online
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18456
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Senćanka
Pod provokativnim podnaslovom erotska komedija pozorište ’’Miroslav Antić’’ poklonilo je srpskom gledalištu još jedan pozorišni medenjak pod naslovom ’’Venecijanka’’. Kako stoje stvari, definitivno sam postao fan ove neobične i istrajne pozorišne družine. Putujuće pozorište ’’Antić-Basarić-Vučetić ’’ d.o.o obilazi scene Srbije pokazujući da su neke, do skora nemoguće stvari, moguće, samo ako se čovek potrudi. Ispred sebe rasklanjaju gomile šuta napravljenog od provincijskih predrasuda, ’’snobizma’’ i neznanja, a iza sebe ostavljaju iskreno divljenje i, nadajmo se, kajanje. Hvala pozorišnom bogu i mom poslovičnom oprezu što sam kroz jedan telefonski razgovor s Brankom prošle godine osetio tu vrstu energije pa nisam lanuo neku reč više. To mi se višestruko lepo vratilo najpre kroz zadovoljstvo ’’moje ’’ publike, čiji sam sluga, a onda i moje, pravo lično i pozorišno. Kada sam primio poziv za ’’Lepe oči...’’ nije me trebalo dvaput nagovarati, a za Venecijanku je znalo već pola Požarevca, čak možda pre nego Petrovčani.
Taj dugi put po provansi (kako to nekada davno putovaše naš prethodnik Molijer) mnogima je bio via dolorosa, ali ne i za Senćane. Njima je, reklo bi se, svejedno kakva je scena na kojoj igraju, što je suštinski tačno, ako razlog za igru već postoji. A on u ’’Venecijanki’’ postoji, i to ne jedan – nego šest. Ako njima dodamo nevidljivi deo ansambla, reditelja, pomoćnika, tehniku, itd, jasno je da je radost igre ono što nosi ovu predstavu. Naravno, od te radosti ne bi bilo ništa da ne postoji esencijalni pozorišni kvalitet bez koga bi mnogo toga preselo svima, a najpre glumcima. Razloga za glumu i radost njenog trajanja ima mnogo.
Kakav je to komad? Iz iskustva, prakse i škole znam da od renesansnih i sličnih komedija profesionalna pozorišta beže ’’kao đavo od krsta’’. Zna se i zašto. U takvim i o takvim komadima se , manje-više sve zna. I kako će početi i kako će se završiti. Zapleti su poznati, raspleti takođe. Da ne podsećam na teoriju književnosti i socijalnu istoriju u kojima se nalaze odgovori na pitanja šta je publika u to vreme htela i očekivala. Prošli su vekovi i današnja publika koristi FB ili ICQ da bi se zabavila, pa profesionalci gledaju da izbegnu tu ’’kosku’’ , a da svoje umetničke odbore kako znaju odgovore od ideje da pozorište uvek treba da ima takvu jednu predstavu ( s vremena na vreme) radi prestiža. Renesansne komedije su , najkraće rečeno, domaći zadatak i vrsta ’’baždara’’ vrednosti pozorišta. Kakav je recept za takvu predstavu i koji su uslovi za njen uspeh. Nije dovoljno imati školovane glumce, dobro temperovanu režiju i (podrazumeva se) perfektne kostime, scenografiju, rekvizitu, itd. Ako smem da upotrebim grubo i nepozorišno poređenje, renesansna komedija mene podseća na speedway trke na ledu. Na motorima nema kočnica i nema menjača; samo ručica za gas i šiljci na točkovima da se motor kako-tako drži na ledenoj stazi, zajedno s vozačem. Još bolje bi bilo kad bi staza stajala na nekoj nizbrdici, da kermes bude potpun-na zadovoljstvo publike. Dakle – dinamika, tempo, savršeno precizni šlagforti i opet tempo kako bi poznate, vekovima ponavljane stvari, dobile ono ubrzanje koje su imale na početku svog pozorišnog puta.
Šta smo to videli na petrovačkoj sceni? Stvari počinju bezazleno, kao da je neko upravo amaterima rekao – ’’ljudi, hajde uradite nešto da se kaže kako imamo i mi ’konja za trku’ ’’. Međutim, privid rutine traje vrlo kratko jer matrica pomoću koje veza publika-ansambl funkcioniše, perfektno proradi svaki put , kao da nas od prve premijere ne dele vekovi, kao da ti kostimi nisu odavno istruleli, kao i publika koja se pretvorila u duhove. Počinju prvi zapleti kojima je tekst samo povod, a lična crta glavni alat; rasni glumci senćanskog pozorišta počinju da od tankih replika prave slojevitu predstavu, kao što dobar kuvar od slaže one tanke, bezukusne kore u buduću, velelepnu tortu. Magija vekova, rekao bih, dolazi po svoje i ne treba joj mnogo: razgovetan ansambl, radost igre, precizne rediteljske intrervencije savremenim upadicama i aktuelnostima, pa publika mora da prihati priču – pitanje je samo trenutka.
Petrovačka publika je zahvalna i ansamblu nije bilo problem da je natera da mu ’’jede iz ruke’’. Naviknuti i na drugačije glumište, brzo su se opustili i uživali u istinskim bravurama koje su , na njihovo iznenađenje, lako prelazile rampu i magnetski privlačile publiku. Koga izdvojiti u ansamblu po svojoj kreaciji, a ne pogrešiti. Znajući čemu služi renesansna komedija, zašto i kako je pisana i režirana, apsolutno je nepravedno izdvajati bilo koga . To je reditelj iskonski pravedno procenio i pročitao. U ovakvim predstavama ni jedan deo te spomenute torte nije manje ili više važan, pa se glavne uloge shvataju kao neophodni stubovi predstave koje ne bi bilo bez služavki i gondolijera; oni imaju onu zlatnu meru glume i teksta koja pozorište i čini kolektivnim činom. Čestitke ravnomerno idu u naručje celom ansamblu, s tim što ću dozvoliti slobodu da izdvojim glumačku hrabrost ( utemeljenu očigledno na solidarnosti kolektiva), da glavni glumac iskoristi svoj postojeći habitus upravo na način kako ga je iskoristio. Stara teorema kaže da ’’glumac ne mora da umre da bi odglumio smrt’’, pa tako ni ljubavnik nad ljubavnicima ne mora da bude mis univerzum ili pak smešan kao takav. On nije bio smešan. On je sve učinio da lik i predstava budu smešni. Šta više jedan glumac i jedan ansambl treba da požele i urade?
Scenogafija na uskoj i relativno plitkoj sceni pokazala je svoje razloge za igru, pa su glumci domišljato u nuždi pravili neophodne distance od pojedinih delova. Sve je bilo tu, stešnjeno i nekonforno, ali se ansambl postarao da ubedljivom igrom napravi razliku simultanih scena. Zadnji rikvand je takođe odigrao odličnu vizuelnu ulogu sa promenama svetlosnih gama sugerišući promene doba dana. Muzika je bila u funkciji predstave i , bogu hvala, u meri i bez preterivanja, tako čestog kod nemaštovitih reditelja koji bi da od pozorišta naprave drugi žanr, u nemoći da iskoriste pozorišna sredstva. Pravo bogatstvo ove predstave, pored ansambla za koji je više nego jasno da je uživao u igri, jeste reditelj koji je sa izvanrednim osećajem za meru komad stavio u svakom segmentu na ’’svoje mesto’’. Prateći kreativni elementi ove predstve na visini su renomea ove kuće, što se već poslovično odnosi na odličan kostim koji nije bio sam sebi cilj.
Predstava ’’Senćanka’’, pardon, ’’Venecijanka’’ je treća koju sam video u produkciji ovoga pozorišta. Ona pokazuje i dokazuje da ova scena prerasla atribut ’’kamerna’’ i da postojanim, sigurnim koracima kreće put mnogo većih priznanja nego što ih je do sada dobijala. U godinama koje slede senćansko pozorište biće sve značajnija i svetlija tačka na pozorišnoj mapi naše zemlje.
|
