|
Miroslav Antić: "Pesma za dvoje"
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati.
Vrbama vetar čupa kosu.
Kud ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al ja,
u krčmu svratio, gorak.
A ona,
ne znajući - prošla.
Ne znam.
Ceo smo svet obišli
u žudnji ludoj,
podjednakoj,
a za korak smo se mimoišli.
Da, mora biti da je tako.
Zašto, dođavola, uvek zakasnim na ovakve teme?! 
|
