Слика которске младости. Тонћи, Пркач, Ојла. Ријетка је генерација Которана коју ова 3 човјека нису испратили. Њиховим одласком, једног по једног изгубио се и дух града, дух низа генерација које су од Котора направиле један од најпријатнијих градова.
Сва 3 различите животе филозофије. Први који је од првог до задњег минута живота живио по фештађунском принципу, пуним плућима, без пуно филозофије, само живот, добра фешта... до краја. Други непоправљив романтик. Ишао би градом и пјевао своје пјесме, увијек срећан када би то неко од њега захтјевао... често заузврат добијавши подсмијехе, па и неразумијевање. На крају је нестао... и он је до краја живио тако... не схваћени романтик. Трећи, а трећи... Кућо дођи да ти објасним нешто. И тако би заустављао которску омладину, коју би видио да цирка пиво, да прича о ђевојкама или о неким планова. Сјео би поред као вршњак и причао своју тешку животну причу, увијек са добром поруком и јаком мотивацијом.
Сад, нема више тих људи. Све је мање феште, све је мање непоправљиве и сувишне романтике и све је мање Ојлиних савјета за лакши живот.
И ето, то је моје тренутно размишљање... зашто увијек заборављамо колико мало је потребно... и никад не бирамо то мало, него нешто велико... што никад нећемо достићи... а живот прође.
Zalila cveće, ruže, kamenjare, uleteh u kuću da to podelim sa vama, pre tuširanja, večere, pranja sudova.
Moram nekom da kažem a ne smem ostaviti to za sitne sate jer, bože moj, može biti sumnjivo, kao što je pod znakom pitanja svaki post ostavljen oko ponoći
A ne bi bilo loše uz večeru probati i čašu vina i izdimiti nešto
Jes' ovaj Internet čudo
Danas ću imati uzbudljiv, neverovatno sadržajan dan, ispunjen ispijanjem kafe bez cigarete, i zalivanjem već zalivenog cveća.
Nahraniću novo mačence koje smo udomili i pokazati mu njegov budući dom.
Družiću se sa milion ljudi, i pokazaću svima da mi ne treba Internet da bih bio ispunjen.
Ne znam što sam ovo podelio sa vama, ali očekujem da ovu poruku lajkuju oni koji i inače lajkuju sve što napišem, za inat onima koji neće da lajkuju
Biću srećan, iako to nisam
Mislim da je jedan od lepših osećaja, kada položiš ispit. Lakši si za ''10 kg'' minimum.
Idem i ja ''malo'' u školu, ispiti su obimni, pa recimo od 800-1000 strana, plus neke zbirke itd. Muka. Još radiš po 9 sati dnevno, pa hoćeš da izađeš, da i dalje živiš normalno, ali najmanje spavaš. Kao ''zombi sam''
Ali je i dalje fenomenalan osećaj, kada si za jedan ispit kraći, još ako te je pogodila oblast koja ti inače treba, odnosno da nisi učio nešto što ne znaš čemu...onda je osećaj potpun.
