101 priča i Skitam i pričam

101 priča i Skitam i pričam

offline
  • Pridružio: 05 Maj 2006
  • Poruke: 568

ČOVEK SREDNJIH GODINA

Arsenu Dediću


Dogodi se svakom jedanput da dodje u godine kada za njega kažu: "On je čovek srednjih godina..."
Naučno gledajući, ljudi srednjih godina nalaze se izmedju onih koji govori "mi mladi" i onih koji vole da kažu: "Mi stari, koji smo stvorili ovu zemlju".
Čovek srednjih godina nikada ne govori "mi" nego samo - ja. Zbog toga mora da radi više od ostalih, i često saginje glavu preko koje se stari i mladi gadjaju vrućim metaforama u bici koja se zov - sukob generacija.
Iza čoveka srednjih godina ne stoji slavna prošlost. Pred njim se ne nalazi nikakva blistava budućnost. Stari mu ne veruju jer nije dovoljno star, mladi jer više nije mlad. On je zato samo čovek srednjih godina, lukav i usamljen.
Ponekad, nedeljom sedne za sto iznad čije pepeljare stari još uvek teraju Nemce iz porobljene otadžbine. Pred njim se viju zastave i prašte bombe kao na filmu. Čovek srednjih godina je najbolja i najstrpljivija publika.
I dok sluša starije, koji su baš stigli do 1943, on se seća kako su ga vaspitavali. Kako je na svojim rahitičnim nogama morao da trči kros-kontri ili planinari tragom nihovih ofanziva. Čovek srednjih godina razmišlja o tome hoće li ikada iko organizovati marš tragom čoveka srednjih godina. Kuda bi sve morao da prodje?
Čovek srednjih godina misli zatim na tužnu činjenicu da nijedan zavičajni muzej na svetu neće staviti u svoju vitrinu njegovu futrolu za naočare ispod koje će pisati: "Futrola za naočare čoveka srednjih godina". Tako mu i treba kad je bio suviše mlad da postane heroj, a suviše star da bi bio kurir i ušao u čitanke za prvi razred! On se zatim seća kako su ga stariji propitivali anegdote o njima samima, i kako je morao da ih uči napamet ako želi da postane čovek srednjih godina. U kakvoj sam se ono rodio porodici? Kako sam se držao pred klasnim neprijateljem? Šta sam mu ono rekao u lice? Prepričaj slobodnim rečima!
I mada je sve lepo učio napamet, stariji mu ipak nisu nikada sasvim poverovali. Valjda je tomee bio kriv onaj pomalo podsmešljiv izraz iza naočara čoveka srednjih godina?
Posle, čovek srednjih godina napušta starce, koji su stigli već do sredine 1944. i spušta se u disko-klub, pa tamo skriven tamom posmatra devojčice kako se ludiraju. Ali tu, pored šanka - jedine poznate stvari u ovoj rupi - on oseća da mu ne veruju ni "mi mladi", uprko nešto dužoj kosi i tami koja njegovih trideset i pet smanjuje, recimo, na dvadeset i osam.
Čovek srednjih godina počinje da se pita da li je najzad došao na njega red da malo vlada drugima, da vaspitava. Koješta! On ne može da vlada ni sobom samim, kako će onda vladati drugima? Njegovu decu vaspitavaće televizija. Šta je on, u stvari, dok dugokosom kelneru govori: "Još jedanput isto!". On je uglavnom sanjalica.
Otvorenih očiju sanja da iga sa najlepšom devojčicom disko kluba, onom što joj niz goli stomak teku potoci blistavog znoja.
Da pišem filmska scenarija, baš u tom trenutku dok čovek srednjih godina ispija svoje osmo piće, ta devojčica bi prišla šanku i kazala: "Hajde da igramo!" - pa bi igrali dugo i lagano, obraz uz obraz, telo uz telo, i posle izišli napolje u noć, pa bi čovek srednjih godina pričao toj mladoj osobi kako je mo rao tapšati, zviždati, pevati i hvatati beleške i kako nikada nije na njega došao red da malo vlada. Još bi joj pričao o tome kako ne pripada nikome, ni njima mladima ni onima starima, sa kojim su oni mladi, u radu, i da zbog toga mora da se bori potpuno sam, pod svojom izbledelom zastavom srednjih godina, i kako mu to sve više počinje da liči na onu dečju igru koja se zove "izmedju dve vatre", gde čovek stoji izmedju dva tima koja ga gadjaju loptom, pa kad ga pogode, onda mora da igra za taj tim, svejedno što mu se igrači ne svidjaju. Ali, kazao bi čovek srednjih godina mladoj devojci na mesečini ispred disko-kluba, mene još nisu pogodili jer sam veoma vešt, mada ne eskiviram udarce, jer sam čovek srednjih godina i poznajem dobro sve trikove, a devojčica bi se u tom filmskom scenariju sve više zaljubljivala i zaljubljivala i kazala bi da razlika u godinama uopšte nije važna, uopšte, ali ja ne pišem filmska scenarija već samo priče za ljude srednjih godina, pa sasvim lepo mogu da vidim kako moj čovek srednjih godina odlazi u svoju hotelsku sobu, stavlja sako preko stolice, oblači prugastu pidžamu i jedno vreme čita novine, a zatim skida naočare i gasi svetiljku pored kreveta pa vidi sve maglovito.
Za svaki slučaj, pre spavanja ostavlja otvorena vrata svoje sobe: možda će ona plava deojčica shvatiti istoriju ljudi srednjih godina i, kada se naigra, a svi klinci popadaju s nogu, možda će doći u njegovu sobu bosa, sa srebrnim sandalama u ruci

Dopuna: 11 Sep 2006 12:55

POSLE GOSTIJU

Gosti još nisu stigli ni do kapije a čovek je već pootvarao sve prozore da izadje dim. Tako je mogao da čuje pijani smeh, a malo docnije i i paljenje automobilskih motora, koji uskoro napustiše njihovu tihu ulicu.
Žena je stavila tri kocke leda u čašu i usula votku. Čekala je da se piće ohladi, zbacila cipele s nogu i legla u duboku fotelju.
Čovek poče da prazni pepeljare.
- To je bila tvoja ideja" - reče, igrajući se vatrom.
- Ostavi me na miru" - kazala je, igrajući se ledom.
- Pogledaj, molim te - reče on - gde su samo gasili cigarete! Vidi! Čak i u gramofonsku ploču! A pogledaj gde su gurnuli tortu! Pod divan! I onda, primaj goste ...
- Kad bi samo malo zaćutao ... - uzdahnu žena.
- Izgubićemo tri dana dok sve ovo ne dovedemo u red! - kazao je skupljajući razbacane čaše. - Tri dana priprema i tri dana dok se haos raskrči - ima li to, uopšte, ikakvog smisla? I zbog čega? Da bismo vratili večere na k ojima smo bili i tako otvorili novi krug večera, koje ćemo ponovo morati da vraćamo ... Lanac svetog Antuna: "Kad dobijete ovo pismo, prepišite ga u dvanaest primeraka i pošaljite dvanaestorici svojih prijatelja. Ovaj lanac započela je jedna devojčica po imenu Cecilija Farini iz Padove 1826.godine, i ako ga prekinete, stići će vas kazna; dogodiće vam se nešto strašno!". Nećete više biti pozivani na večere! Pogledaj samo, molim te, kako je neko prolio crno vino na tepih! , ovo je stvarno ... Ti ništa ne kažeš?
- Šta da kažem?
- I tako ćemo lepo - nastavi on - izmenjivati večere sve dok ne pocrkamo! Ti ćeš igrati sa njenim mužem, ja ću plesati sa njegovom ženom. Kad bismo bar imali hrabrosti da idemo do kraja, pa da stvarno razmenimo partnere ... Ali, ne! Malogradjani! Ostarićemo, uzdržavajući se! Uostalom, već smo i ostarili. Oččččččajno! I prestani da piješ tu votku!
- Ostavi me na miru! - reče ona.
- Ja, tebe?
- Koliko sam samo čekala ovu večeru! Želela sam da im najzad pokažem kako se dočekuju gosti! Već nas gledaju popreko. Već se svašta šuška naokolo. Ali, šta? Gospodin je uvek na putu. Oprostite, moj muž je morao neodložno ... I najzad, kad si se jedanput slučajno zatekao u svom rodjenom gradu, presedeo si čitavo veče kao na iglama, a onda nisu izdržao da ne izadješ napolje i ostaviše me sa svim onim svetom samu. E, to je zaista...
- Nestalo mi je bilo cigareta! - reče on.
- Mogao si da pušiš njihove! - reče ona.
- Niko nije imao "Astor". Morao sam da skoknem do dragstora.
- I vratio si se posle dva sata?
- Posle sat i po!
- S kim si bio?
- Priznaću ti! Spavao sam sa kompletnim baletom Narodnog pozorišta! Solistkinje i baletski hor! Bilo je sjajno. Zamisli, sidjem u dragstor po cigarete i naletim na "Labudovo jezero"! To je bila orgija. I ostavi već jedanput tu vodku! Mnogo piješ u poslednje vreme...
- Zar pijem?
- Oduvek sam tvrdio da ne podnosiš alkohol! Najpre postaneš euforična, zatim padaš u najdublju depresiju, na kraju si agresivna!
- Oh, gospodin je, znači, počeo da se bavi psihoanaliziom! Mora da sam zaboravila u klozetu neke novine u kojima si to pročitao! Psihopatologija svakodnevnog života! Veliki saveti - mala pomoć i obratno! Popravite sami psihu svoje žene, kad već ne umete da popravite slavinu u kupatilu koja curi već mesecima ... Moć kućni Sigmund Frojd! Znaš li, uopšte, ko je Sigmund Frojd?
- To je po znati norveški naučnik Fjord, koji je izmislio kompleks zemljišta i Edipov kompleks, kad neko hoće da ubije majku i da odspava sa ocem! Nasledio ga je doktor Adler, koji je pozvodio iz hobija pisaće mašine marke "Adler"...
- Oh, tvoj anglosaksonski smisao za hurmo! - uzdahnu žena i otpi novi gutljaj votke.
- Oh, tvoja uobičajena depresija posle gostiju! - reče on. - Padanje u duboki, duboki tamni džep, sa grižom savesti zbog toga što si, igrajući sa onim volom od bivšeg vaterpoliste pomislila kako bi bilo lepo osetiti njegovo žilavo, dlakavo, teško, tamno telo na sebi i što nisu dovoljno hrabra da to i izvedeš! Tvoje lepo kućno vaspitanje puno grehova i malih slatkih tabua! Deco, ako budete dirali prstićima ribicu, poludećete i završiti u najstrašnijim mukama!
- Gade! - reče žena.
- Hvala! - reče on i nastavi: - Ko je rekao: "Bolje je zadaviti dete u kolevci nego negovati nezadovoljene strasti"- I šta dobijamo na završetku tog skupog, dugotrajnog procesa vaspitanja? Šest ili sedam istovetnih bračnih parova kojima se već povraća jedno od drugog, sedam parova koji se ševe bez strasti, iz navike, uglavnom polupijani, zamišljajući neke druge osobe kao svoje partnere, ako žele da dožive orgazam! Hajde, budi jedanput iskrena i prevali to preko zuba: koga zamišljaš dok se ševiš sa mnom?
- Na žalost, srce, nikad nećeš imati pristupa i u moju glavu! - reče žena. - Dovoljno si mi ionako uništio život!
- To sam i očekivao! - reče on - Svi ste isti! Poluugojeni, dobro stojeći, solidni, lojalni, učtivi sredovečni gradjani, koji posle večere i uz malo vina dozvoljavaju sebi hrabrost da dodirnu tudju ženu kolenom ispod stola, strahujući da im ne napravi skandal i ne sruči im puding u lice pred svima! Vaša erotičnost prazni se takozvanim "masnim" vicevima. Vaša nostalgija - tulenjem uvelih, večno zelenih, grobljanskih, starogradskih pesama! Gospode! Ako išta mrzim na svetu, to su te otužne, preludirajuće, srceparajuće, medjugradske pesme! A što se tiče pića, ko je ti jedino pomaže da se opustiš - e, zaista ne bi smela više da piješ! A znaš li zašto?
- Baš bih volela da čujem!
- Zato što si amaterka! Ti si jednostavno, velika nezadovoljna amaterka!
- Nezadovoljena je bolja reč! - reče žena. - A možda bih trebalo da te podsetim i ko me je naučio da pijem?
- Još jedna krivica, znači! Da čujemo!
- Ti! Ti si insistirao na belom vinu, da bi brže stigao do grudnjaka i čarapa ...
Čovek se nasmeja od srca.
- Čarape! Mladje kameno doba seksa! Epoha pred-hula-hop civilizacije! Ko još danas nosi grudnjak?
- Ja ga nosim!
- Stvarno?
- Ti si me terao da pijem onu odvratnu jabukovaču, zato što se ona u Francuskoj z ove kalvados, koji je, opet, pio izvesni doktor Ravik u Remarkovoj Trijumfalnoj kapiji. Pre tebe nisam ni dotakla piće!
- Ni rum u čaju?
- Pila sam ga s limunom! - reče ona i otpi novi gutljaj votke. - A onda si se kao neka kurva izvukao iz svega, kao što se izvlačiš iz svih stvari, lukav i neuhvatljiv, jer je piće zapretilo da ugrozi tvoju vitku liniju, Narcise! Hajde, budi čovek i priznaj zašto si ostavio piće?
- Mogao bih da napišem esej o tome! Ali, evo ukratko: naša pića su oččččajna!
- Opa! - reče žena. - Gospodin sad više voli frrrrrrrancuska vina! Borrrrrrrdo! Muškat! Sovinjon! Šatonedipap!
- Nisi daleko od istine!
- Hoćeš da ti ja kažem zašto više ne piješ? - upita žena i sama odgovori: - Jer si počeo da se gojiš! A kada je u pitanju tvoja patološka narcisoidnost, nema stvari koje se ne bi odrekao! Želiš da po svaku cenu ostaneš vitak! Verujem i da spavaš sa tim svojim balavicama samo da bi se malo znojio (to je za tebe portabl-sauna, zar ne, dušo?), i zbog toga, što se u seksu upotrebljavaju prednji upori! Jen‚dva, jen‚dva! Pri tom imaš emocija koliko i električni vibrator! Mora da ti je posle dosadno, a? Mora da skapavaš od dosade kada se od tebe očekuju nežnosti! Zašto lepo ne zalepiš neke novine na tavanicu? Imao bi šta da čitaš!
- Daleko su! - pokuša on da bude duhovit.
- Ali ti si, kao i svi ljudi u godinama, već dalekovid, zar ne, srce? Pitam se samo na šta misliš dok tako lelžiš sa rukom pod glavom i izigravaš ljubavnika? Kako da zbrišeš kući i baciš se u zagrljaj svom dragom biciklu, pošto si na račun stomačnih mišića zapustio nožne? Hajde, učini mi zadovoljstvo; sedi na bicikl i odmagli malo iz mog života! Hoćeš?
Čovek je posluša i pope se na sobni bicikl za mršavljenje.
Žena nasu novu votku u čašu.
Čovek poče da okreće pedale, sve brže i brže. Bio je to zgodan sobni bicikl za treninte, marke "Merkur", jedan zgodan bicikl bez toškova. Zdrava sprava. Korisna. Bezopasna. I kad predje na svom sobnom biciklu bez točkova sto kilometara dnevno, čovek garantovano neće nikud stići. Ali on je ipak okretao pedale iz sve snage, samo da nekako pobegne od sličnih ljudi, sličnih stanova, večera po tačno utvrdjenom redosledu ... Bilo je već tri sata ujutro, a on je u sred haosa koji su iza sebe ostaviti gosti i dalje vozio svoj lepi sobni bicikl - njen poklon za četrdeset i peti rodjendan.
Žena je popila još jednu votku sa ledom, svukla se i legla u postelju.
- Zašto ne dodješ? - upita ga.
- Ne mogu da spavam! - reče on.
- To je zbog toga što mnogo spavaš posle ručka!
- Jeste - reče on, okrećući pedale u tammi. - Tako je kao što ti kažeš! Uvek je tako kao što ti kažeš...
- Nemam nameru da se svadjam u tri sata po noći! - reče žena.
Nastavio je da okreće pedale i tako stigao čak do onih dalekih godina kada je život tek bio pred njih i obećavao čuda. Onda se istuširao i legao pokraj žene. Vodili su ljubar pred jutro, u polusnu.
Sutradan su se pomirili i živeli dugo, dugo i nesrećno!

Dopuna: 11 Sep 2006 15:06

ZAMAK

- Oh, bože, hoće li već jednom zavezati! - mislila je, uvlačeći se dublje u podignutu jaku kožne bluze, dok je taksista neumorno hvalio što se uputila tako daleko van grada, samo da bi večerala u Zamku.
- Verujte - okretao joj je lic eišarano modrim žilicama - nigde nema takve posluge, ni takve kuhinje!
Mada je sumrak već nalegao poput poklopca na kotlinu, podignut na uzvišenju uz sam bok planine, Zamak je još uvek zadržavao u staklima svojih ovalnih prozora odblesak sunca što je tonulo za zapadnog venca.
- Pre nego što mu se dogodila ta nesreća, njihov glavni kuvar radio je deset godina kod francuskog konzula, a taj je, valjda, znao šta jede! Ali čovek nikad ne zna šta ga sve čeka u životu ...
Zahvaljujući nekoj optičkoj varci, Zamak nekadašnjih grofova, posednika zelene doline s obe strane reke, udaljavao se kao da je začaran što su se duže vozili kroz vlažna, tamna polja.
- Stvarno? - reče tek da učestvuje.
- Druga stvar - nastavljao je razgovorljivi taksista, vozeći krivudavim turskim drumom, preko čije je kaldrme bila prevučane tanka opna asfalta - da oprostite na izrazu, kod nas u gradu se ne gleda baš najbolje kad žena večera sama u kafani. Prost svet - narod; dešava se, pa prilaze, dobacuju a u Zamku nema šta da brinete, niko vas neće pipnuti ni prstom, sačuvaj Bože, jer tamo vlada disciplina ... Zatvor je to, ipak, nema tu štatijaznam, svejedno što je spolja kao restoran, razumete, a i robijaši, to jest, kelneri, dobro znaju da će ih vratiti, samo ako...
- Baš vam hvala ... - reče tek da nešto kaže, uvukavši dublje bradu u vindjaknu.
Provela je či tavu noć u spavaćim ko lima ne sklopivši oka i ceo dan u gradu gde nikog nije poznavala. Čekala je veče, plašeći se da joj je umor od putovanja ostavio tragove na licu i da ne izgleda lepo. Nekada je bila u stanu da igra po čitavu noć, pa da ujutru ne oseti ni zamor, ni jezu, što joj sad puzi telom, uvlačeći se duboko pod kožu.
- Da vam ja to nisam rekao, ne biste ni primetili o čemu se radi! - smejao se taksista.
- Mnogi i ne primete da ih služe robijaši! Ali vi nema čega da se bojite: za kelnere se biraju samo oni sa najboljim vladanjem. A, i nadzornici paze na njih sve vreme u restoranu...
U trenutku kad su se kola brekćući ispela serpentinama na parking, pogasiše se i najviši prozori Zamka, u kojima je treperio dan. Sa platoa ispred trbušastog zdanja debelih zidova videla se dolina poplavljena ljubičastim sutonom iz kojeg su se iskrila svetla raštrkanih seoskih kuća. Levo i desno od glavne zgrad eprotezali su se dvospratni, očigledno docnije, dogradjeni paviljoni, sa prozorčićima osiguranim žičanom mrežom.
- Ako mene pitate - kazao je taksista, vraćajući joj kusur - najbolje vam je da tražite fazana ...
- Za koliko osoba? - dočeka je na ulazu šef sale, a kad mu objasni da je sama, povede je kroz red stolova, za kojima su u pobožnoj tišini žvakali gosti.
Ugledala ga je nagnutog nad stolom pokraj prozora. I pored uzbudjenja koje ju je potpuno paralisalo - procenila je u magnovenju da su sva mesta u onome, što bi logično trebalo da bude njegov rejon, već zauzeta, a šef sale je odvodio sve dublje u suprotnom pravcu prema stočiću za dve osobe, postavljenom uz lažni kamin iz koga se cerilo crveno električno svetlo iz plastične cepanice.
Srce joj je udaralo kao ludo, u ušila joj zujalo; povraćalo joj se od mogućnosti da čitav ovaj dugi put, svi sati čekanja da ga susretne i vidi, padnu u vodu, ako joj daju sto tamo gde služi neki posve drugi kažnjenik.
- Molim vas ... - procvile ne prepoznajući svoj glas - da li bih mogla da dobijem mesto pored prozora?
Tamnoputo lice šefa sale zurilo je u nju mirno, sa neke ogromne udaljenosti koju su naseljavali jedino šumovi polutihog razgovora i odjeci pribora za jelo.
- Tamo nema slobodnog stola ... - reče mirnim, trpeljivim glasom.
- Ne moram da sedim sama! - gotovo je očajnički viknula, a onda pokuša da se osmehne. - Veselije je večerati u društvu!
Šef sale je osmatrao red stolova, a z atim je procenjivao nju, pre nego što krenu prema jednoj porodici. Dok je čekala, a on se naginjao nad njihov sto, debeljuškasta žena je nepoverljivo virila u nju ispod šefovog lakta, a sa njom i dete, jedno od one tupe, osamljene dece koja vire iz svog starmalog oklopa, čekajući da postanu isto tako prosečni i svirepi kao i njihovi roditelji. Saznavši u jednom blesku sve o njima, ipak se trudila da im se dopadne, dok je stajala nasred prolaza; da je ne odbiju, da ne kažu kako imaju nešto poverljivo da razgovaraju i zbog toga ne mogu nikoga primati za sto. Najzad, izgleda da su pregovori bili uspešno okončani - pristali su! Nadzornik joj je pridržavao ljubazno stolicu i dodao jelovnik. Otac porodice učini trom i trpava, poluučtiv pokret, kao da ustaje u njenu čast, a da se ipak ne potrudi suviše, dok ju je žena krajičkom oka ispitivački promatrala kao moguću opasnost. Dete je tupo zurilo žvačući komad mesa.
Ali, sada je bila tu! U njegovom rejonu. I mogla je da ga gleda do mile volje. Učini joj se nepoznat u tesnoj kelnerskoj bluzu, sa skraćenom kosom koju su prošarale sede. Zažmuri od bolne želje da je dodirnu te preplanule ruke, dugih koščatih prstiju.
- Hleba! - reče majka. - Ne jede se bez hleba!
Sada je izlazio noseći na uzdignutom dlanu pladanj zatrpan mesom koje se p ušilo. Nije mogla ništa da pročita na njegovom zategnutom licu, sem usredsredjenosti da prenese jelo s jednog na drugi kraj dvorane. Sto ko ji je služio, očigledno neka malogradjanska porodična proslava - šest nakindjurenih žena i proćelavih muževa - nisu ni obratili pažnju na njega. Kako je mrzela taj udobni restoran i sva mesta "na kojima se dobro jede", to gastronomsko leglo - izletište, puno umnoženih usta što su ozbiljno žvakala hranu kao da obavljaju neki važan posao, te solidne malovaroške očeve porodica, njihove uvažene supruge, koje su naborima širokih haljina pokušale da sakrriju naslage drhtavog sala, sve njih što nisu ni sanjali odakle dolazi kelner koji ih služi, ni kakvu krivicu ispašta u ovoj preuredjenoj konjušnici nekih lokalnih seoskih iprelmića, sa laženim vandarmimma i stilskim ogledalima proizvedenim masnovno u italijanskim fabrikama ... Imaju planine da vuku svoje debele stražnjice uz njihove staze, reku da peru kola preko vikenda, šumu da beru pečurke, Zamak da ne izgube osećanje slavne prošlosti; sad su joj oteli i njega i postavili ga da im služi, a ne znaju mu vrednost, baš kao seoska deca koja su nekim slučajem dobila preskupu i suviše krhku i složenu igračku sa kojom ne umeju da se igraju.
- Hleba! - ponovi majka. - Opet nisi uzela hleba ...
Dete je nepomičnim usnama držalo komad sredine od hleba, piljeći netremice u gošću za stolom.
- Kako je slatka! - reče sa gadjenjem. - Koliko joj je godina?
- Devet - odgovori majka.
- Koga više voliš? - upita nervozno. - Mamu ili tatu?
Dete je nepoverljivo ćutalo.
- Kaži: oboje! - reče otac.
- Oboje.
- U koji razred ideš?
- U treći - reče ponosno majka.
Nije smela da podigne pogled, a osetila je da on već stoji iznad nje i da čeka.
- Pa, ne znam ... - promuca, plašeći se da će iznenada zaurlati. - Zaista ne znam...
Jagodice njegovih ispruženih pristiju na ivici stolnjaka pomeriše se besmisleno. "Samo da me dodirne!".
- Ako mene pitate - reče otac - ovde vam je najbolja divljač. Imaš li još fazana?
- Pogledaću - odgovori kelner muklo.
Naklonio se i otišao.
Gledala mu je u pleća dok je koračao prema kuhinji: ima štrkljaste lopatice, kao u kakvog neuhranjenog mladića. Želela je da z agnjuri oči, nos, usne, - čitavo lice, u ta mršava ledja, da ga obuhvati rukama i da se zajedno probude iz ružnog sna, za koji nema ni kakvih i8zgleda da će se uskoro završiti, a dete preko puta nje kao da je već naslutilo tajnu da je uhoda u ovom ukletom Zamku i da ovamo nije došla radi jela, kao ostali pošten narod, već radi nekog nedozvoljenog posla. I svi ostali, činilo joj se, znali su zbog čega je tu: čovek za šankom aperitiv-bara, garderober, čuvar parkinga koji bi je uvek pogledao kada je ulazio da nešto popije; gosti lica zajapurenih od jela i pića, i njihove žene koje su zaslužile svoje subotnje uzimanje hrane - čitav sve kao da je odjedanput pretvorio u lažni restoran - zatvor, ispunjen zadovoljnim i sitnim gostima koji žvaću čvrstim vilicama... I niko sem nje nije nalazio ništa čudno što su kelneri kažnjenici, a šefovi sala nadzornici - sve je to bilo potpuno prirodno, svi su već bili uhvaćeni i osudjeni na doživotno varenje hrane.
- Zašto si došla? - prošaputao je nagnut nad njeno uvo, dok je viljuškom i kašikom vešto prebacivao parčad raskomadanog fazana sa poslužavnika na njen tanjir. - Graška?
- Ne, hvala...
Osećala mu je dah u kosi; onaj njegov poznati miris ipak se probijao kroz oštar vonj nekog dezinfekcionog sredstva kojim je bila natopljena njegova bluza.
- Kako, inače, da te vidim
- Postoje dani za posete.
- Tada di dolaze žena i deca ...
- To je glupo! - kazao je sipajući vino u čašu, a zatim je novom, čistom pepeljarom poklopio upotrebljenu i vešto vratio čistu na sto.
Čovek je ćvakao čačkalicu.
- Ovakve posluge nema ni gde! - reče, obraćajući se, za svaki slučaj, više svojoj ženi nego njoj. - Svaka im čast!
Htede da kaže:
"To što jedete u bivšoj grofovskoj konjušnici nije nikakav razlog da se ponašate kao konji!" Ali, ne. Ćutala je.
- Kakav je fazan? - upita žena.
- Sjajan! - odgovori.
Sada je stajao naslonjen uz stub pokraj kolica sa kolačima. Posmatrali su se u odsjaju tamnog stakla, da ne bi privukli nečiju pažnju. S ledja mu se došuljao šef sale i rekao mu nešto u uho s ledenim smeškom. Saslušao ga je, ispravivši se jedva primetno u stav "mirno", klimnuo rasejano glavom i otišao do poslednjeg stola u redu da očisti pepeljare. U potpunoj tišini, koja iznenada nastupi iznad ogladnelih gostiju, čula je kako preživa porodice za njenim stolom. Otac kao da je isisavao poslednje sokove iz ovlažene čačkalice koja mu se poput klatna šetala s kraja na kraj usana. List zelene salate naboden na viljušku stajao je u ženinoj ruci, tačno u visini stegnutih zuba devojčice. Niz salatu se cedilo ulje.
- Ovaj je najbolji! - kazao je tonom poznavaoca preko čačkalice, pater familias. - Uvek tražimo da sedimo tamo gde on služi...
- Tako je blag, nesrećnik - složi se žena.
- Neću! - reće kćerka - Šta mi je guraš?
- Pravi gospodin! - kazala je žena nagnuvši se poverljivo. - Ipak, z nate, kad samo pomislim da je neko od nih, tim istim rukama...
- Ne, ne.. - razmišljao je njen muž tonući sve dublje u stolicu - Ovaj naš pre robije sigurno nije bio konobar! Baš bih voleo da znam šta je bio!
- Što ga ne pitaš? - zamumla devojčica punim ustima.
- Ne govori dok jedeš! - preseče je majka.Zatvorila joj je usta novim naviljkom salate.
"Mogla bih da vam ispričam šta je bio pre", mislila je, a suze joj se zakotrljaše po stolu zajedno sa mladim graškom. "Mogla bih ja..."
- Nije vam dobro? - upita je žena islednički.
- Ma, ne! - osmehnu se kroz suze. - To je od luka.
Pokazala je na salatu u kojoj je, srećom, bilo krupno nasečenog luka. "Ovaj put sam se izvukla, ali od sada zaista moram biti na oprezu. Oni motro".
- Treba li ti šta? - ugrabi malo kasnije trenutak da mu prošapće, dok su čovek i žena bili zauzeti kljukanjem svoje naslednice.
Zastide se zbog straha da joj slučajno ne zatraži revolver ili turpijicu za nokte.
- Ne - rekao je. Želite li još nešto?
Razmišljala je jedan trenutak:
- Možda, palačinke?
- Sa džempom, orasima, flambirane ili u vinskom šatou?
- Sa džemom.
- Sa džemom .. - zapisao je u kelnerski blok.
Razgledala ga je sa nežnošću; nedostaje mu jedan zub sa leve strane i nešto je mršaviji. Lepo mu stoji kratko podšišana kosa. I ma srećan oblik glave. Osmehnula se: sa tako retkim talentom za život, on je i od ovog mesta napravio svoj posed u kome me je manje neprijateno, nego njoj. Opet ima neophodnu publiku čijim se divljenjem mhrani! Zastide se ljubomore koju oseća prema jednom robijašu, ali gotovo da je mrzela tu njegovu neumornu sposobnost da od svakog mesta i od bilo kakvog položaja, ma kako oni loši bili, izvuče neku prednost.
A, što je najgore, i pored svega, uhvatila je sebe kako sa uživanjem jede! Neprospavana noć u vozu i predugi dan u k ome je popušila bezbroj cigareta i popila desetak crnih kafa, učinili su svoje: ona je - o, Gospode! - ona je osećala užasnu glad. Ona što je do pre pola sata verovala da će skapati od tuge kao kučka za izgubljenim gospodarom , ona što je živela hraneći se samo patnjom; naterana njegovim lukavstvom i nežo hitrim prstima koji su je služili sa prefinjenošću poznavaco - ona je jela! Sekla je meso, grabila viljuškom i n ožem mladi grašak, krompir, sitno seckanu šargarepu; proždirala palačinke, uživajući u zalogajima što su klizili prema želucu i protiv volje joj činili zadovoljstvo; prisiljavali je da prestane misliti na bol, da se uspava i opusti, da gotovo zaboravi gde se nalazi i zbog čega je, uopšte, došla u Zamak .. Eto, to je život: glavni - uzimaćemo hranu, žlezde će lučiti svoje nepoznate sokove, varićemo poslednju večeru i dok budemo ležali mrtvi. Kako je sve to ponižavajuće, mislila je, ne prestajući da guta zalogaje. Pomisli još: kakva je čovek životinja, a reče:
- Ovde se zaista sjajno jede! - a onda se zgrči od bola: "Osam godina, Bože, osam godina! Izaći će odavde kad mu budu pedeset i dve; šta da započenemo sa pedeset i dve?!
Zgrabila ga je za ruku i zarila mu nokte u dlan ispod raširene salvete kojom je čisto mrve sa stola. U tom trenutku, ka njima krenu šef sale. Zažmurila je od užasa što je otkrivena dok joj se približavalo njegovo strogo, nepomično i dostojanstveno lice sveštenika. Ko zna na kakav će ga težak posao vratiti zbog nje? Uvek je kvarila sve što bi takla u njegovom životu. Nadzornik je bio već nad stolom i sada ih je gledao očima za koje nema tajni.
- Jeste li zadovoljni večerom? - upita.
- Oh, da, da.... - promucala je.- Veoma.
- Imate li primedbe?
- Ne - reče. - Zaista, nema.
Stavila je no včanicu ispod račun a koji je ležao u poluotvorenoj salveti na tanjiru.
- Pa, dodjite nam opet ... - reče nadzornik.
Gledala je u svog kelnera:
- Svakako - reče - svakako ću ponovo doći!
Pustili su je da se digne od stola i da gotovo dotetura do vrata, osećajući im poglede na temenu, na ledjima, na bokovima i listovima nogu, a onda, kada joj je ruka već bila na kvaki, nadzornik je zovnu:
- Hej - viknuo je - zaboravili ste ovo...
- Šta?
- Upaljač.
- Hvala - reče i izadje u noć.

Dopuna: 12 Sep 2006 16:47

BEOGRAD, PA BEOGRAD

Skitam Beogradom onom poznatom, utabanom stazom što vodi od Kalemegdana do Slavije. Već poznajem sva lica u fotografskim izlozima. Kad šetate, često samo jednom, glavnom ulicom, posle izvesnog vremena učini vam se da živite u provinciji, gde na korzou svako svakog poznaje. To je dobro osećanje. Čovek je manje usamljen.
Jesen nas obmotava ranim maglama. Pod stopalima šušketaju uvele letnje novčanice - lišće koje je tako lepo opevao maestro Žozef Kosma.
- Dobro veče, gospodjo, kako ste?
- Znate li da mi se vraća sin? - prilazi mi stara dama, majka školskog druga, uzbudjena i cvrkutava, nalik na sveže obojenu žutu kanarinku.
- Zašto? - pitam
- Ne može više da izdržu! - kaže stara dama. - Sve je u redu, mislim, što se posla tiče, ali, mama, kaže, ja tamo više ne mogu! Beograd, pa Beograd!
Potrošio sam godine i godine iznad stotina ispisanih stranica da odgonetnem u čemu se sastoji duh Beograda, i šta je to čime nas vuče u svoje okrilje, a evo, danas manjem znam nego na početku.
Ni staroj dami, tek izašloj iz frizerskog salona, nije jasno zbog čega joj se iznenada vraća sin iz belog svega, kad mu je toliko godina tamo bilo dobro. Šta će ovde gde ga ništa ne očekuje: ni stan, ni posao, ni novac?
Čudna je ta naša ljubav!Ima u njoj hirovitosti i žestine, ima i bučnih svadja koje se završavaju pakovanjem stvari i obećanjima da se više nikada nećemo vratiti. Ima u toj ljubavi odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja u toj ljubavi što podseća na gimnazijske jade, pune nežnosti i suza.
Kad smo u Beogradu, gundjamo kako nas guši smog i kako su nam ulice zakrčene automobilima. Žalimo se na nemoguću klimu. Objašnjavamo kako čovek nema šta da pokaže strancu, pišemo pisma uredništvu da nam je varoš neuredna, nepodšišana, aljkava, raskopana, da nema ovoga ili onoga ... Letimo onda u neke druge, lepše i srećnije gradove po svetu, divimo se talogu vekova - dvorcima i bulevarima, riznicama i raskošnim fontanama. Biramo najbolji restoran i hvalimo poslugu i pribor za jelo, tišinu i cveće na stolu, pa slučajno naručujemo zelenu salatu, i gle! - Beograd nam se smeje sa ruba tanjira: to nije ukus naše zelene salate! Lepša je od naše naoko, i veća, i čistija, i zelenija, ali čini nam se da smo prevareni i da žvaćemo plastiku. Sećamo se sa tugom kako smo jeli hleb namazan mašću i posut alevom paprikom. Pijemo litre mineralne vode, a nikako da ugasimo žedj. Nekada nam je bila dovoljna i čaša vode iz česme u kuhinji.
Sećamo se svojih kafana pod lipama, komšiluka i starca koji je imao običaj da pijan zaspi pokraj vage za tačno merenje, obasut kišom sitniša. Šta li sad rade naše stare ljubavi, pikaju li još klinci loptu u školskom dvorištu, voze li devojčice rolšue u parkiću, svadja li se žena vatrogasca sa udovicom iz vešernice, šušte li novine na vetru u kiosku na uglu, priča li još sam sa sobom u šetnji onaj bivši ministar iz broja šest, vuku li žene crvene paprike za zimnicu u veš korpama sa Zelenog venca, sviraju li još Cigani po dvorištima, trče li deca za mlazevima polivačkih kola - šta rade bez mene tamo?
I što smo duže u tudjini, Beograd nam je sve privlačniji: brojimo dane do povratka i osluškujemo svoje srce kako ludački udara dok tutnjimo preko reke, iznad tromih šlepova i pecača - vraćamo se svojoj ljubavi, koja nije ni primetila da smo bili odsutni. Posle dva dana pričamo kako je tamo sve lepše i sredjenije, kako vozovi i avioni ne kasne ni minuta, i kako su svi ljubazni tamo odakle smo tek stigli, i priča se ponavlja.
Jesmo li biljke koje je nemoguće presaditi? Kada se isčupamo iz Čubure, Palilule, Dorćola, Zvezdare, Neimara ili Bulbudera, ostaje li nam koorenje duboko pod asfaltom?
Vraćaju se moji drugari iz dugog stranstvovanja, već prosedi a uzbudjeni kao deca. Dovode voje žene, otmene tudjinke, kojima su noćima objašnjavali kako je Beograd lep, kako je to jedino mesto na svetu gde se zaista može živeti, a one ćute i gledaju - ne vide ništa naročito.
Kako im otvoriti oči? Kako im prevesti na strane jezike duh Beograda?

Dopuna: 12 Sep 2006 16:58

DRVEĆE

Sve je manje drveća u ovom gradu, a sve više razumnnih objašnjena zašto se seče. Ako se ovako nastavi, uskoro ćemo voditi decu u zoološki vrt da iza rešetaka vide kako šušti, šušti bagrem beli...
Nije lako biti drvo u Beogradu.

KNEZ MIHAILOVA

Postajemo svesni vrednosti nekih sporednih stvari tek onda kad ih privremeno izgubimo. Čim se podignem avionom iznad Beograda i ugledam ga kao hrpu dečjih kockica za slaganje, zaboravljam sujetnu vrtešku intriga i interesa, karijera, polemika i značajnih imena ... Ma koliko da sam povredjen, smetnem s uma nepravde i uvrede; zar je to uopšte važno? Moj gnev se gubi u prostranstvu ritova i moru trava što okružuju grad.
Živim mesecima na drugom kraju sveta, i taman kad pomislim da sam se konačno oslobodio svega što me je tištalo, slobodan i nesputan navikama, poznatim licima i onim što znam o njima, počinje da mi nedostaje nešto za što sam mislio da je najmanje važno - podnevna šetnja Knez Mihailovom!
To je, verovatno, jedina ulica u Evropi na čiji početak stupate sami, a sigurni ste da ćete na njoj zateći nekog ko vam je prijatan i da ćete se, završavajući svoj šetački krug do Kalemegdana i natrag, vratiti okruženi prijateljima. Beograd je, inače, već odavno izgubio dobru staru naviku da svako ima svoju kafanu u kojoj ćete ga sigurno pronaći u odredjeno vreme, ali još se uvek zna ko će se u podne pojaviti u Knez Mihailovoj. Ova ulica je, zbog toga, neka vrsta društvenog salona pod vedrim (i oblačnim) nebom. Po mnogo čemu, ona psihološki podseća na antički trg ili pijace primorskih gradova: šetajući se, čovek prolazi pokraj prijatelja, poznanika i neprijatelja, poveravajući katkad u hodu najintimnije tajne ili noseći gordo svoju muku, tako da je niko ne primeti.
Premerio sam koracima Jelisejska polja i Gogoljev Nevski prospekt, naučio napamet izloge Ridžent Strita, badavadžisao na briselskom Velikom trgu, šetao po Via Nacionale u Rimu, čekao da naidje neko zanimljiv preko atinske Sintagme, hranio umorne fijakerske konje po Petoj aveniji kojom duvaju ledeni severni vetrovi ... Koliko raskoši i bogatstva! Koliko moći! Ali Beograd nije nikada nikoga opljačkao, zbog toga je njegova najlepše ulica skromna: samo niz n iskih, zdepastih trgovačkih zdanja, podignutih nekada davno na trogivni stokom, žitom, vunom i tkaninama. To je ulica čija lepota ne znači ništa onome ko iz dana u dan nije živeo u njoj. Proći će je ravnodušan i prazan, ne primećujući ništa izuzetno u njenoj oskudnoj arhitekturi i siromašnim izlozima. Jer, najveća vrednost Knez Mihailove su šetači!
Šetao sam njom i gladan i sit svega; povredjen, pun mržnje i ljubavi. Odlazio da joj se pohvalim novim cipelama, trčao da joj pokažem novu devojku, plašeći se hoće li je primiti. Vukao sam se njom utučen zbog neuspeha, želeo da grlim nepoznate prolaznike kada bi mi neka stvar pošla za rukom. Učio kćeri da koračaju njenim asfaltom. Pratio sam njenu modu, njene navike, gazio njene lokve, sklanjao se pod strhe njenih kuća kad pljušti kiša, šutirao zgužvane novine nedeljom po podne, kada je pusta i dosadna. Ko me još pamti mladog ako ne ovaj isti zakrpljeni trotoar po kome sam pocepao stotinu djonova? Gde da se vratim posle svega? Sela nema. Kako da izmerim svoje godine prema granatom orahu kad nisam rastao pod drvećem? Možda zbog toga šetači Knez Mihailove ostaju duže mladi, jer se ta ulica nikad ne menja? Što je sagradjeno, sagradjeno je! Uvek je ista. Uvek smo isti na njoj. A kad patimo, ona ume da nas uteši svojim izlozima, licima svojih lepih kćeri...
Ali, došlo je vreme da šetam ćuteći. Više nemamo jedno drugom šta da kažemo, baš kao neki stari bračni par koji razmenjuje misli ne prozborivši ni reči. Sve reči su potrošene. I sva ljubav. Došlo je vreme da se korača odmereno i da se gleda pred sebe u vrhove cipela, ispod kojih, korak po korak, promiče dotrajali asfalt.

Dopuna: 12 Sep 2006 16:59

DRVEĆE

Sve je manje drveća u ovom gradu, a sve više razumnih objašnjenja zašto se seče. Ako se ovak onastavi, uskoro ćemo voditi decu u zoološki vrt da iza rešetaka vide kako šušti, šušti bagrem beli...
Nije lako biti drveo u Beogradu.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 636 korisnika na forumu :: 8 registrovanih, 4 sakrivenih i 624 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3028 - dana 22 Nov 2019 07:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: ALBION101, Bane san, bato, havoc995, kvarc, Nebo_M, nemkea71, Vlad000