne razlikujući san od jave i živeči ostatke svoga tragičnog života bez nje, u "beznjenici" - zapisuje odmah posle buđenja svoje snove u dnevnik koji drži pod ključem. Pisao ga je na blistavom francuskom jeziku (za to jamči poliglot Kašanin, koji je Dnevnik i preveo, a L. K. je znao čak osam jezika), da ga ne bi dešifrovali ukućani ili nepozvani - pre svih, naravno, tašta i Julca. "Nikakav hrišćanin, sav paganinon, zamišlja raj ne kao bestelesni svet duhova nego kao čulan svet, kao nastavak ovozemaljskog života u kome ga čeka ljubav", piše Milan Kašanin o Kostiću. "Laza Kostić nije voleo srpski narod, već ideju srpskog naroda. Kao u književnosti, on je i u životu senzitivan, no ne i senzibilan. Na što god on spustio oči, na što god se obazreo, u njegovim pogledima ima prodornosti i svetlosti, no topline nema. On je oštrouman no ne i duhovit, i mislen je, ali ne i razborit, on voli apstrakcije a ne ljude, ženskadiju a ne ženu, on ne obožava sveta lica nego kumire. Tek pod starost, u poslednjem času, on s užasom vidi da je vek proveo bez ljubavi i religije i, tražeći ih i ne nalazeći, nego samo naslućujući, osetio se "osaman u seleni" i, govoreći sebi "mirno veni", kriknuo od očajanja. On bi bio svetska vrednost da je SMDS bio početak njegov, a ne svršetak".

U pismu iz novembra 1895, Kostić piše ženi u Sombor: "Draga Julo, ja sam već nedelju dana u Novom Sadu. Bio sam u Sentomašu, na pogrebu Lenkinu. Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet". Ne zna se (bar ja ne znam) do koje je mere Julijana uopšte znala ili slutila šta se zbiva u olujnoj duši njenoga muža. Ali, od toga trenutka nastupa čudesna geneza grandiozne pesme SMDS, koja se ne može potpuno ni razumeti ako se ne zna Dnevnik snova L. K., i način njenog mističnog postanka. Kostićev porodični lekar i prijatelj, ali koji ipak nije razumevao književnost iako je nekako "znao" da je u društvu genija, dr Radivoj Simonović, pisžše u studiji "Uspomena na dr Lazu Kostića": "Kad mu je žena na smrt bolesna bila, onda je napisao svoju poslednju, labudsku pesmu, koju u jednoj beleški o snoviđenju 3. juna 1909, hotel "Hungarija", Budapest, naziva "Apoteoza njoj, verovatno moja labudska pesma". "Što god je u toj pesmi rečeno", piše taj lekar iz Sombora, "to mu se sve priviđalo u snu, noću. Kad se probudio, zabeležio je to francuski, većinom na papiricima i u jednoj knjigi svojoj o Zmaju, na praznim mestima. Opisuje šta je u snu video i govorio sa priviđenjem, pa je onda na kraju napisao - "na to se probudim". Pošto sitnice tih priviđenja ne spadaju u književnost, ja sam sve te snohvatice uništio, da ne bi ko god o tome raspravu pisao". Nevolja je, ne mala, u tome što se on - svakako iz prijateljskih pobuda jednog obozavatelja mlađeg od pisca sedamnaest godina, strasnog egzegeta koji veruje u nepobitnu veličinu L. K. koji je "somborovao" svojih poslednjih četrnaest godina - usudio da određuje šta su "sitnice" a šta je "dostojno" književnosti. "Naš Rada" - kako su Julijana i L. K. zvali toga lekara - oštetio je mnogo književnost, i ne znajući šta čini. Napisao je o tome dobroćudne, ali suviše "pedagogične" reči koje su sušta naivnost običnog uma: "Moja je ideja da svoga velikana treba tako da predstavimo mlađem naraštaju da izgleda duhom, dušom i umom i moralom još veći nego što je zaista bio. Pa onda možemo prstom pokazivati našim grgama i gogama: Eto, gledaj kakav je sjajan naspram tebe, ološeviću!" Eto, šta čovek da učini s naopakom "čestitošću"? O tome je pisao i pokojni dr Mladen Leskovac: "Kada sam staroga Simonovića pitao o tome, on me je, već teško bolestan ali još uvek sa onim svojim dobrim osmejkom, lukavo zagledao preko naočara, i ćutao". Taj čuveni profesor Univerziteta u Novom Sadu čuo je tada od starog Simonovića ove reči prijatnog upozorenja: "Nemojte Lazu ocrniti, nego Lazu obelite - nesrećnijeg čoveka od njega nisam sreo u životu". On je dobro, izgleda, poznavao narav svoga naroda, jer je napisao da su "Skerlić i Nedić govorili o Lazinim kovanicama onako kao što su to činili i novosadske babe i čiče od pre šezdeset godina". Bojao se stari doktor, koji je umro 1950. godine, da će se "tamnih" i "prljavih" mesta doćepati zluradi ljudi, i zato je sve te "sitnice" predao pepelu.

Ne samo Milan Kašanin i Stanislav Vinaver, nego i jedan "običan" lekar, veruju da je Dnevnik snova L. K., ta "najhalucinantnija proza na srpskom jeziku", ključ za pesmu SMDS. Istraživači su našli da o snoviđenjima ima tragova i u pesmama Laza Kostića ("Vanredno je živo i strašno opisao kako ga je, noću na Novu godinu, posetio umrli Kosta Ruvarac i šta se s njime razgovarao!"). Ta pesma, kao čista muzika duše i uma, korespondira s Dnevnikom snova (koja je, posle više godina, konačno uobličena 3. juna 1909. godine). On već 1892. godine, u pesmi "Gospođici L. D., u spomenicu", piše stihove: "Ja, osaman u selni / od jeseni do jeseni / pevam srcu: mirno veni! / Blago meni!" U ovoj strofi je sva struktura i bit pesme SMDS. Godine 1879, napisao je pesmu "Dužde se ženi", u kojoj je opisao kako je Venecija, u strahu od kuge i kao izraz zahvalnosti Bogorodici, sagradila crkvu Sveta Marija od Spasa (Santa Maria dela Salute). Kostić je u pesmi ruzio Veneciju zato sto je od "našeg" drveta izgradila crkvu, što su opustošene šume Dalmacije. Kad je tu divnu crkvu video 1895. godine, u društvu Julijaninom, duboko i gorko se pokajao što je tu pesmu napisao. "Izgleda mi kao da je osećao da je tom pesmom uvredio Mater Božju, no to nikome nije govorio", piše dr Simonović. Dok je umirao u Beču, iz nedara mu je ispala preskromna, obična ikona Bogorodice, koju je stalno nosio o vratu. Kao razmetljivi mladić, on se čak usudio da se s prezirom odnese prema Majci Božjoj, opisujući ljubav prema njoj kao "madonizam". Ali, to je okajavao dugih petnaest godina, do smrti, otkad je ugledao tu crkvu u Veneciji. Zato je dr Simonović i naredio da se na pesnikovom grobu ispisu pokajnički stihovi Laza Kostića: "Prezri, nebesniče, vrelo milosti / što ti zemaljski sagreši stvor / Oprosti moje grešne zalute / kajan ti ljubim prečiste skute / Santa Maria della Salute"! Visoka, elegantna devojka plavih očiju boje različka, obeležena lepotom kao "kratkotrajnom vladavinom", koja je odlično govorila tri jezika, Lenka Dunđerska je poslužila kao nadahnuće za katedralnu pesmu cele književnosti sveta, za oduhovljenje erosa, kad erotsko u velikoj sublimaciji prelazi u čistu poeziju i religioznu ekstazu. S jedne strane je devojka-crkva od mesa, žena večnog kvaliteta, a s druge mistična zgrada u slavu Majke Božje, a spaja ih ogromni luk ljubavi plotske i nebeske. Lenka je smrću postala "obesteljena", slobodna duša s kojom pesnik u snovima kao drugoj stvarnosti ostvaruje ono što je bilo nemogućno na zemlji, pravdajući tako "abnormalnost normalnog". To je učinio tek kad je taj veliki um večne modernosti izašao iz "nebule neznanja" (to je njegov izraz), i kad ga je pod starost napustila "moja notorična kalamburomanija". Tada je mogao da napiše ove stihove: "Kamo noći, kamo dani / prozboreni, propevani / bratovani, drugovani / prosanjani, promaštani / pronadani, projadani?" Iza njih su mogli da sleduju samo ovakvi: "Sve što je srce snivalo mlado / sve je to jave slomio ma / Za čim sam cezno, čemu se nado / Sve je to davno pepo i pra"

Mislim da ce ti ovo ne pomoci, nego POMOCI Smile

http://www.tvorac-grada.com/vila/ljubavi/k.html

offline
  • Pridružio: 15 Okt 2005
  • Poruke: 1235
  • Gde živiš: Shta je bilo?!

Mislim sta reci...? Smile CARICA SI! thanks !!! Poljubac

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 551 korisnika na forumu :: 43 registrovanih, 7 sakrivenih i 501 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., Atomski čoban, bankulen, Brot, brufen, cenejac111, CrniGavran, dane007, dolinalima, Dragana Lijanić, Duško, Insan, Japidson, JOntra, Kaneda, kolateralnasteta, lidija2011, Lieutenant, Logic005, magna86, MB120mm, milimoj, Mixelotti, nemkea71, nuke92, pera bager, repac, riva, rovac, royst33, sajbervulf, Sirius, Skywhaler, Sr.Stat., Srki94, Srki98, vasa.93, Vlad000, vobo, voja64, W123, wolf431, Čivi