|
Uh, kako piše ovaj Srđan Valjarević. živi sam. Ne radi ništa. Šeta. Leči bolesne noge i sastavi priču tako ni iz čega, od beznačajnih stvari. A opet sve to nekako ispadne zanimljivo. Nikad mi ne bi palo napamet da od toga moće da ispadne knjiga, a eto njemu speva. Poneka priča, poneko zapažanje, muzika koju sluša, ljudi koje sreće slučajno i šta se vidi s njegovog prozora, i mic po mic sastavi ti celu sliku, priču potresnu i duboku. Ko bi reko da to i tako može, bez pretenzija i širokih zamaha. Pa se ja sad blesavim i probam, malo da pišem kao on. Znam neću moći da mu skinem fazon, samo majstor to ume, ali opet od pokušaja nema neke štete.
Evo stoji mi na stolu Komo, druga njegova knjiga. Čeka da je pročitam. Al' neka je, nek čeka još koji mesec. Bojim se razočaraću se. Takav sam ja sve mi brzo dosadi. A i ova prva, nekako mi se pred kraj otegla. Nek zaboravim malo, nek se uželim, biće bolje onda.
|
