offline
- Pridružio: 13 Mar 2005
- Poruke: 117
- Gde živiš: beogradski pasaluk
|
Teraš me da preturam po knjigama kojih imam mali milion, ali nema veze, uradiću to.Posle toga uporedi ovo što sam ja pričao sa onim što ćeš videti i uverićeš se da su odstupanja mala.I' ll be back...
Dopuna: 20 Mar 2005 0:59
Uh, odakle da počnem...
Na brzinu sam pregledao neku literaturu i ovo će biti samo delić od onoga što se tiče Jovana Cvijića i njegovog porekla.Znači težište ću staviti na njegovo poreklo, a ne na njegov rad.Za početak napisaću koje su mi knjige bile pri ruci dok sam sastavljao ovaj tekst.
1.Vukov zavičaj- mr Slobodan Ristanović
2.Stara Crna Gora-dr Jovan Erdeljanović
3.Piva i Pivljani-Svetozar Tomić
4.Balkansko poluostrvo-Jovan Cvijić
Preci Cvijićevi po muškoj liniji su doseljenici iz Hercegovine, dok mu je majka rodom iz jedne patrijarhalne porodice u Jadru.O svome poreklu, najranijem detinjstvu i školovanju, najvernija svedočanstva ostavio je sam Jovan Cvijić u svojoj autobiografiji.
Posle propasti 1.srpskog ustanka 1813. godine pradeda Jovanov koji se zvao Cvijo Spasojević ili Cvijo Vrelo nastanio se u Loznici, gde je otvorio dućan i sagradio kuću hercegovačkog tipa, na dva sprata(dole magaza, gore stanovi), nedaleko od istorijskog šanca i lozničke crkve, preko puta ondašnjeg načelstva.Pred Karadjordjev ustanak i za vreme bune, govorio je prota Ignjat Vasić mladom Jovanu, Cvijo je bio hajdučki harambaša i o njegovom junaštvu se dugo pričalo medju lozničkim trgovcima i drugim varošanima.
Sin njegov Živko, deda Jovanov, bio je predsednik skupštine u Loznici. Za vreme katanske bune prista uz Katane, "a kad ove Vučić razbi na Plavnu i dodje s vojskom u Loznicu, Živko Cvijić kao i druge pristalice Obrenovića, bude negde u Mačvi pušten kroz šibu i poboljevajući posle toga umre mlad".Iza njega ostadoše tri mala sina, od kojih najstariji Todor, otac Jovana Cvijića, kad prodade veliku kuću dedovu sidje u stari deo varoši i naseli se na "jednoj prostranoj zaravni kuda vodi put za Ploču i Baščerluke.Tu je-seća se Jovan Cvijić-bila česma na strani jedne vrtače, i voda je oticala u ponor". Iznad te vrtače sagradi Todor novu kuću, u kojoj se i Jovan rodio kao treće dete, posle dveju kćerki, Mileve i Soke.
Majka Jovanova, Marija rodom je iz sela Korenite, od zadruge koja se zvala Avramovići i brojala oko 70 članova. Kuća njihova takodje bi na krečnjačkom zemljištu iznad rečice Korenite, okružena vrtačama zverkama iz kojih su se povremeno čule podzemne tutnjave, zbog čega ovu kuću oglasiše za "nečistu", te sagradiše drugu u njenoj blizini.Prema ličnim uspomenama mladi Jovan se jače vezivao za majčinu porodicu. Mnoge dane je proveo u Avramovićima u Koreniti. Za vreme raspusta sa ujakom Petrom putovao je po Jadru i tako počeo poznavati narod i seljački život. "Mnogo docnije-kaže Jovan-kad sam se orijentisao i prema etnografskim studijama, polazio sam od tih, skoro podsvesnih utisaka koji su se u meni sabrali u Jadru.To je ostao kamen temeljac."Od tetke Petre, opet ,naučio je mnoge narodne umotvorine. No, ipak, najsnažniji utisci i ljubav vezuju ga za majku .Malo govorljiva i često zaneta mislima, Marija se instiktivno trudila da na sina prenese sve što je u sebi imala najbolje.Zahvaljujući njenoj odlučnosti Jovan je i pošao na "nauke", kako se onda u Loznici govorilo.Bila je rešena da na njegovo školovanje žrtvuje i ostatak svog imanja.Savremenici njegovi jednoglasni su u oceni da je kao čovek posedovao ogromnu energiju i čvrstinu, a kao naučnik odlikovao se izuzetnim posmatračkim darom, fotografskim pamćenjem i živom radoznalošću.Imao je toliko neiscrpne energije da provede četvrtinu svoga života pod teškim, često neprohodnim putevima, da propešači i projaše hiljade kilometara, da stigne skoro do svakog kutka Balkanskog poluostrva.
Ipak, posebno mu je za oko zapala Piva, jer je dobro znao da je to kolevka njegovih predaka.Odlazi tamo, razgovara sa običnim ljudima, ali i sa plemenskim kapetanom Milošem Bajagićem . Zapisuje svaku sitnicu koju čuje.
Miloš Bajagić:"Pivljani su ubice, tako je naopaka naša krv".
Zapisuje i pesme koje odslikavaju duh i bistrinu Pivljana:
" Teško zvoncu na šugavu jarcu,
A brcima na slinavu starcu
Udovici samoj spavajući,
Kaludjeru na nju gledajući
Teško pušci u strašljivoj ruci,
A junaku u bratstvu nejaku
Teško vatri od ljeskove grane,
A punici od zetove hrane,
Teško selu kuda vojska prodje,
A djevojci koja sama dodje..."
I onda donosi prve komentare i zapise:"Kad napuste svoj kraj i dodju u novu sredinu, ljudi su koji se umeju snaći, sposobni trgovci, dobri domaćini; njihova fizička pojava i prirodna bistrina daju im nadmoćnost nad meštanima, te ih ovi cene i ističu nad ostalima.Sposobni su za život, ali su sposobni i za zlo. Retko su se s kim sprijateljili, a billi su verni prijatelji na koje se moglo u najtežim prilikama osloniti, a ove su onda u Loznici bile česte".
A onda poziva svoga prijatelja i saradnika, Svetozara Tomića:"Eto, ti si , Tomiću, proučio Drobnjak, pa opiši tako Pivu i Banjane".
1924. godine Svetozar Tomić mu donosi gotov rukopis, a Cvijić ga predlaže Akademiji za nagradu i tom prilikom ga zavetuje:"Još samo nedostaju Banjani".
1940.Svetozar Tomić završava knjigu o Banjanima.
|
