|
Ljiljana Habjanovic Djurovic:
Igra Andjela
"...
Neobichna je to devojka bila. Prepuna protivurechnosti, a one su, umesto da je raznesu svojim oprechnim silama, tvorile savrsheno skladno bicce. Nemirna, zhivela je u miru sa sobom.
Nije bilo lako sa njom. Bila je prkosna. Divlja. Ponosna. Umiljata. Meka. Vedra. Srchana. Hrabra. Preduzimljiva. Gorda. Uvek spremna na pustolovinu. Nezhna kao ruzhin cvet. Volela je da peva. Da se smeje. Da igra. Zadirkivala je dvorske gospodje. Kuvarice. Shvalje. Razumela je njihove priche kao da je pod grmom rodjena. A opet, bila je ledeno otmena. Nedokuchiva.
Bila je i zaneta pesnikinja. Begunac iz svakidashnjih rasprava. Chesto je ostajala zamishljena nad tajnom postojanja. Zapitana o poretku na zemlji i nebu, i medju silama nebeskim. Zagledana u knjige. U spise starca Isaije i zapise svoga duhovnog nastavnika i uchitelja Svetog jevandjelja, Nikona Jerusalimskog.
Poznavala je, i otvoreno priznavala svoju slabost prema svim zemaljskim uzhivanjima, i svoje stremljenje ka svetlosti duhovnog prochishcenja.
Sve je to bila Jela. Sve u jedan mah. I sve izistinski i iz dubine dushe. I tim neslucenim bogatstvom svoje prirode plenila je sve oko sebe.
* * *
Ali ta vezanost za Nikona Jerusalimskog nije je udaljila od porodice. Skuchene prirode sve svoje trazhe u jednom. Jelino bicce bilo je raskoshno. I iskalo je uvek vishe. Saznanja. Ljubavi. Razgovora.
Nezhosti. Umela je da uzme od mnogih ono shto je u njima najbolje. I shto joj najvishe treba. Ali umela je i da daje. Na shirokom polju njenog srca bila je neprestana guzhva, kao na saboru. Ali svako je imao svoje sigurno mesto i znachenje u njenom zhivotu.
Uchila je od svih sa kojima se sretala. Medju zhenama je imala dva uzora. Svoju majku i Jefimiju.
U Jefimiji je volela pesnikinju.
Zauvek je zapamtila duge vecheri koje su zajedno provodile u staroj pridvorici, u maloj odaji kraj knjigohranilishta. Ponekad bi sa njima sedela i majka. Otac. Sestre. Dvorske gospodje. Stefan i Vuk.
Ponekad su bile same. Jefimija je rasklapala svoj veliki zbornik i vishe govorila no chitala najlepshe stihove koje su na mnogim jezicima tvorili pesnici, lutalice, nesrecnici i sanjari. Pa i ona sama.
Ostajala je podjednako opchinjena njenim stihovima i njenim umecem da za svaku pojavu i oseccanje odabere pravu rech. Da joj pronadje najbolje mesto u rechenici. Da joj odredi potpunu meru. Da pogodi pravi chas kada treba govoriti. Kada chitati pesme. Kada ccutati.
Razumela je da je u tom umecu moc njene mudrosti.
Nauchila je i da je snaga Jefimijinog trpljenja u veri. Snaga da se trpi. I snaga koju daje trpljenje. I slutila je da ce ta lekcija postajati najvazhnija svakom knezhevskom detetu, kako koje bude stasavalo.
Svoju je majku videla kao divno chudo. Chinilo joj se da takve gospodje nema ni u Srbiji, ni u Dubrovniku, ni u Mlecima, ni u Ugarskoj, ni u Vizantiji. Da takve nije bilo, niti ce je biti. Majka ce joj ostati uzor i kasnije, u zrelosti, kada bude srela mnoge vladarke i zhene od vazhnosti i ugleda diljem poznatog sveta.
..."
...........
|
