stihovi i žmarci

• 2Ovo se svidja korisnicima: tuzor, Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Kao da je pesma bila sreća moja sva"
Dis, Možda spava
Delim ljude na one koji vole poeziju i one koji vole prozu. Podela je veštačka, kao i svaka druga. Ipak, ja više volim prozu (mada je glupo priznati tako nešto), i mislim da se svako od nas može odlučiti. Koliko god ja bila "prozaična" postoje stihovi koji čine da se stresem. Bodler je govorio o električnim šokovima koje proizvodi prava kombinacija reči, prava poezija. To nije osećaj jeze usled nadražaja koji nagoveštava nešto što smo već iskusili, koji nas podseća na pesmu koju smo već pročitali. Upravo suprotno, to je nadražaj koji nešto nagoveštava, nešto strašno i veliko (englezi bi rekli sublime) a da i ne znamo tačno šta. Analizom pesme mi nju možemo svesti na rimu i ritam, na metriku, puls. Ali kada taj puls prostruji našim telom i vijugama, desi se zaista malo čudo. Da li postoje stihovi koji kod vas izazivaju ovakve osete?
(Poznata je izreka, ne znam čija, da je poezija ono što je izgubljeno u prevodu, tako da ovde nema stihova ispisanih na meni stranim jezicima)

"A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž."
Crnjanski, Spomen Principu

"Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put."
Crnjanski, Serenata

"Da l noć na Tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?"
Crnjanski, Mizera

"Ja sam svećenik paganskih vera
što vodu slavi, vino pije"
Vasiljev, Moja pesma

"Ja ću poći na Sever da umrem,
u snežne, mrtve, beskrajne poljane"
Vasilljev, Grob na severu

"Bledo visoko čelo, na stub je pritisko hladni,
Na kolenima svetli srebrna i zvučna lira."
Ilić, Korintska Hetera

"Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il bolje reći: ja verujem sve."
Ilić, Ispovest

"kajan ti ljubim prečiste skute"
Kostić, Santa Maria della Salute

"Ali slutim, a slutiti još jedino znam"
Dis, Možda spava

"Ko zlatne toke, krvlju pokapane,
dole pada sunce za goru, za grane"
Jakšić. Veče

"Noćas su me pohodili mrtvi"
Dis, Nirvana

"Lepa si, draga moja, kao Tersa, krasna si kao Jerusalim, strašna kao vojska sa zastavama."
Pjesma nad pjesmama

"Deep with the first dead lies London's daughter,
Robed in the long friends"
Thomas, A Refusal to Mourn the Death, by Fire, of a Child in London

"For the moon never beams without bringing me dreams"
Poe, Annabel Lee

"And beyond it, the deep blue air, that shows
Nothing, and is nowhere, and is endless."
Larkin, High Windows

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ja ću ti,draga,opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi,kako
Čeznemi stradam i ljubim te,mada
U tom trenutku ne osećam tako.
iskrena pesma,Milan Rakić


I zato ću ti reći:ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drveću žuti
I tamo pada vrh zaspalih njiva.
iskrena pesma,Milan Rakić

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

jelkica7 ::Analizom pesme mi nju možemo svesti na rimu i ritam, na metriku, puls. Ali kada taj puls prostruji našim telom i vijugama, desi se zaista malo čudo. Da li postoje stihovi koji kod vas izazivaju ovakve osete?
Како да не! Лепо си објаснила: "садржај који наговештава", неко више осећање, не због неког несазнатљивог deja vu, него (вероватно) због интуитивног препознавања вишег смисла у овом облику стваралаштва.

Покушаћу да "тематски" сврстам стихове који у мени изазивају струјање. Почећу, помало из ината, од проскрибованог патриотизма, и наших поета-класика. Касније ћу наставити са другим темама. Најчешће ми струјање долази од целих строфа - ређе од стиха, или дела стиха; то је већ питање музике која се чује.

Патриотизам

Ми смо твоје трубе победе и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.
(Јован Дучић; Аve Serbia)

Али ће, ко рајски феникс, синути слобода мила,
И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим,
И наш ће оро бели широко развити крила
Над урвинама твојим.
(Војислав Илић; На Вардару)

Прихватите луч слободе
Усред ове ропске таме.
(Војислав Илић; Разговор мале Србадије са отаџбином)

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају.
(Ђура Јакшић; Отаџбина)

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.
(Алекса Шантић; Моја отаџбина)

Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
(Алекса Шантић; Остајте овдје)

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
(Алекса Шантић; Ми знамо судбу)

Та бог ће чути молбу, пукнуће ланац клети
И ропству биће крај!
(Алекса Шантић; Роб)

Чије око право гледа
Пуно вјере, свога плама,
Тога треба поштовати,
Па ма био у ритама!
(Алекса Шантић; Кога да поштујемо?)

То оружје, што све ори
И до златне води мете,
Чисто ј' срце, у ком гори
жар истине, правде свете.
(Алекса Шантић; Србиново оружје)

Не идите, браћо, од роднога прага,
Јер мученој земљи мученика треба...
(Алекса Шантић; Сеоба)

И данас кад дође до последњег боја,
неозарен старог ореола сјајем,
ја ћу дати живот, отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем!
(Милан Ракић; На Гази-местану)

И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји',
Мученика старих и јунака који
Умираху ћутке на страшноме кољу.
(Милан Ракић; Наслеђе)

Dopuna: 20 Okt 2008 20:32

Песимизам

Не сејте ми изнад гроба цвеће,
Румен-ружу, мирисни босиљак,
Већ по гробу пелен засадите,
Горки пелен и оштру остругу:
Кад је цео живот пелен био,
Нашто ће ми после смрти ружа?
(Велимир Рајић; Завет)

И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји -
Проста ти била моја љубав жива!
(Велимир Рајић; На дан њеног венчања)

О, ћути, празни, кукавни животе!
За тебе нема, осим смрти, циља,
Ни друге наде, осим очајања!
(Велимир Рајић; Истинита песма)

Нема дана који ми желимо,
Нит блаженства за којим чезнемо.
(Петар Петровић Његош; Луча Микрокозма)

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадањи рају,-
Ја сад морам другом ићи крају!
(Бранко Радичевић; Кад млидијах умрети)

Плачи, траво! Запевај, славују!
Злато моје земљица покрива!...
(Бранко Радичевић; Јадна драга)

Немо поток бежи - ко зна куда тежи!
Можда гробу своме - мору хлађаноме?
(Ђура Јакшић; Вече)

Где на друга бројим,
Ту крвника имам,
Где ја ловор својим,
Трнов венац примам.
(Ђура Јакшић; Где ја...)

Пијем, пијем... ал'у пићу
Још се никад не осмену' -
Као да је рујним вином
Бог полио хладну стену!
(Ђура Јакшић; Пијем...)

А на души оста, ко скрхана биљка,
Ил' ко тужан мирис увела босиљка,
Једна тешка рана, тежак уздисај.
(Ђура Јакшић; На Липару)

Откад те, мајко, нисам видео,
Никаква добра нисам видео!...
...
О мајко, мајко, свет је пакостан,
Живот је, мајко, врло жалостан!
(Ђура Јакшић; Поноћ)

Али ко би данас смео
Сећати се сретних дана!
Не смем ни ја да те читам,
Песмо моја нечитана!
(Јован Јовановић Змај; Спаљена песма)

Мој је живот тужан пустолина грдна,
Моје ломне груди порушена црква,
Увенуло цвеће по гробу се њија.
(Јован Јовановић Змај; Мој је живот тужан пустолина грдна)

Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно;
Без живота је све.
(Војислав Илић; 'Сиво суморно небо')

А са цркве звоно јеца:
"Била једном ружа једна..."
(Милорад Митровић; Била једном ружа једна)

Моја ноћи,
када ћеш ми проћи?
- Никад!
Моја зоро,
када ћеш ми доћи?
- Никад!
(Алекса Шантић; Моја ноћи...)

И мртво лишће по хумкама пада...
(Алекса Шантић; Јесен)

На мору твога ћутања
Као дажд ноћ је капала.
(Јован Дучић; Песма)

А веру моју црква убила,
А моју сумњу страх заледио;
Уста ме лажи само љубила,
Издајник само за мном следио.
(Јован Дучић; Коб)

Јер ја бих плак'о, ја бих вечно плак'о,
И никада се утешио не би'!
(Јован Дучић; Залазак сунца)

Ја поимам добро неминовност зала,
Склоп целог живота, са тугом и бедом,
Ја знам шта је судба свију идеала:
Моје знање видиш на лицу ми бледом.
(Милан Ракић; Мисао)

Кад и мени дође час да мрети треба,
Боже, дај да умрем у јесење ноћи.
(Милан Ракић; Жеља)

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.
(Владислав Петковић ДИС; Нирвана)

Спава сан среће, ко дан после кише,
У дну сутона, који неће проћи.
(Владислав Петковић ДИС; Са заклопљеним очима)

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
(Владислав Петковић ДИС; Можда спава)

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
(Владислав Петковић ДИС; Наши дани)

Све на овом свету свршава се просто,
Одвише просто и очајно глупо.
(Сима Пандуровић; Исти крај)

Сурово смо своје сахранили снове
У сандуке тврде, у дубоке раке.
(Сима Пандуровић; Осрамоћен сан)

Прошао ме страх од бога давно,
Дах мирисни љубави и чежње.
(Сима Пандуровић; Потрес)

Слутим празнину будућих времена,
Слепило духа што ће доћи потом.
(Сима Пандуровић; У изнуреном осећању једном)

Расточиће нас беда, болест, смрт
У житку масу и несношљив смрад.
(Сима Пандуровић; Јамби о свршетку)

Од све те моје љубави
Не оста ништа у мени,
Тек ове мисли суморне.
(Иво Андрић; Земља)

Пролеће је! Опет!!!
Киша пољубаца.
Љубећи ме љубиш будућег мртваца.
О реци ми, реци
Да ли си у стању
Да замислиш моју
главу ко лобању?
(Бранислав Петровић; Предосећање будућности)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ЉУБАВ

О зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал' без бела данка,
На те мислим душо без престанка!
(Бранко Радичевић; Никад није вито твоје тело)

Где си, душо, где си, храно!
Где си, данче мио?
Где си, сунце огрејано?
Где си до сад био?
(Бранко Радичевић; Укор)

Наточи ми чашу вина
Из подрума свог,
Пољуби ме, загрли ме,
Помог'о ти Бог!
(Ђура Јакшић; На ноћишту)

А ја пијем, певам, плачем
Од жалости, од милина,
Па кад пођем, ја посрнем
Од љубави и - од вина.
(Јован Јовановић Змај; Кад се сетим)

О сиђи, драга, сиђи,
Топла те љубав чека.
Поноћ је тако тиха!-
Трава је тако мека!

Да нас од света скрије,
Бледи ће месец заћи -
Ал' ја ћу и у мраку
Усташца твоја наћи.
(Јован Јовановић Змај; Под прозором)

Тад моја вила преда ме грану,
Лепше је овај не виде вид;
Из црног мрака дивна ми свану,
Ко песма славља у зорин свит...
(Лаза Костић; Santa Maria Della Salute)

О, знај, да љубав моју ни вечност отела није,
Ни густа, зелена трава, што сунце нада мном крије,
Ни хладни прекор твој.
(Војислав Илић; Елегија)

Јер истинска љубав за ријечи не зна,
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише.
(Алекса Шантић; Не вјеруј...)

Ја, каква је пуста! Тако ми имама,
Стид је не би било да је код султана!
Па још када шеће и плећима креће -
Ни хоџин ми запис више помоћ' неће!
(Алекса Шантић; Емина)

Срце има повест у сузи што лева;
У великом болу љубав своју мету;
Истина је само што душа проснева;
Пољубац је сусрет највећи на свету.
(Јован Дучић; Песма жени)

Ох, буди једанпут ко и друге жене,
Да одахнем најзад пред лепотом твојом...
(Милан Ракић; Лепота)

Упи се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек' се смрви,
И дај ми пољупце за којима жедним...
(Милан Ракић; Очајна песма)

Стидљиви шапати у блаженој тами,
И речи из којих пролеће мирише..
(Милан Ракић; Чежња)

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис'о њој, ко жени,
Нек' мимоиђе њу, и нека падне
На онај део што је писан мени!
(Велимир Рајић; На дан њеног венчања)

Али, слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде што ли радим сам.
Али, слутим, а слутити још једино знам.
(Владислав Петковић ДИС; Можда спава)

И онда кад звезда моје судбе зађе
За малу хумку трошних земних жеља,
Последњи, општи удес кад нас снађе
И нестане наших патња и весеља,
Надамном ће, као чар усана медних,
Ко лелујав, меки сјај висина сферних,
Лебдети и тада сетан осмех једних
Очију бисерних.
(Сима Пандуровић; Бисерне очи)

Сиши, исцрпи грамзивим уснама
Сву топлу румен дечаштва ми чедна,
Нек падне пуста равнодушна тама
И немоћ, шупља, зимогрозна, ледна.
(Вељко Петровић; Еротика)

Наша је љубав: оголело грање,
И плава магла што нас обавија,
И жути листак,-болесно сироче.
Наша је љубав тихо умирање.
(Душан Васиљев; Наша љубав)

Сећам се само да је била
Невина и танка
И да јој је коса била
Топла, као црна свила
У недрима голим.
(Милош Црњански; Прича)

А кад те за мном срце заболи:
Загрли и љуби грану што вене.
(Милош Црњански; Серената)

Њене су мисли птице а сенке успомене...
(Растко Петровић; Њене су мисли птице)

Све је много лепше донде док се тражи,
О чему се само тек по слутњи зна.
(Десанка Максимовић; Стрепња)

Срећа је мени кад болно ћутим с њиме
И кад нам срца бију ритмом плача.
(Десанка Максимовић; Срећа)

Твоје светле очи испод црног вела
Чезну кроз јутарњу плавкасту даљину...
(Раде Драинац; Афродитин врт)

Не знам више да ли је то љубав,
Или загонетни чудни мрак;
Знам само да бих се без ње разбио као слап
О речни брзак.
(Раде Драинац; Наша љубав)

И гледао сам два твоја ока замагљена
Због којих кључа крв и снага лудо пати.
(Бранко В. Радичевић; Љубомора)

Без грла за речи, са трубом од гласа,
Рањен с лука грудног стрелом твога стаса.
(Бранко В. Радичевић; Игра)

Она има груди од руже.
Она има колено од белутка.
Она има кук од снега и рибе.
Зашто сам измислио да се не вратим?
(Стеван Раичковић; Повратак)

Ван тебе друге мисли не постоје.
Само док спавам ти се некуд губиш...
(Стеван Раичковић; У мојој глави станујеш)

У дисање си моје упевана
Ко молитва у обред. Тобом дишем.
У рукопису мом си уписана
Између сваког слова које пишем.
(Иван В. Лалић; Strambotti)

Ово је песма за твоја уста од вишања и поглед црни.
Заволи ме кад јесен дува у пијане мехове.
Ја умем у свакој капији да направим јуни,
И немам обичне среће и немам обичне грехове.
(Мирослав Антић; Љубав)

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
Због неба разапетог између прстију...
(Бранко Миљковић; Узалуд је будим)

Какве ли су њене намере
Кад све живе сахрањује
Само мене оживљава?
Што се бар не покрије кад спава!?
(Бранислав Петровић; Како Ана решава укрштене речи)

Да кренем и ја за тобом, као вук којег гоне,
И будем изнова сам, и будем изнова грешан.
(Крстивоје Илић; Једном сам уснио тебе)

Певао је славуј са грлом грлице
Све на свету ме на те подсећало...
(Матија Бећковић; Вера Павладољска)

Ти си мој драгуљ волшебан
под јармом чађавог неба.
(Драган Бунарџић; * * *)

• 2Ovo se svidja korisnicima: tuzor, Neprimetna
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ali znam i uzrok zasto tako biva,
Jer prosao nisam kroz zivota huku
Sklopljenih ociju i skrstenih ruku:
Kad srce zapisti, misao je kriva!
(Misao, Milan Rakic)
tuzore, morala sam ovu strofu, jer si postovao prva 4 stiha, koja su moj broj 1, a drugo mesto je malo podalje

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam skripu kao dete cuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.
(Dolap, Milan Rakic)

Jefimija, cerka gospodara Drame
I zena despota Ugljese, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.
(Jefimija, Milan Rakic)

Danas nam kazu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije nase,
Da nas zahvatila zapadnjacka reka,
I da nam se duse opasnosti plase.
(Na Gazi-Mestanu, Milan Rakic)

Jest, nema na tebi nijednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijednog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.
(Lepota, Milan Rakic)

• 3Ovo se svidja korisnicima: tuzor, Sorelag, Neprimetna
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vladislav Petković Dis "Utopljene duše"

"Nama se spava. Nama se ne sanja."
Utopljene duše

"Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;"
Tamnica

"Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište."
Razumljiva pesma

"I ime koje ne rekoh nikada"
Njeno ime

"Moja jesen stupa; ide moja zima
I pada na srce mlado, uvek holo,
I na zvezdu moju, na sve što sam vol'o.
Moja jesen stupa; ide moja zima."
Najveći jad

"Ja sam te gled'o, i zanesen tako
Šaptao da te k'o smrt svoju volim."
Viđenje

"Da li znate i to da nje nema više?

Kao uzdah bola, kao sreća ljudi,
Kratka je i njena istorija smrti:
Noć i jedan vetar...I njeni su vrti
Umrli, da niko sad ih ne probudi."
Grobnica lepote

"Al' smrt dođe iz daljina, mukom,
Dodirnu joj usta svojim dahom,
Pomilova njenu kosu rukom"
Prva zvezda

"S kime se družim u tamnici jada,
Kome se molim, za kog berem cveće."
Plave misli

"S ranom rođenja koja se ne leči,
Daljinom slutim svu prazninu,_ _"
Voleo sam, više neću

"Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko."
Nirvana

"Teškim k'o suza, koja mrtve budi,"
Sa zaklopljenim očima

(ua Skerlić!)

• 1Ovo se svidja korisniku: Neprimetna
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Silija ::Ali znam i uzrok zasto tako biva,
Jer prosao nisam kroz zivota huku
Sklopljenih ociju i skrstenih ruku:
Kad srce zapisti, misao je kriva!
(Misao, Milan Rakic)
tuzore, morala sam ovu strofu, jer si postovao prva 4 stiha, koja su moj broj 1, a drugo mesto je malo podalje.]

Kad se mora, nije teško! U ovom slučaju je oplemenjeno i lepotom, i višom istinom.
Inače, svojevremeno sam Rakićeve pesme Dolap, Jefimija i Na Gazi-mestanu "prepevao", i napravio parodije, pa sam i po tom osnovu vezan za njih. Hvala na podsećanju!

jelkica7 ::Vladislav Petković Dis "Utopljene duše"

Pridružujem se opravdanom reagovanju, i uglas sa tobom vičem: Ua, Skerlić!

Navešću par stihova iz pesama Brane Petrovića. Bar su meni lako pamtljivi - dovoljno je bilo da tokom puta (išli smo autom put Kruševca, na "Zlatnu kacigu") čujem "natpevanje" dva druga, i da istog trenutka zapamtim sve stihove pojedinih Braninih pesama.

BRANISLAV PETROVIĆ - Moć govora

Jeste moć disanja jeste moć rasta drveća
jeste
moć kuće da se iznenadno nad glavom
spavača sruši
al
moć govora posebna je i najveća moć
moć govora moć govora moć govora
(Moć govora)

Ženo moja
oh
ženo moja
pojmiš li šta se noćas
u ovom prozaičnom sobičku zbiva
to mi iz ničega iz ničega
joj iz ničega
to mi od poljubaca
gradimo čoveka živa
(Prva pesma čovekova)

A ja sam an ban baštovan
pred vratima albanije kamenije
polić hrabrosti naručio
iskapio
razbio
krčmarici jelečkinji barjačkinji cjelov dao
platio
i tako sam sa vascelim svetom zaratio
(Staračka elegija)

Evo me srećan na zemlji
grob mi već ruku ljubi
(živ bio veliki porasto)
(Panta Rhei)

Zaljubljeni!
Glupo je ratovati u martu
kad sneg se topi:
uđi u krčmu
i u čast
neprijatelja svoga
šampanjac rakiju votku
anino oko
popi!
(Kapetan I klase)

JA SAM SAZNAO JEDNOG DAVNOG MAJA,
DA BESKRAJ BOLUJE OD KRAJA!

I više od toga:
JA SAM UZ ŠOLJU ČAJA,
OTKRIO DA KRAJ PATI OD BESKRAJA!
(* * *)

Naoružan beskraj kilavu večnost jaše.
Čoveka jašu i večnost, i beskraj i sve ale.
(Pesma)

Koristi nesreću ko čaj, ko energiju.
Prohujali život kao ribarsku mrežu.
Tugu kao duvan, voće i rakiju.
Smrt iskoristi kao ravnotežu.
(Starac zvani Ostrvo)

Pa kad, vaistinu, tu ne mogu ništa,
družino draga,
ja kidam iz pozorišta!
(Oslobođenja)

Tu počinje napor ptice
da odoli svome krilu,
tu počinje napor ljudi
da vrat slome ništavilu.
(* * *)

Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
ana,
zapalio bih i svoje kosti.
(Kako Ana rešava ukrštene reči)

Teško ti je što si čovek bil voleo da si pčela
bil voleo da si glista ludi ljiljan konj bez oka
bil voleo da si more grob bez krsta ptica bela
bil voleo da si vatra bil voleo da si foka
(Ponoć periferija kiša razgovor s prijateljem)

Milost za boga koji to dozvoli
(kako li je njemu kad ga to zabavlja)
anđeo moj dragi sa neba mi javlja
da je i bog čovek - da i njega boli
(Predosećanje budućnosti - 1)

Pa kad sunce ne zna šta će učenjaci
šta mudraci stari šta vazduh šta vode
poljupci su tvoji najbolji predznaci
neke drugačije i lepše slobode
(Predosećanje budućnosti - 2)

Ni jedan mozak svoja znanja ne zna -
tajne zapretane iza bledog čela -
čarolija sveta, tica neoprezna,
kroz očne je duplje amo izletela.
(Predosećanje budućnosti - 3)

Meni je najteže ljubavi moja čista -
mene u jatima napuštaju reči.
(* * *)

Prezrite zemlju po kojoj hodite!
Budućnost koja vam ide u sretanje!
Prezrite sve što bezumno volite!
Proleće i njegovo genijalno cvetanje!
(* * *)

Pevači vedri vi lažno pevate
lukavstva strašnog vi ste bedne žrtve
jadni šarlatani vi pojma nemate
šta sam naučio slušajući mrtve
(* * *)

Čopor novih rastrže me čuda
ni proleće bez oružja nije
ti si moja zadužbina luda
pravi razlog moje pogibije
(* * *)

Ti
koji si zadužen za Roždestvo,
za Žito, Vino i Bolesti,
ako objasniš Ženstvo,
objasnio si sve povesti.
(Osećanje budućnosti - 6)

Kad gori čovek
ceo svet se
greje -
kad izgori
čovek
tad
pepeo sve je.
(Predosećanje budućnosti - 4)

Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
ti si vatra na poljani koju deca lože
pa zaboga ljubio si jednu lepu ženu neutešnu
i sad
možeš
ako treba
i bez svoje
kože
(Čistilište)

Tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka
(Jeste dođu meni)

Ljubavi, kad tebe ne bude na svetu,
od čega će zvezde snove da mi pletu?
(Biti ti - 2)

Glava napunjena dinamitom leti
prema srcu da mu se osveti.
(Revolverske šale - 2)

Kako si velika kao naaajveća kuća,
prošlosti moja buduća!
(Drugi deo revolverskih šala - 6)

A Jelena, Dušanova žena,
vitka, ko mlad vitez stegonoša,
krikom sebra tajno obljubljena,
rodi caru nejakog Uroša.
(Dobrovoljni prilog za nacionalnu istoriju)

kad jelenima rogovi olistaju
može se govoriti o pravom proleću.
(Smrt prijatelja)

U meni se pesnik s filosofom kolje
dobro biti neće - široko im polje
...
Jer šta su drugo do rođena braća
filosof i pesnik - dva gola golaća

Jer šta su drugo do zidari sveta
pesnik i filosof - dva čista deteta
(* * *)

To što crvi tvore nije uništenje
tvorba je crva puka igrarija
duša umrloga nudi iscelenje
živi misle da to sunce sija
(* * *)

A tako malo trajemo ko ljudi.
A tako dugo živimo ko zemlja.
(* * * - Kaći)

Oslepeće me tvorac, samo da proveri
slep šta ću ispevati.
(Hod po mukama)

Knjige su ti iza leđa (Dis, Spinoza)
Gle kroz polje ide dečak (za njim koza)

U daljini vidim krave (il irvasi?)
sad muziku pusti jače (il ugasi!)
(Sa prozora moga doma)

Na putu kroz Večnost, ko zna šta sve čeka,
nevičnog Beskraju sirotog čoveka.
(Kud minu zvezda)

Za poljupcima ukleti tragači,
završićemo slavno, na lomači.
(* * *)

Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće
(Noćna pesma)

O bože bože šta učini tvoj sin
ti mu dade liru on je okači o klin
...
Kad postignem cilj i dospem u tminu
nek se zna da nisam im'o otadžbinu
...
Samo sazvežđa mudra pamte u svom sjaju
kako mi je bilo tesno u beskraju.
(* * *)

Evo graditelja koji grade Vreme
koji grade Svetlost koji grade Tamu
(* * *)

Kamen nije kamen bez svog uma kamnog,
Drvo bez mudrosti ne bi bilo drvo.
(Zlatna pesma)

• 2Ovo se svidja korisnicima: tuzor, Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

tuzor ::Navešću par stihova iz pesama Brane Petrovića. Bar su meni lako pamtljivi
Setila sam se kako je Džordž Stajner u onom serijalu intervjua (gde su osim njega govorili i Markes, Konrad i onaj četvrti, Argentinac - ne znam mu ime), govorio kako nije nikada voleo da uči pesme napamet, ali je morao zbog oca. I kasnije kada su usledila teška vremena, stihovi su mu spasili život, prizivao je poeziju i tako je sačuvao svoj duh. Rekao je otprilike da mu niko ne može oduzeti samo ono što ima u svojoj glavi. (Moguće je i da je neko od ostale trojice govorio nešto slično na tu temu, ali ja sada ne mogu da se setim, to je davno išlo). Ja nažalost znam svega nekoliko pesama napamet, među njima su dela Disa i Crnjanskog.
A skrenuta mi je pažnja da je Skerlić, i pored svih propusta, bio vredan čovek i da je dosta toga uradio (za razliku od nekih koji su došli kasnije), te da mu treba oprostiti. Evo u ime dvojice pesimista, Disa i Pandurovića, mu možemo poručiti "da tuga od svega oslobođava" (ne znam doduše da li se Crnjanski i Pandurović tamo gore slažu, valjda se slažu). Od mene dosta.

Miloš Crnjanski "Lirika Itake" + dodatak (bez ananasa, a i bez "Prologa", ta pesma cela)

"Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos."
Himna

"Za naša srca ništa nije dosta.
Za naša srca ništa ne osta."
------
"Mi smo za smrt"
Zdravica

"Pečate ustava i prava,
zakona i štatuta,
privilegija hiljadu puta,
obećanja i fermana,
pohvala sa svi strana,
naroda mog:
da vidi Bog."
Groteska

"Što ste crne kao krst?
I masne ko mesarska vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplje ste od zlata."
Oda vešalima

"Slavi i Oklopnicima nek umukne poj.
Despotica sveti nek nestane draž,
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž

A ko nas voli nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu Ubistva i žrtve."
Spomen Principu

"Da li si osetila da svud to boli
ne samo kod nas: biti mlad"
Zamorenoj omladini

"Nežna ko bela ruža čista kao rosa
da dotrči zadihana, vrela, bosa,
suzna zbog zore jesenje blage nečujne."
Gardista i tri pitanja

"već hiljade godina
zmije puze na žene mramorne."
Mramor u vrtu

"U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više"
Priča

"i osetim polako polako:
da je mladost prošla,
pa se stresem."
Prva jeza

"Ja sam na svetu svemu uspavanka,
a mir moj je daleko."
Nove senke

"Ne volim veselost proletni bašta,
niti ičija duša prodre kroz svilu
mog crnog muškog plašta."
Partenon

"Daleko je ono daleko
što moje zdravlje pije."
Vetri

"Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java."
Eterizam

"Sve što sam ja reko
šaputaće vam meko
dalje noći

One vas vode u moje
osmehe i grehe
za mnom daleko."
Bolesni pesnik

"Bludno gledam tvoju Bogorodicu svetu,
što miriše ko grobovi u cvetu,
pa me je stid da živim."
Moja Ravanica

"Nije za život tvoj pogled ohol,
nego za slast i san i bol."
Dosada

"Sviram smrt,
al mi gudalo rasipa neotične zvuke.
A zidove mrtve i oblake što plove
blago mi miluju ruke."
Srp na nebu

"Naš tužan osmeh blagosilja greh,
žig oni, koji ljube na svetu celom.
Ceo nam je dan dug i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom."
Ja, ti i svi savremeni parovi

"Tih mi je plač a grohotan smeh,
kad se u zoru probudim prvi
ništa mi nije zabran, ni greh.
Ceo je svet za mene vez
pun šara moje krvi."
Narodni vez

"Nade sviju što se bolno smeše"
Ljubavnici

"nestalniji nego vetar zore,
sumorniji nego more,
i sam, sasvim sam."
Molitva
------------------------------------

"Jedinu nikad ne vukoše tvoja kola:
Čast"
Pobedi

"klanjaju se meni pune tužnog milja
i kliču, da ih ja zagrlim prvi, prvi:
Jer moje su ruke mokre
od krvi, od krvi."
Pesma

"Ukus se menja, ukus se menja:
samo su hulje sve isti."
Kuga

"Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim"
Stražilovo

• 2Ovo se svidja korisnicima: tuzor, Neprimetna
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"...ali, polako, tragom svojim, slutim,
tisina ce stici, kad sve ovo svene,
i mene, i mene."
________

"Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako beše lep,
nad vodama
dubokim nekim
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.

I vidiš, to uteši me."

Crnjanski, Život

"JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
...

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
...

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao pes.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.

Crnjanski, Lament nad Beogradom

"Obesiće odore šarene
i noge i ruke vojnika
a ruševine i obeščašćene žene
gledaće samo sa slika."

Crnjanski, Večni sluga

"Gladan i krvav je narod moj
A sjajna prošlost je laž."

Crnjanski, Spomen Principu

"Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?"

Crnjanski, Priviđenja

"Ja ne ljubljah mada zaljubljen sam bio,
sudba moja bješe da gasnem i žudim,
sve vatre u meni svio sam i krio
od pogleda oka, od podsmjeha ljudi."

Kostić, Noć skuplja vijeka II


"To nije ptica
noć pored voda
to je krv njihova
to što čuješ"

Miljković, Requiem Posveta

"Svuda u svetu užasna ljubav vlada."

Miljković, Triptihon za Euridiku

"Mesec je mrtav vode se osmehuju
bude me otvorene oči sa pejzažima...

tvoje su oči slepe ko belutak ne
budi se
jer ako se probudiš bićeš sam i
čućeš korake na vodi
trčaćeš mokar od vetra
preko polja kroz šumu ususret sebi
i kada budeš umirao
čućeš
kiša
pa
da
po lišću."

Miljković, Ako izađeš iz voza ostaćeš sam ili Sećanje na nju koja je umrla dok je padala kiša

"Moje su oči zgasle na mome dlanu."

"Zajecao sam i još i sad plačem
Jedino grlom, jer očiju nemam,
Jedino srcem, jer su suze mačem
Krvničkim tekle zadnji puta. Nemam
Zjenice da vas vidim i nemam moći,
A htio bih, tugo! — s vama u boj poći."

Kovačić, Jama

"U sumrak pevaju devojke. Njini su glasovi meki i dahnu svežinom cveća i ljubavi. Njina je pesma blaga, kao kad behar opada.
...

Ali srce je moje tamno jezero koga nista ne dize i u kome se
niko ne ogleda."

Andrić, U sumrak

"Ostadoh te željan jednog letnjeg dana
O srebrna vodo iz tuđega vrela.
To je bilo davno.
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i lepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al' mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije."

Andrić, Žeđ

"To od sve moje ljubavi?
O duge mlade godine
pune sunčeva plamena,
pune misli i žrtava
s kletog domaćeg kamena!
Pa od sve moje ljubavi
da mi baš ništa ne osta,
baš ni plamička jednoga
da zgrije dušu ozeblu
i ovo srce bijednoga. -
Od sve te moje ljubavi
ne osta ništa u meni
tek ove misli sumorne:
talog sumnje i kajanja
na dnu duše umorne-
To - od sve moje ljubavi."

Andrić, Zemlja

"Gospode, koji je ovo vek, kad moje ljubavi nema?"

Meni nepoznat autor

"U mraku jutarnjem, u polusnu, bude se kumrije,
zajedno sa Istokom, zajedno sa uspavanom rekom,
vodama okrenutim Karpatima,
gde se još krije ostatak tragova hordi
u pevu divljem
i dalekom..."

Mladenović, U mraku jutarnjem

• 2Ovo se svidja korisnicima: Neprimetna, Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sorelag ::"Al' mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije."

Andrić, Žeđ

"Pa od sve moje ljubavi
da mi baš ništa ne osta,
baš ni plamička jednoga
da zgrije dušu ozeblu
i ovo srce bijednoga."

Andrić, Zemlja

Nađe me, nađe, s prekorom nevoljnim:
Zar stihove ove s pameti da smetnem?
I zar je usahla želja za plamičkom,
da toplinu rajsku u sećanju sretnem?

Hvala, Sorelag!

Dopuna: 02 Nov 2008 15:04

SLOBODAN MARKOVIĆ
Jednom u gradu ko zna kom

Od ove zemlje neću naći bolju
kraj jezera gde labude kolju.

Kraj jezera gde se ribe mreste
i nesluteći da je nije - jeste.
(Odlazak u odred)

I mani se opomena, jer sutra već biću na stolu
opružen i hladan ko kamen po kome gazim. Živim!
Skloni se da vidim kako ispisuju parolu
sinovi moji, po nebu, u perspektivi.
(Kad noću pevam niz ulice gradske)

Priznajem samo raskršća na kojima se njišu krčme.
Inače,
gde bi se sklonili od kiša na putovanju.
(Pred putovanje)

Bacam ikru od koje munja vodom greši.
...
U oku mome munja divno sevne.
Ja pevam za sunce, a gazim po mulju.
(Ikra)

A oblaka nigde nije.
Ponegde se zvezda javi.
Primete je i u travi
kako rosu žudno pije.
(Letnja kiša)

Odmoriću se tek kad se oglednem u potoku
gde se umivala košuta smešeći se.
(Rastanak na uskom koloseku)

Pa preskačući lude međe
idem sve bliže gradu smeran.
I pomišljajući na nju ređe,
osećam da joj nisam veran.
(Zapisi o pragu doma)

O, sreo bih te rado, ti što si u meni
kad se rodi dete u noći bez zala.
...
Da li da te tražim ja po svetu belom,
ili da te čekam kad proleće bukne.
(Rastanak na jesenjem mostu)

Moja su prava zakonita.
Ja sam im zakonodavac.
Ako mi duša pomahnita,
duša mi i daje pravac.
(* * *)

Ima poseta koje zajednicu truju
situ i presitu govora i zbora.
Slepi vide i gluvi čuju
jedino čas kad se javlja zora.
(Poseta)

Tako smrti sklona,
za šankom pre smaka
ispija ona
kapi svoga mraka.
(* * *)

U džepove sipam zvezde kasne.
Sulude biljke rastu mi po vratu.
(*Imam balkon)

U bezakonju, bez svedoka
venčaće se dva naša oka.

Za njeno desno daću levo,
jer sam sa desnim mnogo pevo.
...
Začudo, na opštu zlobu
umreće ona na mom grobu.
(*Od sutra)

I ništa nisu kažem sarkofazi
kad cveće vene u najlepšoj vazi.

I ništa nisu stare piramide
kad smrt zelena svima isto ide.
(Ozdravićemo)

Al neki osmeh nepoznati
opet me među ljude vrati.

I vidim da još kasno nije
i malo suza da se pije.
(*U krčmi)

A ja, ne pitaj, o, ja ću tad
prestati već da budem mlad.

I ako te sretnem bilo gde
neće nam biti kao pre.
(Jednom u gradu ko zna kom)

I sutra kad krenem sam u nepoznato
bacaće za mnom očajnici blato.
(*Ti što se spremaš)

Prerušen u setnog duhovnika
dodirnuću se jednom svetih slika.
(*Po jednu imam u svakome špilu)

Iz živih reči kad pređem u nemo,
pokušaću da se malo razumemo.
(*Reči)

Ipak smo jednom stradali
između dva prazna groba,
ali se nismo nadali
da će naša biti oba.
(Eleonora žena Kilimandžaro)

Bude li tiho da se spavati do volje može
i nikad više u svitanje da ne progorim,
završiću ko odmetnik, nasrtati na nože,
jer, šta će mi život u kome se ne borim.
(*Bude li reda)

I nad krčmom nekom koja je polegla od tuge
moja urnebesna krila zalepetaće kroz plavo.
(Pesma kamena na drumu)

Zavide nam zvezde. Mi smo kad lane mrak
spremni umreti po redu.
(Prijava boravka Bogu)

A prljavi dan na velosipedu
škripi pored moje opustele kuće
u kojoj pauk obgrlivši gredu
sprema mojoj duši zamke nemoguće.
(* * *)