|
Poslao: 03 Okt 2009 07:51
|
|
Силија, сада ми је јасније... У праву си - мало се ту пита ratio.
Данка, схватио сам ја из твог текста да смо "на истој линији", али сам хтео да са свог становишта (и струке) укажеш на однос смисла и данашњег преовлађујућег начина живљења, посебно зато што си поменула мишљења Колаковског и Фридмана. Лепо ти је, и тачно, оно о "духовним бескућницима", а посебно о стављању у изглед два једина пута: конформизам и тоталитаризам, којима се поништавају слобода и воља.
|
|
|
Poslao: 04 Okt 2009 17:08
|
|
tuzor ::
Данка, схватио сам ја из твог текста да смо "на истој линији", али сам хтео да са свог становишта (и струке) укажеш на однос смисла и данашњег преовлађујућег начина живљења, посебно зато што си поменула мишљења Колаковског и Фридмана. Лепо ти је, и тачно, оно о "духовним бескућницима", а посебно о стављању у изглед два једина пута: конформизам и тоталитаризам, којима се поништавају слобода и воља.
Zahvaljujem...samo jos nesto...iz ciste psihijatrije...
Danas zaista zivimo neko ''jezovito vreme''sa totalno izokrenutom vrednosnom skalom...to je taj tamni oblak...(sad mi je jasnija pojava ''Antihrista''...okrenutog sa glavom na dole..)..Eto njegove najvece prevare''koja se dogadja''-Ubedjivanje ljudi da ne postoji...svuda dokazi njegovog delanja...
Pogledajmo nesto i zapitajmo se...''Zar nije bolesno danasnje vreme u kome se ogroman novac trosi na naoruzavanje zemalja sveta(I atomsko naravno),u kome je covek toliko ostetio prirodu u kojoj je rodjen...da mu zaista preti opasnost od sopstvenog unistenja...naravno ne samo sa neba(kao ''Bozija kazna''...) vec i sa zemlje koju je zagadio zajedno sa vazduhom i vodom ...pa sve zagadjenija hrana...
Kako da popravimo tesko poremecenu prirodnu ravnotezu dobra i zla,materije i energije,Boga i djavola....?
Da li je ovo 'Apokalipsa''...Da li je moguce nadati se stvarnom oporavku coveka ,prirode i svega zivoga?(naravno uz ''Boziju pomoc''...)
Kako doci do preokreta u mislima,osecanjima zeljama  ...kako se vratiti ponovo svojoj cellovitosti..?
Potrebna je ''neophodnost skoka u egzistenciju''-Karl Jaspers...skok u veru(umesto u nista)ma budjenje svesti o potrebi ''skoka''sa ponora-...
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 30 Dec 2009 09:04
|
|
"Još se sećam one drhtavice koja me uhvatila kad sam prvi put prelazio državnu granicu. Nikad je valjda neću ni zaboraviti. Te radosti, tog ushićenja, te svečane napregnutosti. Kao da sam se po drugi put rađao, eto. Sa onim prvim rođenjem čoveku se saopštava poduži spisak međa koje se ne smeju tek tako prekoračivati, i u tom spisku odozgo nametnutih, neprikosnovenih granica, počasno mesto zauzima državna. Al samo dotle, do tog kamena.... Surova ironija je da se ova pretnja, ovo upozorenje ne odnosi samo na osvajače, već ponekad, i na građane neke zemlje, koje je granica najpre okružila, a potom i zarobila. Stoga, nema takve državne granice koja se ne prelazi sa najdubljom unutrašnjom radošću. Skoro da je svejedno u kom je pravcu, na kojoj tački Zemljine kugle savlađujete: osećanje da je pobedio silu nemerljivu, uvek se u čoveku javlja. Naravno, posebno je uzbudljivo prekoračiti sopstvenu......
Proletos mi se ostvarila jedna davna, detinjasta želja: jednog sam popodneva seo na samu graničnu liniju. Sa jednom nogom na našoj, sa drugom na "njihovoj" strani; bio sam ošamućen. Razgrnuo sam travu između kolena: ništa. Samo je jedan mrav zastao, iznenađen. U proizvoljnim pravcima vazduhom su sevale ptice: nigde, ali baš nigde, nikakve granice nije bilo. Trava tamo, trava ovamo. Drveta-ista. A tu, pod mojim nogama, prema sveopštem uveravanju-ta nevidljiva sudbonosna crta, najizmišljenija od svih izmišljenih linija.....
Na mom stolu vazda stoji pasoš, otvoren i produžen. Osećanje da ovoga časa mogu da odem na železničku stanicu i krenem kud me volja-to se osećanje ni sa čim, apsolutno ni sa čim ne može zameniti."
danojlić
|
|
|
Poslao: 30 Dec 2009 17:21
|
|
Tuzor me odusevio sa onim citatima Danojlica. Svaka cast  .
Kad zagrebem malo ispod povrsine, cini mi se da je covecanstvo jedna potpuno sumanuta civilizacija. Mi smo potrosili milijarde, bilione novca da napravimo oruzje kojim mozemo unistiti sopstveni dom-planetu na kojo zivimo. Cini mi se da je glavna odlika danasnjeg covecanstva- strah. Jedan uzasan zbir strahova. Strah od ratova, terorizma, nuklearnih i hemijskih napada, strah od siromastva, gubitka/nenalazenja posla, strah oce li se deca drogirati..
Samit u Kopenhagenu je za mene pokazao jednu neshvatljivu stvar; da i oni bogati za koje smo mislili da sve planiraju, zive od danas do sutra; " mi pravimo profit, i sta me briga oce li za 40 godina temperatura biti plus ili minus 40 ". Jedna totalna nebriga, prema sopstvenoj deci, potomstvu, a kamoli prema ostatku covecanstva.
A sad vec hoce da traze vodu na Mesecu, da idu na Mars. Pitam se treba li nas uopste pustiti u svemir ? Nakon sopstvene, da unistimo jos koju planetu ?
Doslo je dotle da putnici u avionu sami moraju paziti, hoce li neki ludak da raznese i sebe i njih. Citam bas neki roman, iz 1978 - The Stand, gde katastrofa nastupa u sekundi, greskom " savrsenog racunara " u tajnoj vojnoj labaratoriji, koji pusta napolje uzgojeni virus supergripa, sa zastrasujucom smrtnoscu. Najgore od svega, je sto takav scenario, trideset godina posle, uopste ne izgleda naucna fantastika.
Nesto se mora menjati da bi svet postao normalan. Mislim da se moramo odreci tog monopolskog kapitalizma, te besomucne trke za profitom i posedovanjem. Vratiti se ljudskosti, ljubavi, milosrdju.
Zelim da vidim npr. Jelovston, Veliki Kanjon, Himalaje, Ande. Hocu da ih vidim, da osetim planinski zrak, da dozivim osecaj slobode. Nije mi vazno hocu li ih fotografisati. Ali danas, ako negde putujes, niko te ne pita za utiske. Prvo je : daj da vidim slike. Ako ne " posedujes " taj kraj u slici, fotografiji, kao da nisi ni bio. Samo mali, bezazleni primer. Postajemo povrsni, roboti sa ustaljenim navikama i obicajima.
|
|
|
Poslao: 30 Dec 2009 21:02
|
|
dzon snezni ::Tuzor me odusevio sa onim citatima Danojlica. Svaka cast .
planetu ?
Doslo je dotle da putnici u avionu sami moraju paziti, hoce li neki ludak da raznese i sebe i njih. Citam bas neki roman, iz 1978 - The Stand, gde katastrofa nastupa u sekundi, greskom " savrsenog racunara " u tajnoj vojnoj labaratoriji, koji pusta napolje uzgojeni virus supergripa, sa zastrasujucom smrtnoscu. Najgore od svega, je sto takav scenario, trideset godina posle, uopste ne izgleda naucna fantastika.
Nesto se mora menjati da bi svet postao normalan. Mislim da se moramo odreci tog monopolskog kapitalizma, te besomucne trke za profitom i posedovanjem. Vratiti se ljudskosti, ljubavi, milosrdju.
Zelim da vidim npr. Jelovston, Veliki Kanjon, Himalaje, Ande. Hocu da ih vidim, da osetim planinski zrak, da dozivim osecaj slobode. Nije mi vazno hocu li ih fotografisati. Ali danas, ako negde putujes, niko te ne pita za utiske. Prvo je : daj da vidim slike. Ako ne " posedujes " taj kraj u slici, fotografiji, kao da nisi ni bio. Samo mali, bezazleni primer. Postajemo povrsni, roboti sa ustaljenim navikama i obicajima.
I ti si mene podsetio da moram koju reč napisati.Tvoja konstatacija,mi se dopala pa skoro da nebi imala šta veliko da dodam.Lepo,običnim rečima mladog čoveka izgovorio si baš kako bi sav normalan svet poželeo da čuje.
I ništa se tu više neće moći promeniti,rekla bi ja navek.Neko će reći šta ona hoće njeno je prošlo,al ja mislim na mlade ljude koji treba tek da makar malo žive kao sav normalan svet.
Putovati,ah,gde bi se sve moglo,koliko lepote nismo videli ni u našoj zemljici,al kažem bilo pa prošlo.
Zato budite svi vi željni putovanja,istraživanja,budite hrabri i nadoknađujte sve propušteno. 
|
|
|
Poslao: 02 Jan 2010 13:22
|
|
Све је пуно, сјајно и раскошно у "нормалном" свету. И све то, само наизглед. Пустош и празнина владају свуда. А човек се труди да затоми свој осећај, који га ипак непогрешиво наводи на осведочавање у ту испразност, и да направи смешну компензацију за изгубљено својство "бити Целином" и "припадати Целини". Нешто (као) дочекује, нешто (као) испраћа, сече божићно (и новогодишње) дрво, лепи шарене папириће, качи украсе, надувава балоне, развлачи свећице које се пале и гасе, честита нешто што не постоји и призива Срећу тамо где треба дахнути Љубав. Над духовним провалијама и личносним рушевинама наших живота затегнути су циркуски конопци, а равнодушни ветар се поиграва са свим украсима, заставама, балонима, папирићима, комадима веша и личне гардеробе, досијеима, документима ..., на конопце окаченим у залудном циљу одржања у времену.
Суштина ствари је загубљена. Ствари су изгубиле своје право име. Када је човек раније то делимично схватио, послужио се симболима да изрази свест о изгубљеној суштини ствари, и жељу да је поврати. Сада су те симболе заменили симболи потпуног обездушења, рашчовечења, знамење Света оделитог од Заједнице. Нема свести. Нема интуитивне спознаје. Нема жеље за повратком изгубљеног.
Парадоксално је да се пустош и празнина шире, а да кинђурење и шаренило бива све заступљеније и распрострањеније.
Може ли се побећи од празнине? Ако може, треба ли? Може ли се победити празнина? Ако може, треба ли?
Празнина гута све. Треба ли смирено гледати феноменалан рад тог усисивача, и поуздати се да ће нас, појединачно посматрано, та апсорпциона сила да мине? Страх је ту сасвим непотребан. Чему страх, ако смо иначе празни, па нас зато празнина и хоће? Јесте страх непотребан, али је он једина константа, једина стварносна категорија у испражњеној олупини духа и тела.
Зашто је тај непотребни а стварно постојећи страх овладао? Зато што се изгубила слобода. Слобода се полако губила ширењем лажног страха од истинске слободе. Истинска слобода је тешко остварива, али је једини пут ка (само)остварењу и достизању Целине. Лажни страх од слободе људе уљуљкује у самодовољност и самозадовољство, и у прихватање властитог ропства као пожељне ствари. Тек у неким луцидним тренуцима, и на самоме крају, човек престрављено схвати да су ти лажни страхови минорни пред Страхом од празнине, ништавила и Смрти. Да су ти лажни страхови све време били непостојећи, и да су одвлачили на странпутицу са пута победе над Јединим Страхом. Путем победе може да корача само слободан човек. Само слободан човек може да досегне Небо (као појам највишег и најузвишенијег). Само слободан човек може да спозна Љубав, и да Љубав прошири. Само слободан човек може, у знак и у име Љубави, себе да угради у нешто више од себе. Да се, не поричући себе целовитог, одрекне себе оделитог.
Много сам написао, а ништа рекао нисам. Никакво чудо. Да поновим: све ствари су изгубиле суштину, и своје право име. Пред нама су само празне речи, слова и знакови.
|
|
|
Poslao: 02 Jan 2010 16:48
|
|
Citat:Парадоксално је да се пустош и празнина шире, а да кинђурење и шаренило бива све заступљеније и распрострањеније.
Danas sve više ljudi je samo zakrpa svog odela...
|
|
|
Poslao: 02 Jan 2010 23:03
|
|
tuzor ::Све је пуно, сјајно и раскошно у "нормалном" свету. И све то, само наизглед. Пустош и празнина владају свуда.
Може ли се побећи од празнине? Ако може, треба ли? Може ли се победити празнина? Ако може, треба ли?
Празнина гута све.
Зашто је тај непотребни а стварно постојећи страх овладао?
Много сам написао, а ништа рекао нисам. Никакво чудо. Да поновим: све ствари су изгубиле суштину, и своје право име. Пред нама су само празне речи, слова и знакови.
tuzor,kako je lepo čitati pravo "štivo"rekla bi namenjeno ne svima ali većem delu čitalaca tvoga bloga.Mudrost je tvoja dobrodošla sa ovim pisanim rečima meni barem posle čitanja tu i tamo nečega(.sama sam kriva,omakla mi se stazica hoda mog na tren)
Samo gde smo mi sada i gde ćemo biti?Ako sama sebe svrstam u normalan svet,večeras,može sutra da se desi da to više nebudem.I šta bi bio razlog tome,a silno želim da ostanem kao sav normalan svet,pa neću ništa više samo to.
Napisao si dosta i rekao sve.
|
|
