Stepski vuk

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Stepski vuk dlaku menja (pojavljuje se, verovatno , poneka seda u kosi), ali ćud nikada - posvećen je porodici, prijateljima, pozorištu. Ovaj tekst je preuzet sa foruma Kamerne scene ''Miroslav Antić'' Senta.
Ostavio sam ceo deo da bi se videlo koliko su naši prijatelji preko Save i Dunava (i Tise) aktivni, kad su već oni skromni pa neće sami da se pohvale.

Obratiti pažnju na izdvojeni deo. Čestitamo našem kolegi uz želju da mu ovo bude samo prolazni punkt, na putu ka još višim priznanjima.

Vučino, svaka čast!


Shodno ustaljenoj praksi iz prethodnih godina, smatram za potrebno, poštovane dame i gospodo, da Vas izvestim o rezultatima današnje sednice Odbora za scensko stvaralaštvo Saveza amatera Vojvodine, koja je održana u prostorijama Zavoda za kulturu Vojvodine, a na kojoj su razmatrana neka veoma aktuelna pitanja koja se itekako tiču pozorišnog amaterizma u Vojvodini.

Ponajpre treba reći da je potvrđen predlog oficijelnog Kalendara manifestacija i mesta održavanja zonskih smotri i pokrajinskih festivala (navedeni dokument je prilično obimana, te će biti naknadno istavljen radi neposrednog uvida svih zainteresovanih), a takođe su utvrđeni i novčani iznosi honorara selektora i članova žirija za sezonu 2009/2010. Oni su ostali nepromenjeni u odnosu na prošlu godinu, te tako dnevnice za članove žirija na recitatorskim takmičenjima iznose 3.000 dinara, za članove žirija i selektore koji vrše selekciju na smotrama odraslih amaterskih stvaralaca 2.500 dinara, a u slučaju aktivnog učešća pri selekciji ostvarenja u oblasti dečjeg amaterskog pozorišnog stvaralaštva naknada iznosi 1.500 dinara.

Takođe je utvrđena i lista potencijalnih selektora i članova žirija na smotrama i festivalima, te je tako umesto počivše gospođe Mirjane Markovinović kao novi potencijalni selektor (među sedamdesetak drugih imena) uvršten pesnik, esejista, novinar i pozorišni pregalac g. David Kecman - Dako.

Značajnu novinu predstavlja i odluka Odbora da se obrazuje i jedan potpuno novi festival - Omladinski pozorišni festival Vojvodine - na kojem bi učestvovali glumci-amateri koji nisu obuhvaćeni trenutno postojećim, poprilično rigidno ustrojenim i ne sasvim adekvatnim smotrama namenjenim ovoj uzrasnoj kategoriji („Srednjoškolsko pozorje” u Novom Sadu i Kragujevcu).

Primećeno je, naime, da na istima pravo učešća imaju samo članovi školskih pozorišnih ansambala (kojih nema odviše), te isključivo oni reditelji koji su inače profesionalni pedagozi. Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu će sufinansirati ovaj festival, čija je realizacija poverena Kuli, odnosno tamošnjem Kulturnom centru. U toku je izrada pravilnika i propozicija ovog takmičenja, te će se Odbor nakon izrade istih, kao i po okončanju javne rasprave u amaterskim pozorišnim ansamblima o njima takođe izjasniti.

Premda detaljni regulativi nisu poznati, potpisniku ovih redova se čini da je trenutna operativna definicija kategorije „Omladinci”, a po kojoj u navedenu kategoriju spadaju lica koja su navršila 15 godina života, a koja nisu starija od 30 godina, pomalo odviše štedra u određivanju gornje starosne granice. No svi zainteresovani će biti u prilici da se izjasne i o tom pitanju.

Na sastanku je doneta i odluka o laureatima dveju najprestižnijih nagrada Saveza amatera Vojvodine u oblasti pozotišnog stvaralaštva. Nagradu „Jovan Đorđević” za dugogodišnji kontinuirani doprinos unapređenju amaterskog glumačkog umeća dobio je g. Jovan Paul iz Sivca, dok je nagradu „Đorđe Damjanov - Đekša”, kao što je to već pomenuto na drugom mestu, dobio g. Branko Vučetić.

Isto tako je doneta i odluka da se tokom održavanja Pokrajinskog festivala amaterskog pozorišnog stvaralaštva u Staroj Pazovi (21. - 29. maj 2010.) organizuje i stručni seminar za reditelje-amatere, koji će biti u prilici da borave u Pazovi za sve vreme trajanja festivala, da odgledaju i proanaliziraju sa svojim mentorima sve ponuđene predstave, te da na potonjim vežbama unaprede svoje kreativne sposobnosti.

Eto, to bi - generalno uzevši - bilo sve. Naravno, bilo je dosta reči i o katastrofi Saveza amatera Srbije, koji je finansijski jednostavno ugušen, o potrebi prelaska na novu, konkursnu koncepciju organizacije i realizacije smotri i festivala, praktičnim pitanjima i problemima koji se javljaju pri konkursnim aplikacijama (izvanredno zanimljivo izlaganje i eksplanacija problematike od strane g. Zoltana Fridmana), te čitav niz drugih pitanja, od kojih neka (problemi sa recitatorskim smotrama) nisu direktno skopčana sa pozorišnim amaterizmom.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala! Iskreno nisam očekivao ovako nešto.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Stepski Vuk je jedna neobična, čudna, posebna, inovantna i pitoma zver

ČESTITAM !

Od srca čestitam, Vučino.
Ti mi daješ nadu u to da sve u šta profesionalno, iskreno, verujem nije odavno izumrlo.
Retki su takvi u pozorištu danas
Fenomenalan je osećaj čitati ovakve redove o jednom izvrsnom Vuku

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala! Hvala!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

stepski vuk ::Hvala! Iskreno nisam očekivao ovako nešto.

Pošto si sad umro od skromnosti, oživećemo te u Petrovcu jednim duplim viskijem.
Ovakva nagrada stvarno treba da se proslavi, zar ne?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Apsolutno. A proslavili bi i bez nagrade...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Senćanka

Pod provokativnim podnaslovom erotska komedija pozorište ’’Miroslav Antić’’ poklonilo je srpskom gledalištu još jedan pozorišni medenjak pod naslovom ’’Venecijanka’’. Kako stoje stvari, definitivno sam postao fan ove neobične i istrajne pozorišne družine. Putujuće pozorište ’’Antić-Basarić-Vučetić ’’ d.o.o obilazi scene Srbije pokazujući da su neke, do skora nemoguće stvari, moguće, samo ako se čovek potrudi. Ispred sebe rasklanjaju gomile šuta napravljenog od provincijskih predrasuda, ’’snobizma’’ i neznanja, a iza sebe ostavljaju iskreno divljenje i, nadajmo se, kajanje. Hvala pozorišnom bogu i mom poslovičnom oprezu što sam kroz jedan telefonski razgovor s Brankom prošle godine osetio tu vrstu energije pa nisam lanuo neku reč više. To mi se višestruko lepo vratilo najpre kroz zadovoljstvo ’’moje ’’ publike, čiji sam sluga, a onda i moje, pravo lično i pozorišno. Kada sam primio poziv za ’’Lepe oči...’’ nije me trebalo dvaput nagovarati, a za Venecijanku je znalo već pola Požarevca, čak možda pre nego Petrovčani.

Taj dugi put po provansi (kako to nekada davno putovaše naš prethodnik Molijer) mnogima je bio via dolorosa, ali ne i za Senćane. Njima je, reklo bi se, svejedno kakva je scena na kojoj igraju, što je suštinski tačno, ako razlog za igru već postoji. A on u ’’Venecijanki’’ postoji, i to ne jedan – nego šest. Ako njima dodamo nevidljivi deo ansambla, reditelja, pomoćnika, tehniku, itd, jasno je da je radost igre ono što nosi ovu predstavu. Naravno, od te radosti ne bi bilo ništa da ne postoji esencijalni pozorišni kvalitet bez koga bi mnogo toga preselo svima, a najpre glumcima. Razloga za glumu i radost njenog trajanja ima mnogo.
Kakav je to komad? Iz iskustva, prakse i škole znam da od renesansnih i sličnih komedija profesionalna pozorišta beže ’’kao đavo od krsta’’. Zna se i zašto. U takvim i o takvim komadima se , manje-više sve zna. I kako će početi i kako će se završiti. Zapleti su poznati, raspleti takođe. Da ne podsećam na teoriju književnosti i socijalnu istoriju u kojima se nalaze odgovori na pitanja šta je publika u to vreme htela i očekivala. Prošli su vekovi i današnja publika koristi FB ili ICQ da bi se zabavila, pa profesionalci gledaju da izbegnu tu ’’kosku’’ , a da svoje umetničke odbore kako znaju odgovore od ideje da pozorište uvek treba da ima takvu jednu predstavu ( s vremena na vreme) radi prestiža. Renesansne komedije su , najkraće rečeno, domaći zadatak i vrsta ’’baždara’’ vrednosti pozorišta. Kakav je recept za takvu predstavu i koji su uslovi za njen uspeh. Nije dovoljno imati školovane glumce, dobro temperovanu režiju i (podrazumeva se) perfektne kostime, scenografiju, rekvizitu, itd. Ako smem da upotrebim grubo i nepozorišno poređenje, renesansna komedija mene podseća na speedway trke na ledu. Na motorima nema kočnica i nema menjača; samo ručica za gas i šiljci na točkovima da se motor kako-tako drži na ledenoj stazi, zajedno s vozačem. Još bolje bi bilo kad bi staza stajala na nekoj nizbrdici, da kermes bude potpun-na zadovoljstvo publike. Dakle – dinamika, tempo, savršeno precizni šlagforti i opet tempo kako bi poznate, vekovima ponavljane stvari, dobile ono ubrzanje koje su imale na početku svog pozorišnog puta.
Šta smo to videli na petrovačkoj sceni? Stvari počinju bezazleno, kao da je neko upravo amaterima rekao – ’’ljudi, hajde uradite nešto da se kaže kako imamo i mi ’konja za trku’ ’’. Međutim, privid rutine traje vrlo kratko jer matrica pomoću koje veza publika-ansambl funkcioniše, perfektno proradi svaki put , kao da nas od prve premijere ne dele vekovi, kao da ti kostimi nisu odavno istruleli, kao i publika koja se pretvorila u duhove. Počinju prvi zapleti kojima je tekst samo povod, a lična crta glavni alat; rasni glumci senćanskog pozorišta počinju da od tankih replika prave slojevitu predstavu, kao što dobar kuvar od slaže one tanke, bezukusne kore u buduću, velelepnu tortu. Magija vekova, rekao bih, dolazi po svoje i ne treba joj mnogo: razgovetan ansambl, radost igre, precizne rediteljske intrervencije savremenim upadicama i aktuelnostima, pa publika mora da prihati priču – pitanje je samo trenutka.
Petrovačka publika je zahvalna i ansamblu nije bilo problem da je natera da mu ’’jede iz ruke’’. Naviknuti i na drugačije glumište, brzo su se opustili i uživali u istinskim bravurama koje su , na njihovo iznenađenje, lako prelazile rampu i magnetski privlačile publiku. Koga izdvojiti u ansamblu po svojoj kreaciji, a ne pogrešiti. Znajući čemu služi renesansna komedija, zašto i kako je pisana i režirana, apsolutno je nepravedno izdvajati bilo koga . To je reditelj iskonski pravedno procenio i pročitao. U ovakvim predstavama ni jedan deo te spomenute torte nije manje ili više važan, pa se glavne uloge shvataju kao neophodni stubovi predstave koje ne bi bilo bez služavki i gondolijera; oni imaju onu zlatnu meru glume i teksta koja pozorište i čini kolektivnim činom. Čestitke ravnomerno idu u naručje celom ansamblu, s tim što ću dozvoliti slobodu da izdvojim glumačku hrabrost ( utemeljenu očigledno na solidarnosti kolektiva), da glavni glumac iskoristi svoj postojeći habitus upravo na način kako ga je iskoristio. Stara teorema kaže da ’’glumac ne mora da umre da bi odglumio smrt’’, pa tako ni ljubavnik nad ljubavnicima ne mora da bude mis univerzum ili pak smešan kao takav. On nije bio smešan. On je sve učinio da lik i predstava budu smešni. Šta više jedan glumac i jedan ansambl treba da požele i urade?

Scenogafija na uskoj i relativno plitkoj sceni pokazala je svoje razloge za igru, pa su glumci domišljato u nuždi pravili neophodne distance od pojedinih delova. Sve je bilo tu, stešnjeno i nekonforno, ali se ansambl postarao da ubedljivom igrom napravi razliku simultanih scena. Zadnji rikvand je takođe odigrao odličnu vizuelnu ulogu sa promenama svetlosnih gama sugerišući promene doba dana. Muzika je bila u funkciji predstave i , bogu hvala, u meri i bez preterivanja, tako čestog kod nemaštovitih reditelja koji bi da od pozorišta naprave drugi žanr, u nemoći da iskoriste pozorišna sredstva. Pravo bogatstvo ove predstave, pored ansambla za koji je više nego jasno da je uživao u igri, jeste reditelj koji je sa izvanrednim osećajem za meru komad stavio u svakom segmentu na ’’svoje mesto’’. Prateći kreativni elementi ove predstve na visini su renomea ove kuće, što se već poslovično odnosi na odličan kostim koji nije bio sam sebi cilj.
Predstava ’’Senćanka’’, pardon, ’’Venecijanka’’ je treća koju sam video u produkciji ovoga pozorišta. Ona pokazuje i dokazuje da ova scena prerasla atribut ’’kamerna’’ i da postojanim, sigurnim koracima kreće put mnogo većih priznanja nego što ih je do sada dobijala. U godinama koje slede senćansko pozorište biće sve značajnija i svetlija tačka na pozorišnoj mapi naše zemlje.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moraš početi da me kritikuješ, počinjem da sebe shvatam ozbiljno...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

stepski vuk ::Moraš početi da me kritikuješ, počinjem da sebe shvatam ozbiljno...

I ja se držim zlatnog pravila da dobra predstava ima sto mana, a loša samo jednu. Dobar reditelj i uigran ansambl znaju bolje od svih kritičara sveta zajedno šta je te večeri bilo dobro, a šta je moglo da bude bolje. Posao kritičara je da vas uveri (ili razuveri) na kakvom ste putu (dobrom ili lošem), a ostalo se zna...