offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
Додатак
42. ВЛАСИНСКА ЖЕНА ПЕЧАЛБАРА
Кад у неко доба ноћу прилегнем у кревет душу да оданем, само што засспим, ете гу зора, и одма се дизам-работа чека. Мора да се замеси и испече леб уз вршњик испече у црепуљу на огњиште, деца ситна да се подмире, стока да се чува на пашу.
Такој је тешка наша мука планинска. К'д нам мужеви отиду у печалбу, а ми останемо ко црне кукавице. Ете овуј годину млого сам се намучила.
Све сам кућевне работе сам свршавала сама: жњем, косим, дрва берем, косу ковем, терам камен за кућу, њиве орем-и патим од немаштине.
Кад дојде време косидбе, сабајле се дизам из кревет, па на брзину посвршавам кућевне работе, па узимам косу, седам испод кућу-и ковем.
После спраим острило, напуним бокал сас блажено млеко,
Турим киселе поприке у зевњану паницу, исна, лето је па се веће здувале, напуним једно шише сас ракију,
Закачим чантру за тканицу и пуштим гу низ кук-за острило, наметнем косу на рамо, па пут под ноге-хајд на ливаду. И такој до пладне.
Кад ми се утупи коса, нема који да гу накове, а ја не умејем, таг станем па плачем. Несам глупава, али писмо несам знала,-не умејем да писујем. Док ми деца не пристигоше, други ми је писма читал и писувал.
„Цркни, душо, кад си се родила-само да патиш и да се мучиш“.
Нека пусто остане тој проклето печалбарско време, споменуло се не врнуло се. Голема је мука кад се у жену младос пробуси, па вој се, силом одма узне“. Влајко је печаловину давао свом оцу Аргаћину.
„Влајко ни писма мене не писује, но на свекра. А свекар кад писмо прочита, викне па ми рекне: Поздравља Влајко. А ја рекнем:“ Па 'вала му '-а уз мене си мислим: што ће ми такав поздрав, ја Влајка оћу. Свекар се завалија разболе, човек иначе стар, године га притисле, леже у кревет и виш се неје ни дизал. Кад ће веће да се прекара, викну ме па ми рече: Снајо, од саг си ти домаћин, ја сам млого болан, бржо ћу да умрем, еве ти овеј паре што остадоше: Од куповину, купи једно свињче и још малко царевицу. -и завалија бржо се прекара“.
Преко зиме седи нешто дуже време- и отиде.
„И такој, уместо да наш брачни живот тече, уз заједничку совру и кревет, па да се такој здушујемо, ми смо печалбарске жене самовале“.
„Питујеш ме како сам испраћала ча-Влајка у работу.
Како? Море сас слзе“.
Због велике смртности и потребе у радној снази,
У планини се рађала много деце-па су говорили:„Да има и за нас и за Бога“. Рађала се деца и умирала, и мајка их сахрањивала.
„А да неје могла сас мужа да подели тугу.
Муж негде долеко, често неје ни знал да је некоје дете умрло.
Тек кад дојде дома, таг види да деца несу сва на број“.
„Време у које сам живела, разликовало се је од данашњо: сад жена роди једно ел две, па малакше. Викају чим затрудни, одма побацује и упропасти се, и неје више ни за кућу, ни за пољске работе.
А онда се неје гледало на тој: жена рађа, докле може и дотле гу снага држи, рађа, деца дооду на свет и мру.
Остане понекоје, изђика како младика у гору, и мајка га пушти у свет у печалбу, Такво још малечко, слабашно, да му туђина знае детињство и младос: Леле, мајко, нека пуста остане тај проклета печалба“.
Питујеш ме какав ми је бил живот? Какав-никкав.
Никад да станем, никад сас душу да данем, куде се обрнем и које да започнем, свуд ме работа чека. Радости несам имала. Још од детињство пратил ме стра од глад и немаштину. Родила сам се у породицу куде се много деца рађала, а леб малко. Моја мати и башта Коста, ел Која-како су га комшије викали, родили су девет деца: шес сина и три ћерке“. Као дете, девојчица од седам година, чувала другима стоку, Уз малу награду за родитеље-другима радила у току лета. То је било слугарење, а звало се „уцењивање“, а њу звали:„момкиња“, „слушкиња“ „Слугување се неје сеплаћало сас паре.
Паре су малко даване, млого је више давано жито, аљине, вуна , опанци. Аљину сам носила газдину: даду ми старудије, изношене неке рите.И ја, обучем, носимм вучем. Кад дојдем мајки дома на пресвлаку, онакој дроњава, она прво отплаче моју муку, па седа и крпи, пере, преправља, крати дроњке. Радела је преко ноћ, а ја сам за тој време спала, јер сам се јутре сабајле, морала да врнем: газди, куде нема одмор“.
Кад се удадо чува стоку и децу, а муж ми „отиде у работу“.
Такој си одстану сама са децом.
Ни кад се муж врати из печалбе није се сврато дома.
Ни тада није седео код куће: Дохватио је кларинет и са својом бандом-музичком дружином, лутао около по свадбама, гозбама, славама-највише по саборима. Јело је припремала ноћу: кревет је мало кад изјутра спремала, извлачила се испод черге и журила на посао.
Прво је музла краву, „а онда-е онда! Пусто ли остало“. „Кад помузем овце и краву, таг децам остављам леб, малко сирење и воду, заклопим ги у собу-и отидем. Најмалечко турим у лелејку, наметнем на рамо па сас моја и туђа говеда која сам чувала под ак,
Штукнем еј негде у планину. По цел дан сам трчала по стоку и дете на грбину носила. Кад се негде пред заод сланца врнем дома, у собу сам затичала све растурено: понеко дете полагачке плаче, стење, нека заспала испод кревет, а нека се тромо играју. Родила сам дванаес,
преко зиме гонила крупну стоку негде у планину, обарала букова стабла да би стока брстила. Такој беше“-рече баба Божура и дубоко уздахну.
„Муж ми је био печалбар, циглар и целог је живота баратао са земљом. Или је орао да би смо из ње извукли мало овса, ражи илицаревицу, или је од ње правио цигле, да би људи себи направили куће. Одлазио је у туђ свет, скитао је по туђим земљама, хиљаде километара пешачио, ишао и тражио посао Да би зарадио коју пару. А ми смо нестрпљиво чекали да нам испрати од зараде“.
Чекам св'ки д'н и копнејем. Мој жуж је у работу. Такој си је од памтивек. Беше му татко печловник, с'г и он, а наша деца ће к'д порасту.
Таква ни је судбина кво да се работи. Едни из село иду у пинтери да праје бурићи, каце, други иду да збиру длаку по Македонију, а четврти иду у зидари а пети у цигалри и црепари.
На све стране се распрштали наши мужеви у печалбу.
Само се виђамо к'д је неки вашар, ел к'д се дооди за жетву, а неки за косидбу, а неки недооде све до Пејчинд'н.
Богами к'д обели снег по наша ридишта, неки се т'г врту из печаловину.
Такој ни живот прооди у пусто чекање, к'д чујемо да врата зашкрипу и отворе се. Св'ку ноћ с'њамо т'ј д'н. У тој ни пројде живот. Да неје тај нада неби се ни живело.
Да ни донесу паре из печлабу, да ни буде боље, да се деца радују к'д им татко купи нови оп'нци, а на мајку нов тулбен за вашар.
ЗАПИС 1975/78. године Црна Трава, Власотинце
Забележили: Симоновић Симон-Монка и Мирослав Б. Младеновић- Мирац
43. ЖЕНА НАДНИЧАР
„Све сам у кућу сама работила: орем, копам, садим расад, прскам лозје и све друго. Имање смо малко имали: њиве око 90 ара и на њи смо садили кукуруз и малко пченицу. Виноград смо имали око 8 ара.
Зевња малко и не може да се намири све што треба за кућу“.
Због сиромаштва, одлазила је у надницу да ради у поље, а често узимала земљу да ради наполице.
Кад год је некоме кренула да ради-увек је водила своју децу:
најмање је стављала у љуљашку, па на леђа.
Наполице је радила код: Уроша Јањића десет година, Трајка Куцуле, Томе Ибраимова, код Драге Раденкове, Коне Пејчиновог, Петра Јовкиног и других.
Породица се је слабо хранила-слаба зарада и на туђим њивама.
„Додија ми работа на туђа имања,
Па једну годину реши се да чувам једно свињче,
Оћу да га ураним:
Берем коприве, збирам сплачину, варим лисје од лозје,
Трудим се да га угојим, оћу да га угојим. Продадосмо га, јел паре требу. Од теј паре купи кило маст, и сас тој сам блажила децу целу годину. Ткала сам ноћу, на гасарче: ја ткајем, а деца седу куде мене и сучу цевке. Ако не ткајем, предем вуну ел нешто друго работим“.
Рано смо остали сирочићи. Башта ми Дамњан погину од буку у Станину Бару од вола, ел тел да га помери докле је падала бука, а Дикомир гу секал. Такој мој башта погинул а вол се извукал. Наиде рат, а ми несмо имали ни леб, па сам ишла по надницу да копам и жњем по Козило, Бистрицу, Млачиште и Баинце и била слуга да си преживимо сас мајку Љубу и две помладе сестре Иконију и Зорицу.
Ч'к с'м на грбину доносила жито из Подримце од куд Лесковац од тетку. Несмо имале ни ржен ни овсен леб нег смо збирале буков жир па мешале сас кордељке од царевицу да мељемо да се преживи. Млого је била мука кад се јел леб од мељене семке од тикве. После се заратува, отидо у партизани, некакој преживемо. „
Казивачи: РАДА СТАНКОВИЋ(1882.г) из села Орашје код Власотинца
И Марица (Стојановић) Младеновић(1925.г) село Преданча Власотинце
Запис; 1978. године и 1975.г села: Орашје и Преданча, Власотинце
Забележили: Симон Смоновић-Монка и Мирослав Б.Младеновић- Мирац
44. ЛОЗЈАРСКА ПРИЧА
-E, дете, дете! Туга ми је к'д се сетим како је било... Целу зиму риљање! Сви мужи из кућу. И по снег. Одгрну па риљу на лозје...
Риљевина до риљевину. Насади се лозје бели свет. И све убво, урађено. На време се ореже, окопа , испрска и изврже. Кад се сработи око Светог Илију и грозје почне да се шара, оно ти мило да гледаш. Пуно поље с млади. Све насмејано и весело. Песма.. Кад дође берба, кола се оките, туре се мушеме и њи па ајд у лозје. Трница, Лозја, Каћино, Брег, Копотине-свуд се бере. Беремо и причамо.
Напуне се кола, волови не мож да извучу. Извукује се са запреге. Путеви се „усмрду“ од грозје“!
Запис: 1977.године село Црнатово
Казивач: Александар Митровић(85.г), рођен 1892.г. село Црнатово Власотинце
Забележио: Никола Митровић(1939.г у с. Црнатово) професор српског језика
45. Свођанска разгледница живота
Какво време беше у оној старо време к'д бео помлад. У Свође шес кафане-крчме, свуд трешти музика, певаљке певу. Бил је тој боемски живот 60-70. година 20. века у Свође.
К'д је пијачни д'н све се збере у Свође.
Милина да се гледу убаве девојке, младе снајке и бркати мужеви печалбари.
К'д је вашар у Свође тој си је посебна прича. Туј се пије, весели, од мерак, за тугу и весеље, туј је бил наш живот у кафане.
Туј се погађало за у печалбу:циглари, зидари, пинтери. Тој је бил наш живот за цел крај.
Нек'д Бора Пејчић и Перица наставници освану у кафану; па т'г право иду у школу.
Тој беше боемштина. С'г све опустело, све оронуло, нема живот, све се куће распале.
У малу Власина и Албанија били млоги занати:опанчари, крчмари(кафеџија), кројач, терзија, абаџија, ћурчија. Бил познат Рака капетан у Албанију, а и поред реку Љуберађу на улаз у Власину била воденица, а и у Тропшинци ги биле неколко воденице.
У стара времена још се причу и има још зграда старих мејана и кафана у време турско време у Тропшинци, уз реку Лужницу, где се ајдуковало, турци пресритали и пљачкали од Кржалије.
У центар село беу кафане и продавнице, пекара, посластичаре, кломферски занатлија; а у густ центар села туј беше и месна канцеларија, продавнице и осмогодишња школа, у којој беше дом омладине.
Туј се одржавале приредбе, селски сусрети села, такмичења певача у старе песме и стара народна кола.
Надигравалао се, натпевавало, а уз реке власину и Љуберађу водила се љубав по врбаци у време вашари и ноћних игранки.
На улазу у село беше и Диса мајстор за израду машина за сечење цигла, кројач, баланта(амбуланта лекарска), станови за учитељи, задружна зграда, стара библиотека и остаци римског кастела на брду на састав реке Љуберађе и Власине.
Туј смо се збирали ко деца, а и доодило се са све стране да се меље жито, да се извиђају, пошале и нек'д се и туј водила љубав, па и склапали пазари.
У Свође повише у Албанију и у неке друге махале, а и у махалу Власина су оратили на лужнички говор:оче(хоће), нече(неће),Че(Ће), Чу(Ћу), Ока(зове)нече(неће)-исто ко у Горњи Орах, Лукачево, Добровиш; јел су се теј куће заселиле из лужнички крај, па такој су биле задржале своју орату. Овде су вла
|
СЛАВЕ НЕК'Д И С'Г
