Možda nikada nećeš saznati koliko sam danas hteo da ti pošaljem poruku. Koliko je prošlo? Oko dve godine? Zašto baš danas ne znam ni sam. Al' od 8 jutros trudim se da ne pošaljem. Lažem, razmišljam se da li da pošaljem i, svaki put kad kažem da hoću, samog sebe nekako sprečim. Kao pušač na odvikavanju kad mu se učini da oseća miris dima - a dima nigde nema...Zašto baš danas? A znam i kako bi se sve završilo, u onom čudnom osećaju dilatacije vremena nastale u tišini dvoje ljudi koji se verovatno više i ne poznaju...
Nikako da je pošalje, nego neka filosofira dalje i piše onako lepe komentare. Svet ne bi video najlepše ljubavne pesme koje su napisane da su njihovim piscima muze bile na dohvat ruke. Tako i naš mpman.
I sledeći put kad budeš poželeo da joj pošalješ poruku ti podeli ovde sa nama.
Super tema za priču. Neke stvari baš dokazuju da nismo svi isti. Najlepša je reč, bar za mene.
Pesme su za čitaoce, a reč je za onog kome je upućena. Ponekad je lakše celom svetu reći nešto emotivno, nego onom na koga se emocije odnose.
Takođe, ako nismo sigurni, a želimo malo da se ''ispraznimo'', lakše je neka razmišljanja preneti na papir, da malo olakšamo sebi, ali čim ne prenosimo direktno onom kome želimo, moguće je da nismo ni sigurni da je to ispravno.
I jedan i drugi komentar iznad mogu biti i za i protiv....
Inače, neko bi devojci ili dečku napisao pesmu u kojoj bi opisao sve moguće razloge zašto ih voli i zadivio okolinu, a neko baš iz tih razloga ne bi podelio emocije sa auditorijumom....
Pesma koja mi je pala na pamet, a nevezana za prethodno, a opet tiče se emocija...Mile uputio svojoj majci...zašto je nikad ne pominje u pesmama....
Mnogo reči nikuda ne vodi.
Od birača nema ...ača.
Bolje užasan kraj nego užasi bez kraja.
Treba ceniti i svoje vreme, isto kao i tuđe.
Možda čak i više.
Jbg, takav je život.
