|
Poslao: 08 Sep 2008 21:17
|
|
koliko je slojeva stvarnosti potrebno da bi s dobila čista,jasna površina koja se može shvatiti?svi smo mi fragmenti jedni drugih;svako ima po delić od svega i svačega u svome biću.sa apsolutne tačke gledišta,aristotelova peta supstanca,recimo-sve ličnosti su jedna te ista ličnost,a sve okolnosti su istovetne ili u najvećoj meri slične....za možemo da ulazimo i izlazimo jedni drugima iz života a da međusobno ne povređujemo suštinu sebe samih...
|
|
|
Poslao: 23 Sep 2008 13:22
|
|
"Čovek je u podsvesti zaronjen u pobesneli praokean života, i samo je delimično racionalizovan.
Nužno u čoveku je razliikovati dubinsko i površninsko "Ja". Čovek je odveć često okrenut drugim ljudima, društvu civilaizaciji, svojim površinksim -Ja- koje je kadro za komunikaciju ali nije kadro za opštenje.
To je odlično shvatio Tolstoj koji je uvek nastojao da prestavi dvostruki život čoveka: spolja uslovljen , ispunjen lažju, nepotpun život, kojim je čovek okrenut društvu...i unutrašnji, potpuni žiovt, u kojem čovek stoji pred prarealnostima , pred dubinom žiovota.
Kad knez Andrej posmatra zvezano nebo, to je potpuniji život nego kad razgovoara u potrovgradskom salonu.
Površinsko -Ja- čovekovo je veoma socijalizovano, racionalno, civilizovano, nije čličnost u čoveku, , ono može da bude čak i unakaženje čovekovog lika, zatvaranje njegove ličnosti...."
(N. Berdjajev, O čovekovom ropstvu i slobodi)
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Okt 2008 09:29
|
|
Ovdje nikog nema. U mračnoj samoći
Sam stojim kô munjom opaljeno drvo;
I huk vjetra, što se maloprije rvô
S ogoljelim granjem, zaspô je u noći.
No ja dobro čujem hod, korake vječne
Nevidovnih snaga što kô straža bdiju,
Prodiru kroz kamen, zemlju, tmine riječne,
Plijene i nose i nište i biju;
I boga i nebo, život i sazdanje,
Sve u isto doba. I u mojoj krvi
Ovaj grdni povor ja ćutim gdje vrvi,
I od moga žića sve ostaje manje.
I njihovu kobnu pjesmu: tika-taka
Ja slušam, i srce sve udara tiše;
I ja vidim jasno: sve više i više
Da postajem samo crne zemlje šaka
Šantić
|
|
|
Poslao: 08 Okt 2008 11:36
|
|
Tvoje Ja sastoji se od dva Ja: Jedno zamišlja da sebe poznaje, a drugo da ga ljudi poznaju..
Halil Džubran
...i tako t, stepenik po stepenik, dok se ne sjedinimo sa zvezdama
trio, hvala na pesmi 
|
|
|
Poslao: 09 Okt 2008 12:28
|
|
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost.
To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.
Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.
Antić
n, ovo me malo podsjeća na tebe
|
|
|
Poslao: 10 Okt 2008 01:02
|
|
Hvala ti t-rio,
...Jedne kišne večeri u gradu Bejrutu Salem Efendi sedeo je ispred police sa knjigama u svom kabineu i počeo da prelistava strane jedne stare knjige, povremeno ispuštajući kroz svoje pune usne oblake dima iz turske cigarete. On je čitao dijalog o samoupoznavanju od Sokrata, kojie je zapisivao njegov učenik Platon.
Selem Efendi je razmišljao o tome šta je pročitao i osetio puno poštovanje prema filosofima i mudracim istoka i zapada.
-Poznaj samog sebe- ponovi Sokratove reči i skoči sa svog sedišta i uzviknu:
-Zaista, moram samog sebe da upoznam, da prodrem u moje tajno srce i tada ću se osloboditi od sumnje i nespokojstva. Moja je prevashodna dužnost da otkrijem svoje idealno biće, svom materijalnom biću a zatim da pokažem tajne moga bića od krvi i mesa mojoj apstraktnoj suštini.-
H-Džubran, Duhovne izreke
|
|
|
|
|
Poslao: 10 Okt 2008 08:52
|
|
JA-teška riječ, koja u očima onih pred kojima je kazana
određuje naše mjesto, kobno i nepromjenljivo,
često daleko ispred ili iza onoga što mi znamo o sebi,
izvan naše volje i iznad naših snaga.
Strašna riječ koja nas, jednom izgovorena,
zauvijek vezuje i poistovjećuje sa svim onim što smo
zamislili i rekli....i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovjetimo,
a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.
rečeno u Prokletoj Avliji
|
|
