|
Saputnica (za Gete)
Saputnice,
Nemoj da se praviš nevina, u ovom vozu već hiljadama godina otkako putujem, nema dama. Prevarili su te. Balovi i lepeze voze se u prvom razredu. Divno je ipak umreti između Budimpešte i Stalaća na 860 točkova između tračaka svetlosti i pozamašne zadnjice neke gospođe, koja uskoro izlazi iz takta na stanici nejasnog imena i uvlači se u uho otpravnika vozova.
Možda ću te voleti 50, a možda i svih 100 km, neopisivo putujući na istok zajedno sa g-dinom, koji je eto kćerku, za raspust, poveo u smrt.
Saputnice, nemoj da se praviš nevina, ko zna da li ćemo do obala mora stići.
More je veliko kao tuga tvojih zenica....i duboko u meni....sunce će izaći između tvojih nogu, za promjenu, dok putujemo odjednom na svih jedanaest strana sveta.
Ljubavi traju bezrazložno kratko, dok dlanom o dlan-eto stanice na kojoj izlaziš.
.
.
.
.
.
Mislim da nisi došla.
Imala si nameru, jer je bila nedelja.
obukla si kožu, navukla ruke, obula stopala i sišla niz stepenice, ali
Amebe su pomerile ulice.
Izukrštale ih, pomerile nazive, sakrile predmete koji bi mogli poslužiti kao azimuti.
lutala si s osmehom na kome se pokvario patent zatvarač.
Noć je već odavno bila pala i nisi više znala gde si.
Zaboravila si čak i kuda si pošla i mene, jedino što si želela bilo je da iz sveprisutnog nigde
dođeš bilo kud.
Oko ponoći, Amebama je dosadila igra i ponovo su vratile ulice na svoja mesta, tako da ponovo nađeš ulaze svoje zgrade-iznemogla i ostarela...
Legla si plačući u krevet i još pre svanuća
i sama si postala Ameba.
.
.
.
.
..............Opis ničega
Na konopac razapet u dvorištu
žene prostiru
oprane mozgove
Mrtva ptica bez lične karte
pada na izmreškanu ulicu
I svi se pitaju
kako se zove
Mrtva usta ne govore
Na nizovima umrlica
odštampano tvoje ime
i godina rođenja
Na mom levom plućnom krilu
takođe je odštampano tvoje ime
i godina smrti
Zar je zato Gutemberg
pronašao tehnologiju štampe
Pre toga odlazim kući
čvrsto rešen
da ne čitam ništa.
.
.
.
.
.
Nedelja
sveta nedelja
debele pečene ćurke
proleću iznad ulica
Masni nedeljni ručkovi
podbule masne sarme
dokono dremaju
na mrtvim leđima
svečanih gostinskih stolova
U nedeljnim gostinskim sobama
očevi daju savete deci
Čekam te ispred kasapnice
u svečanom nedeljnom
prvom licu jednine
I tako divno
ne postojim
|
