Vesti

jelkica7 · Moderator foruma

Radosav Medenica

Erlangenski rukopis i njegove pesme

Dva i po stoleća njegova postojanja
Ovaj najveći i najstariji zbornik srpskohrvatske narodne pesme pronađen je 1913. godine od strane poznatog germaniste Štajnmajera, u jednoj praznoj fioci Erlangenske biblioteke. Po uveravanju prethodnog bibliotekara, rukopis je, prema belešci jednog službenika biblioteke, poklonio Erlangenskoj biblioteci nepoznati darodavac osamdesetih godina prošlog stoleća. I to je sve što je Štajnmajer mogao da sazna, jer autor pomenute napomene nije imao pojma šta rukopis sadrži, smatrajući ga za kakvu rukopisnu knjigu crkvenog karaktera, psaltir i tome slično, pisan starinskim pismom - glagoljicom.
Prva vest o Erlagenskom rukopisu bio je govor Eriha Bernekera, profesora slovenske filologije na univerzitetu u Minhenu - koji je imao da odredi sadržinu i utvrdi vreme postanka rukopisa - u izveštaju Bavarske akademije nauka 7. februara 1914. godine. Ali kako Berneker nije bio u stanju da to obavi, on je ceo posao ustupio svome mladom i vrlo talentovanom učeniku Gerhardu Gezemanu, koji se odmah prihvatio posla, po dolasku iz Švajcarske, gde se bio sklonio neko vreme, pošto ga je srpska komanda u Rimu oslobodila svih obaveza po prelasku sa srpskom vojskom iz Drača u Italiju. Tako je Gezman 1920. godine podneo Filozofskom fakultetu u Minhenu, kao habilitacioni rad, svoju veoma opsežnu studiju o Erlangenskom rukopisu na nemačkom jeziku, a godinu dana kasnije, maja 1921. već kao docent za slavistiku univerziteta u Minhenu, podneo je Srpskoj akademiji nauka u Beogradu prerađenu svoju magistarsku studiju o rukopisu, zajedno sa redakcijom pesama celokupne zbirke.
Tako se u izdanju Srpske akademije nauka pojavio 1925. godine Erlangenski rukopis starih srpskohrvatskih narodnih pesama štampan u Sremskim Karlovcima u srpskoj manastirskoj štampariji, jedinoj ondašnjoj štampariji koja je raspolagala starim grafičkim znacima koje je rukopis zahtevao.
.....
Najpre, sam rukopis je u stvari zbornik usmenih (narodnih) pesama, koji obuhvata 217 raznorodnih kratkih, kraćih i dužih pesama sadržine kako je slučaj hteo: epske, lirske, baladične, balade, romanse, "masne", poskočice i nekoliko varoških (umetničkih) pesama. U svemu preko jedanaest hiljada stihova. Osnovni stih je deseterac koji sve druge zajedno daleko nadmašuje. Hartija je dobra i jaka i po njoj se može da sudi da je rukopis iz prvih decenija 18. stoleća. Rukopis nema na sebi nikakvih oznaka ni zabeležaka po kojima bi se moglo ma šta pouzdano reći o autoru odnosno poreklu zbirke. Pisan je crkvenosrpskom finom, takozvanom "diplomatskom ćirilicom".
....
Gotovo na čelu svake pesme nalaze se inicijali, crvene boje, divno složeni i lepi, oko tradicionalnih oblika starih ćirilskih slova viju se lozice u nemirnim raskošnim talasima i protežu se ponekad duž čitave stanice, ali nemaju nikakve veze sa tradicionalnim pismom južnoslovenske grafike i kaligrafije onoga doba. Oni svojim raskošnim talasima i harmoničnim crtama odgovaraju, van svake sumnje, grafičkim ornamentima nemačko - austrijskih kaligrafa baroka s kraja 17. i početka 18. stoleća.(...) A kao neosporna činjenica ističe se fakat da je pisar rukopisa i crtač inicijala ista ličnost, ali da se po prepisivačkoj grafiji rukopisa ne može otkriti ništa karakteristično ni o crtama pisareve ortografije skopčane sa njegovom ličnošću, niti o postojbini rukopisa. I čovek stoji zapanjen pred ovim u istoriji srpske ortografije nečuvenim problemom. Ni sadržina samih pesama ne pruža, zbog svog osobenog, sasvim posebnog karaktera, nikakve pouzdane podatke za to pitanje, sem nešto vrlo mršavih nagoveštaja.
...
A da bi se shvatila tolika raznorodnost pesama i njihova ogromna raznolikost u jezičkim i stilističkim odlikama i osobenostima, mora se kao jedan od bitnih elemenata podvući raznolikost njenih stvaralaca i nosilaca sabijenih u toku nekoliko stoleća u takozvanoj Vojnoj krajini, čiji se začeci mogu pratiti od sredine 16. veka, a protezala se, tako reći, od Rijeke do Karlovca i Siska u Slavoniju i Srem.
...
Kad se letimično zagleda u ovo ogromno šarenilo ljudstva koje se sabijalo u Vojnu krajinu iz raznih krajeva noseći sa sobom sve što za pojedinca predstavlja ne samo njegov lični život i mentalitet, nego i mentalitet i navike njegove okoline, onda ne treba mnogo domišljanja koliko je sabirač, odnosno sabirači narodnih pesama, u Erlagenskom rukopisu imao materijala na svakom koraku i koliko se taj materijal nametao na svakom skupu pri širem ljudskom razgovoru i dokolici, čega je sigurno, bilo više nego dovoljno.
...
Da zaključimo. Ovaj kratak pregled problematike Erlangenskog rukopisa, koja je u toku niza decenija pokretala svoje istraživače, omogućuje nam najzad da sa dosta pouzdanosti odgovorimo na neka važna pitanja koja odavno interesuju našu nauku o narodnoj pesmi.
Najpre da je Beograd nesumnjivo bio ona žiža odakle je, najverovatnije od strane vojne uprave, potekla ideja i organizacija skupljanja i pribiranja narodnih pesama iz usta učesnika Vojne krajine. Da je na čelu te organizacije stajao neki dobrovoljni, ali ugledan i sigurno obrazovan čovek, koga je u duhu humanizma, duhovne smernice onoga doba, interesovalo sve što produkuje narod, bez nekih naročitih pretenzija u pogledu kvaliteta pesničkih tvorevina. Otuda je i skupljano sve što je došlo do ruku i zato je ispalo šarenilo pesama koje u neku ruku odgovara raznolikosti ljudstva koje je sačinjavalo Vojnu krajinu.
Da je Erlangenski rukopis rađen za vrhovnu upravu okupirane Srbije, odnosno za njenog vrhovnog starešinu i vojskovođu, princa Evgenija Savojskog, a da je njegova nagla i iznenadna smrt 1736. godine bila, u stvari, razlog što se rukopis pojavio kao poklon anonimnog darodavca Erlangenskoj biblioteci i da se u Nemačkoj u filološkoj nauci na njega ne zaboravlja.
Najzad, da se ličnost talentovanog pisara Erlangenskog rukopisa ne može i neće možda nikad moći da se otkrije, jer to leži u prirodi same stvari.
....
Beograd, januara 1983.

Br. 18
Šetala je Jerina gospođa
po lijepom ravnom Smederevu.
Susreo ju Damnjan Šainović.
Govorila Jerina gospoja:
"Ljubi mene, Damnjan Šainović."
Govorio Damnjan Šainović:
"A boga mi, Jerino gospođo,
[ja] kada sam k Smederevu doš'o.
a ja sam se Đurđu zaklinjao,
da ja Đurđu vrlo pravo služim,
da mu hile nikad ne učinim
ni u gradu ni u b'jelu dvoru,
a kamoli da mu ljubu ljubim."
Al' govori Jerina gospođa:
"A boga mi, Damnjan Šainović,
moli boga da ja još poživim,
vratiću ti žalost za sramotu."
Još ne prođe ni nedilja danah,
gozbu gozbi Jerina gospođa.
Svu gospodu i gospodičiće.
Najpre zove Damnjana Šajnović.
Damnjanu se na ino ne more,
veće dođe Jerini na gozbu
i ušeta u bijele dvore,
i on sede za zlatnu trpezu
međ' gospodu i gospodičiće.
Kada su se vina ponapili,
i u vinu porazveselili,
onda skoči Jerina gospođa.
Izabrala l'jepu zlatnu kupu,
kojano je biserom nizana
i kamenjem dragim iskićena.
Nasula je vina najljepšega
i napila Damnjanu Šajnović:
"Zdravica ti, Damnjan Šajnović,
ni u moje ni u tvoje zdravlje,
već u Jane vjerne ljube tvoje,
koja ljubi Đurđa Smederevca."
Rasrdi se Damnjan Šajnović
i otide iz Đurđeva dvora.
Otišao svome b'jelom dvoru.
Išetala Jana, l'jepa Jana.
Ništa Damnjan Jani ne govori,
veće trže te oštre nožove,
te udari Janu u srdašce.
Mrtva Jana crnoj zemlji pala.
Predrž'o [je] od s veče do sv'jetla.
A kada je danak osvanuo,
on išeta pred b'jele dvorove.
Susrela ga Jerina gospođa.
Božju mu pomoć nazivala:
"Božja t' pomoć, Damnjan Šainović,
što ti čini Jana ljuba tvoja?"
Suze roni Damnjan Šainović,
pak govori Jerini gospođi:
"Id' odavde, božja otpadnice,
koja si mi Janu opadala,
te sam junak umorio Janu,
a za Đurđa za nedjela njena."

Br.23
Đurđilu si majka veli:
"Eh, Đurđile, mili sine,
ela majka da te ženim
lepom Jelkom Solunjankom."
Đurđile si majki veli:
" A boga mi, mila majko,
ženićeš me, želićeš me,
mene ljubi bela vila,
bela vila samovila."
To je majka ne slušala,
već Đurđila oženila
lepom Jelkom Solunjankom.
Božji zakon savršili
i večeru večerali.
Izveli su dvoje mlado.
Kad je bilo polunoći,
tu je došla bela vila,
bela vila samovila,
te Đurđila probudila:
"Probudi se, mlad Đurđile,
obrni se, dušo moja,
obrni se, zagrli me,
zagrli me, poljubi me!
Sad će petli zapevati,
Ti ćeš [mrtav] ostanuti."
Obrnu se mlad Đurđile,
i ostavi lepu Jelku,
lepu Jelku Solunjanku,
te zagrli belu vilu,
zagrli ju i poljubi.
Tu su petli zapevali,
bela vila odletila,
Đurđu, mrtva ostavila.
Tu je bila bela zora,
jarko sunce obasjalo,
Čekala je stara majka,
da ustane lepa Jelka
lepa Jelka Solunjanka,
i Đurđila mila sina.
Al' nijedno ne ustalo.
I otišla mila majka
da probudi dvoje mlado.
Na vrati je govorila:
"He, Đurđile, mili sine,
kako nemaš sad sramote,
da do sunca, sinko, spavaš
[s] lepom Jelkom Solunjankom!
Znaš kako si govorio
da se junak ženit nećeš.
I sad sam te oženila,
te ti u d'nu nojcu činiš,
kratke su ti tavne noći!"
I ustala lepa Jelka,
majki vrata otvorila,
stala majki kazivati:
"A boga mi, mila majko,
jošte sinoć, kad smo legli,
tu je došla bela vila,
Đurđila je obljubila
od ponoći do petala,
pak je Đurđa umorila,
pake opet odletila."
Zakukala mila majka,
mila majka Đurđilova,
za Đurđilom milim sinom
kako sinja kukavica.
------------------------------------
Pesma po svome duhu i stilu, iako dobro posrbljena, upućuje očigledno na nekog makedonskog pevača.

Br. 30
Zaljubio je vladika
emirke mlade kadune.
Začuli su ga emiri,
te hoće da ga ufate.
vladiku da mi poturče,
a momke da mu obese.
I ufatiše vladiku.
Vladika sedi te plače.
Embaš ga emir tešio:
"Muči ne plači, vladiko,
u mene ima tri ćeri,
tebi ću dati najmlađu."
I uteši se vladika,
i dadoše mu emirku,
baš emirovu mladu ćer.
I zatrudnela [je] emirka,
zahtela ribe od mora.
I otide taj [ti] vladika.
od mora ribe doneti.
I nagnuo se nad more,
i pogleda[o] u more:
Da li mu čalma priliči?
[Ali] čalma mu ne prilikuje,
i baci čalmu u more.
I on otide u goru
da pokaje svoje grehove.
Čekala ga je emirka,
za tri dna i za tri noći.
Kada [je] vidila emirka,
da joj ne dođe vladika,
istrže oštre nožove,
udari sebe u srce:
"Kada mi [nije] vladike
nek nije mene emirke!"

Br.57
Tambur bije Čelebija Mujo,
vino pije krije se od majke,
da ga stara ne poznade majka.
Al' ga majka poznavala vrlo.
"A moj sinko, Čelebija Mujo,
tebe paša od sinoćke traži,
od sinoćke tere do jutroske,
hoće tebe paša da obesi
rad tambure i rad jauklije,
jer ti ljubiš po L'jevnu djevojke,
a po Skoplju udovice mlade."
Ali veli Čelebija Mujo:
"Ne karaj me, moja stara majko,
ako će me paša obesiti
rad tambure i rad jauklije,
i rad' moga grla [pre] jasnoga.
Al' da znadem, moja mila majko,
o komu će me drvu obesiti,
deblo bi mu srebrom oblivao,
grane bi mu zlatom obvijao,
a na vrhu tambur obesio,
tko god prođe neka čuda gledi
gde j' obešen Čelebija Mujo
rad tambure i rad jauklije."

Br.81
Ni zorice, ni bijela danka,
a pokliče Mađar od Sentoša,
pak dozivlje bijelu Čongradu,
na imenu Raka kapetana:
"Gospodine, Rako kapetane,
kupi, Rako, pešca i konjika!
Da si brže na polju Đulinsku,
kuruci nam marvu otjeraše.
Pred kuruci Lenčeš kapetane."
A kad čuo kapetane Rako,
ciknu Rako [kao] zmija ljuta,
Udri na se čizme i čakšire,
udri na se risa i čelenku,
paše paloš po tankoj košulji,
dugu šišu niza pleća baci,
pak uzjaši ždrala konja svoga,
od naglosti konja ne osedla,
već na gola konja uzjahao,
pak podviknu po gradu Čongradu:
"[A] na noge, Čongraci junaci!
[A] na noge i na dobre konje!
Kuruci nam marvu otjeraše."
Namah skoči šesdeset katanah,
i na noge i na dobre konje.
Pak odoše na polje Đulinsko.
I brzo ih Rako sustigao,
sredi polja b'jela Đulinskoga,
kod maloga sela Kovačasa.
Ugleda i' Lenčeš kapetane,
pak govori Lenčeš kapetane:
"Čujete li, kuruci Mađari,
kakav napred junak izmakao!
Na junaku srebrna čelenka,
srebrna je pake pozlaćena.
Ono j' glavom Rako kapetane.
Eno nama dobra nerešika!
Dobrih konjah, pušakah vezenih.
Al' boga vam, kuruci Mađari,
kad se oči [s] očima sastanu,
vi nemojte ognja obarati,
dok ne pukne moja tanka puška,
dok ne zgodim Raku kapetana."
Ali sluša kapetane Rako,
Sluša Rako što Mađar govori.
Podočeka sve svoje katane,
pake Rako katanama veli:
"E katane, draga braćo moja,
čujete li što Mađar govori?
Pričuvajte i srce i glavu!
Daleko je Tisi u ritove.
Još je dalje do Đule bijele.
Bojati se kuručke busije,
jer ako [nas] Mađar popritera,
nijedan glave iznijeti neće.
Ali braćo, šesdeset katanah,
kad se oči s očima sastanu,
vi nemojte ognja obarati
dok ne pukne savska puška moja,
koju [no] sam od save donio.
Dok ne zgodim Lenčeš kapetana."
Kad se oči s očima sastaše,
gleda Raku Ivo Onudlija.
"Udri, Rako, ja ću naporedo,
Dok promesim kuruca Mađara
mojim šišem i desnicom rukom."
Namah puče četrest dočirošah,
namah pade dvanaest kalvinah,
a ostali pleći podadoše,
a na pleći dok ih napadoše,
namah triest živih ufatiše,
a pedeset glava odsjekoše,
pak odoše bijelu Čongradu.
Nakitiše bijela Čongrada:
Sve iznutra robljem i oružjem
a [sa] spolja mrtvijem glavama.
Na Čongradu topovi pucaju
na veselje Čongradskih junaka,
na veselje mladijeh katana,
a u zdravlje Raka kapetana.
-------------------------------------------
kuruc - prvobitni mađarski naziv za krstaša; upotrebljavao se za one seljake koji su 1514. g. trebali da krenu protiv Turaka a okrenuli su se protiv svojih feudalnih gospodara. Otada kuruc znači ustanak u mađarskim bunama protiv Habzburga i nemačkog uticaja pod F. Rakocijem

Mađari iz Sentoša, koji nisu pristajali uz Rakocija, pozovu u pomoć srpskohrvatske graničare protiv kuruca, pristalica neredovnih trupa Rakocijevih, jer su ovi, na poznati način njihova ratovanja, bili oteli svojim neprijateljima stoku na Đulinskom polju i oterali je. Gezman je pronašao jedan austrijski izveštaj iz 1970. godine čiji se opis uveliko slaže sa izlaganjem u pesmi.

Br.147
Davori, Nedo, b'jela Nedo,
ubilo te vedro nebo.
Kad na tebi Đerdan zvekne,
te u meni srce jekne.
Meni vele da obise
o zlo drvo tvoje grlo.
U kući ti kriva greda
pribila ti ocu leđa,
a materi vita rebra
koja tebe meni ne da.
Više kuće suha kruška -
ubila ti brata puška.
Za kućom ti borovina -
sve ti čuma pomorila,
tebe jednu ostavila,
tebe sa mnom sastavila.
Prid kućom ti drvo kruška,
pod njom leži crna kučka
te na mene poreguje,
te mi srce povređuje.
Pod grlom ti gumiš puce -
puklo tvojoj sestri srce,
koja tebe meni ne da.

Br. 178
Vino pije Dojčin Petar, varadinski ban,
popio je tristo dukat' sve za jedan dan,
jošte k tome vrana konja, zlatan buzdovan.
Karao ga kralj Matijaš, zemlji gospodar:
"Kurvo jedna, Dojčin Petar, varadinski ban,
jer ti popi tristo dukat' sve za jedan dan,
jošte k tome vrana konja, zlatan buzdovan."
Njemu veli Dojčin Petar, varadinski ban:
"Ne karaj me, kralj Matijaš, zemlje gospodar,
da s' ti bio u krčmara u koga sam ja,
popio bi više dukat' nego što sam ja,
jošte k tome celu Peštu i po Budima
jer su l'jepe Peštankinje, bog ik ubio!"

Priredili Radoslav Medenica, Dobrilo Aranitović,"Erlangenski rukopis, zbornik starih srpskohrvatskih narodnih pesama, Popularno izdanje", Nikšić 1987.

Moj izbor možda i nije neki, trudila sam se da dočaram raznovrsnost pesama. U svakom slučaju je ličan.

Vladika Rufim Boljevic · Putnik u prolazu

Kako sam shvatio ovo što si postavila je iz ove knjige

jelkica7 · Moderator foruma

kindergirl · Počasni građanin

ja imam fotokopiju koju sam pre 4godine kupila u fotokopirnici na Dorcolu,zaboravila sam kako se zove ulica,pogledacu ovih dana kad budem prolazila(ako nekome znači) a fotokopirnica se zove "Skripta," ja mislim. uvučena unutra jedva sam je našla. znam da nije isto imati original i fotokopiju,ali tada stvarno nigde nisam mogla da nadjem original a ova je poslužila za komparativnu analizu: Erlangenski rukopis ws. Bogišić ws. Vuk. Smile