offline
- Pridružio: 16 Sep 2003
- Poruke: 160
|
Мошти светог Саве
из текста објављеног у зборнику: Свети Сава у српској историји и традицији, 1998
Свети Сава преминуо је у Трнову, по свој прилици 14. јануара 1236. године.[1] Карактеристично је (...) да Доментијан његове посмртне остатке, још пре него што су сахрањени, назива “светим моштима”.[2] Према Теодосијевом сведочењу, који подробније од свог претходника описује ова збивања, бугарски патријарх Јоаким био је у недоумици око места Савине сахране, пошто “свети није ништа завештао о овоме”; одлуку је донео бугарски цар Јован II Асен, по чијем је наређењу Савино тело положено у припрати цркве Четрдесет мученика.[3] Сасвим је разумљиво што је личности Савиног ранга одређен гроб у најугледнијем трновском храму, који је чувао не само тела бугарских владара већ и мошти угледних хришћанских светитеља.[4] О Савином гробу у цркви Четрдесет мученика Теодосије даје и друга, врло одређена и свакако веродостојна обавештења. Из његовог описа (“... заповеди /цар/ да се озида гроб његов”)[5] јасно следи да је ту најпре начињена подземна зидана гробница. Она је и пронађена приликом археолошких ископавања трновске цркве.[6] У гробницу је Савино тело било положено у дрвеном ковчегу, како мало даље сведочи Теодосије.[7] Затим је над њом, након обављене сахране, постављен камени споменик: “... и положивши камен часни поврх гроба”.[8] Да је овај био монументалних размера - свакако у виду саркофага а не, рецимо, камене плоче - следи из Теодосијевог тврђења да је споменик прекривен скупоценим покровом: “... и царском багреницом покривши га”.[9] Изнад гроба, најзад, постављени су свећњак и златокована кандила.[10] На основу изложених исказа, са сигурношћу се може закључити да је Савин трновски гроб уобличен по устаљеном обрасцу предвиђеном за сахрану најистакнутијих личности, какав је већ у два, а вероватно и три случаја, примењен у владарским маузолејима у Србији.[11]
...
Доментијан и Теодосије пружају нам занимљива обавештења и Савином трновском гробу и након што су мошти из њега подигнуте. С обзиром на посведочено Савино светитељство, он је наставио да се поштује и привлачи многе поклонике. Држећи се устаљених образаца, оба писца нашироко приповедају о чудима које гроб, иако празан, и даље чини.[12] Уверљиво звучи Теодосијево тврђење да је на старо место враћен саркофаг (“и први камен положи врх гроба”) и поново прекривен покровом.[13] Једнако занимљиви су и подаци Савиних биографа о коначној судбини трновског гроба. Доментијан каже да је након одређеног времена одлучено да се он загради, како бројни верници не би досађивали манастиру.[14] Теодосије је, поново, много одређенији. Он отворено каже да је у неким бугарским круговима постојао јак отпор према култу, али да се у том смислу ништа није могло предузети пре смрти цара Јована Асена (1241.), таста краља Владислава и великог поштоваоца првог српског архиепископа. Тада је, према истом писцу, у празном Савином гробу сахрањен неки митрополит, који је ту привилегију богато платио.[15] Ова сведочења указују на намеру да се у Трнову сузбије култ светог Саве, а damnatio memoriae извршен је на добро познат начин - поништењем гроба као изходишта светитељског прослављања.[16]
Напомене
1 Б. Ферјанчић у: Историја српског народа I, Београд 1981, 312 (са старијом литературом); различита мишљења о датуму и години Савине смрти износи Д. Богдановић, Теодосије, Житије светог Саве, Београд 1984, 280-281.
2 Доментијан, Живот светога Саве и Живот светога Симеона, прев. Л. Мирковић, прир. Р. Маринковић, Београд 1988, 223.
3 Теодосије, 249
4 Й. Алексиев, Бележки за ранната история на търновските манастири, Studia protobulgarica et mediaevalia eruopensia, В чест на професор Веселин Бешевлиев, Велико Търново 1993, 189-198.
5 Теодосије, 250.
6 Основу цркве са положајем пронађених гробова доноси Б. Бълов, Новите разкопки на црквата “Св. четиридесет мъченици” въ Велико Търново, Археология, год. ХV, кн. 2 (София 1974) 37-54; I. Dujcev, Saint Sava a Turnovo en 1235, Хиландарски зборник 4 (Београд 1978-) 20.
7 Теодосије, 253.
8 Теодосије, 250.
9 Нав. место.
10 Нав. место.
11 На једнак начин били су рaђени гробови Симеона Немање и Стефана Првовенчаног у Студеници, а највероватније и гроб краља Владислава у Милешеви, Д. Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Боград 1992, 29-31, 42-43, 49-51.
12 Доментијан, 229-231; Теодосије, 254-257.
13 Теодосије, 254.
14 Доментијан, 231.
15 Теодосије, 257.
16 Смисао појава какве су violatio sepulcri и damnatio memoriae, на најширим основама тумачи I. Herklotz, “Sepulcra” e “Monumenta” del Medioevo, Studi sull' arte sepolcrale in Italia, Roma 1985, 222-223.
|
