MREZA

I

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U tami prastare proslosti,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko bivse rame,
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.

Da se ti nisi rodila,
neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produzili
to sto se zove beskrajno.

Veruj mi,
prva ljubavi,
nemoguce je voleti prvi put
u ovoj vecnosti.

XIX

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo
uz okomitu buducnost
do nekih kristalnih vrhova
nacinjenih od zelja.
Jer ogromno je obnavljanje
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U izmaglici dalekog,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko sutrasnje rame
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.

Ako se ti ne pojavis,
neko ce umesto tebe cekati tamo
da primi
i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim,
neko ce drugi produziti
to sto se zove beskrajno.

Veruj mi,
poslednja ljubavi,
nemoguce je voleti poslednji put
u vecnosti.



Volim te kao svezi beli zalogaj
seljackog znoja
i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proci ce proljece
kao san razbarusen
i cudan sto lici crvenoj ptici.

Doletece i odleteti danas sva cvetanja.
Bicemo i meki i okoreli,
i u radost i u setu cemo zaroniti.
Izgazicu tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde ce zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce,
u krpe smeha i placa vezano.
Kako cemo se iz sebe vratiti?

Proci ce proleca ...
Ona nose trave i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke jeze.
Mir. Samo malo mira, malo kisa, saputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veze.

Mir radi buducih nemira,
radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih saka,
pa da dugo zvezdama masem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto.
A nebo je u prolece plavo
kao nesto cega se nikad setiti necu.
Nista ...
Samo crvene ptice nad glavom
uzlecu.

DRUGARSKA PESMA

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.

A sad smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti tri puta bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo
i dani valjani bili.

Danas, kad rodjendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine,
ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svadjao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najteže pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu...daj za dzeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram ti razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

1.

Ovako sam to cuo. Valjda od Parandovskog.
Taj Poljak divno poznaje sve nase nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osecaj gotovim
osecanjima."

Ima i takvih, koji nisu ni pokusali da budu vidjeni na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo. Niti da budu nevidljivi, shvatas li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uce ljubav na sebi, vec na drugima.
Oni govore misao, a retko misle govor.
Caraju vatre tudjim rukama i svecom traze sunce. Mrezama vade vodu.
I ne postuju pitanja koja sebi jos nikad nisu
postavili.

2.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo,
da vide i nevidljivo i cuju i ono sto je
nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godisnja doba,
kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to
umemo,

umesto da izvade crtez iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u setnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tacno vreme njihovoga
zivota,
evo sta oni rade:

cim pocne novi dan trce da kupe novine i traze u njima horoskop. Traze da vide sudbinu.
Veruju prorocanstvu znaka u kojem su
rodjeni.
A odrasli su, uglavnom, odacu ti i to, rodjeni samo jednom i samo jedanput zive i samo jedanput ce umreti.
Sad vidis kakav je to svet.

3.

Horoskop, kazu, to je slika neba u casu kad
si stvoren. U kakvom casu, kad si ti stvaran
u svim casovima? I onda, jednog dana,
neko ti objasni da si Bik ili Rak. Saznas da
si Skorpija ili Strelac.
Ali to vise nije igra. To je ozbiljno.

Ima li icega goreg, ako vise ne umes da se igras ni ozbiljnog? "Bedni razume" - kaze Galen - "od nas si uzeo dokaze. Sad smisljas kako ces njima da nas oboris."

Iako ne licis na Ovna, raspored tvojih zvezda
odredio je tako i to je tvoja sudbina.
Ima li iceg goreg, ako ne umes vise da se igras
bar svoje sudbine? "Zvezde tvoje sudbine
ne nalaze se u vasioni, nego u tvojim grudima." - porucuje ti Shiler.

4.

Proslost je sramno dopisivati, tako svi to
rade, od istorije do uspomena. "Ko laze"
- kaze Kornej - taj mora da ima dobro
pamcenje."
Ima li iceg goreg, ako ne umes vise da se
igras ni starim lazima?

Ni sadasnjosti se nista ne moze dodati, jer
oprezna je i vreba. Jedino ostaje buducnost.
Sebe cuti, to nije unutrasnji glas u coveku,
nego razgovor vekova koji dolaze. Zato sanjari lete i pisu istoriju buducnosti vec danas.

Nema za njih zemljine teze i nema umora.
Oni su mostovi nad ponorima. Oni su usamljenici koji pasu vetar i svetlost na vrhovima planina.
I opkoracuju vreme.



FRAGMENT
-Ljubici-


Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.

http://www.rsrope.com/people/nena/Stihovi/Miroslav_Antic/ i drugi pesnici i njihove " priche" ...

DOSADNA PESMA

1.

Toliko mi je dosadno
da ne znam sta cu.

Kad izlazim iz skole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom,

bar da me vide devojcice.

2.

Devojcice su smesna stvorenja.
Dugonoge.
Okrugle.
Pegave ili kratkovide.
Mnogo lazu i ogovaraju.

I pisu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.

3.

Meni je sve to dosadno.
Ipak,
procitam pisma.
Najlepse reci prepisem,
ako mi nekad zatreba.
A od onog sto ostane
napravim papirne ladje,
napravim ptice,
slanike,
zabe,
i bajagi se igram.

A tako mi je dosadno.

4.

Dosadno mi je da porastem.
Da nosim tesne cipele.
I da se ozenim.

Oni, koji porastu,
prvo se danima mrze
onda se danima svadjaju.

Jedino mi je zao mog tate.
Da je ostao decak kao i ja,
bas bismo divno mogli da se druzimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.

5.

Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam sta cu.

Nego:
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se jos sa trojicom

cak i kad nema devojcica.

Ne lazem te.
Ja izmisljam
ono sto mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer nisi ga ni trazio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodas nestvarnog.

Prepoznaces me po cutanju.
Vecni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj vestinu slusanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rodjenja
i nekih sitnicavih smrti,
kad jednom budes shvatio
da sve to sto si disao

ne znaci jedan zivot,

stvarno naidji do mene
da te dotaknem svetloscu
i pretvorim u misao.

I najdalja buducnost
ima svoju buducnost,
koja u sebi cuje
svoje buducnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, cega nismo svesni,
nije nepostojanje,
vec postojanje bez nas.

...

"Jesi l cuo
da ce sutra padati dinari s neba?"

"Nisam."

"A jel verujes
da ima tica sto donosi kolace?"

"Ne verujem."

"Jesi l cuo
da ima negde da je stalno leto?"

"Nisam."

"A jel verujes
da u radiju zive mali ljudi?"

"Ne verujem."

"Mars odavde iz naseg sokaka
kad ne umes da sanjas.
Da te pokrljam napola - ko lebac.
Eto!"

...

Ogroman je trud mog razmisljanja ove noci.
Nista ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrica mozda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve vise znamo
da ne znamo.

Tebe ce uciti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti procitam poruku Karola Capeka:
"Zamisli onu tisinu koja bi nastala na svetu,
kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju".

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi.
Ono se zasiti sebe i prestane da saznaje.
Neznanje je pocetak hiljadu novih pocetaka.
I nemoj ga se nikada stideti.

Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde.
Lepota trazenja nije u nalazenju,
nego u nasoj odluci da trazimo.

2.

Ja koji neznam sta je culo starosti i samoce,
jer okruzen sam stalno ogledalima decijih ociju,
posmatram ovaj zivot kao nesto sareno,
kao mnogostruki oblik, kao ogromni luna-park,
kao vrtesku igre i vrtesku neznanja
koja je kruna mudrosti.

Izlazim iz svog tela. Pevac sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima.
Opsenar sam i svetac koji je sisao sa freske.
Mozes me upotrebiti kao nalepnicu.

Umem da oblikujem vatru dlanovima i
hodam po peni reka i okeana.
Ucenja kazu da je to nemoguce. A vidis,
moguce je, jer to sve cinim neznanjem.

3.

Badava Njutnova razglednica: "Priroda nije slicna tebi,
vec sebi samoj".

Ima ih koji su verovali i starom Sokratu:
"Onaj koji ne zna, samo bi trebalo
da se seti sebe".
"Jer znanje se" - kaze Platon "u ljude ne unosi ucenjem.
Donosis ga rodjenjem na ovaj svet".

Ne znam kome da verujes. Najbolje ti je
da pitas Ajnstajna. Taj je sve izbrisao
i sve poceo iz pocetka.

Brizljivo neguj neznanje, i razlikuj se od onih koji,
osamuceni od srece,
likuju sto uspevaju na nov nacin
da izgovore neku potpuno istu stvar.

http://miki-i-ostalim-cudima.blogspot.com/

Pokusaj unazad dane da brojis
Pokusaj unazad sate da brojis
U svaki kutak zivota zadji
I sve propusteno ponovo nadji...



Ako vec odlucis da gledas,
svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije.
Ista linija drugi put - nova linija.

Ne veruj onima koji ti uporno tvrde
da imas samo jedno culo vida.

Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo?
Koliko tvojih ociju, dok obuhvata ovo,
vidi i nesto ono, cega uopste nisi svestan?

koliko tvojih ociju nikad nece saznati
da su bile i - oci?

Ako se usudis da stvaras, moras imati dokaza
da istu stvar jos jednom dotices prvi put.

Carolija


Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste

Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.

U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.

I sme se vise od svega!

Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci blize zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

RIKA JELENA

I onaj koji napada
I onaj koji se brani
imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.

Pa cemu onda sukob

To su,
u stvari,
dva ja jedne iste licnosti.

Jedno ja postuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred porazeno

Drugo ja prkosi postojecem,
jer hoce da ga silom promeni
i zato je i ono unapred porazeno

Svi su izgubili bitku vec unapred.

I pobedjeni

I pobednici

Ricu jeleni
Tuku se celima.
Stado kosuta drhti kao lisce

Vazduh se zgrusava od urlika.
Mirise ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:
upletu rogove
i umiru i pobedjeni i pobednik.

I dodje neki treci
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano djubre od borca
i odvede sve kosute.

Sto ste mastali jeleni?
Sto ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
-imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.
Bitku dobija treci.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane,

Tako je prosao i taj umorni
osmi dan.

edit by bla bla - obrisani ponovljeni stihovi

1.

Ovo mi je prisapnula
jedna dugorepa ptica,
brbljiva, sveznajuca,
prozracna kao svetlost.

Hoces li da cujes caroliju
prisapnula je cucoravo
i dotakla mi kljunom
rame i krajicak uha.

I rekla mi je caroliju:
najvaznije na svetu,
to je
umeti videti vetar
i cuti sneg kako pada;
umeti dotaci prstom
sumrak na prvom uglu
i osetiti na usni
sanjavi ukus mesecine.


2.

Ja se samo osmehnuh
lepoj dugorepoj ptici.
Jer i ja imam caroliju,
najvazniju na svetu.

To je
videti necije lice
i cuti neciji govor
i dodirnuti rukom
neciju ruku i kosu
onda, kad vise nikog nemas,

kad si ostao sam,

dok jedno veliko leto
napusta ove ulice
i ostavlja za sobom
zute pecate lisca
po plocnicima,
u krosnjama
i u secanju.

Nadjoh jos jednu biografiju: http://www.vojvodinacafe.com/forum/showthread.php?t=171

^^ pa ovo sam post-ovala, na prethodnoj strani ove teme ... evo, poshto si mi drug, mozhesh da birash kako ces da napustish ovaj svet
bwe

Corrected

EPILOG


Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

"Opet nam pitanja nekud iščezavaju.
Kako da živim samo sa odgovorima? Moram da dolijem malo vasione u krvotok.
Prostori, ne znam kako vi? Meni je premalo dimenzija…"
M.A.

Pozdrav za sve ljubitelje poezije Mike Antica!

evo i nekoliko,meni omiljenih stihova:

Samo ja znam:
nikad vise
nikad vise
necemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokusavati uzalud da se setimo
dok cutimo
neceg vrlo vaznog,
neceg toliko vaznog
cega se razdvojeni,nikad necemo ni moci setiti....



Osvrnes se i,okolo,
vidis jedino sebe,kako si naglo zacutao kao veliko zvono
kome je puklo klatno.
I tek tada se prisetis,da ipak u tebi ostaje to cudo,sto sadrzi
ne jednu,vec bezbroj vecnosti.
I shvatis:samo onaj,ko je imun na stvarnost nikad se nece razboleti
od rdje i venjenja...



Ne ispijaj čašu sitnim gutljajima.
Kad počneš, posrči do dna, ili nemoj ni počinjati.

Ne piši sitnim slovima.
Ne pravi male figure.
Čim negde vidiš ogromnu praznu ravnicu,
stani pred nju i smišljaj kako da sazidaš planinu.

Pokušaj svak put
da izgovoriš po jedno: jeste.

Ko se usudi da kaže posve sigurno: nije,
taj mora biti da ima u rukavima dokaze
o nečem toliko malom da mu se ništa ne može oduzeti,
a u isti mah velikom da mu se ništa ne može dodati.

Taj mora biti da ima u rukama znanje
o nečem celom



Zubi su mekši od usana.
Čuvaj se poljupca
i budi na oprezu.

Zubi ujedu za trenutak.
Poljubac za ceo život.



ZMURKE
Postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom mislju.Nekakva
groznica uobrazilje. Carolija.
Trag koji se vec dogodio unapred.


Secam se svoje prve skolske torbe. Nisam
zurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobicnih stvari.


I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepse mi je da zamisljam sta
moze biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.


I tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla nijedna igra pogadjanja.


Jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad
otvorimo oci. I sve je nase dok zelimo , a
tudje kad se ostvari................................