offline
- Black Orchid
- Na pola puta...
- Pridružio: 22 Nov 2003
- Poruke: 1978
- Gde živiš: na preseku Vremena i Vechnosti
|
Јасмина Михајловић
Прича o души и телу
Слојеви и значења у прози Милорада Павића
Просвета – Београд (1992)
Унутрашња страна ветра
или
Роман о жудњи за целином
"Ту стоји, као нека исповест, насликано ушће реке Саве у Дунав, под Београдом. У ушћу је насликано острво али на једном месту као да је око сликара ударило на препреку, као да је предео преградио невидљив усправан зид. Као да је ту од земље до неба постављено чудно сито. Пролазећи кроз њега вода се у даљем току претвара без прелаза у копно, а копно у воду, небо даље лебди заустављено као земља, а земља тече као небо с облацима по себи. Иза те невидљиве препреке Београд више није Београд, а Дунав није река. Једна птица у брзом лету и жудњи за слободом, ударила је у ту препреку, као што птице ухваћене у собу ударају у прозор или у стакло слике иза којег је предео насликан чајем, и разбијају га. Тако исто ударила је птица на Разиновој слици у ту невидљиву преграду, разбила је и пролетела кроз њу. Али се не зна да ли се домогла слободе, јер је, изашла на другу страну крвава и њена крв тече низ ону другу, спољну страну преграде као низ стакло, док она рашчупаних крила покушава да с оне стране ухвати ветар."
(Предео сликан чајем)
"Обично је седео на брегу у тврђави и полагао очи на крила некој птици, која би се стрмоглављивала у дубину, и пуштао да му птица носи поглед по вароши која је у виду камених зуба земље ницала дуж река обнављајући се сама из себе. Тако, на птици ништа није могло бити препуштено случају и остати непримећено; с временом, морао се мрежом птичијих летова обухватити и осмотрити цео древни град, сваки кут у њему, а Леандер је упијао у себе, трепћући као да гута, сваку појединост коју би му поглед на птици дотакао у том паду... А потом би птица у оштром лету пришила за небо као поставу овај свет у ком је Леандер, као у мрежи, лежао уловљен."
(Унутрашња страна ветра)
Ове две слике, а могле би бити и које друге, потврђују како су све књиге Милорада Павића повезане, уграђене једна у другу, како се у њима врши узајамно преливање садржаја, ликова, мотива и осећајности.
Целокупно досадашње Павићево дело личи ми на онај чудесни разнобојни песак заробљен између два стакла где се сопственим покретима слика оживљава и твори минијатурни свемир увек нових шара, облика и орнамената; ствара се један свет са задатим садржајем, али и са привидно неограниченим могућностима укрштања зрнаца. Та утешна илузионистичка игра, у случају Павићеве литературе, умножена је тиме што у њој учествују руке и писца и читаоца.
У Унутрашњој страни ветра је више но у пређашњим романима овог аутора коришћен усложњен метод из приче Изврнута рукавица, јер је Милорад Павић деконструкцијом сопствених прича, уз промењен однос наративних делова и преко интерполације нових текстуалних целина, створио дело потпуно нових значења и структуре. То је један од фасцинантних резултата овог постмодерног романа-клепсидре - истовремено остварење континуитета и новине, уз стварање несвакидашње целине.
Роман о Хери и Леандру, та двострана песма у прози, чува у својим наизглед располућеним деловима с различитим ритмом, две приче о мушкарцу и жени који живе у разним временима. Она је привидно затворена у временској крлетки XX века, док он обитава, лутајући и градећи, на размеђи XVII у XVIII век. Али, њихова заједничка праповест много је старија и сеже у митске временске дубине, почивајући на античкој легенди о љубави и смрти Хере и Леандра.
Прича о Хери и Леандру је прича о непрекидном савлађивању препрека, не би ли се остварила апсолутна љубав. Тај Пралеандер, заљубивши се у Афродитину свештеницу Херу (Хероју, Херонеју), сваке ноћи је препливавао морски теснац између два копна, континента и света - између малоазијске стране Хелеспонта (данашњи Дарданели), с које је потицао, и европске стране, на којој је у једној кули живела Хера. Она би му у сумрак палила светиљку, а он би према том танком млазу светлости проналазио пут, пролазећи кроз опасне морске струје, до своје љубави. Али, једне олујне ноћи ветар је угасио Херин треперави пламичак, њен љубавник је у тами изгубио смер и утопио се, а она, када је у свитање опазила мртвог Леандра, бацила се у очајању у провалију. На оштрицама литица подно куле нађени су заједно, сједињени и у смрти.
У Павићевом роману читалац ће пронаћи сложене сплетове укрштаја различитих алузија, назнака и копчи с овом старом причом, али ће му се учинити као да му она главна, суштинска веза стално измиче. То је делимично тако јер је у роману изведена постмодерна реинтерпретација мита, међутим, што је важније, ни суштина не би била то што јесте да нам стално не измиче, јер је за њено спознање потребно уложити животни напор, па је и тада не досегнути, већ само окрзнути, као она птица с почетка текста.
Птица у полетању је од древних времена у сликарској вештини била симбол душе, а душа, та латинска анима, има везе с ваздухом, дахом, и ветром наравно.
Унутрашња страна ветра је роман о нашој унутрашњој страни; то је прича о души; прозна композиција о мушкарцу и жени и њиховим душама - мушкој и женској; о замени полова душе (ако душе уопште имају пол); повест о могућности и немогућности људских додира у времену и простору; песма о смрти, љубави, бесмртности - и о жудњи за целином.
Роман о Хери и Леандру назван је, између осталог, и андрогиним романом (проф. Миодраг Радовић). Према причи (или миту) о андрогину, који је забележен и у Платоновој Гозби, првобитна људска раса била је у стању праисконског савршенства и целовитости, јер су та бића у себи садржала сједињена оба принципа, мушки и женски, била су, дакле, на неки начин двополна. Самим тим ови праљуди поседовали су чудесно умножену моћ и енергију, сличну божанској, а пошто је она била хибрис богови су наумили да им снагу ослабе расецајући их на две половине, које су од тада па до сада, сећајући се магловито тог давног и првобитног, у стању сталног лутања и трагања не би ли се нашле и наново сјединиле. У филозофији, мистици и уметности постоје бројна тумачења и варијације ове приче о сећању на изгубљену узајамну припадност, али се сва она суштински своде на чежњу за остварењем апсолутног и потпуног бића путем љубави. Андрогинска прича је љубавна прича, а последњи циљ ероса у њој јесте остварење бесмртности.
Унутрашња страна ветра је и љубавни роман, мада у њему љубавна прича не постоји у класичном смислу, иако љубавних епизода има и у Херином и у Леандровом животопису. Међутим, потпуно остварење њихове љубави, оно метафизичко остварење ероса, небеско венчање, јесте тек у њиховој смрти, а та најдубља сједињеност не представља привременост већ вечност, па тиме и бесмртност.
Да ли је, дакле, Унутрашња страна ветра андрогини роман? Може се одговорити и потврдно и одрично, зависи с које стране се прилази проблему, с унутрашње или спољашње, из смрти или из живота. Али, треба погледати има ли и у претходним Павићевим романима варијација андрогине теме. У Хазарском речнику андрогин је био располућен, постојао је женски и мушки примерак романа, који су додуше, читатељка и читалац могли да споје у јединствени примерак, састајући се у подне неке плаве среде на главном тргу своје вароши у посластичарници, али би ипак књига, након оног што се њима догодило, настављала своје постојање и живот у два одвојена примерка, У Пределу сликаном чајем, пак, бројне трансформације ликова, њихови двоструки полни идентитети, преображаји, прерушавања, лутања и потраге, били су знак жеље да се доспе до андрогиног стања. Најзад, у Унутрашњој страни ветра, идеја и форма у којој је књига остварена - могу се назвати андрогином.
Али, оно што спаја јунакињу и јунака романа, она суштаственост и целовитост - јесте смрт. Херин и Леандров једини стварни, могући и прави додир, њихово јединство, лежи у њиховим смртима, без обзира што су их они заменили, јер Хера умире Леандровом смрћу и представља реинкарнацију његове мушке душе, док Леандер присваја Херину смрт за своју. Уз то они путем тих реинкарнација живота, смрти и душа пливају кроз океан времена. Хера умире својом правом смрћу у прошлости, Леандер у будућности.
Додуше, не треба сметнути с ума да постоји још један битни стални и трајни сусрет Хере и Леандра, онај остварен путем књижевности и уметности. Од мита, од Мусејеве песничке повести, преко Вергилија, Овидија, Бајрона, Китса, Рубенса, Тарнера (и многих других), па све до Павића, Хера и Леандер су у контакту - речју, звуком или бојом.
У ствари, права целина Унутрашње стране ветра похрањена је у оној плавој страници на средини књиге која раздвајајући спаја приче, судбине, времена, ликове и смрти. Овога пута павићевска белина је плава, и без обзира какве ће боје или изгледа бити у осталим издањима и на различитим језицима, она представља временски рез сличан оном у Кјубриковом филму Одисеја 2001.
Међутим, до телесног, овоземаљског додира јунакиње и јунака, до такве љубави као врхунског остварења живота, не долази; мада се не искључује могућност да ће у будућности до тога доћи (паралелне линије се можда ипак у некој тачки сусрећу и спајају), али та прича се одвија у и ван страница романа, у машти, асоцијативности, жељи или стварности читаоца.
Можда ће у новом Павићевом роману, ако га буде било, а надајмо се због читалачког задовољства да хоће, бити остварена та овоземаљска, животворна чежња за целином; односно, да ћемо добити један прави андрогини роман, па ма како он изгледао (можда сасвим класично).
Али, може се и с једне друге стране поставити питање да ли је Унутрашња страна ветра андрогини роман, посматрајући га са становишта дубинске психологије и психологије стваралаштва. Андрогинска прича Карла Густава Јунга, која преко тезе о постојању анимуса и аниме говори о вишеструким слојевима нашег бића, своди се, заправо, на закључак да сваки човек има у себи као потенцијал мушку и женску силу, односно сензибилитет, да свако од нас поред сопственог пола чува у себи и супротни пол. Сматрам да овако посматрана Унутрашња страна ветра пре може бити андрогини роман, јер Хера и Леандер могу бити метафоре за аниму н анимуса, односно, могу представљати један лик у два принципа - мушком и женском, док би сама Хера, чак, могла симболизовати јединство оба принципа, а њен однос према времену - наше несвесно које је безвремено и слично стању сна, заљубљености, периоду детињства или тренуцима уметничког стварања. Овакав став би, истовремено, дешифровао једно од могућих значења загонетног епиграфа о половини и целини с почетка Леандра; мада се његова порука да тумачити и преко следећих поларитета које нам је "подарила" модерна цивилизација: тело (пол) и душа, дух и душа, живот и смрт, итд. Такође, (не)андрогинско стање схваћено као разапетост између духа и материје и свих других сличних дуалитета, а нарочито између свесног и несвесног, као да је на путу да буде превладано и помирено овим Павићевим романом. Уосталом, у Унутрашњој страни ветра је одсутно присутна једна прича овог писца која се лајтмотивски провлачи кроз сва његова дела, а зове се - Прича о души и телу.
...
|
