|
Dok sam išla po dete u školu, setila sam se nečeg.
Juče je moj profesor i prijatelj doneo gomilu nekih kutija, torbi i kofera od svoje mame kako bismo materijal razvrstali,sredili i smestili u arhivu.
Tamo ima svega: programa, projekata, knjiga, tekstova, nagrada, novina, fotografija, filmskih traka, dnevnika, protokola...svega...svega, pa i pisama.
Gledala sam od svačeg po malo i ubrzo posustala jer sam shvatila da kritika, pohvala, pokuda i uopšte čitavog tog materijala ima u takvim količinama da bi mi, kad bih počela juče da čitam, bio potreban ceo život posvećen samo tome, a da ne pričam o ograničenjima moje memorije 
Elem... prešla sam da radim nešto sasvim drugo i negde posle ponoći, takoreći slučajno (mada u slučajnosti uopšte ne verujem) pod ruku mi je pala jedna ružna, žuta kutija koja se oseća na vlagu i buđ. Usput su je i stanovnici nekog podruma malo, s vremena na vreme, u dokolici grickali.
hmmm....pogledah neki dnevnik u kom je rukopis takav da ga ne možeš razaznati, a ispod njega pisma.
Čitavo malo bogatstvo...
godina 1965...kao da je živa... puna dilema, strahova, ljubavi i tajni.
Puna mladosti.
U jednom od tih pisama stoji
P.S
Molim te, poslušaj moj savet. Verujem da će ti koristiti. (pa podvučeno)
Ubuduće, kad budeš voleo NIKADA nemoj devojci reći da je mnogo voliš jer ona to ne sme saznati da ne bi prestao da joj budeš zanimljiv.
Dugo sam plakala, ali moram da ti kažem da se moramo razići jer je tako bolje za tebe. Previše me voliš.
Oprosti mi, voli te tvoja (nebitno je ime)
...
dok sam šetala do škole setila sam se zbog čega me je taj p.s toliko pogodio, iako nema nikakve veze sa mnom...
|
Ja cu kasnije odg 
, ali taman takav da moram ili da ćutim ili da lažem 
