D. Ranković, "Peterburške sveske"

D. Ranković, "Peterburške sveske"

offline
  • Pridružio: 31 Dec 2005
  • Poruke: 2408

Roman-fragment o Lenjingradu, objavljen 1997, nakon autorovog boravka u Rusiji.

Po mom mišljenju, ovo delo pripada vrhunskoj književnosti. Uverite se sami na osnovu nekoliko odlomaka. Nadam se da se autor ne bi uvredio na moje zapažanje da njegova proza izaziva ugodan osećaj prepoznavanja kod čitaoca: kao da su se na jednom mestu susrele i udružile vrline ruske literarnosti - čehovljevska perceptivnost i saosećajnost, gogoljevsko-vojnovičevska ironija i harmsovski osećaj za bizarno i apsurdno ...

***
Стигавши, на железничкој станици вучем своје огромне торбе, кофере, кроз покислу гомилу. Неке жене ме гледају, љутито довикују:
- Види онога!
- Скапаће под теретом!
- Одакле му толико?
- Накрао, разуме се.
- Накрао, гад!
- Шпекулант! Шверцер!
Убрзавам корак, дахћући. Оне су љуте, а ја сам сам. Нисам ни знао колико сам богат.

***
Град очигледно није зидан за оне који у њему живе. Прави становници су изумрли. Неки дивови, можда. Булевари су реке, а тргови мора. Фасаде красе камене скулптуре - Нептуни и нимфе - чије су руке, уши и носеви одавно отпали, а очи, празне као облуци, још увек очајно трагају за својим деловима по тротоару, кроз гужву офуцаних, избезумљених људи који више не личе на себе.

Сасвим при дну једног зида, спазих графит. Толико је ниско, да је морао бити писан у лежећем положају: ХОЧУ ПИВА! Пиво се продаје у малим цистернама, бурадима на точковима, који се сместе на неком прометном углу. Одмах се створи бескрајни ред људи с теглама и другим посудама у рукама. Кад добију туру, стану поново.

Сваки дан, тачно у два, почне киша.

***
И дан данас у граду се не могу купити шибице, јер су старице, које се сећају страшне немачке блокаде града, покуповале сву со и шибице - ратне артикле, па људи одржавају вечну ватру палећи цигарете на улици једни од других.

***
Апраксин је опседнут мишљу да се обогати. Непрекидно калкулише, прерачунава, планира. Има безброј идеја, од којих су неке можда генијалне, али нема - почетни капитал.
- Ех, ја сам био први совјетски бизнисмен! - каже. - Али, није било време. Сад се сви баве бизнисом, а ја немам почетни капитал!

Иде да обиђе своју фирму. Путујемо метроом, изађемо на Васиљевском острву, потом улицама, кроз пасаже, блатњавим двориштима, све до фабрике дувана Урицки, огромног здања налик на чађаво саће с црним рупама разбијених прозора. Најзад опет кроз неко двориште, окружено посивелим фасадама, на коме аветињски стрпше увис неке необичне направе (као справе за мучење, које би требало да служе деци за игру, али се мудра деца играју негде другде, и њима се не користе) провлачимо се кроз рупу на огради, и избијамо на напуштено градилиште.
- Стигли смо! - каже Апраксин, и с неким безраложним ликовањем, махнувши руком, показује простор прекривен зарђалим комадима гвожђурије, гомилицама шута и раздробљених цигала, између којих стоји, под ведрим небом, стари писаћи сто, сав потклобучен и труо од кише. - Ево фирме ...!

Међу влажним јесењим лишћем опалим с оближњег дрвећа, на столу лежи неколико исписаних листова хартије, исто тако влажних и слепљених. Однекуд се појављује погурени младић, с капом натученом на очи.
- А ово је Јура, секретар. За почетак смо се сместили овде, али, биће боље - трља Апраксин шаке, пленећи промрзле чавке својим пословичним оптимизмом.
На околним зградама прва светла већ почињу да се пале, спушта се лепљив сумрак, па све постаје још туробније. Апраксин ужурбано и пословно трља шаке, а Јура се, ћутљив и намрштен, премешта с ноге на ногу.
- Шта је Јура, што си ко покисао?
- И јесам покисао...
- Хајде, рапортирај, шта има ново на берзи?
- Алуминијум скаче, остали обојени метали падају.
- Ти стално једно те исто. Ниси ни био на берзи.

Сетих се новоотворене Санкт-Петербуршке берзе. Успорени, троми берзански чиновници лагано, гегајући се с ноге на ногу, шећкају огромном двораном. Унаоколо светле бројке које као да никог не занимају. А и што би? И онако је све - бљат.

- Нисам - искрено признаје Јура, - скупљао сам старе боце...
Сагиње се и отвара једно крило писаћег стола. Унутра нема фиока, али су скривене празне флаше.
- Да пожурим да их вратим, још док не затворе, биће неки рубаљ. Онда нам још мало треба, па ће бити за вотку.
- Пусти сад то, - каже Апраксин, погледавши ме испод ока - довео сам клијента који има намеру да уложи у нашу фирму...
Јури засветлеше очи у полумраку. Најзад се осмехну и пријатељски ми климну главом.
- Имам само петнаест рубаља, - кажем, - остало сам дао Анфиси ...
- А што јој дајеш? Дурак.
- Па шта ћу, кад кука.
- Хајде, биће доста.

У чекаоници метроа, испод апокалиптичне Лењинове бисте, човек чита лист Демократ. Апраксин тврди да је крајње време да пресели своју фирму у Америку, али нема "почетни капитал" за карту. Ускоро истиче закупнина за Аљаску, па можемо пешке. Схватам да смо с оне стране Америке, у искривљеном огледалу. "Ово је земља чудеса", каже Апраксин.

После стојимо у бесконачном реду. Најгори су редови за вотку. Ту већ нема баба, само отекла, изобличена разбојничка лица обрасла тродневном брадом.

Касно ноћу, звони телефон. Зове ме Сања, из Америке. Пита ме како сам, да ли ми нешто треба. Треба ми, све. Запањен сам како се добро чује (кад се зову градске линије, неопходно је урлати, јер се од крчања ништа не чује). Каже да зове преко сателитског телефона. Аха, кажем. Ћаскамо преко космоса. Па шта има ново? Па ето, ништа, почињем са бизнисом, улажем ту и тамо...

***
Октобар је. Празник. Бивши празник. Празник празнине. Све је празно: празне су улице, тргови, продавнице, наше су главе празне. Кроз уши шиба ветар. За утеху, сви смо ту, на окупу. Ништа не једемо, нигде не идемо, стојимо.

Што дуже стојиш, то боље. Најзад заборавиш због чега стојиш. Постанеш миран и скроман, ни на кога се не љутиш.

Сви смо ту, нико нас не може избројати. Ту су можда и неки који не постоје. Ништа не једемо, не певамо, зевамо, нигде не идемо, само понекад, као да неко тихо цвили. Стоји се ћутке, без речи. Али, чим неко почне да говори, остали се одмах надовезују, упадају у реч, иако су дотад сатима чутали. Док један говори, онај други, напротив, ништа не слуша, него и он прича, с неочекиваним призвуком безбрижног, лакомисленог очајања. Немиран човечуљак с наочарима и згужваним празним цегером, жмирка, само плачевно жмирка. Кожа на образима му тужно, смежурано виси, као да је некад био дебео.
- Забрањено је свако окупљање - каже.
- Ово не могу да забране - каже бабица с ижваканим шеширићем - подлаци.
Врата су и даље затворена, а унутра, кроз стакло, обасјане јарком светлошћу, виде се две продавачице у белом, с белим капицама. Једна стоји крај касе, чачка нос. Унутра је све прљаво-бело, сјајно, и нестварно празно.
- Тако чекаш, чекаш, а онда ништа не стигне...
- Јуче су ми рекли, дођи око девет. Ја дошла у пола девет, чекам, до један сам чекала. Није ни стигло.
- На Измаиловском стално ломе излог, сад су неке даске поставили. Изгазили старицу, сломили јој руку.
- Јутрос су - прича неко, - из канала извукли цркнутог коња.
- Транжирају кучиће, па продају као овчетину. У стану месару направили.

Обазриво заклоњен од ветра избочином зграде, у сенци, крај мене стоји клемпави чичица у мантилу-мушеми од неког древног синтетичког материјала који се више нигде не производи, клима главом, мљацка, јечи и испушта гасове. На темену му се скупило нешто косе, као клупчићи прашине по ћошковима.

Пошто ме је одмерио испитивачким погледом, нагнувши се, шапне поверљиво:
- Уопште не спавам. Не могу. Због једног сна. Чим склопим очи, долази ми опет и опет тај исти сан.

Онда мало поћути, одмакне се за пола корака, не скидајући поглед с мене:
- Сањам масоне...! У мом сну, они су мале, крзнасте зверке. Краду кокоши. Ја и некакви сељаци крећемо у лов на штеточине. Пуцамо насумице, у маглу. Кроз пустош тајге одјекује болни крик рањеног масона. Женка-масонка, којој хропац умирућег мужјака личи на љубавни зов, одазива се из даљине специфичним кликтањем. Пратећи је, ловци се губе у магли и остају смрзнути у снегу. Ја лутам тајгом, сам. По кућицама знам, негде сам у Закавказју. Проналазим лешеве ловаца, а на њима - уједи ситних, оштрих зуба! Гледам пажљиво, али шта? То су, у ствари, неки знаци: то су, у ствари, мала, крвава слова! Гледам, али их не разумем.

Онда понови, пиљећи у мене с неком напрегнутошћу на средини збораног чела, као да на мом лицу одгонета нешто што је давно заборавио:
- Мала, крвава слова!

Пожелим да подигнем руку и, пажљиво, да се сав не распе у прах, погладим старчево жуто, пегаво теме. На моју мисао он се стресе као да му је хладно, и подиже крагну капута.

Зачује се звук камиона. Напред се ускомешају. Они позади се пропињу на прсте, гледају преко њихових глава. Стигло млеко.

***
УНИВЕРМАГ је огромна робна кућа, на углу Невског, у којој ничег нема. Ваљда се зато тако и зове. Нема чак ни оних тричавих стварчица које никоме не требају, па се у другим продавницама још могу наћи. У УНИВЕРМАГУ нема ничега. УНИВЕРМАГ је пуст као космос с дугим ходницима с патосом од натрулих, шкрипавих дасака, прозорима који звече на ветру и лавиринтима спиралних степеница којима се може бескрајно лутати.

Попнем се на последњи спрат, па гледам одозго.

***
Шуњам се по становима песника, као незван гост: Пушкин, Блок, Ахматова. Код Ахматове је најлепше! Чак су и бабе чуварке некако веселије. Поткровље с фотографијама њених пријатеља, неки ручно рађени предмети, топло, домаће. Сав срећан излазим на улицу, као из цркве, на блатњав снег, међу покислу гомилу.

***
Морам да пушим у ходнику, на испусту крај степеница, јер ми је Анфиса забранила да пушим у стану. "А шта овај ту ради?", питају суседи тихо једни друге кад ме виде да стојим у мраку. Слушам вечерње гласове старе зграде. Водоводне цеви су црева гломазног здања грађеног у стилу за који Апраксин каже да је "стаљински ампир". Чује се хркање, разговор, понекад лупњава, крици или плач. Најчешће хорско брујање телевизора.

Све што је од старине остало, то су Беломорканал цигарете. Папироси.

Понекад изађе и Апраксин. Прича ми да се лењинградски пијанци обично скупљају по улазима зграда, на степеништима. Ту није хладно. Због тога су станари сумњичави кад год виде неког у ходнику.
Ево га... Комшија излази из стана...

Ко је он? Поштено, не знам. Могао бих штошта да измислим, приче ради, али чему?

Кад се за њим затворе врата, раширим новине и читам у полумраку: у Новосибирску откривен човек који тридесет година није излазио из неког собичка у подруму. Мајка му доносила храну. Кад је старица умрла, није имао куд, морао је да изађе. Тридесет година! То ме ражалости. Куда ћеш, човече?

***
Најгоре је бити студент. Ниси ни пас, ни човек, него - студент. Сама реч каже - студент. Имаш интелект, због чега се и школујеш, али немаш ништа друго. Од тога се и онесвешћују. Ректор, Поваров, издајући ми потврду да сам и ја студент, прича о томе како му се студенти онесвешћују. Знам да је Поваров због свог одговорног положаја принуђен да лаже. Студент се онесвешћује кад год спозна трагичну истину да је - студент. Пролази, на пример, поред неке продавнице пирошки, и одједном угледа своје лице у стаклу излога. Одмах схвати да је студент, и на лицу места падне у несвест. Изнутра, скупљени у топлом, гушећи се у масним пирошкама с купусом, с гнушањем га гледају други студенти. Ништа код студената не изазива такву одвратност као призор студента који је спознао самог себе. Презриво окрећу главе. Они нису студенти. Они су ту сасвим случајно. А да их питаш ко су, не знају.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 31 Dec 2005
  • Poruke: 2408

Napisano: 23 Jun 2009 15:22

***
Апраксина због неплаћеног дуга прогони неки Узбек, о коме знамо само толико да је - Узбек, то јест Узбекистанац. Апраксин се вратио из Југославије, али је опет нестао и нема га, а Узбек ноћу зове телефоном и прети. Понекад се чује звоно на вратима, а Анфиса полугласно каже:
- Не отварај, то је сигурно Узбек!

Онда старица и ја седимо шћућурени, не палећи светло, и страхујемо од Узбека. Баба прича страшне ствари о њима. И за најмању ситницу - ваде нож. Такви су Узбеци.
- Ој, ој - вајка се тихо, - све ће нас поклати.

Самоуверено кажем да мене неће јер ћу му објаснити да сам странац, да сам ту сасвим случајно, и да немам ништа с тим.
- Ти ћеш му објаснити? Па ти ни руски не знаш како треба, а он још мање. Док ти објасниш, готов си!
Онда се још више плашим Узбека.

***
Старице заиста искачу кроз прозор. И генерали. Опет читам Хармса, али ми више није смешно.

Реч која се најчешће чује, општа узречица - кошмар. Свуда, на улици, у реду, у трамвају, шуштаво звучи, та лозинка масе. Ту сам реч прву научио, са правилним акцентом, и кад кажем: кошмар! сви ме гледају као свога. И ја сам Рус, у кошмару.

Мој комшмар је тим аутентичнији, јер је њихова, а не моја стварност. Туђа стварност још више личи на сан. Осим тога, Гаљина ме учи језик као да га већ знам, само треба да га се мало присетим. Као у сну, не умем да говорим. Не могу да кажем, објасним. Онда морам да роним некуд у подсвест и оданде, са дна, вадим речи прајезика запетљане у муљ и морске траве.

***
Вест у новинама, при дну стране, сасвим ситно, петитом: у реду за хлеб угушили дечака.

***
Било је право чудо како је наглува Анфиса зачула шушањ у дневној соби, док смо седели у кухињи. "Лопов", прошапта, и као разјарена тигрица потрча у предсобље, тупкајући по патосу. Нагло отвори врата дневне собе.

Лопов је био - Узбек. Покушавао је да украде телевизор и тако наплати оно што му је Апраксин дуговао. Подигао га је обема рукама и заносио се под његовом тежином - јер је то био огроман, тежак, типично руски апарат - љуљајући се лево десно, а Анфиса га одмах зграби за шију. Мали и кривоног, само у чарапама, с огромном чупавом шубаром од сибирске лисице, косооки Узбек се није бранио, у страху да не испусти телевизор, већ је само унезверено кркљао, док га је Анфиса чврсто стезала за врат.

Узбек није могао да проговори, већ је само, трепћући, отварао уста, покушавајући да дође до ваздуха. Његова грешка је била у томе што се дочепао телевизора. Телевизор је био Анфисина светиња. Још увек је био укључен. На екрану који се љуљао у његовим слабачким мршавим рукама, неке жене обучене само у цвеће предлагале су прегладнелим гледаоцима да посете Хаити, тропски рај.

- Испашће... - промуца он.

Анфисин стисак најзад попусти - из сажаљења према телевизору који се опасно клатио, а мало руменила се врати у Узбекове побледеле образе.
- Крадеш, а?

Уловљени Узбек не изгледа ни најмање опасан. Личи на неког дерана с Марса. Кад скине шубару, испод ње као да има још једну - коса му је чупава, оштра, и штрчи на све стране. Често плачно жмирка, а његови источњачки капци, жути и поднадули, личе на љуске јаја из којих тек што се нису излегли пилићи.

***
На трулом пању срушеног режима, суровог царства цареубице, ничу отровне мухаре шарених партија. Сви држе говоре, машу најразличитијим заставама (што су услед многобројности девалвирале као и ордење), вичу, збуњују народ који је "као реку, сурова епоха заокренула". Апраксин каже за њихове поклонике: "Знаш шта је њима важно? Салама." (Ради се о специфичној салами, од млевених месних отпадака, што је понекад, кад се нађе, једемо, званој специааљнаја). "Дај им саламу, и ради шта хоћеш."

(...)

Још неко држи говоре:сумасишавши. Ходају улицама и говоре, сами себи, свакоме. Крај железничке станице, однекуд се чује крештав збрзан говор. Најпре не знам одакле допире, као из звучника, али онда, пратећи погледе пролазника, видим: на крову вишеспратнице стоји памахнитала жена, без капута, смеје се, плаче, објашњава нешто, препире се с очајањем, држи говор. нас неколицина случајних истомишљеника стојима, слушамо. Неко аплаудира.

***
(...)

- Ех, тешко младима - каже нека старица. - Шта имају од живота? А у наше време је било весело, певало се, весело...!
- Него шта, - каже неки чича, авет времена, - него шта. Ја сам био конзервативац и монархиста, па сам постао терориста и анархиста. Био сам ветеринар и гардиста, вулгарни материјалиста, али, у души, ипак - идеалиста. Био сам железничар, гајио пчеле, па што да не кажем, био сам и фашиста, онда, у Италији, уз звуке тарантеле, али сам затим постао ватрени комуниста, једном речју, увек сам заступао смеле идеје. А зашто? Жене такве воле - смеле.

Dopuna: 23 Jun 2009 18:00

***

Апркасина никад нема код куће, мене такође, а Анфиси треба неко да се о њему брине и да га мучи. Кад то не чини, њена тиранска природа ждере себе саму. Тако се Узбек, мало помало, сасвим одомаћио.

Кад није затворен у остави (а Анфиса га тамо затвара кад год јој у госте дођу пријатељице, да га не виде, што он скромно подноси, шћућурен међу туршијом и старим новинама), Узбек седи у углу собе, међу ребрастим сенкама фикуса, скоро непомичан на столици пресвученој мољцима изједеним црвеним плишом. У почетку је изгледао мало уплашено, сав смежуран, и само је седео, испод слике пса. (На зиду виси урамљена покојног Анфисиног љубимца, пса Пупсика. Посматрајући је сада, учини ми се некако застрашујуће што на зиду виси слика пса. Језик му је исплажен преко оштрих зубића, ситне очице обрасле крзном. Урамљен, личи на неко псоглаво египатско божанство.)

Узбек готово да и не говори. Читава његова конверзација своди се на некакве кратке, одушевљене усклике, праћене ширењем руку, налик понашању старијих жена кад виде одојче. Непрстано трупка унаоколо по стану, само у чарапама, на својим кривим танким ногама, и све загледа, свему се радује. Свему се чуди, свака га ситница, сасвим безражложно, очарава. "Аааа!" - каша за ручак, празна, са малчице маргарина који Анфиса штедљиво струже. "Ооооо!" - сав се заокруглио Узбек, захвално љубећи њену шачицу која му приноси тањир. "А, после ручка ћемо слушати радио", каже Анфиса. "Оооо!", опет се радује Узбек, како је то дивно! Радио! Прекрасно!

И ја сам му, као и све остало, неизмерно драг и симпатичан. Хоће да ме води у свој Узбекистан, да ми покаже лепоте Самарканда. Да, да, наравно, кажем да бих га се отарасио, мада без страха не могу ни да помислим на земљу која је читава насељена таквима као што је он.

(...)

Ноћу Узбек нестане, а пред јутро се врати, као мачак, с неким пленом који одмах носи у Анфисину кухињицу, која је, откад се он појавио, опет живнула.

***

У први сумрак, без куцања, уђе Узбек, као неки отужан рефрен, послужи нам чај, и тихо, послушно стаде крај стола премештајући се с ноге на ногу.
- Лопове!
Неодлучан, он је и даље стајао, с неким болећивим, скоро плачним изразом лица, држећи посребрени послужавник на коме више није било ничега. Приодна повијеност његових леђа - последица неуредног живота и многих батина које је добио - одавала је сада неку претерану, извештачену услужност у ишчекивању да му се Анфиса обрати, а длан који му је дрхтао (изгледало је да га је тресао намерно, тако да му је и крпа за прашину коју је носио пребачену преко руке двапут испала на под, а он ју је, уздишући, поново подизао) требало је да сведочи о некој слабости, изненадном нападу немоћи. Као да се труди да га боље чује, иако Анфиса још ништа није рекла, он се све више нагињао ка њој, клатећи се у напрегнутој, нестабилној вертикали, само што се не сруши на главу.
- Опет се претвараш...! - рече. За казну, остави га да чека, а она се загледа кроз прозор.

(...)

Узбек је опседнут стварима. Обичним, свакодневним стварчицама: кутијицама, вазицама, фигурицама од порцулана, које припадају некоме, није важно коме.
- Чим мислиш да те нико не гледа, - каже Анфиса, - одмах станеш нешто да пипаш тим твојим лепљивим прстићима. Волиш ствари, ваљда зато што никад ниси имао своје. Увек по домовима, колхозима... Је'л тако, чудаче?

***

- Е, добро да си стигао, нашла сам ти невесту! - дере се Анфиса сачекујући ме на степеницама, сва ужурбана, нестрпљива, задихана. Запљује прсте, па ми заглади косу да ме упристоји. - Хајде! Да се упознаш, то је нећака Надежде Иваовне, да видиш каква лепотица! Красавица!

Уводи ме код Надежде Ивановне, која нас дочекује у предсобљу, такође с неким лукавим осмејком и чудном искром у очима.

У соби себи нека тиха, бледа, плава, готово прозирна девојчица и плете. Наш улазак пропрати једва приметним покретом главе, и настави свој ручни рад.

- Има златне руке. Одлично! То је корисно и исплативо. Само нек си ти мени вредна - каже Анфиса, а Надежда Ивановна додаје да девојка тако седи и плете откада је дошла у посету, из неког безименог места на сто петом километру пруге уског колосека Дудинка-Норилск, и да јој је већ дотужило од девојчиних ручних радова.
- Видиш, - каже, - свуда их има.
И заиста, њени ручни радови прекривали су све у кући, као иње, по столовима, телевизору, креветима, орманима и осталом намештају. Ни са ким није проговарала ни речи, али њене златне руке нису могле да мирују. Није било места где се трагови њеног рада нису могли наћи, чак и у малом купатилу, на машини за веш, и на прозорима уместо завеса. Док смо седали, а Надежда Ивановна нас нудила чоколадним бомбонама из кристалне чиније, испод Машиних вештих прстију и даље су се испредали филигрански орнаменти, лишће и цвеће, арабеске, снежни, пусти сибирски предели, бели јелени у трку који јуре у круг гризући се за репове, помахнитали ирваси, уплетених рогова, из неког сасвим другог света, мотиви снежних пахуљица, кристала, висећих леденица, беживотни пород бескрајних поларних ноћи.
- Мислила сам прво за Апраксина, али он неће ни да чије. Узбек је некуд побегао, остајеш једино ти, штета је да таква лепотица остане уседелица.
- Каква уседелица, па нема још ни дванаест година - кажем.
- А код нас се млади венчавају! Док си овде, има да поштујеш обичаје. Вот какаја њевестка.
- Молила сам је да престане - тужно каже Надежда Ивановна, отирући невидљиве мрвице са столњака. - Не могу више да гледам како плете. Јесте, вредна је Машењка, али ...
Онда нам прича о Миши и Гриши, девојчициној браћи, дрвосечама. Маша, Миша и Гриша, живели су у колибици на ивици шуме. Сваког дана један медвед им је долазио на ручак, а Маша им је кувала. Поздрављали су медведа тапшући га по рамену, давали му вотке и кваса, и седали да једу.
Једног дана Миша и Гриша се посвађају. Гриша, док су секли дрва, случајно удари Мишу тупим делом секире по глави. Миша протресе шубару из које излети рој пчела, и љутито хукне. Наљути се на Гришу и одгризе му уво. Они ни иначе нису били говорљиви, али од тада су сасвим престали да разговарају. Тако се девојчица, уз мргодну и ћутљиву браћу, одала претераном плетењу.



offline
  • Pridružio: 31 Dec 2005
  • Poruke: 2408

***

У цик зоре, Анфиса ми ували пиљесос - усисивач. Кад већ ни за шта друго нисам - Узбек доноси храну, а Сањки мора да плаћа да чека у редовима, онда макар да радим, да зарадим за хлеб.

Љутито негодујем. Гаљина каже да би за паре које јој дајем могао да живим у хотелу. Кажем то баби, а она одмахује руком:

- Којешта, шта она зна! Муж јој је професор, још и глуми, гледала сам, играо је доктора Боткина, она ради, две плате, брига њих! А ја треба од своје пензијице да храним три разбојника!

Због чудне моде да држи тепихе и по зидовима, и због грозног звука, мрзим ову справу, звану пиљесос. Телевизор бесомучно грми. Опет нови квар у Чернобиљу. Улази Надежда Ивановна, са својом љубимицом - сибирском мацом великом као теле. Звер се понаша као и свака маца, али је сасвим несвесна своје неприродне величине. Одмах дрекне и скочи на зидни тепих, који под њеном тежином почиње да се стропоштава. Гоним је уз помоћ цеви од усисивача, преплашен да јој не допаднем канџи, а она хистерично цвили.

Кад искључим усисивач, доле у дворишту брекће камион, чују се гласови радника, и тупи ударци, као да падају неки сандуци или кутије.

Нешто касније, зворно на вратима. Одем да отворим. Напољу нема никог. Пред вратима стоји велика смеђа кутија.
- Шта је ово? - пита Анфиса.
- Не знам. Нека кутија.
- Можда је пакет за нас?
- Тако велики?
- Па, хуманитарна помоћ.
- Ко би то тек тако оставио ту... - чуди се Надежда Ивановна.
- Да отворимо?
Анфиса већ и онако отвара.
- Можда је бомба - каже Надежда Ивановна.
Анфиса само одмахну руком. На светло смеђој кутији види се плави квадрат са венцем жутих звездица, ознака ЕУ, а када је старице отворише, кидајући пантљике, занемеше од усхићења. Очице су им сијале, али се ниједна није осмелила да пружи руку. Прекрасне, иностране играчке!

Пошто мине први тренутак збуњености, оне навалише. Огромне плишане меде, "Барби" лутке, роботи који светле, аутомобили на струју, у сјајном целофану, кутијама јарких боја, са светлашцима, сијаличицама, неке ружичасте, окгругласте, љупке, скоро јестиве стварчице, разне пластичне ствари које се окрећу и зује... Тако нешто дивно још није виђено.
- Ах, прекрасно...!
- Гле, како клима очима ...
- Види ово...
- А како се ово навија ...?
- Сачувај, сачувај ми "злато".
- Не цепај, дај мени ту кутију с прозором...
- Узбек...! - дрекну одједном Анфиса, схвативши. Само је он могао украсти кутију са играчкама и донети је старицама.
- Види, види ово ... - каже Анфиса, и трпа у руке Надежди Ивановној џепну видео-игру. На малом зеленом екрану мрдају се човечуљци, патуљчићи, као светлаци пред очима.
- Каква је ово икона? - пита она. Грубим, дебелим прстима чврсто стеже играчку, чудећи се.
Собу обасјава нека празнична светлост и цика радосних старица.

***

Сутрадан увече гледамо на телевизији: играчке из Холандије намењене дому за ретардирану децу покрале васпитачице. Узбек је, дакле, покрао васпитачице, а Анфиса ми каже:
- И шта сад? Да вратимо? Хајде, спакуј то и носи.
Кад сам већ невољно кренуо, сустиже ме на вратима, и зграби једну златокосу луткицу што трепће очима.
- Иди сад - каже.

Лутам бескрајним булеварима с кутијом холандских играчака тражећи дом за ретардирану децу. Покушао сам да је оставим на улици. Спустио сам је и кренуо, с рукама у џеповима, звиждућући. "Грађанине, заборавили сте нешто!", дрекну човек са шубаром, показујући прстом на кутију. Разочарано се вратих по њу, и схватих - свако мора да вуче свој терет. Мој терет, то су холандске играчке. И Анфиса. И Апраксин. И Узбек. И читав овај мокри, смрзнути град.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 754 korisnika na forumu :: 40 registrovanih, 7 sakrivenih i 707 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3028 - dana 22 Nov 2019 07:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, A.R.Chafee.Jr., aleksmajstor, Boris90, Cirkon, darcaud, darkangel, Despot1, dzoni19, General Grivas, Georgius, goxin, HrcAk47, I AM THE KING, Igrutinovic, Insan, ivan979, ivica976, Kibice, ladro, Leonardo, manda87, Marko Marković, MB120mm, Mercury, Milan A. Nikolic, mnn2, nemkea71, nuke92, pedja.st, perica5, Regrut Boskica, repac, Smiljke, sombrero, Sr.Stat., suton, theNedjeljko, trajkoni018, VJ