D. Ranković, "Akvamorf"

D. Ranković, "Akvamorf"

offline
  • Pridružio: 31 Dec 2005
  • Poruke: 2408

Autor romana Akvamorf je Dragan Ranković, "mlađi pisac srednje generacije". Smile On, po sopstvenim rečima, piše "iz čistog veselja i za radost, a ne iz depresije"... Tako je nastao i kratak roman o "čelovečku" sirotanu, koji vremenom otkriva da je nastao iz (epruvete?, ne) iz turšije, iz Finkine i čiča Perunove eksperimentalne kuhinje.

Povest o homunkulusu nije kafkijanski mračna niti pretenduje na to da bude egzistencijalistički roman; ona je vedra, duhovita, parodična i pomalo nostalgična - u meri u kojoj čitalac prepoznaje poigravanje ličnim reminiscencijama (letovanja u Mimicama i Bolu na Braču), književnim naslovima i temama velikih ideoloških narativa iz prošlosti.

"Спознао сам себе док сам се давио у бари иза куће, званој Атлантида. Читав живот пролетео ми је пред очима, у низу јасних, шарених слика, сличних бањским разгледницама које је чича Перун чувао у кутији за ципеле.

Кад ми се вода склопила изнад главе, и кад сам испустио три последња мехурића ваздуха, видех себе како излазим у шетњу.

Тек што је подне тихо уздахнуло у крошњи распуклог дуда, суморни шкљоц - угриз јединог зуба зарђале браве - пробио се кроз тишину. Корак по корак, помаљао сам се уз своју помајку Финку, излазећи из дворишта. Финка ме је сваког дана водила у шетњу. Ја сам се због тих шетњи бунио, али сам морао да идем јер су биле здраве. Вечити спавач, успевао сам да дремам чак и ходајући.

У сивом сакоу упрсканом изметом голубова, тром и поспан, с љубичастом филцаном беретком, личио сам на неку хиптертрофирану гљиву. Сав занесен, нешто сам јој објашњавао, лагано дижући једну руку у ваздух. По мојим карактеристичним покретима, као да из ваздуха, пуначким прстима, предем неку невидљиву вуну, могло се закључити да јој тумачим своју књижевну поетику. То јој, ваљда, није било по вољи, јер ме је ћутке, грубо и љутито терала, гонећи ме да идем брже. У мојој дебелој, гостољубивој сенци скривали су се врапци, док сам се одмарао ослоњен о зид, тешко дишући.

Док смо шетали, Финка ми је тог дана по ко зна који пут препричавала како ме је на праг сиротишта, једне ноћи, по страшном пљуску, донео неки до голе коже покисли кловн. Низ кловнове образе расквашена шминка цедила се у прљавим поточићима. Кловн је радозналој Финки, тада куварици дома за нахочад Убрисана суза, унезверено говорио о некаквом великом пожару у коме је пропао циркус Атлантис, о томе како је шатра изненада обрасла риђим, чупавим пламеновима, падајући на успаничену гомилу у запаљеним крпама; како су артисти, док су се топиле звезде од станиола и горело папирно небо над њима, отварали кавезе и пуштали на слободу мајмуне, лавове и дресиране прасиће, спасавали жену с брадом, најдебљег човека на свету, патуљке еквилибристе и сијамске близанце. Причао је како се саплитао о своје превелике кловновске ципеле покушавајући да умакне ватри, носећи дете, и како су, тек кад су били на сигурном, окупљени око шатре која је горела, схватили да жена од гуме, мајка несретног детета, још увек, заборављена, чами закључана у сандуку са троструком преградом, чији је кључ био у џепу Великог Флукса, мађионичара и чудотворца, мога оца, који је једини умео да га отвори, али је био некуд нетрагом нестао. Кловн је сумњао да је Велики Флукс и подметнуо пожар, киван на власника циркуса са којим је био у завади.

Финка је овај догађај тако често препричавала, истичући како је за мене права срећа што сам из такве вагабундске средине и од криминалних родитеља, макар ударом судбине, отргнут, да су, временом, њене приче почеле и мени самом да изгледају као моје сопствено сећање, мада ништа од овога нисам памтио.

У почетку сам веровао да ми је месец мајка, јер, кад год би питао где је она, Финка је ћутке, покретом обрва, показивала негде горе, према небу, а чича Перун, Финкин отац, кришом ми је пунио главу да су ме заправо нашле под стећком крајпуташем, неке пијане рабаџије, које су ме потом заборавиле у популарној бањској кафани Млинарев сан, где ме је баш он, Перун, био пронашао, замотаног у коњско ћебе.

О мом циркуском пореклу сведочили су и моји дечији цртежи, које је Финка брижљиво чувала у свом огромном кувару. На свим тим умашћеним, пожутелим листићима могао се видети увек исти, детињи цртеж, сличан арапском слову, уоквирен кривим, рецкавим трогулом. Према Финкином тумачењу, симбол је представљао моју мајку, жену од гуме, у неком сандуку, запетљану у чвор сопствених удова. Финка је овај догађај често препричавала, а као крунски доказ показивала је чак и гумени нос оног честитог и храброг кловна, који је сам оне ноћи држао чврсто стегнутог у шаци, па се тако и сачувао.

(...)

Пренух се одједном, схвативши да ме неко гледа. Обасјан бледом светлошћу, у својој пругастој пиџами, на вратима је стајао Перун, чудно озбиљан. Сенке су огрубеле црте његовог лица, па је изгледао некако убедљиво и строго. Даске црвоточног патоса нису шкрипале под њим. Стајао је усправно, као стуб од месечине, у ставу римског императора. Паланка је живела загробним животом. Ни пси нису завијали. Осим Перуна и мене, вероватно нико више није био будан.

- Дошао сам нешто да ти кажем, - рече, спустивши се на ивицу кревета. - Ти Будимире, - рече, помало сузних очији, - ниси обичан човек. Ти си акваморф, или человечко...

- Шта?

- Акваморф. Мој сопствени изум. Начинио сам те од морске спужве, коју сам добио на картама од неког брице Шамике, који ју је опет донео као успомену из Бола на Брачу. Оживео сам те уз помоћ поленовог праха, а касније смо те држали у тегли, док ниси одрастао.

- Немогуће!

Перун значајно баци на сто пожутели папирић. Био је то мој дечији цртеж.

- Видиш то.

- Да, - рекох, - то је моја мајка, из циркуса.

- Не! То је твој дечији аутопортрет у туршији!

- Не, не, ја нисам туршија! - покушавао сам да се браним, али узалудно, малаксао, слаб, као у сну. Перунов сан чинио ми се јачим од свега што сам могао да кажем или помислим.

- Моје дело, - говорио је Перун, - на изради акваморфа, представља радикални раскид с оним хуманизмом који је остао на пукој пасивној, нереалној и романтичној тежњи за побољшањем међуљудских односа, не схватајући битне детерминанте које заиста условљавају дехуманизоване облике људског живота, апстрактног хуманизма коме човек по себи и за себе, изван својих стварних услова и релација постојања, може постати у најбољем случају само предмет мишљења, контемплације, лукавства ума. Насупрот томе, стварна револуционарна промена читавог света схваћеног у тоталитету свих материјалних и идејних фактора, која је уједно и једина потврда, критеријум и извор хуманитета сваког појединца и човековог друштва у целини, не остаје на мишљењу о хуманизму, већ ради на стварању реалног, конкретног, материјалног хомункулуса, новог човека, акваморфа, инфанта, человечка, па смо стога тек овде на тлу реалног хуманизма. Јер, све што поседује неку масу и заузима неки простор, људи и животиње, предмети и биљке, све што је непосредно или посредно приступачно људским чулима, без обзира на конкретне облике у којима се јавља, јесте нестворена, неуништива, бесконачна праподлога, велика вода, вода живота, која је праузрок обликоване природне стварности коју запажа човек. Кроз миленијумске метаморфозе она најзад долази до акваморфа, у коме вода постаје свесна себе саме. Преци акваморфових предака, хиљадама година борили су се, као лососи, са струјом историје, таласима људске тромости и њиховим непријатељством према свему што је велико, само да би бацили икру и потом угинули, све док се, мојим самопрегорним залагањем, нису стекли услови за отпочињање пројекта на изради акваморфа. Акваморф је мера свих ствари, и ништа акваморфово није нам страно!

Прену ме нека језа, а под таваницом сенке прхнуше као шишмиши. С оне стране прозорског стакла, као у акваријуму, доле у дворишту се на тренутак указа чупава глава. Била је то Финка. (...)

Полако сам схватао да је Перун био у праву. Проблем је, међутим, био у томе што сам ја из Финкине и Перунове кухиње изашао недорађен, ровит, и лошег квалитета. Читав поступак није изведен како треба, чича је био аљкав, сенилан, и под изговором да ради или се одаје медитацији, просто је заспивао на свом троношцу.

- Ни око чега се не вреди трудити, - сетих се како је још давно говорио Перун. - Овако или онако, од тебе ће једнога дана нешто постати. Потпуно је свеједно шта. Хомункулус или голем, ђак понављач, сликар без дара, вечито уморни радник, писац без дела, млитави револуционар, филозоф без идеје, нежења без пара, па ако будеш и даље само спавао, ништа за то. Мени си ти потребан и користан баш такав, мада си испао бофл и роба с грешком, али, на грешкама се учи! Сваки уметник проба, експериментише, па каткад и греши. Лоше сам прорачунао сразмеру глауберове соли у раствору.

Перун нагло устаде, зграби моје ћебе и огрну се њиме као плаштом, па, трупкајући кошчатим стопалима, изађе из собе. У глави ми је одзвањала песмица из детињства: "Ак-вак-вак, аквић, боквић, ја сам, ти си, он је, акваморфић..." Very Happy



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 730 korisnika na forumu :: 33 registrovanih, 8 sakrivenih i 689 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3028 - dana 22 Nov 2019 07:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Petar, aljosa7, amaterSRB, bojank, Boris90, commando nord, ekser222, gringo22, HrcAk47, Ilija Cvorovic, Kalvi1979, Kibice, KRCO95, Lieutenant, ljuba, madza, mercedesamg, MIg, Nebo_M, nemkea71, nenad81, Rakenica, Recce, repac, samsung, Squeezz, ucenik32, VaRvArI 85, vasa.93, vladetije, Warhawk, Webb, yrraf